Доњи Комрен

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Доњи Комрен

Пошаљи фотографију

Основни подаци
Држава  Србија
Управни округ Нишавски
Град Ниш
Градска општина Црвени Крст
Становништво
Становништво (2011) 5725
Положај
Координате 43°20′34″N 21°52′30″E / 43.342833°N 21.875°E / 43.342833; 21.875
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 228 m
Доњи Комрен is located in Srbije
Доњи Комрен
Доњи Комрен
Доњи Комрен (Srbije)
Остали подаци
Позивни број 018
Регистарска ознака NI


Координате: 43° 20′ 34" СГШ, 21° 52′ 30" ИГД

Доњи Комрен је предграђе Ниша у Нишавском округу. Административно припада градској општини Црвени Крст. Налази се око 4 км северно од центра града. Према попису из 2002. било је 5725 становника (према попису из 1991. било је 4919 становника).

Историја[uredi - уреди | uredi izvor]

Као и Горњи, тако је и Доњи Комрен старо, још у средњем веку формирано село. Турски попис 1498. године га евидентира, под данашњим називом, са 53 куће, 13 неожењених, 2 удовичке куће и са дажбинама које износе 6.894 акче. Према турском попису нахије Ниш из 1516. године, место је било једно од 111 села нахије и носило је исти назив као данас, а имало је 44 кућа, 9 удовичка домаћинства, 8 самачка домаћинства [1] Сачуван је податак о томе како је средином 18. века тимар (спахилук) Доњи Комрен преведен у читлук-сахибијски посед. Средином 18. века, село је било тимар Ахмеда-заима. Ахмед је у селу саградио воденицу и помоћу ње сељацима оспорио право на земљу. Ову земљу је фиктивно продао својој мајци „за преко 100 гроша“. После њене смрти власником се прогласио њен унук Џефер-заим и у селу поставио тор, захтевајући од сељка плаћање торовине. У међувремену, одлуком у Цариграду, Доњи Комрен је као тимар (спахлук) додељен Мустафи Базрђановићу. Мустафа је око 1760. године повео спор са Џафер-заимом око права на село, који се водио у Нишу, Београду и Цариграду. У мају 1762. године Мустафа Базрђановић је на расправу пред царски суд у Цариграду довео и рају из Доњег Комрена да сведочи у његову корист. Доњокомренска раја је том приликом приложила два фермана (писма) против Џафир-заима. Није познато како се овај спор завршио, али познато је да је Џафир-заим, истих година, на сличан начин купио од нишког накибулешрафа Саид Омера за 1.000 гроша „сву земљу, ливаде и пашњаке“ и за 500 гроша „све зграде, баште и гумна“ села Хум, затим да је добио спор код нишког кадије око границе почитлученог села Церје и зијаметског (спахијског) села Лесковик, па се по томе приближно може претпоставити у чију корист је решен и спор око села Доњи Комрен. Међу мештанима староседеоцима у овом селу живи предање да се старо сеоско насеље налазило на потесу Селиште. Међу паљеним селима у противтурском устанку 1841. године и у Српско-турском рату 1876. године помиње се и Доњи Комрен. Ослобођење од Турака затекло га је као мање село са тридесетак задружник кућа. Године 1895. је мање село са 43 домаћинства и 272 становника, а 1930. године у њему су живела 64 домаћинства 338 становника. Близина Ниша и добра земља подстакли су бржи развој села. Крајем 19. и почетком 20. века окончан је распад породичних задруга и убрзан процес уситњавања поседа. Близина града допринела је у периоду између два светска рата тржишном усмеравању сеоске привреде, а пред Други светски рат и запошљавању у граду.

Од 1953/55. године наступио је снажан заокрет ка радничком запошљавању и приградском повезивању Доњег Комрена са Нишом. Ово повезивање остварено је преко Насеља Ратко Јовић, чији се зачетни облик дуж хумског пута у периоду 1960/70. године звао Нови Комрен. Током 1970/80. године нарасло Насеље Ратко Јовић омогућило је физички спој Ниша и Доњег Комрена. У овом периоду Доњи Комрен је изгубио карактер традиционалног села и добио лик периферијског насеља Ниша. Старији део насеља је подељен у две мале (Горњу и Доњу), док су нови насељски делови добијали називе према некој њиховој специфичности: Шоферско насеље, Рујничко насеље, Црногорско насеље итд. Највећи новонасељени део Доњег Комрена је настао са источне стране Хумског потока. Процес нове организације Доњег Комрена одвијао се спонтано (самоникло) и у већини на руралан начин; закаснела планска урбанизација имала је озбиљних тешкоћа у погледу санације и ефикасније организације простора. Највећи број досељеника у ранијој послератној фази (19551970) био је са села из његовог залеђа (Рујник, Хум, Кравље, Врело), а у наредној фази (19701980) из најразличитијих крајева. Према подацима пописа, у овом насељу су 1971. године живела 33 пољопривредна, 106 мешовитих и 638 непољопривредних домаћинстава.

Демографија[uredi - уреди | uredi izvor]

У насељу Доњи Комрен живи 4456 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 36,8 година (36,8 код мушкараца и 36,9 код жена). У насељу има 1858 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,08.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија
Година Становника
1948. 589 [2]
1953. 666
1961. 1370
1971. 2850
1981. 4185
1991. 4919 4796
2002. 5924 5725
Етнички састав према попису из 2002.[3]
Срби
  
5.536 96,69%
Роми
  
63 1,10%
Црногорци
  
12 0,20%
Македонци
  
12 0,20%
Бугари
  
8 0,13%
Југословени
  
4 0,06%
Хрвати
  
1 0,01%
Украјинци
  
1 0,01%
Словенци
  
1 0,01%
Руси
  
1 0,01%
Немци
  
1 0,01%
Власи
  
1 0,01%
Албанци
  
1 0,01%
непознато
  
61 1,06%


Референце[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Историјски архив Ниш: „ДЕТАЉНИ ПОПИС НАХИЈЕ НИШ ИЗ 1516. ГОДИНЕ“
  2. Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
  3. Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  4. Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9

Литература[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Енциклопедија Ниша: Природа, простор, становништво; издање Градина - Ниш, 1995.г. pp. 70-71 .

Спољашње везе[uredi - уреди | uredi izvor]