Палиграце

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Палиграце

Пошаљи фотографију

Основни подаци
Држава  Србија
Управни округ Нишавски
Град Ниш
Градска општина Црвени Крст
Становништво
Становништво (2011) 353
Положај
Координате 43°27′31″N 21°51′17″E / 43.4585°N 21.854666°E / 43.4585; 21.854666
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 358 m
Палиграце is located in Srbije
Палиграце
Палиграце
Палиграце (Srbije)
Остали подаци
Позивни број 018
Регистарска ознака NI


Координате: 43° 27′ 31" СГШ, 21° 51′ 17" ИГД

Палиграце је насељено место у градској општини Црвени Крст на подручју града Ниша у Нишавском управном округу. Налази се на југоистоку Алексиначке котлине, на око 17 км северно од центра Ниша. Према попису из 2002. имало је 353 становника, а 1991. је имало 422 становника).

Историја[uredi - уреди | uredi izvor]

Оскудност преисторијских, античких и средњовековних података даје привид ненасељености палиграчког и суседних атара. Познато је, међутим, да је један попречни римски пут пролазио долином Топоничке реке према Голаку, као и да је град Железник (чији се остаци и данас виде код Миљковца) штитио средњовековну жупу Тополницу, у чијем саставу се налазио и атар данашњег села. Етимолошка основа назива Палиграце упућује на словенску заснованост, а турски попис из 1498. године наводи га као веће село (Периграх) са преко 50 кућа. Према турском попису нахије Ниш из 1516. године, место је било једно од 111 села нахије и носило је назив „Париграц“, а имало је 73 куће, 6 удовичких и 20 самачких домаћинстава.[1] Као веће село са преко 30 домова помиње се и у попису 1564. године. Аустријске уходе с краја 18. века (1783. и 1784. године) помињу га под данашњим називом и наводе да је имало 30 кућа.

После ослобођења од Турака Палиграце се предоминантно развијало као ратарско-сточарско и горосечко село. Због већег комплекса обрадиве и плодније земље, Палиграце је, с Велепољем и Крављем, показивало већи степен самосталности у односу на Миљковац, Паљину и Берчинац. Палиграце је свој пољопривредни карактер, најпре на преовлађујућим натуралним а касније на тржишним основама, задржало и после Првог светског рата. Почетком 20. века (1910) село је имало 50 домаћинстава и 409 становника, а 1921. године у 60 домаћинстава и 500 становника.

Од шездесеетих година 20. века снажније су се испољиле и тенденције исељавања и дошло је до застаревања села (старачка домаћинства). Према пописним подацима у селу је у 1971. години било 127 пољопривредних, 28 мешовитих и 4 непољопривредна домаћинства.

Живот[uredi - уреди | uredi izvor]

Село нема ни канализацију ни водовод. Пре десетак година издвајана су средства за изградњу водовода, део водоводних цеви је положен али водовод никада није прорадио.

До Ниша се стиже приградским аутобусом: приватним или линијом „Ниш Експреса“ Ниш-Врело. Вожња приватним аутобусом је знатно јевтинија, док „Ниш Експрес“ за поласке из Ниша путницима наплаћује и перонске карте јер је полазак аутобуса измештен на међуградску аутобуску станицу.

Сеоска школа има 4 ученика и о њима се стара један учитељ. Најближа бензинска пумпа удаљена више од 10km и домаћинства без путничког аутомобила имају проблем са набавком горива за пољопривредне машине. Услед недостатка телефонских веза, амбуланте, продавнице и релативне удаљености услед лоших путева, приметан је константан пад становништва и стандарда живота. Данас у селу углавном живе стари, док су се млади одселили и само повремено обилазе имања и родбину. Све је више необрађених парцела, а ниске откупне цене жита и стоке су свеле пољопривредну производњу само за потребе домаћинства.

Село је својевремено имало пољопривредна задругу која је децедесетих година потпуно уништена. Сем приватне фарме пилића која запошљава пар људи, и мале стругаре на главном друму, нема никакве привредне или занатске активности. Услед слабог економског значаја ово село су увек заобилазиле републичке и нишке власти, а део пута до села се повремено одржава само захваљујући сталној аутобуској линији. Током снежних мећава дешава се да је село потпуно одсечено од света.

У предизборној кампањи 2008. године тадашњи градоначелник Ниша, Смиљко Костић, је обећао сељацима нови пут. На дан пред изборе део улица кроз село је асфалтиран јако танким слојем асфалта и повезује главни друм са фармом пилића. Пошто је асфалт стављан без потребне подлоге улице су брзо пропале, Костић није остао градоначелник, и остатак улица је остао мало боље утабан али не и пресвучен слојем асфалта. Улице имају скромну расвету са ретких бандера.

Демографија[uredi - уреди | uredi izvor]

У насељу Палиграце живи 311 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 54,7 година (55,0 код мушкараца и 54,5 код жена). У насељу има 137 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,58.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија
Година Становника
1948. 742 [2]
1953. 772
1961. 726
1971. 616
1981. 527
1991. 422 422
2002. 353 353
Етнички састав према попису из 2002.[3]
Срби
  
350 99,15%
Роми
  
1 0,28%
Македонци
  
1 0,28%
непознато
  
1 0,28%


Референце[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Историјски архив Ниш: „ДЕТАЉНИ ПОПИС НАХИЈЕ НИШ ИЗ 1516. ГОДИНЕ“, Приступљено 17. 4. 2013.
  2. Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
  3. Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  4. Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9

Литература (за део чланка: Историја)[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Енциклопедија Ниша: Природа, простор, становништво; издање Градина - Ниш, 1995.г. pp. 167-168.

Спољашње везе[uredi - уреди | uredi izvor]