Flukloksacilin

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Flukloksacilin
(IUPAC) ime
(2S,5R,6R)-6-({[3-(2-chloro-6-fluorophenyl)-5-methylisoxazole-4-yl]carbonyl}amino)-3,3-dimethyl-7-oxo-4-thia-1-azabicyclo[3.2.0]heptane-2-carboxylic acid
Klinički podaci
Identifikatori
CAS broj 5250-39-5
ATC kod J01CF05 QJ51CF05
PubChem[1][2] 21319
DrugBank APRD00609
ChemSpider[3] 20037
Hemijski podaci
Formula C19H17ClFN3O5S 
Mol. masa 453.87 g/mol
SMILES eMolekuli & PubHem
Farmakokinetički podaci
Bioraspoloživost 50–70%
Metabolizam hepatički
Poluvreme eliminacije 0.75–1 časa
Izlučivanje Renalno
Farmakoinformacioni podaci
Trudnoća B1(AU)
Pravni status Samo na recept (S4) (AU) POM (UK)
Način primene Oralno, IM, IV, intrapleuralno, intraartikularno

Flukloksacilin je beta-laktamski antibiotik[4] relativno uskog spektra dejstva.[5] To je penicilin iz grupe izoksazol pencilina koji su stabilni u kiseloj sredini i otporni na dejstvo beta-laktamaza.[6] Strukturno, i po osobinama, veoma je sličan dikloksacilinu, koji se može primenjivati umesto flukloksacilina. NJegova klinička primena je danas veoma ograničena, a delotvoran je gotovo isključivo protiv Gram-pozitivnih bakterija.

Mehanizam dejstva[uredi - уреди | uredi izvor]

Kao i svi beta-laktam antibiotici, flukloksacilin ometa sintezu ćelijskog zida bakterija.[7] Vezuje se za, i ireverzibilno inhibira transpeptidaze koje učestvuju u formiranju stabilnih unakrsnih peptidnih veza u peptidoglikanu ćelijskog zida, što ga čini nepostojanim a njegov smanjen integritet ubrzo dovodi do lize ćelije.[8]

Osobine[uredi - уреди | uredi izvor]

Flukloksacilin je polusintetski penicilin koji u bočnoj grupi položaja 6 sadrži izoksazolski heterociklus. Voluminoznost ove rezidue sterno ometa pristup beta-laktamaza penicilinskom jezgru, što uslovljava rezistenciju na ove enzime. Metil grupa položaja 5 (izoksazola) takođe doprinosi sternim smetnjama, a podleže i metaboličkoj oksidaciji do odgovarajućeg primarnog alkohola, pri čemu je ovaj metabolit aktivan.[9] Prisustvo izoksazola u molekuli doprinosi i njenoj rezonantnoj stabilizaciji, tačnije smanjenju elektronske gustine u laktamskom prstenu. Ovo čini flukloksacilin stabilnijim u kiseloj sredini od većine drugih penicilina što dozvoljava njegovu per os primenu.

Primenjen peroralno, flukloksacilin ima bioraspoloživost od oko 50%, što je primetno više nego kod oksacilina (oko 30%). Veoma dobro se vezuje za proteine plazme i to u frakciji većoj od 90% količine dospele u sistemsku cirkulaciju. Metaboliti i deo leka u nepromenjenom obliku izlučuju se renalnim putem.

Primena[uredi - уреди | uredi izvor]

Terapijska primena flukloksacilina je danas veoma ograničena. Daje se kao natrijumova so, i to peroralno i parenteralno (češće). Zbog velikog udela leka koji se vezuje za proteine plazme, flukloksacilin nije posebno efikasan u lečenju sepse ili bakterijemija izazvanih podložnim sojevima. Mada značajno efikasniji protiv sojeva koji luče beta-laktamazu, flukloksacilin ima slabije izraženo dejstvo od benzilpenicilina protiv većine stafilokoka i streptokoka, pa se retko primenjuje kao jedina terapije, već češće daje sa drugim penicilinima (ko-fluapmicil). Primena flukloksacilina indikovana je kod infekcija kože i potkožnih tkiva izazvanih stafilokokama (impetigo, celulitis, zapaljenje spoljašnjeg ušnog kanala, folikulitis, karbunkuli, furunkuli), kod osteomijelitisa, kao dopunska terapija kod pneumonije, a ređe i u profilaksi pred hirurške intervencije. Efikasan je isključivo protiv Gram-pozitivnih bakterija.

Mada neosetljiv na beta-laktamaze, izolovani su sojevi bakterije Staphylococcus aureus koji su otporni na meticilin. Većina meticilin-rezistentnih sojeva pokazuje i rezistenciju na flukloksacilin i druge izoksazol peniciline. Zbog toga je upotreba flukloksacilina kod takvih infekcija sve manje opravdana, pa se i njegov klinički značaj polako smanjuje. Lekovi izbora kod infekcija izazvanih meticilin-rezistentnim bakterijama su danas prevashodno vankomicin, pa zatim i rifampin, često u kombinaciji sa trimetoprimom.

Neželjena dejstva i kontraindikacije[uredi - уреди | uredi izvor]

Upotreba flukloksacilina kontraindikovana je kod pacijenata sa preosetljivošću na peniciline, kao i kod pojedinaca kod kojih je ranije zabeležena pojava holestatične žutice nakon terapije flukloksacilinom. Naime, iako je manje nefrotoksičan od dikloksacilina, flukloksacin može delovati hepatotoksično. Zabeležena je pojava holestatične žutice kao posledice primene flukloksacilina i nekoliko nedelja nakon završetka terapije, mada je učestalost niska, sa oko jednim slučajem na 15.000 pacijenata godišnje. Učestalost je veća kod starijih od 55 godina, žena i kod pacijenata koji su bili na terapiji duže od dve nedelje.[10]

Od drugih neželjenih efekata mogu se javiti bol ili inflamacija na mestu primene, dijareja, mučnina kao i osipi. Potrebna je posebna obazrivost prilikom primene flukloksacilina kod pacijenata sa poremećenom funkcijom bubrega ili jetre.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). "PubChem as a public resource for drug discovery.". Drug Discov Today 15 (23-24): 1052–7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  edit
  2. Evan E. Bolton, Yanli Wang, Paul A. Thiessen, Stephen H. Bryant (2008). "Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities". Annual Reports in Computational Chemistry 4: 217–241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. Hettne KM, Williams AJ, van Mulligen EM, Kleinjans J, Tkachenko V, Kors JA. (2010). "Automatic vs. manual curation of a multi-source chemical dictionary: the impact on text mining". J Cheminform 2 (1): 3. PMID 20331846. doi:10.1186/1758-2946-2-3.  edit
  4. Keith Parker; Laurence Brunton; Goodman, Louis Sanford; Lazo, John S.; Gilman, Alfred (2006). "Chapter 44. Penicillins, cephalosporins, and other beta-lactam antibiotics". Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (11 izd.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0-07-142280-3. http://books.mcgraw-hill.com/medical/goodmanandgilman/. 
  5. Trissel, Lawrence A (2008). "Floxacillin Sodium (FLUCLOXACILLIN SODIUM) - AHFS 8:12.16.12". Handbook On Injectable Drugs. American Society of Health-System Pharmacists. ISBN 1-58528-213-8. 
  6. Mandel GL, Bannett JE, Dolin R, ur. (2000). Principles and Practise of Infectious Diseases (5 izd.). Philadelphia, PA: Churchill Livingstone. DOI:10.1016/S1473-3099(10)70089-X. ISBN 0-443-07593-X. http://www.lancet.com/journals/laninf/article/PIIS1473-3099%2810%2970089-X/fulltext. 
  7. Thomas L. Lemke, David A. Williams, ur. (2002). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (5 izd.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. str. 831-850. ISBN 0-7817-4443-1. http://www.lww.com/productTOC/?ISBN=978-0-7817-6879-5. 
  8. David L. Nelson, Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (4th izd.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6. http://www.whfreeman.com/newcatalog.aspx?disc=Biochemistry&course=Introduction%2bto%2bBiochemistry&isbn=071677108X&detail=toc. 
  9. Sote Vladimirov, Dobrila Živanov-Stakić: Farmaceutska hemija, II deo, Farmaceutski fakultet, Beograd, 2006.
  10. Joint Formulary Committee: British National Formulary, 50th edition. London: British Medical Association and Royal Pharmaceutical Society of Great Britain; 2005.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Trissel, Lawrence A (2008). "Floxacillin Sodium (FLUCLOXACILLIN SODIUM) - AHFS 8:12.16.12". Handbook On Injectable Drugs. American Society of Health-System Pharmacists. ISBN 1-58528-213-8. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]


Star of life.svg Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi tema o zdravlju (medicini).