Ampicilin

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Ampicilin
(IUPAC) ime
(2S,5R,6R)-6-([(2R)-2-amino-2-fenilacetil]amino)
-3,3-dimetil-7-okso-4-tia-1-azabiciklo[3.2.0]heptan-2-
karboksilna kiselina
Klinički podaci
Identifikatori
CAS broj 69-53-4
ATC kod J01CA01 S01AA19 QJ51CA01
PubChem[1][2] 6249
DrugBank DB00415
ChemSpider[3] 6013
Hemijski podaci
Formula C16H19N3O4S 
Mol. masa 349.41 g·mol−1
SMILES eMolekuli & PubHem
Farmakokinetički podaci
Bioraspoloživost 40% (oralno)
Vezivanje za proteine plazme 15 do 25%
Metabolizam 12 do 50%
Poluvreme eliminacije oko 1 sata
Izlučivanje 75 do 85% renalno
Farmakoinformacioni podaci
Trudnoća ?
Pravni status
Način primene Oralno, IV

Ampicilin je beta-laktamski antibiotik srednje-širokog spektra dejstva.[4] Koristi se u lečenju bakterijskih infekcija izazvanih podložnim sojevima od 1961. godine. Stabilan je u kiseloj sredini, iz gastrointestinalnog trakta se dobro apsorbuje pa se primarno primenjuje peroralno.

Mehanizam dejstva[uredi - уреди | uredi izvor]

Ampicilin, kao i svi penicilini, ometa sintezu ćelijskog zida bakterija. Vezuje se za enzime transpeptidaze[5], koje ireverzibilno inhibira i tako sprečava formiranje peptidnih veza između pojedinačnih lanaca peptidoglikana. Rezultujući ćelijski zid je nestabilan i podložan osmotskom stresu što dovodi do lize ćelije. Baktericidno dejstvo ampicilina izostaje kod rezistentnih sojeva koji luče beta-laktamazu jer ovaj enzim inaktivira lek.[6][5]

Osobine[uredi - уреди | uredi izvor]

Ampicilin je α-aminobenzilpenicilin što ga čini polusintetskim penicilinom proširenog spektra. Uvođenjem dodatne amino grupe u bočnu reziduu uvodi se i dodatni bazni centar što stabilizuje molekulu u kiseloj sredini. Naime, primarna amino grupa konkurentno štiti laktam od protonovanja, a dodatno i protonovani oblik amino grupe elektronskim efektima smanjuje elektronsku gustinu u prstenu, a i otežava pristup dodatnom protonu. Ampicilin ima i proširen spektar ka Gram-negativnim bakterijama. Ovo se objašnjava povećanjem polarnosti molekule, što može olakšati prolazak kroz bakterijski zid ovih bakterija.

Primenjen per os, ampicilin se dobro apsorbuje iz GIT i ima bioraspoloživost od oko 40%. Od količine koja dospeva u sistemsku cirkulaciju, 15-25% se vezuje za proteine plazme. Metaboličkim transformacijama u jetri podleže varijabilna frakcija leka (do 50%), a metaboliti i deo leka u nepromenjenom obliku eliminišu se renalno. Poluživot mu je oko sat vremena.

Primena[uredi - уреди | uredi izvor]

Ampicilin se primenjuje prevashodno oralno, u obliku kapsula, tableta ili sirupa. Dostupna je i njegova natrijumova so za parenteralnu primenu. Efikasan je primarno protiv Gram-pozitivnih, a tek u manjoj meri i protiv Gram-negativnih bakterija. Primena ampicilina indikovana je kod infekcija ždrela, sinisitisa, upale srednjeg uha, urinarnih infekcija, bronhitisa, kod nekih infekcija izazvanih bakterijom Haemophilus influenzae, kod salmoneloze, ređe i kod nekih oblika meningitisa. Doziranje je varijabilno i zavisi od infekcije i težine simptoma, ali se kreće između 2 i 4 g dnevno.

Sa povećanom učestalošću se izoluju sojevi rezistentni na ampicilin, pa se terapijski sve češće primenjuju preparati strukturno srodnog amoksicilina sa klavulanskom kiselinom, a dostupni su i preparati koji sadrže kombinaciju ampicilina i flukloksacilina.

Neželjena dejstva[uredi - уреди | uredi izvor]

Osim kod osoba koje pokazuju preosetljivost na peniciline, i kojima se ampicilin ne sme propisivati, lek se generalno dobro podnosi. U visokim koncentracijama, ampicilin može graditi polimerne oblike koje organizam prepoznaje kao imunogene, pri čemu je mehanizam alergijske reakcije veoma sličan, uz neke razlike, onom kod penicilina generalno.

Kod primene ampicilina i amoksicilina može doći i do pojave osipa koji nije nužno alergijske prirode. Pojava osipa obično zahteva privremenu obustavu odnosno zamenu terapije, mada ne predstavlja kontraindikaciju za buduću primenu penicilina.

Od drugih neželjenih efekata mogu se javiti blaže stomačne tegobe.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). "PubChem as a public resource for drug discovery.". Drug Discov Today 15 (23-24): 1052–7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  edit
  2. Evan E. Bolton, Yanli Wang, Paul A. Thiessen, Stephen H. Bryant (2008). "Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities". Annual Reports in Computational Chemistry 4: 217–241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. Hettne KM, Williams AJ, van Mulligen EM, Kleinjans J, Tkachenko V, Kors JA. (2010). "Automatic vs. manual curation of a multi-source chemical dictionary: the impact on text mining". J Cheminform 2 (1): 3. PMID 20331846. doi:10.1186/1758-2946-2-3.  edit
  4. Mandel GL, Bannett JE, Dolin R, ur. (2000). Principles and Practise of Infectious Diseases (5 izd.). Philadelphia, PA: Churchill Livingstone. DOI:10.1016/S1473-3099(10)70089-X. ISBN 0-443-07593-X. http://www.lancet.com/journals/laninf/article/PIIS1473-3099%2810%2970089-X/fulltext. 
  5. 5,0 5,1 David L. Nelson, Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (4th izd.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6. http://www.whfreeman.com/newcatalog.aspx?disc=Biochemistry&course=Introduction%2bto%2bBiochemistry&isbn=071677108X&detail=toc. 
  6. Thomas L. Lemke, David A. Williams, ur. (2002). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (5 izd.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. str. 840-1. ISBN 0-7817-4443-1. http://www.lww.com/productTOC/?ISBN=978-0-7817-6879-5. 


Star of life.svg Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi tema o zdravlju (medicini).