Antraks

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Antraks
lat. antrax, pustula maligna
Klasifikacija i spoljašnji resursi

Mikrofotografija gram pozitivne bakterije lat. Bacillus anthracis, izazivača antraksa
ICD-10 A22.minor
ICD-9 022
DiseasesDB 1203
MedlinePlus 001325
eMedicine med/148
MeSH D000881

Antraks, crni prišt, bedrenica je akutna zarazna bolest koju izaziva gram pozitivna, aerobna bakterija, bacilus antraksa (lat. Bacillus anthracis). Većina oblika ove bolesti su smrtonosne, kako za ljude tako za životinje. Za antraks postoji efikasna vakcina, a neki oblici ovog oboljenja dobro reaguju na antibiotsku terapiju. Do uvođenja i široke upotrebe efikasnih veterinarskih vakcina, antraks je bio fatalna bolest goveda, ovaca, koza, kamila, konja, svinja u celom svetu.[1]

Kao i mnogi drugi pripadnici roda bacila, bacil antraksa može da formira „uspavane“ endospore, (koje ne treba mešati sa sporama gljiva), koje su u stanju da u ekstremnim uslovima opstanu decenijama, ili čak vekovima [2] Spore antraksa mogu se naći na svim kontinentima, čak i na Antarktiku [3] Kada se spore udišu, progutaju, ili kada dođu u kontakt sa kožnom lezijom na telu „domaćina“ mogu se vrlo brzo aktivirati.

Antraks je pre svega bolest biljojeda sisara, ali i drugih sisara, i nekih ptica, koji gutaju ili udišu spore u toku ispaše na zaraženom području ili ishranom zaraženom hranom. Smatra se da je gutanje najčešći put kojim se biljojedi zaraze antraksom. Mesožderi koji žive u istom okruženju mogu biti inficirani konzumiranjem mesa i mlečnih proizvoda zaraženih životinja biljojeda. Bolesna životinja može proširiti antraks i na ljude, bilo direktnim kontaktom (npr. inokulacijom zaražene krvi na oštećenu kožu), ili upotrebom mesa obolelih životinja.

Spore antraksa mogu biti proizvedene u in vitro uslovima kao biološko oružje. Zato je on visoko na listi potencijalnih agenasa u odnosu na biološki rat i bioterorizam. U tom kontekstu antraks je primenjen u najmanje dva navrata, pripreman za upotrebu u nekoliko drugih prilika i korišćen kao agens u brojnim pretnjama i prevarama širom sveta [4] [5] [6]. Antraks se ne prenosi direktno sa jedne zaražene životinje ili osobe na drugu, već se to dešava prenosom spora. Telo životinja obolele od aktivnog antraks u trenutku smrti mogu biti izvor spora antraksa.

Etimologija i sinonimi[uredi - уреди | uredi izvor]

Ime antraks, potiče od grč. ανθραξ -„ žar“, „ugalj, zbog crne boje kožne lezije, koja se razvija kod inficiranih osoba kožnim oblikom antraksa [7].

Ostali nazivi; crni prišt, prostrel, bedrenica, ustrel, dolačica, zloćudni otok, maligna pustula (lat. Antrax, Pustula maligna) [8]

Istorijat[uredi - уреди | uredi izvor]

Najstariji pouzdani dokazi o postojanju antraksa datiraju od pre 32.000 godina. Spore bacila u malim fragmentima pronađene su na očuvanim mumificiranim ostacima mamuta koji je uginuo u dolini Hrom u Jakutiji[9].

Bacillus anthracis otkriven je u ostacima mamutu koji je živeo pre 32.000 godina u Jakutiji [9]

Kao izuzetno „maligna“ zarazna bolest antraks je bio poznata još od davnina. U obe Biblije kao i u grčkoj literaturi (Homer) i rimskoj (Ovidije) opisan je antraks. Drevni arapski lekari opisali su antraks kod ljudi kao „Persijski požar“. Naziv »crni prišt«, potiče još iz doba Hipokrata [8].

Za patogene osobine antraksa znalo se i u srednjem veku kada je on korišćen kao biološko sredstvo u pojedinim ratovima. Zaraćene strane koristile su ga kao „biološko oružje“, jer su leševe kontaminiranih životinja katapultom bacali preko zidina opsednutih utvrđenja i čekali da se stanovništvo razboli i umre od posledica epidemije.

Prve epidemije antraksa registrovane su u 9. veku a u 10. veku bolest se sa divljih životinja sve više prenosila na domaće [lower-alpha 1]. U 16. veku u Mlečana postojala je zakonska odredba, kojom se prodavci mesa zaraženog antraksom kažnjavaju smrću. U 17 i 18. veku bolest je bila jako česta kod ovaca [8]. Velika epidemije antraksa koja je izbila 1607. na Starom kontinentu, usmrtila je preko 60.000 ljudi. U Americi antraks su širili stanovnici Novog sveta poreklom iz Evrope. Relativno kasno 1847. antraks se prvi put pojavio u Australiji[10].

Sredinom 19. veka francuski lekar Daven, biolog Raje i nemački veterinar Polender otkrili su uzročnika antraksa, to je bio prvi otkriveni bacil uopšte [8]. Robert Koh je među prvim 1872. [11] otkrio i identifikovao štapičasti oblik mikroba uzročnika ove bolesti u krvi obolelih ovaca. On je tvrdio da sam mikrob nije uzrok antraksa, već toksična supstanca povezana sa njim.

Ovu teoriju u svojim istraživanjima opovrgao je Luj Paster koji je dokazao da je sam mikrob (bacil antraksa) taj koji neposredno izaziva bolest [12].

Luj Paster 31. maja 1981. izvodi istorijski čuveni ogled na životinjama, inokulaciju oslabljenog bacila protiv antraksa, čime je dokazana zaštitna moć Pasterove vakcine.

Epidemija antraksa koja je od 1876. do 1877. pretila da uništi stočni fond Francuske, posebno goveda i ovaca, motivisala je Pastera da započne istraživanja u ovoj oblasti i razvije teoriju slabljenja ili postepenog umanjenja virulentne sposobnosti mikroba sve dotle dok oni ne postanu toliko oslabljeni da njihovo desjtvo biva savladano prirodnom aktivnošću imunskog sistema, dajući istovremeno domaćinu određenu vrstu nepovredivosti (otpornosti) na bolest. Danas je ova metoda poznata i kao "metoda inokulacije".

U svom istraživanju Paster je testiranje sproveo na dve grupe od po 50 ovaca. Jedne koja je inokulisana antraksom i druge koja to nije. Kada je detaljno analizirao razvoj bolesti, Paster je ustanovio da je grupe kod koje je primenio inokulaciju preživela, dok su pripadnici druge grupe vrlo brzo umrli [8].

Odmah nakon završetnog istraživanja atenuisani (oslabljeni) oblik uzročnik bolesti je podeljena širom Francuske i stoka je masovno inokulisana - vakcinisana. Rezultat je bio odličan i sveobuhvatan. Zaustavljana je epidemija antraksa i stvoren je validan imunitet kod životinja na buduća neželjena dejstva antraksa. Paster će nešto kasnije u svojim istraživanjima koristititi istu metodu u suzbijanju epidemije besnila.

Etiologija [13][uredi - уреди | uredi izvor]

Uzročnik antraksa je spora koju formira bakterija »bacil antraksa« (lat. Bacillus anthracis), štapičastog izgleda, koja se u organizmu čoveka ili životinje nalazi u vegetativnom obliku, a u nepovoljnim uslovima izvan organizma u obliku spora.

Spora je veoma otporan oblik bacila antraksa koja može da preživi i preko 40 godina u zemljištu. Bacil antraksa je gram pozitivna štapičasta, nepokretna bakterija, koja poseduje kapsulu, a pod mikroskopom ima izgled štapa odsečenih ivica pa podseća na ciglu. Više bakterija antraksa pod mikroskopom simuliraju izgled bambusove trske. Uzročnik raste na hranljivom agaru aerobno i fakultativno anaerobno stvarajući kolonije koje izgledaju kao čuperak vate;

  • R kolonije su virulentni sojevi - hrapave, sivkaste, neprozirne kolonije,
  • S kolonije su avirulentni sojevi okruglog oblika, glatke i beličaste boje.

Na krvnom agaru uzročnik ne dovodi do hemolize. U bujonu stvara pahuljast talog na dnu epruvete i ne zamućuje bujon. U dubokom agaru raste celom dužinom uboda eze i daje karakterističan izgled obrnute jelke.

Faktori virulencije bacila antraksa su: kapsula, egzotoksični kompleks (letalni faktor, edema faktor i protektivni antigen) i plazmidi.

Antraks je jedan od patogenih agenasa koji može da se primeni za bioterorizam jer od njega može da oboli i umre veliki broj ljudi ako se iskoristi kao biološko oružje. Septembra 2001, u Sjedinjenim Državama, spore antraksa poslate su redovnom poštom na nekoliko lokacija i izazvale kod 22 osoba bolest, a kod petoro smrt.[14][15]

Epidemiologija[uredi - уреди | uredi izvor]

Antraks je akutna, kontagiozna, septikemijska bolest mnogih vrsta životinja. Od ove bolesti najčešće oboljevaju preživari, najpre ovce i koze, zatim goveda i konji, dok su svinje i psi manje prijemljivi na bolest.

Period inkubacije kod antraksa najčešće nije duži od 8 časova, mada se u praksi navodi period inkubacije od 2-3 dana. Kožni oblik bolesti počinje sa pojavom crvenila kože i svrbežom na mestu na kome se ubrzo formira eflorescencija (prišt) crvene boje, potom bula koja nakon pucanja formira nekrotičnu ulceraciju crne boje. Oko ove promene koža i potkožno tkivo postaju edematozni.

Kod ljudi antraks je nekontagiozno [lower-alpha 2] oboljenje koje se najčešće javlja kao profesionalna bolest pojedinaca koji rukuje životinjama, vunom, dlakom, stočnim proizvodima, biološkim oružjem i uopšte kod ljudi koji dolaze u dodir sa životinjama i njihovim prerađevinama.

Zato se antraks kod ljudi prema načinu zaražavanja, tradicionalno svrstava u:

  • Neindustrijski antraks koji je način zaražavanja kod opšte populacije izložene antraksu u koju spadaju; farmeri, mesarai, stočari, rendžeri, lovočuvari, veterinari istraživači u mikrobiološkim laboratorijama i uopšte ljudi koji slučajno dolaze u dodir sa životinjama i njihovim prerađevinama.
  • Industrijski antraks, koji je način zaražavanja koji se sreće kod industrijskih radnika zaposlenih u obradi kostiju, kože, vune i drugih proizvoda životinjskog porekla, proizvodnji biološkog oružja itd [16].

Ovakva podela pravi i razliku između načina prenošenja bolesti koji kod kožnog oblika antraksa u organizam dospeva kroz kožne lezije, kod crevnog oblika antraksa gutanjem (oralnim unosom) kontaminirane hrane, pre svega mesa obolelih ili crknutih životinja, i kod inhalacionog antraksa, udisanjem vazduha zaraženog sporama antraksa.

Piramida antraksa.GIF

Globalna učestalost antraksa kod životinja, zahvaljujući nacionalnim programima, je mala i rezultat je sveukupnog globalnog smanjenjenja antraksa. Iako se tim rezultatima često suprotstavljaju i nepoželjne aktivnosti kao što su; nedovoljno poznavanje bolesti od strane novije generacije veterinara, farmera, i drugih struktura, koje usled nedostatka iskustva, nisu u stanju da pravovremeno prepoznaju i prijave bolest, i preduzmu vakcinaciju. Bolest je i dalje prisutna u nekim mediteranskim zemljama, u malim „džepovima“ u Kanadi i SAD, određeneim zemljama centralne i Južne Amerike i centralne Azije, Indijskom potkontinentu u nekoliko podsaharskih afričkih zemalja i zapadnoj Kini. Zato su sporadični slučajevi i epidemije antraksa i dalje na drugom mestu dešavanja u svetu. Razlike u učestalosti antraksa među državama ili regionima zavise od ekonomskih uslova, kvaliteta nadzor, društvene tradicije, ponašanja u ishrani itd, u određenoj zemlji ili regionu [4].

Zadnji slučaj pojave antraksa u Srbiji zabeležen je u Vojvodini juna meseca 2011. [17].

Mortalitet i morbiditet[uredi - уреди | uredi izvor]

Najveći broj slučajeva antraksa je kožni tip, sa blažim simptomima, koji mogu biti sanirani sa ili bez lečenja. Kožni antraks je lako izlečiv ako se promene (rane) leče odgovarajućim antibioticima, a stopa mortaliteta je <1% [18].

Međutim, drugi oblici antraksa su potencijalno smrtonosni. Krvni i inhalacioni oblik antraksa praćeni su najvišom stopom mortaliteta. Udisanje antraksa može biti pogubno, sa ili bez primene antibiotske terapije.[19] Tokom 2001, stopa smrtnosti lečenih ooosoba nakon udisanja antraksa bila je 45%.[20]

Crevni antraks je teško dijagnostikovati i povezan je sa višim stopama morbiditeta i mortaliteta (stopa mortaliteta se kreće od 20% do 60%).

Rasa, pol i uzrast [21][uredi - уреди | uredi izvor]

  • Među bolesnicima od antraksa ne postoje rasne sklonost, kako po pitanju oboljevanja tako i po pitanju zaštite.
  • Kod antraksa ne postoje polne razlike među obolelim.
  • Antraks nema sklonost prema životnoj dobi. Ali kako je često povezan sa profesionalnim izlaganjem u industriji i poljoprivredi, antraks najčešće pogađa mlade i sredovečne osobe (radno najaktivnije).
  • Lica u bilo kom uzrastu mogu oboleti od antraksa ako se on primeni kao bioterorističko oružje.

Epizootiologija[uredi - уреди | uredi izvor]

Bolest se javlja širom sveta. Primarni izvori infekcije su izlučevine bolesnih životinja [lower-alpha 3], leševi životinja i ostaci leša koji se rasipaju po okolini, tlo kontaminirano uzročnicima, naročito pašnjaci (antraksni distrikti, „prokleta polja“), sirovine životinjskog porekla (na mestima gde se one prerađuju - kožare, vunovlačare, klanice itd), hrana i voda kontaminirane sporama i itd [4]. Hrana i voda zagađene sporama predstavljaju takođe izvor zaraze.

Uzročnik u organizam životinje najčešće dospeva preko hrane, a ređe preko pluća i oštećene kože. Infekcija kroz kožu u goveda je retka, a nešto je češća u ovaca zbog ozleda koje nastaju pri striži i li kastraciji [13].

Za čoveka je izvor infekcija obolela životinja. Od antraksa uglavnom obolevaju ljudi koji su u direktnom kontaktu sa obolelom ili uginulom životinjom kao i ljudi koji se bave industrijskom preradom stočnih proizvoda i preradom životinjske kože. LJudi se takođe mogu inficirati ukoliko dođu u kontakt sa sporama koje se nalaze na antraksni distriktu. Infekcija može nastati i ingestijom termički nedovoljno obrađenog mleka ili mesa obolelih životinja. Prenošenje antraksa sa jedne osobe na drugu je veoma retko. Ptice mogu prenositi uzročnika preko fecesa ali su one otporne na infekciju [13].

Cycle of infection in anthrax.jpg

Patofiziologija[uredi - уреди | uredi izvor]

Uzročnik u organizam preživara najčešće ulazi hranom i vodom koja je zagađena sporama bacila antraksa. Daljem prodoru u organizam pogoduju, gotovo uvek prisutna oštećenja sluzokože usta. Infekcija kroz kožu u goveda je retka, a nešto je češća u ovaca zbog ozleda koje nastaju pri striže ili kastraciji. U konja i pasa uzročnik takođe ulazi hranom i vodom, a oštećenja sluznice i ovde su značajna u genezi bolesti.

Udahnute ali i progutane, spore bacila antraksa fagocituju plućni makrofagi koji ih prenose do traheobronhalnih limfnih čvorova. Tu spore proklijaju, te limfnim sistemom vegetativni oblik dospeva u krv kojom biva raznesen po celom organizmu, a naročito se zadržava u slezini, stvarajući na taj način sekundarne centre infekcije i proliferacije.

Usled velike propustljivosti kapilara i krvnih sudova stvara se veliki serozni eksudat, koji često dovodi u pitanje ishranu tkiva. Promene na krvnim sudovima sa pratećom ishemijom, glavni su uzrok pojave gangrene na koži. Na sluzokožama se pored krvnih izliva nalaze i pihtijasti infiltarti. Parenhimni organi su obično degenerativno izmenjeni, preplavljeni mikroorganizmima. Javlja se otok slezine i skoro svih žležda. veliko umnožavanje bakterija često izaziva začepljenje krvnih kapilara [4].

Vegetativni oblici bacila antraksa proizvode niz toksina koji podstiču stvaranje antitoksičnih antitela, koja su ujedno odgovorna za imunost prema ovoj bolesti. Do danas nepotpuno su opisane tri komponente jednog od toksina:

  • Edemski faktor.
  • Protektivni antigen (imunogeni faktor izaziva stvaranje antitoksičnih antitela). i
  • Letalni faktor.

Međutim, tek sinergističko delovanje ova tri faktora ima na organizam toksično - štetno dejstvo [lower-alpha 4] Spomenute komponente toksina oštećuju fagocite koji propadaju, potom uzrokuju povećanu propustljivost kapilara, oštećenje faktora zgrušavanja krvi što rezultuje kapilarnom trombozom, padom krvnog pritiska i kolapsom, otkazivanjem bubrega i terminalnom anoksijom. Konačno dolazi do depresije i paralize disanja pa nastupa smrt. Ako uzročnik ne prodre dalje u organizam, neće doći do septikemije već nastaje lokalna infekcija kao što je to slučaj u ždrelu svinja.

Klinička slika[uredi - уреди | uredi izvor]

Oboljenje se karakteriše veoma brzim tokom bolesti, brojnim krvarenjima u organizmu, pojavom hemoragičnih edema, karbunkula i obilnom seroznom eksudacijom u seroznim šupljinama.

Antraks kod životinja[uredi - уреди | uredi izvor]

Klinička slika bolesti se razlikuje kod različitih vrsta (pa i između jedinki iste vrste) domaćih životinja, i zavisi od;

  • količine unetih mikroorganizama,
  • virulencije mikroorganizama,
  • imuniteta životinje
  • ulaznih vrata infekcije.

Inkubacija antraksa kod životinja se kreće od 1-7 a najduže 14 dana.

Tok bolesti može biti perakutan, akutan, subakuan i hroničan. Kod preživara on je je pretežno perakutni i akutni a kod svinja, konja i pasa češće se javlja lokalizovani oblik bolesti sa nešto dužim tokom trajanja.

Perakutni tok antraksa, karakteriše moždana apopleksije i brzo uginuće životinja, a javlja se kod ovaca i goveda. Glavni simptomi su; nestbilnost (teturanje) životinje, krvarenje iz prirodnih otvora i pojava krvi u mokraći.

Akutni tok antraksa, karakteriše povišena telesna temperatura (do 42 °C), ubrzano i duboko disanje, ubrzani puls, krvlju prepunjena jako crvena sluzokoža, uvećanje limfnih čvorova. Može biti praćen i prolivom, pobačajem, edematoznim promenama perineuma i ždrela. Životinja je uznemirena, riče, bleji, ima grčeve u trbuhu, škripi zubima, tetura se, apatična je i podrhtava Akutni tok antraksa traje oko 2-24 časa (2-5 dana).

Subakutni tok antraksa karakteriše; groznica, drhtavica, grčevi u trbuhu, kongestija jetre i pluća, otežano disanje, edem ispod vrata. Subakutni tok u goveda se ponekad zapaža i kao lokalna infekcija i to sa promenama na koži, crevima, ždrelu odnosno plućima. Subakutni tok bolesti traje 24-48 časa (5-7 dana).

Ovce i koze znatno su osetljivije na infekciju od goveda, i zato kod njih nema lokalizovanog oblika bolesti. Tok bolesti jednak je onome u goveda osim što je brži, a znaci bolesti su: visoka telesna temperatura, uzemirenost, drhtavica, padanje na zemlju, škripanje zubima, mokrenje, krvava stolica i na kraju uginuće životinje.

Antraks kod ljudi[uredi - уреди | uredi izvor]

Antraks se može javiti kod ljudi u jednoj od sledećih formi:

Spoljašnja ili kožna forma (pustula maligna).

Unutrašnja forma koja se može javiti kao:

  • Inhalaciona (plućna, medijastinalna, respiratorna) forma antraksa
  • Gastrointestinalna i orofaringealna forma
  • Antraksna sepsa
  • Antraksni meningitis

Spoljašnji ili kožni antraks kod ljudi[uredi - уреди | uredi izvor]

Kožna forma antraksa kod ljudi ili pustula maligna - je najčešći klinički oblik bolesti, koji se javlja u oko 95% slučajeva. Uglavnom je lokalizovana na otkrivenim delovima tela. Ulazno mesto infekcije su povrede na koži. Na mestu infekcije se prvo javlja makula (okrugla promena u boji kože), u toku 24 časa ona prelazi u papulu (promenu iznad ravni kože), a zatim u vezikulu (mehurić ispunjen tečnošću). U centralnom delu vezikule nastaje izumiranje ćelija (nekroza) i stvara se crno smeđa krasta (krusta) a oko nje venac vezikula. Nakon tri do pet krusta se širi i obuhvata venac vezikula. Tako nastaje antraksna krasta koja je crna, jasno ograničena, uvučena, suva i bezbolna. Nakon otpadanja kruste na njenom mestu ostaje svež ožiljak, a nekada i veliki defekt. Stadijum kraste traje i do 20 dana.

Spoljašnja ili kožna forma antraksa (pustula maligna)
Kožni antraks na ruci
Anthrax PHIL 2033.png
Kožna forma antraksa kod dece
Child with cutaneous anthrax infection.jpg
Kožni antraks na vratu
Cutaneous anthrax lesion on the neck. PHIL 1934 lores.jpg

Promene na koži su praćene bolnim uvećanjem regionalnih limfnih žlezdi i opštim simptomima; jezom, blago povišenom temperatura groznicom, bolovima u mišićima i zglobovima. Kod malignog edema kao i kod infekcije lokalizovane na licu, odnosno očnom kapku ili na sluzokožama ne dolazi do stvaranja pustule, već se bolest karakteriše difuznim otokom koji je pihtijastog izgleda, bled, bezbolan i brzo se širi. Na sluzkožama se stvaraju mehurići koji pucaju i na njihovom mestu nastaje nekroza ćelija. Kod lokalizacije infekcije na sluzokoži usne duplje i jezika zbog opstrukcije disajnih puteva edemom, može doći do ugušenja.

Unutrašnji antraks kod ljudi[uredi - уреди | uredi izvor]

Forme unutrašnjeg antraksa koje se mogu razviti kod ljudi su; inhalacioni antraks, crevni antraks antraksna sepsa i meningealni antraks;

Inhalacioni (plućni, medijastinalni, respiratorni) antraks[uredi - уреди | uredi izvor]

Inhalaciona forma antraks nastaje udisanjem spora. Termin „inhalacioni antraks“ je u velikoj meri zamenio stariji nazivi za ovaj oblik bolesti, jer najčešće primenjivan naziv „plućni antraks“, ne odražava činjenicu da se aktivna infekcija javlja u limfnim čvorovima, a ne samo plućima, kao i činjenicu da se kod ove bolesti ne javlja bronhopneumonija [4].

Udahnute spore se prenose makrofagama iz pluća, u one delove tela gde nema infekcija, prvenstveno limfnim sistemom u kome infekcija dalje napreduje. Klijanje i početno umnožavanje počinje u makrofagama dok su u tranzitu ka limfnim čvoroveima [22]. Stvorene vegetativne ćelije ubijaju makrofage i ulaze u krvotok, gde nastavljaju da se umnožavaju i dovode do fatalnih septikemija. Limfna staza u grudnom košu je primarnih poremećaja povezana je sa edemom, koji može biti očigledno izvan grudnog koša na njegovom ulazu, i pleuralni izliv. Dominantna promena je medijastinitis koji se kod određene grupe bolesnika ne razvija iako obično simbolizuje ovaj oblik bolesti. [23] Kako su medijastinalna proširenje utvrđena kao relativno česta manifestacija u drugim bolestima, u svakodnevnu praksu je uvedena preporuka za kompjuterizovanu aksijalnu tomografiju koja treba da na skeniru pokaže učešće limfnih čvorova u procesu.

Kliničku sliku bolesti karakteriše postepen početak koji liči na gripozni sindrom [24]. Bolesnik se žali na umor, malaksalost, bol u grudima i suvi nadražajni kašalj, i povišenu temperaturu. U daljen toku razvija se hemoragični medijastinitis, temperatura se snižava ispod normale, bolesnik otežano diše, puls je slab, ubrzan, krvni pritisak pada i nastupa kolapsno stanje.

INHALACIONI ANTRAKS; udahnute spore bacila antraksa fagocituju plućni makrofagi koji ih prenose do
traheobronhalnih limfnih čvorova, gde spore počinju da klijaju a zatim izazivaju hemoragični medijastinitis
Spore antraksa u udahnutom vazduhu
Anthrax spores.jpg
Udisanje spora i traheobronhitis
Inhalativ qarayara.sr.JPG
Promene u plućim i medijastinumu
Anthrax - inhalational.jpg
Crevni antraks[uredi - уреди | uredi izvor]

Crevna forma antraks nastaje nakon ingestije kontaminirane termički nedovoljno obrađene hrane. Ova forma bolesti karakteriše se povraćanjem krvavog sadržaja, učestalim krvavim stolicama kao i teškim opštim stanjem bolesnika. Bolest prati teško kolapsno stanje i bez adekvatne terapije nastupa smrt za 2-3 dana.

Antraksna sepsa[uredi - уреди | uredi izvor]

Sepsa izazvana antraksom je najteži oblik bolesti sa znacim teške infekcije, intoksikacije i kardiovaskularnog kolapsa kojoj prethodi limfohematogeno širenje bacila antraksa iz primarne lezije bilo koje forme antraksa i formiranje sekundarnih metastatskih žarišta na mnogim organima. Kliničke karakteristike su visoka temperatura, toksemija i šok, sa smrću koja nastaje u kratkom vremenskom periodu od diseminacije uzročnika [4].

Dokazi kojim se potvrđuju da ne postoji asimptomatska antraksna sepsa, ili da postoji samo simptomatska sepsa kod antraks nisu pronađeni. U diferencijalnoj dijagnozi, zbog mogućnosti sepse drugim bakterijama treba imati u vidu i tu mogućnost. Dijagnoza se postavlja izolacijom bacila antraksa iz primarna lezija i iz kulture krvi ili otkrivanjem otrova (toksina) ili DNK bacila antraksa u ovim uzorcima.

Meningealni antraks[uredi - уреди | uredi izvor]

Infekcija moždanica (meninga) je najteža forma ili komplikacija antraksa koja se najčešće javlja nakon limfohematogenog širenje bacila antraksa iz primarne lezije bilo koje forme antraksa [4].

Meningealni antraks je hemoragični leptomeningitis sa simptomima; bol u vratu (sa ili bez fleksija), glavobolja, promene u mentalnom stanju, povraćanje i visoka telesna temperatura, kojima sledi brza dezorijentisanost, gubitak svesti i smrt. Kod bolesnika postoji intenzivno zapaljenje meninga sa pratećim edemom i pojavom krvi i povišenim pritiskom u likvoru [4].

Diferencijalno dijagnostički treba uzeti u obzir [25];

  • akutni bakterijski meningitis izazvan drugim sojevima bakterija
  • moždani oblik malarije
  • subarahnoidalnu hemoragiju

Definitivna dijagnoza se postavlja vizuelizacijom inkapsuliranih bacila u likvoru i/ili kulturi.

Dugoročni efekti antraksa[uredi - уреди | uredi izvor]

Nakon incidenata sa antraksom zaraženim pismima 2001, neki pacijenatai su se žalili na dugotrajne probleme kao što su bezrazložan umor posle minimalne fizičke aktivnosti i probleme sa kratkotrajnom pamćenjem. Reisman i sar. su 2004. [26] sproveli procenu ovih dugotrajnih efekata u 15 pacijenata otprilike godinu dana posle infekcije. Mnogi pojedinci su i dalje imali istovetne žalbe; zamor u zglobovima, kognitivna oštećenja i psihološke smetnje, koje nisu bile zasnovane na organskim promenama. Kako istraživači nisu pronašli realne osnove za ove žalbe a slični dugotrajni medicinski neobjašnjiv zdravstvene probleme i poteškoće u prilagođavanju svakodnevnom života su zabeležene kod lica koja su preživela Lajmsku i legionarsku bolest, oni pretpostavljaju da su ove tegobe verovatno posledica posttraumatskog stresnog poremećaja. Zato oporavak, može zahtevati nedelja ili meseca u zavisnosti od ozbiljnosti bolesti i osetljivosti pacijenta na ove faktore.

Oporavak od kožnoog antraksa, najčešće se kod male i srednje kožne lezije završava uglavnom kompletunom rstitucijom kože sa minimalnim ožiljakom, a kod veće lezije, ili lezije na mobilnim (pokretljivim) oblastima (npr. na kapku), ožiljaka i nastale kontrakture mogu zahtevati hiruršku korekciju kako bi se vratila normalna funkcioncija i sanirao veliki koženi defekti (ponekad i primenom transplantacije kože)[4] .

Drugi i naredni napadi antraksa[uredi - уреди | uredi izvor]

Evidencija lica koja su imala napade antraksa duže vreme nakon pojave primarne infekcije postoji, ali je ona retka. Navodimo nekoliko karakterističnih primera takve mogućnosti [4]:

  • Brahman (1954)[27] navodi u svom izveštaju dva slučaja antraksa koja su se javila u Engleskoj 1912. kod pacijenata koji su imali koži antraks znatno ranije i još dva slučaja u SAD koja su zabeležena 1920.
  • Hogson (1941)[28] evidenciju slučaja veterinara antraksa ugovaranje kože u tri navrata i na drugog pojedinca čije Druga infekcija dogodila samo šest nedelja nakon na prvom mestu.
  • Heivort i sar. (1975)[29] su opisali slučaj devojke koja je lečena od kožog antraks u dve uzastopne godine 1971 i 1972.
  • Silakov (1996)[30] navodi tri slučaja ponovljene infekcije posle 8, 15 i 20 godina, koja je bila respektivna, u tri osobe. Kod jedne od njih, prišt se nalazio na istom mestu na ruci kao i prethodni 15 godine.

Dijagnoza[uredi - уреди | uredi izvor]

Dijagnoza antraksa postavlja se na osnovu:

1. Epizootiološka anamneza

Ova anamneza obuhvata; vakcinalni status, endemsko područje, kontaminirana hrana povezana sa pojavom epizootije. Naglasiti u anamnezi da li je životinja bila tretirana antibioticima.

2. Klinička slika
3. Laboratorijska dijagnostike.
  • Za laboratorijska ispitivanja organi se ne koriste kako se ne bi otvaranjem leša spore antraksa razasule po okolini. Ako leš nije otvoren, odseče se ušna školjka sa okolnim muskulaturom i seče se sa termokauterom ili usijanim nožem. Ukoliko je leš već otvoren, može se uzeti uzorak slezine. Uzorci kože se mogu uzeti za imunodijagnostiku - Askoli precipitaciju.
  • Uzorak može biti i krv iz otvora ili krv dobijena venepunkcijom.
  • Uzročnik se može dokazati na obojenim preparatima iz razmaza krvi ili organa, na hranljivim podlogama, krvnom agaru, dubokom agaru, selektivnim podlogama itd
  • Uzročnik se može dokazati i na osnovu biohemijskih osobina: optimalna temperatura rasta ntraksno bacila 35-37 °C, aerob, fakultativni anaerob, razlaže glikozu, maltozu, saharozu, lecitin, skrob i fruktozu do kiselina bez stvaranja gasa. Ne stavra indol, katalaza pozitivan.
Serološke metode laboratorijske dijagnostike antraksa

U serološke medode za dijagnostiku antraksa spadaju; Askoli precipitacija, DIF, ELISA, Vestern Blot (VB), AGID, hemaglutinacijsku test. PCR metoda se koristi kao potvrdni test za kapsulu i PA antigen. Alergijski kožni test na antraks Antraksin (alergen)u toku alergijskog testa daje se intrakutanu. Javlja se eritro i induracija posle 24-48 sati.

Biološki ogled na antraks

Biološki ogled koriste se na miševima i zamorci. Uzet biološki materijal za ispitivanje ubrizgava se eksperimentalnoj životinji subkutano u količini od 0,1-0,2 ml ako se radi o mišu ili 0,5 ml ako se radi o zamorcu. Životinja se klinički prati 10 dana. Učinuće nastaje najčešće nakon 2-4 dana. Na mestu inokulacije materijala javlja se otok a u utrobi životinje uvećana slezina.

"Prilikom uzorkovanja i transporta materijala stalno treba voditi računa da se uzročnik ne rasipa po okolini."


Diferencijalna dijagnoza [13] [4][uredi - уреди | uredi izvor]

  • Diferencijalna dijagnoza antraksne eshare kod kožog antraksa obuhvata širok spektar zaraznih i nezaraznih promena na koži; čir (posebno tropski), erizipel, sakagiju, kugu, sifilisni šankr, ulceroglandularnu tularaemiju, klostridijalnu infekciju, rikecijama izazvane bolesti, postvakcinalni čir izazvan boginjama, leišmanijazu, herpes itd. Generalno gledano kožne promena kod drugih bolesti nemaju karakteristični antraksni edem, u promenama nedostaje gnojna sekrecija, a i bol je često odsutan, što uz primenu odgovarajućih kliničkih testova može da dokaže ili isključi neku od navedenih bolesti.
  • Diferencijalno dijagnostički kod nosnoždrelnog (oralnog) antraks, treba misliti na difteriju i komplikovanu streptokoknu infekciju krajnika i ždrela, Vinsentovu i Ludvigovu anginu, paraždrelni apsces i duboku infekciju mekih tkiva vrata.
  • Diferencijalno dijagnostički kod gastrointestinalnog antraksa treba imati u vidu; trovanja hranom (u ranim fazama crevnog antraksa), akutni abdomen zbog drugih razloga, i hemoragični gastroenteritis izazvan drugim mikroorganizmima, a posebno nekrotizirajući enteritis izazvan klostridijumom perfringens i dizenteriju (izazvanu amebama ili bakterijama).
  • Diferencijalno dijagnostički inhalaciona antraks se može zameniti sa mikoplazmodičnnom pneumonijom, tularemija Q-groznicom, virusnom upalom pluća, histoplazmozom, kokcidomikozom i malignitetom

Terapija[uredi - уреди | uredi izvor]

Od vremena uvođenja antibiotika u medicinsku praksu, utvrđeno je da njihova brza i pravovremena primana daje odlične rezultate i doprinosi brzom oporavku ljudi ili životinja zaraženih antraksom.[31]: O značaju lečenja antraksa antibioticima, u ranim danima primene antibiotika (sredinom pedesetih godina 20. veka) najbolje je opisao Herman Gold (1955)

"Penicilin i antibiotici širokog spektra...su pojednostavili kontrolu antraksa, tako da se sa sigurnošću može reći da je kod čoveka ova bolest izgubila ozbiljne konotacije.[32] "


Kod svakog sveže izolovanog bacila antraksa u životinja ili ljudi može se pretpostaviti da postoji jako velika verovatnoća da on bude osetljiv na penicilin, kao jeftin i lako dostupan lek u skoro svim sredinama, i zato predstavlja osnovu lečenja kod životinja i ljudi u svim zemljama u razvoju[4].

Predložena antibiotska terapija i način njene primene kod antraksa [4]

Antibiotik Doze za odrasle Doze za decu
Penicilin V
500 mg PO, 4 puta/dnevno 25–50 mg/kg/dnevno PO u 4 jednake doze
Penicilin G,
(procain)
0.6–1.2 mU IM svakih 12–24 h 25 000–50.000 U/kg/dnevno IM
Penicilin G,
(sodium or potassium)
4 mU IV svakih 4–6 h 300.000–400.000 U/kg/dnevno svakih 4–6 h
Ampicilin
1–2 g IV svakih 4–6 h 50–200 mg/kg/dnevno, IV podeljeno, na svakih 4–6 h
Amoksicilin
500 mg PO svakih 8 h Teška > 20 kg: 500 mg PO svakih 8 h
Teška < 20 kg: 40 mg/kg PO u 3 doze svakih 8 h
Ciprofloksacin
500 mg PO svakih 12 h
400 mg IV svakih 12 h
Generalno se ne preporučuje za decu.

U hitnim stanjima,
10–15 mg/kg 2 puta dnevno, tako da ne prelazi 1 g/dnevno

Klaritromicin
500 mg PO ili IV svakih 12 h Ne preporučuje se
Klindamicin
150–300 mg PO svakih 6 h
600–900 mg IV svakih 6–8 h
(PO) 8–25 mg/kg/dnevno svakih 6–8 h
(IV) 15–40 mg/kg/dnevno u 3–4 podeljene doze
Doksicilin
100 mg svakih 12 h Generalno se ne preporučuje za decu < 8 godina.

U hitnim stanjima;
≤ 8 godina, 2.2 mg/kg 2 puta dnevno
> 8 godina i težine > 45 kg: 100 mg 2 puta dnevno
> 8 godina i težine < 45 kg: 2.2 mg/kg 2 puta dnevno

Eritromicin
500 mg PO svakih 6 h 30–50 mg/kg/dnevno u 4 podeljene doze
Rifampicin
0.6–1.2 g dnevno IV ili PO u 2–4 pojedinačne doze 10–20 mg/kg/dnevno na 12–24 h
Streptomicin
1 g/dnevno IM 20–40 mg/kg/dnevno IM
Tetraciklin
500 mg PO svakih 6 h Ne primenjivati kod dece
Vankomicin
1 g IV svakih 12 h 40 mg/kg/dnevno u 2 do 4 podeljene doze svakih 6–12 h

Napomena : PO - peroralno (preko ustiju), IM - intamuskularno (u mišić), IV - intarvenski u (venu)

Paleta antibiotska koji se koristi u terapiji antraksa [4]
"Zabrinutost zbog sve veće rezistencije na penicilina je verovatno precenjena u najnovijoj literaturi. Zvanični izveštaji o greškama u lečenju koje su posledica otpornosti na penicilin opisana su u dva ili tri slučaja u celokupnoj istoriji. Međutim, pošto je dokazano da može da se javi rezistencija na penicilin kod nekih sojeva, osnovni princip je da se u terapiji mora primeniti adekvatna doza penicilina kada se on koristi u lečenju“[4]."

Preporuke za terapiju antraksa SZO[uredi - уреди | uredi izvor]

Neke osnovne preporuka koje su navodene u brošuri SZO o primeni antibiotika kod antraksa su [4];

  • Penicilin je antibiotik izbora ali, tamo gde je kontraindikovan, postoji širok spektar alternativnih antibiotika širokog spektra.
  • Ciprofloksacin i doksiclin zauzeli su visoko mesto, kao primarni tretman i alternativa u poslednjih nekoliko godina. Međutim doksiclin ima nedostatak jer loše prodire u centralni nervni sistem (CNS).
  • U teškim slučajevima opasnim po život, treba se opredeliti za intravensku primenu penicilina ili drugog primarno izabranog antibiotika (npr, ciprofloksacin - se može kombinovati sa drugim antibiotikom, po mogućstvu onim koji ima dobar prodor u (CNS).
  • Klaritromicin, klindamicin, vankomicin ili rifampicin se predlažu kao dodatni antibiotici za inhalacioni antraks
  • Streptomicin ili drugi aminoglikozidi, za gastrointestinalni antraks
  • Vankomicin ili rifampicin se predlažu za lečenje antraksnog meningitisa.
  • Ciprofloksacin i doksicilin, smatra se da uglavnom nisu pogodnim za decu (<8 do 10 godina starosti) i trebalo bi da se koriste u ovim starosnim grupama samo u vanrednim situacijama.
  • Penicilin (u kombinaciji sa rifampicinom ili vankomicinom), u infekcijama opasnim po život je pogodan za primenu kod trudnice i dojilja, kao i kod dece,
  • Ciprofloksacin ili doksiciklin (opet u kombinaciji sa rifampicinom ili vankomicinom) mogu se smatrati lekovima izbora u vanrednim situacijama, kad testovi osetljivosti ukazuju na to da je to odgovarajuće.
  • Generalno, imunokompromitovani pacijenti se leče na isti način kao i imunokompetentni, ali kod njih se mora posvetiti posebna pažnja ako postoji bubrežna insuficijencija ili oštećenje jetre.

Prevencija[uredi - уреди | uredi izvor]

Opšte mere [33][uredi - уреди | uredi izvor]

  • Zabrana upotreba mesa mleka i mlečnih proizvoda, obolelih ili sumnjihiv životinja na antraks
  • Oprezno rukovanje sa mrtvim životinjama za koje se sumnja da su zaražene antraksom.
  • Dobra ventilacija primenom hauba sa laminarnim strujanjem, upotreba zaštitnih naočare (npr, zaštitne naočare ili zaštni štitnici za lice), respiratora zaštitne odeće i rukavica na mestima gde se obrađuje koža, krzno, dlaka ili vuna životinja.
  • Zabrana ispaša stoke na otvorenom endemskom prostoru, kontaminiranom sporama antraksa.
  • Vakcinacija životinja
  • Izbegavanje bilo kojih aktivnosti, koje mogu neku osobu izložiti riziku zaražavanja, a posebno aktivnosti koje bi mogle stvoriti aerosol ili rasejanje kapljica;
  • Dekontaminacija laboratorija i opreme posle svake upotrebe i primena ispravne opreme i laboratorijskih posuda;
  • Izbegavanje dodirivanja površine sluzokože rukama (sa ili bez rukavica), i nikada ne jesti ili piti u laboratoriji štalam ili na kontaminiranom području;
  • Uklanjanje i stavljanje rukavica po izlasku iz laboratorije ili nakon rada sa kontanimiranim životinjama i materaijalom u specijalni kontejner i obavezno pranje ruku.
  • Ako se za neku osobu zna da je bila izložena antraksu, vakcinacija i/ili profilaksa antibioticima može da spreči pojavu bolesti.

Dekontaminacija antraksom zaraženih područja[uredi - уреди | uredi izvor]

Spore antraksa mogu da preživi dugo vremena u svom okruženju nakon kontaminacije. Najčešće se za dekontaminaciju (čišćenje), kontaminiranih lokacija antraksom obično koriste oksidaciona sredstva, kao što su peroksidi, etilen oksid, sandia pena, [34] hlor-dioksid, kao i tečni izbeljivači koji sadrže natrijum hipohlorit. Ova sredstva polako uništavaju spore antraksa. Izbeljivači međutim nisu rešenje za sanaciju velikih površina jer ugrožavaju zaštitu životne sredine [35]. Izbeljivač i sirćetna kiselina ne smeju da budu u istom rastvoru, jer mogu da proizvedu hlor gas. Zato u malo vode mora prvo da se doda izbeljivač (npr. dve šolje vode na jednu šolju za beljenje), zatim sirće (npr. jedna čaša), a zatim ostatak vode (npr. šest šolja). pH rastvora treba da se testira lakmus papirom a tretirana površina mora ostati u kontaktu sa izbeljivačem oko 60 minuta (ponovljena primena je potrebna da se održi vlaga na površini).

Hlor dioksid je primenjen kao dobar biocid protiv antraksom-kontaminiranih lokacija, i primenjen je u dezinfekciji brojnih vladinih zgrada u protekloj deceniji. NJegov glavni nedostatak je potreba da bude primenjen od stručno obučenih lica. Da bi se ubrzali procesi dekontaminacije, sredstvima se dodaje određena količina neotrovneih katalizatora sastavljenih od gvožđa i tetra-amidnih makrocikličnih liganda u kombinaciji sa natrijum-karbonatom i bikarbonatom i pretvaranjem u sprej. Sprej se primenjuje na zahvaćene površinae nakon čega sledi primena još jednog spreja koji sadrži tert-butil hidroperokide [36]. Koristeći katalizator metodu, potpuno uništavanje svih spora antraksa se može postići za manje od 30 minuta [36], za razlikui od standardnih katalizatora bez spreja, koji uništavaju manje od polovine spore za isto vreme. Dekontaminacija poslovne zgrade Američkog Senata od spora antraksa koštala je SAD 27 miliona dolara, a čišćenje nekih poštanskih objekat izvan Vašingtona 130 miliona dolara i trajala je 26 meseci. Od tada se stalno razvijaju novije i jeftinije metode dekontaminacije [37].

Čišćenje antraksom-kontaminiranih površina na rančevima i divljini je mnogo problematičnije. Leševi mogu biti spaljeni, iako to često treba i do tri dana da sagore veliki trupla i to nije izvodljivo u područjima sa malo drveća. Leševi mogu biti si ahranjeni, iako sahranjivanje velikih životinja ako nije dovoljno duboko ne može da spreči ponovno pojavljivanje spora, i zahteva mnogo radne snage i skupe alata. Natapanje leševa u formaldehidu može da ubije spore, ali i da izazove zagađenja životne sredine.

Blokovsko paljenje rastinja na velikim područjima suzbija antraks, ali je ovaj način ekološki destruktivna, ugrožava zdravlje životinja koje napuštaju tu oblast u potrazi za svežom ispašom. Neki radnici su eksperimentisali sa pokrivanjem svežih antraksom zaraženih leševa folijama i teškim predmetima, što je sprečavalo da neki strvinari otvaraju leševe, i izazivali proces truljenje bakterije u okviru trupa kako bi ubili vegetativne B antraksne ćelija i sprečavali sporulaciju. Ovaj metod ima nedostatke, kod strvinara kao što su hijene koje su u stanju da se infiltriraju skoro svaki prostor. Tako stvoren prethodno uspavan antraks, može biti podignut sa površine zemlje vetrom u sušom pogođenim regionima sa osiromašenom ispašom, i može se posmatrati kao oblik prirodnog uništavanja i prvi korak u rehabilitaciji zaražene oblasti.

Imunizacija[uredi - уреди | uredi izvor]

Imunizacija ljudi protiv antraksa može se obaviti primenom za to specijalno proizvedena vakcine. Vakcina se danas uglavnom primenjuje kod osoba koje rade na visoko rizičnim poslovima, kako bi se smanjila njihova mogućnost zaražavanja ali i mogućnost daljeg širenja antraksa. Zato se vakcina za sada ne preporučuje za ostale ljude već se preporučuje samo za sledeće rizične grupe ljudi [38]:

Antraks kao biološko oružje[uredi - уреди | uredi izvor]

Biološko oružje su biološki agensi, mikroorganizmi ili otrovi iz prirodnog okruženja koji se mogu primeniti da onesposobe, ubiju, ili na drugi način ometu protivnika. Biološkog oružja se odlikuje smanjenom vidljivošću, visokim potencijalom, lakom dostupnosti, niskom cenom i relativno lakom primeniom.

U bioterorističke agenase spada i bacil antraksa koji kao biološko oružje može imati široki spektar primene, od bioterorizma, preko prevara (zastrašivanja) do izazivanjanja masovnih žrtava, od strane pojedinaca ili malih grupa u državnom terorizmu ili klasičnom biološkom ratovanju.

Persijska, grčka i rimska literaturu iz 300. p. n. e. navodi primere upotrebe antraksom zaraženih životinjskih leševa, kojima su kontaminirani bunari i izvorišta vode napriatelja.

Prema istraživanju Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) u SAD, namerno oslobađanje antraksa od strane bioterorista, u nekom velikom američkom gradu, imao bi za posledicu ekonomsku štetu od 477.8 miliona dolara ili 26,2 milijardi na 100.000 antraksu izloženih lica.[40]

Bioteroristički potencijal antraksa [41][42][43]

Antraks može da proizvede masovne gubitke, jer u slučaju velikih epidemija predstavlja ozbiljne izazove za lečenje pacijenata i profilaksu izloženih lica i životinja. Takođe može da predstavlja neprestanu pretnju za dugotrajnije zagađenje životne sredine i stočnog fonda, kontaminiranog područja.

Bez obzira na način i metodu rasturtanja, žrtve se kontaminiraju antraksom preko: kože, gastrointestinalnog (crevnoželudačnog) trakta (GIT), i pluća. Kontaminacija kože je najmanji potencijal za značajaniji morbiditet i mortalitet, jer zdrav, neoštećen kožni omotač pruža odličnu barijeru protiv ovih aktera. Međutim, sluzokoža, ogrebotine na koži, ili druge lezije mogu da postanu ulazna vrata za antraks. Zagađenje hrane i vode omogućava potencijalno nešto veću izloženost zagađenju preko gastrointestinalnog trakta.

Najveći bioteroristički potencijal primena antraksa ima ako se on primeni u obliku aerosola (u oblacima kapljica ili čestica prečnika od 1-5 µm koje sadrže mikrobe antraksa). Kako sa ne može otkriti našim čulima, on udisanjem preko pluća lako prodire u organizam.

Primena biološkog oružja postaje sve sofisticiranije protiv životinja i ljudi tokom 1900-ih. Tokom Prvog svetskog rata, Nemci su razvili soj antraksa, koji je mogao da se upotrebi kao biološko oružje. Tokom Drugog svetskog rata, Japanci su u tajnom istraživačkom centru u Mandžuriji sprovodili eksperimente na oko 3000 kineskih zatvorenika, koje su izlagali pored ostalih agenasa i antraksu. Na žrtvama su posmatrani razvoj bolesti i vršili obdukcije. Godine 1942, Sjedinjene Države su osnovale službu za istraživanje antraks i botulinskog toksina i u junu 1944. uskladištili dovoljne količine botulinskog toksina i hrane za stoku zaražene antraksom da bi je primenili u znak odmazde ukoliko Nemci prvi u ratu upotrebe biološke agenase. Britanci su 1942. i 1943. testirali antraksom napunjene bombe na ostrvu Gruinard na severozapadnoj obali Škotske, a zatim pripremili i uskladištili zalihe stočne hrane zaražene antraksom.[44]

Godine 1979, slučajno je oslobođene antraks iz objekata za oružja u Sverdlovsku, SSSR, nakon čega je umrlo najmanje 66 ljudi. [45] Rusi su nesreću negirali sve do 1992. Godine 1985, Irak je počeo ofanzivnu primenu biološkog oružja i razvio programa proizvodnje antraksa.

Realnost ili samo pretnja
Jedno od pisama zaraženog antraksom (poslato u SAD NBC televiziji), kao sredstvo biološkog terorizma.

Trenutno, oko 10 zemalja je osumnjičeno za napade biološkim oružjem. U 1992, 20 ljudi je primilo hemoprofilaksu nakon što je u Virdžinija čovek prskao svoje cimere supstancom za koju je tvrdio da je antraks. Prema zvaničnim podacima, na primer, samo u Bostonu prevremeno je korišćen ciprofloksacin od strane 13.500 poštanskih radnika, kao i da je antibiotike, najverovatnije u strahu od antraksa koristilo 2 do 3 miliona Amerikanaca, a broj je u stalnom porastu. To će dovesti do staršnih posledica zbog sve većeg razvoja bakterijeske otpornih na ciprofloksacin i srodnih antibiotika.

  • Tokom 1994, japanska sekta Aum Shinrikio pokušala je da raspršivanjem primeni antraksa sa vrhova zgrada u Tokiju.
  • Tokom 1998. i 1999, izveedeno je više prevara koje su uključile i pretnju oslobađanja antraksa u Sjedinjenim Državama koje su rezultovale dekontaminacijom i antibiotskom profilaksom mogućih žrtava. Skoro 6000 ljudi širom Sjedinjenih Država bilo je pogođeneo ovim pretnji.
  • Od septembra do novembra 2001, registrovano je 23 potvrđenih ili sumnjivih slučajeva biološkog terorizma povezanog sa antraksom (10 slučajeva inhalacijom preko pluća, 13 preko kože) koji su se dogodila u Sjedinjenim Državama. Većina slučajeva činili su poštanski radnici u NJu DŽerziju i Vašingtonu, a ostatak se dogodio u medijskim kućama u NJujorku i Floridi, gde su pisma kontaminirana antraksom dodirivana rukama u toku manipulacije ili otvorana. Kao rezultat zaražavanja ovih ljudi, kod približno 32.000 osoba iz njihovog okruženja, koje su potencijalno bile izložene antraksu primenjena je profilaksa antibioticima kako bi se sprečila moguća infekcija antraksom.

Pretnja antraksom kao biološkim agensom „se često odbacuje kao naučna fantastika ili kao toliko nemoralan postupak koji je van granica mašte“, međutim potencijalna opasnost za vojne snage i civilno stanovništvo sada je znatno češća nego u bilo kom trenutku u dosadašnjoj istoriji, što su potvrdili i tragični događaji u SAD 2001. godine[46] [47] .

Napomene[uredi - уреди | uredi izvor]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. W. Biederbick, R. Fock, K. Güttler, C. Veit: Infektionen durch Bacillus anthracis. Dtsch med Wochenschr 2002; 127(15): 809-814
  2. ((en)) "Crossrail work stopped after human bones found on site". London Evening Standard. 
  3. Hudson JA, Daniel RM, Morgan HW (2006). "Acidophilic and thermophilic Bacillus strains from geothermally heated antarctic soil". FEMS Microbiol Lett 60 (3): 279–282. 
  4. 4,00 4,01 4,02 4,03 4,04 4,05 4,06 4,07 4,08 4,09 4,10 4,11 4,12 4,13 4,14 4,15 ((en)) Anthrax in humans and animals – 4th ed. 1.Anthrax – etiology. 2.Anthrax – pathology. 3.Anthrax – prevention and control. 4.Animals. 5.Zoonoses. I.World health organization. II.Food and Agriculture organization of the united nations. III.World organisation for Animal health. ISBN 978-92-4-154753-6. [1]
  5. ((en)) Jernigan JA, Stephens DS, Ashford DA, et al. Bioterrorism-related inhalational anthrax: the first 10 cases reported in the United States. Emerg Infect Dis 2001;7:933-44. Abstract
  6. ((en)) Centers for Disease Control and Prevention. Update:investigation of bioterrorism-related anthrax and interim guidelines for exposure management and antimicrobial therapy. MMWR Morb Mortal Wkly Rep 2001;50:909-19. Abstract
  7. Todorović K. Akutne infektivne bolesti, 5 izdanje, Beograd i Zagreb 1963
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 Antraks u Medicinska enciklopedija, tom 1, Jugoslovenski leksikografski zavod Zagreb, 1974. pp. 270-272
  9. 9,0 9,1 ((ru)) Gazeta „Novaя Burяtiя“, Dmitriй Hiltunov, Viktoriя Petrova, „Irkutяne našli v яkutskom mamonte sibirskuю яzvu“, statiя ot 10 maй 2010g
  10. ((ru)) Medbor.ru, Sibirskaя яzva
  11. ((en)) Taxonomy Summary : Bacillus anthracis na Patric.org
  12. ((en)) Louis Pasteur: A Biography in the Journal of Pathology and Bacteriology by German Sims Woodhead, M.D., 1896
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 Trumić P., Zaraze domaćih životinja, II specijalni deo, Beograd 1962.
  14. Đukić B., Aleksić.V.Z.,(2001): Sudska veterinarska medicina-bolesti i mane životinja, Beograd, 2001.
  15. Inglesby TV, Henderson DA, Bartlett JG, et al. Anthrax as a biological weapon: medical and public health management. JAMA 1999;281:1735--45.
  16. Wise R. Bioterrorism: thinking the unthinkable. Lancet. May 9 998;351(9113):1378.
  17. Proglašena zaraza od antraksa u selima kod Novog Bečeja Blic, vesti od 15.06.2011.
  18. American Medical Association. Leads from the MMWR. Human cutaneous anthrax--North Carolina, 1987. JAMA. Aug 5 1988;260(5):616.
  19. Abramova FA, Grinberg LM, Yampolskaya OV, et al. Pathology of inhalational anthrax in 42 cases from the Sverdlovsk outbreak of 1979. Proc Natl Acad Sci U S A. Mar 15 1993;90(6):2291-4.
  20. Holty JE, Bravata DM, Liu H, et al. Systematic review: a century of inhalational anthrax cases from 1900 to 2005. Ann Intern Med. Feb 21 2006;144(4):270-80.
  21. ((en)) Burke A Cunha Anthrax, Epidemiology Medscape
  22. Hanna P, Ireland J (1999). Understanding Bacillus anthracis pathogenesis. Trends in Microbiology, 7:180–182.
  23. Dalldorf FG, Kaufmann AF, Brachman PS (1971). Woolsorters’ disease. An experimental model. Archives of Pathology, 92:418–446.
  24. Druett HA et al. (1953). Studies on respiratory infection with anthrax spores. 1. The influence of particle size on respiratory infection with anthrax spores. Journal of Hygiene, 51:359–371.
  25. Kanungo r et al. (2002). Problem of timely diagnosis in anthrax meningitis. Journal of the Association of Physicians of India, 50:913–915.
  26. Reissman dB et al. (2004). One-year health assessment of adult survivors of Bacillus anthracis infection. Journal of the American Medical Association, 291:1994–1998.
  27. Brachman PS (1954).Comments. Proceedings of the Symposium on Anthrax in Man, university of Pennsylvania, Philadelphia, P.A., 8 october 1954, 34.
  28. Hodgson Ae (1941). Cutaneous anthrax. Lancet, 237: 811–813.
  29. Heyworth B et al. (1975). Anthrax in the Gambia: an epidemiological study. British Medical Journal, 4:79–82.
  30. Shlyakhov (1996). Second attacks. Salisbury Medical Bulletin, 87S:139.
  31. Odendaal MW et al. (1991). The antibiotic sensitivity patterns of Bacillus anthracis isolated from the Kruger national Park. Onderstepoort Journal of Veterinary Research, 58:17–19
  32. Gold H (1955). Anthrax. A report of one hundred seventeen cases. Archives of Internal Medicine, 96:387–396.
  33. ((en)) Anthrax in the Workplace [na www.OSHA.gov]
  34. "Sandia decon formulation, best known as an anthrax killer, takes on household mold". 26. 4. 2007.. http://www.eurekalert.org/pub_releases/2007-04/dnl-sdf042607.php. pristupljeno 13. 8. 2008.. 
  35. "Using Bleach to Destroy Anthrax and Other Microbes". Society for Applied Microbiology. http://ehso.com/bleach.htm. pristupljeno 13. 8. 2008.. 
  36. 36,0 36,1 "Pesticide Disposal Goes Green". Science News. http://www.sciencenews.org/view/generic/id/5581/title/Pesticide_Disposal_Goes_Green. pristupljeno 8. 6. 2009.. 
  37. The Bulletin Vol. 57 - No. 36 October 17, 2003PDF (332  Kibibyte)
  38. ((sh)) ANTRAKS (ANTHRAX) sa internet stranici Poštanske službe SAD
  39. ((en)) Biological Agents
  40. Kaufmann AF, Meltzer MI, Schmid GP. The economic impact of a bioterrorist attack: are prevention and postattack intervention programs justifiable?. Emerg Infect Dis. Apr-Jun 1997;3(2):83-94.
  41. ((en)) Liudvikas Jagminas, MD; Chief Editor: Robert G Darling Primary Routes of Exposure of Biological Agents, Evaluation of a Biological Warfare VictimMedscape. Pristupljeno 21.2.2014.
  42. Lederberg J. Biological warfare and bioterrorism. In: Mandell, ed. Principles and Practice of Infectious Diseases. 5th ed. Churchill Livingstone; 2000.
  43. ((en)) Petro JB, Plasse TR, McNulty JA. Biotechnology: impact on biological warfare and biodefense. Biosecur Bioterror. 2003;1(3):161-8. Medline. Pristupljeno 21.2.2014.
  44. William Blum "Killing Hope: U.S. Military and CIA Interventions Since World War II" (Common Courage Press, 1995).
  45. Meselson M, Guillemin J, Hugh-Jones M, et al. The Sverdlovsk anthrax outbreak of 1979. Science. Nov 18 1994;266(5188):1202-8.
  46. Henderson DA. The looming threat of bioterrorism. Science. Feb 26 1999;283(5406):1279-82. Medline
  47. ((en)) Claire M. Fraser & Malcolm R. Dando Genomics and future biological weapons: the need for preventive action by the biomedical community Published online: Nature Genetics 22 October 2001 , DOI:10.1038/ng763 Abstract

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]

Commons-logo.svg U Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Anthrax (disease)
Star of life.svg Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi tema o zdravlju (medicini).


Greška kod citiranja: <ref> oznake postoje za grupu pod imenom "lower-alpha", ali nije pronađena pripadajuća <references group="lower-alpha"/> oznaka, ili zatvarajući </ref> nedostaje