Operacija Ziethen

Izvor: Wikipedia
Operacija "Citen" (nem. Ziethen)
Segment Drugog svetskog rata
Livno 1943.jpg
Livno 1943. godine.
Datum decembar 1943.
Lokacija Livno i Južna Bosna
Rezultat Flag of German Reich (1935–1945).svg Pobeda nemačkog Vermahta
Zaraćene strane
Flag of SFR Yugoslavia.svg Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije Flag of German Reich (1935–1945).svg Nemački Vermaht
Flag of Independent State of Croatia.svg Ustaška vojnica
Chetniks Flag.svg Četnici
Angažirane jedinice
Treća dalmatinska brigada
Četvrta dalmatinska brigada
Peta dalmatinska brigada
Šesta dalmatinska brigada
Osma dalmatinska brigada
Deseta dalmatinska brigada
Prva proleterska brigada
Druga krajiška brigada
Druga lička brigada
Sedma krajiška brigada
114. lovačka divizija
118. lovačka divizija
delovi 264. pešadijske divizije
1. puk "Brandenburg"
5. ustaški zdrug
Dinarska divizija JVuO
Snage
10.000 boraca 21.000 boraca
Žrtve i gubici
oko 1100 izbačenih iz stroja oko 700 izbačenih iz stroja

Operacija Citen (njem. Ziethen) je bila združena operacija Vermahta, ustaša i četnika protiv partizana u Dalmaciji i jugozapadnoj Bosni.

Kapitulacija Italije 8. septembra 1943. otvorila je nove i neslućene perspektive rata na Balkanu. Iako su Nemci koncentrisali znatne snage, ipak je NOVJ duže vremena zadržala u svojim rukama neke ključne strateške položaje: velika ostrva, Pelješac, Podbiokovlje, obalu ispod Velebita, kao i važne položaje u jadranskom zaleđu. Ovo je otvaralo mogućnost neposredne veze između NOVJ i Saveznika u južnoj Italiji. Međutim, za ostvarivanje ove saradnje nisu još bile donete političke odluke i organizacione mere. Prvih nedelja se korišćenjem ove veze bavio jedan broj entuzijasta, i to sa znatnim uspehom.

Ova veza je za Nemce predstavljala opasnu pretnju. Stoga su oni pokrenuli opsežne operacije protiv pozicija NOVJ na Jadranu i veza sa zaleđem. Operacija "Citen" decembra 1943. jedna je od niza operacija koje je u decembru 1943. sinhrono preduzela nemačka Druga oklopna armija sa ciljem saniranja krize i sistematskog poboljšanja svojih pozicija na zapadnom Balkanu. Cilj ove operacije je ovladavanje zaleđem srednje Dalmacije, a posebno Livanjskim Poljem kao ključnim položajem.

Operacija je izvedena u tesnoj saradnji i uz pomoć trupa 5. SS korpusa i 15. brdskog korpusa. Ovi korpusi formirali su četiri motorizovane grupacije ojačane oklopnim delovima radi brzog i energičnog koncentričnog prodora u dubinu teritorije koju je kontrolisala NOVJ. Ove četiri napadne kolone konvergirale su ka Livnu kao primarnom cilju operacije.

Teritoriju srednje Dalmacije i njeno zaleđe kontrolisao je Osmi dalmatinski korpus NOVJ, s naređenjem da je aktivno brani.

Operacija je počela 4. decembra 1943. opštim napadom na svim pravcima. Usled organizacionih propusta, Nemci su relativno lako rešili osnovni zadatak i zauzeli Livno 6. decembra u popodnevnim časovima. Usled značaja ove oblasti za obe strane, Vrhovni štab NOVJ odmah je reagovao slanjem delova Prvog proleterskog korpusa radi protivnapada i ponovnog zaposedanja Livna.

Bezuspešni protivnapadi delova Prvog proleterskog korpusa i 8. korpusa trajali su do 19. decembra, nakon čega je Vrhovni štab NOV i POJ bio prinuđen da odustane od posedanji ove oblasti i time odustane od stvaranja trajne slobodne teritorije u ovoj fazi rata.

Pozadina[uredi - уреди]

Glavni članak: Kapitulacija Italije

Situacija iz nemačkog ugla[uredi - уреди]

Kapitulacija Italije i ustanak u okupiranoj Jugoslaviji 1943.
Nijemci u okupiranoj Jugoslaviji 1943 (na staklima rupe od metaka).
Barikade na putevima, Jugoslavija 23. septembar 1943.

Nakon kapitulacije Italije septembra 1943. i napredovanja Saveznika u južnoj Italiji situacija na zapadnom Balkanu postala je za Nemačku kritična. Uprkos energičnim merama i dovođenju štaba Druge oklopne armije, Trećeg SS oklopnog korpusa sa istočnog fronta i jedanaest novih divizija u kratkom vremenu, zapadna obala Jadrana početkom novembra 1943. bila je još uvek širom otvorena za eventualno iskrcavanje Saveznika. NOVJ je držala u svojim rukama glavna jadranska ostrva, obalu i gradove ispod Velebita, Trogir, Podgoru i Pelješac. U pozadini srednjedalmatinske obale ležala je široka slobodna teritorija u kojoj se kao ključni strateški čvor isticalo Livanjsko polje. Ono je, s jedne strane, prikupljalo komunikacije koje izvode sa jadranske obale, a sa druge je širilo veze:

  1. na jednu stranu prema velikoj teritoriji kontrolisanoj od NOVJ u zapadnoj Bosni i Hrvatskoj
  2. na drugu stranu prema veoma velikoj teritoriji kontrolisanoj od NOVJ u istočnoj Bosni, Sandžaku i Crnoj Gori koja se prostirala od reke Save kod Brčkog do Nikšića i Prokletija u Crnoj Gori.

Vrhovna komanda Vermahta je veoma ozbiljno shvatila situaciju. Krupnim snagama Armijske grupe "B" na komunikacijama u zaleđu Tršćanskog i Kvarnerskog zaliva (takozvana Romelova ofanziva, ili Operacija "Provala oblaka" (nem. Wolkenbruch)) i Druge oklopne armije u oblasti Zagreba i Karlovca tokom septembra i oktobra ponovo je uspostavljena kontrola nad unutrašnjim prstenom odbrane Balkana. Za to vreme periferne snage Druge oklopne armije pokušavale su na širokom području zakrpiti bar neke otvorene rupe.

Početkom novembra situacija je po Nemce i dalje bila teška i zahtevala je prelazak u novu fazu što je pre moguće.

Borbene akcije, koje su se otuda razvile izgubile su karakter gerilskog rata. U stvarnosti, u borbama sa posadnim trupama na odlučujućim mestima pojavljuju se brojno jake, planski vođene i — bar za planinsko ratovanje — dobro naoružane i opremljene jedinice.[1]


Prema tome, nepravilno bi bilo da se i dalje govori o "gerilstvu" ili da se suzbijanje bandi smatra kao policijska stvar. Radi se o tome da se uoči da je neprijatelj stao nogom na Balkan i da ga treba uništiti pre nego što će veći deo trupa biti prisiljen da krene u odbranu obale.[1]


Ofanziva sastavljena od niza sinhronih i povezanih operacija na širokom području od Banije do Prijepolja koja je trebala da iz osnova izmeni situaciju na ratištu Jugoistoka organizovana je za početak decembra. Jedan od prioriteta bilo je prekidanje neposrednog kontakta Saveznika i NOVJ na Jadranu. Otvor prema Jadranu gde je na samoj obali već bila u toku operacija "Jesenji pljusak" (nem. Herbstgewitter)) napadnut je po dubini operacijom "Citen" (nem. Ziethen)).

Strateška situacija iz ugla NOVJ[uredi - уреди]

Partizanska diverzija na mostu Otavec, Bela krajina, Slovenija, septembar 1943.

Kapitulacijom Italije NOVJ je došla do značajne količine vojne opreme. Pored toga, došlo je do masovnog priliva dobrovoljaca. Iskusne jedinice, koje su bile borbeno izvežbane i očvrsle u prethodnim teškim borbama u ovom periodu popunjene su velikim brojem dobrovoljaca bez borbenog iskustva, a formirane su i brojne nove jedinice. Obuka komandnog kadra, učvršćivanje jedinica i ovladavanje vojnom veštinom biće u narednom periodu krupan zadatak sa ovu naglo omasovljenu vojsku. Partizanski rukovodioci uviđali su da im neposredna veza sa Saveznicima na Jadranu pruža perspektivu sistematskog obezbeđenja svojih potreba za oružjem i opremom sa dalekosežnim vojnim i političkim implikacijama. Postojali su i izvesni politički rizici od takvog vezivanja, ali oni su u tom trenutku izgledali sekundarno.

Da bi se iskoristile ove mogućnosti, bilo je neophodno da sa zadrže i odbrane položaji na obali, kao i strateška saobraćajna čvorišta u zaleđu. Livno je među njima bilo najznačajnije.

Strateška situacija iz ugla Saveznika[uredi - уреди]

Tek što su uspostavljeni prvi kontakti i dobijene prve informacije, a znatno pre donošenja bilo kakvih ozbiljnih odluka, pred Saveznicima se iznenada otvorila mogućnost da preko NOVJ prodru duboko na Balkan sa mogućnošću ugrožavanja nemačkih pozicija u srednjoj Evropi.

Prelazak nemačkih trupa preko srušenog mosta, decembar 1943.

U ovom periodu ozvaničene su i intenzivirane veze Saveznika sa NOVJ. 16. septembra 1943. u Vrhovni štab NOVJ stigao je brigadir Ficroj Meklejn, šef zvanične Savezničke vojne misije. On je odmah sa velikim entuzijazmom pristupio razradi ideje što šireg korišćenja jadranske veze između Saveznika i NOVJ. U tom cilju tokom novembra 1943. prešao je put od Drvara do Korčule. Nezavisno od njega na eksploataciji jadranske veze radio je američki major Luis Hjuot (eng. Louis Huot)), iz obaveštajne službe OSS, koji je, u velikoj meri ličnom inicijativom, već organizovao prevoz znatnih količina oružja iz južne Italije. Oba aktera na živopisan način opisala su ove poduhvate u svojim knjigama: Meklejn u svojoj knjizi eng. "Eastern approaches", a Hjuot u knjizi eng. "Guns for Tito".

Tako su se na različitim nivoima u Savezničkoj i partizanskoj hijerarhiji pokrenule aktivnosti vođene vizijom o snažnoj, moderno opremljenoj partizanskoj vojsci redovno snabdevanoj potrebnim materijalom od strane Saveznika preko Jadrana, i dalje u unutrašnjost. Saveznici su videli šansu da za relativno malu korličinu ratne opreme isoporučenu preko Jadrana dobiju za uzvrat mnogo glavobolje zadate Nemcima.

Iza ovih akcija međutim još nisu stajale neophodne političke odluke i vojni operativni planovi - sve je bila sopstvena inicijativa i improvizacija entuzijasta na raznim nivoima. Sa strane NOVJ, Tito je bez većeg kolebanja doneo odluku da prihvati širenje veza i saradnje. Na strani saveznika, odgovarajuća odluka doneta je krajem novembra na Teheranskoj konferenciji. Međutim, nedovoljno brzo - uskoro će nemačka ofanziva staviti tačku na ove planove. Oni će biti realizovani tokom narednih meseci putem vazdušnog transporta, u mnogo skromnijem obimu nego što je to bilo moguće oktobra 1943.

Operativna situacija[uredi - уреди]

Partizanska mornarica na Jadranu.

Područje od Livna do Korčule i Visa po vertikali, i od Zrmanje do Neretve po horizontali bilo je u rukama novoformiranog Osmog dalmatinskog korpusa NOVJ, koji je u svom sastavu imao četiri divizije: 9., 19., 20. i 26. Nemci su se probili komunikacijom Imotski - Lovreč - Sinj i pokušavali su da je posednu i utvrde, ali je situacija bila dinamična i nedefinisana - ona strana koja izvrši koncentraciju, ostvarivala je prolaz.

Po liniji Jadranske obale tokom oktobra i u prvoj polovini novembra tekla je operacija "Jesenji pljusak". Nemci su 19. novembra zauzeli Podgoru i do 22. novembra Pelješac, ali je štab Osmog korpusa razmatrao mogućnost protivnapada. Zahvaljujući znatno većoj mobilnosti trupa, Nemci su ih preduhitrili.

Angažovane snage[uredi - уреди]

Štab 2. oklopne armije raspolagao je za ovu operaciju glavninom 114. i 118. lovačke divizije i 1. pukom "Brandenburg", a angažovali su pod svojom komandom još 5. ustaški zdrug (tzv. "Crnu legiju", odnosno "Bobanovce") i delove četničke Dinarske divizije. Ukupno brojno stanje angažovanih jedinica iznosila je oko 21.000 ljudi.

U prvoj fazi operacije pod udarom se našlo šest brigada Osmog dalmatinskog korpusa (treća, Četvrta, Peta, Šesta, Osma i Deseta dalmatinska brigada), dok su kasnije angažovane još četiri brigade: Prva proleterska, Treća krajiška, Druga lička i Sedma krajiška brigada. Ukupna brojnost trupa NOVJ angažovanih u operaciji iznosila je oko 10.000 boraca.

Plan operacije[uredi - уреди]

Štab XV brdskog korpusa izradio je sledeći plan operacije: primenom bočnog manevra motorizovanih i oklopnih snaga sa pravca Knina i upotrebom drugih snaga s linije SinjImotski izbiti na prostoriju TomislavgradLivno, gde razbiti Osmi dalmatinski korpus, a zatim demonstrativno produžiti nadiranje ka Kupresu i Bugojnu. U tu svrhu određene su snage i napadni pravci:

  1. istočna grupa — oko dva bataljona iz 118. divizije i tri bataljona 5. ustaškog zdruga — napada pravcem PosušjeTomislavgrad;
  2. južna (grupa "Hindelang" — (nem. Hindelang)) — oko hiljadu vojnika iz sastava 118. divizije — napada pravcem Studenci — Aržano — Tomislavgrad;
  3. srednja (grupa "Šoh" — (nem. Scoch)) — delovi 741. puka 114. divizije, bataljon iz 264. divizije i delovi domobranskog 15. pešadijskog puka — napada pravcem Sinj — Vaganj — Livno;
  4. severna (grupa "Berger" — (nem. Berger)) — delovi 721. puka 114. divizije, delovi puka "Brandenburg" i oko 600 četnika — napada pravcem KninBosansko GrahovoLivno.

Trebalo je da operacija počne 4. decembra, istovremeno sa operacijama u Kordunu, Baniji, (Operacija "Panter") istočnoj Bosni i Sandžaku (Operacija "Kugelblic"). Primarni cilj operacije bilo je Livno sa okolnim otpornim tačkama. Nakon zauzimanja Livna, trebalo je da snage XV korpusa vrše pritisak prema Bugojnu, dok su snage V SS korpusa trebale biti izvučene radi drugih zadataka.

Wikicitati „V i XV brd. AK u tesnom sadejstvu nastupaju borbenim grupama na Livno radi razbijanja neprijateljskih snaga. XV brd. AK nakon toga vrši demonstrativni napad od Livna prema Bugojnu, radi vezivanja snaga 1 bosanskog korpusa.[2]
()

Jedinice 8. korpusa bile su raspoređene na sledeći način: 9. divizija je sa dve brigade branila pravac Posušje — Tomislavgrad. 19. divizija je sa dve brigade branila pravac Studenci — Aržano — Livno. 20 divizija (dve brigade) i Dinarski NOP odred raspoređeni su na južnim padinama Dinare, prema Sinju i Vrlici, a Grahovsko-peuljski NOP odred u rejonu Derala zatvara pravac Knin — Bosansko Grahovo.

Tok operacije[uredi - уреди]

Početak napada[uredi - уреди]

Nemački okupatori u borbi sa partizanima u Jugoslaviji, decembar 1943.

Nemački štabovi ostvarili su potrebnu nadmoć u ljudstvu i tehnici na napadnim pravcima. Međutim, plan operacije je predviđao savladavanje pod borbom velike distance po teškom terenu. Naročito je dug bio napadni pravac severne grupe "Berger". Stoga su pre formalnog početka operacije snage XV brdskog korpusa preduzeli ograničeni napad radi poboljšanja polazne pozicije.

Utvrdivši da se na pravcu Knin - Bosansko Grahovo nalaze samo slabe snage Grahovsko-Peuljskog odreda, 1. puk "Brandenburg" je uz pomoć četnika 1. decembra izveo iznenadni ispad, odbacio Grahovsko-Peuljski odred i 2. decembra ušao u Bosansko Grahovo. Štab 8. korpusa reagovao je naređenjem 19. diviziji da na ovaj pravac uputi 5., a zatim i 6. brigadu.

4. decembra ujutro otpočeo je napad istočne, srednje i južne grupe. Istočna grupa, iz Posušja, iskorišćujući manevar tenkova i podršku artiljerije, savladala je uzastopni otpor i odbila protivnapade rezervi 3. brigade i delova 4. brigade i prodrla do linije Vojkovići — Mesihovina. Južna grupa, u pokretu iz Studenaca, zadržana je na liniji Orlovača — Stražbenica od dva bataljona 4. brigade. Obuhvatajući desno krilo odbrane, nemački tenkovi su preko Gornje Tijarice prodrli u Aržano i zatim produžili dejstvo ka Koritu, gde su iznenadili prištapske delove 4. brigade. Pošto je, zbog ovog brzog prodora, odbrana njenih delova na pravcu Studenci — Aržano postala necelishodna, 4. brigada se povukla ka Prisoju.

Upoznat s nemačkim napadom, Vrhovni štab je naredio Štabu 8. korpusa da zadrži neprijatelja na liiji Mokronoge — Karlov Han i spreči mu prodor ka Šujici, i obavestio ga da će na pravac Tomislavgrad — Šujica,, radi ojačanja odbrane, uputiti 1, i 3. brigadu 1. proleterske divizije. Štab korpusa je rešio da sa 9. divizijom 4. decembra uveče izvrši protivnapad i odbaci neprijatelja na oba pravca njegovog prodora. Zbog nepostojanja veze sa Štabom 4. brigade, protivnapad nije izveden, pa je 3. brigada dobila zadatak da se povuče i u rejonu Mokronoga zatvori pravac TomislavgradŠujica. Istovremeno su u rejon Prisoja upućeni slušaoci Škole gađanja iz Livna, da sa delovima 4. brigade zatvore pravce Karlov Han — Livno i Karlov Han — Tomislavgrad. Južna grupa je potisla slušaoce Škole gadanja i delove 4. brigade iz rejona Prisoja i skrenula ka Tomislavgradu. Najvažniji uspeh ostvarila je Istočna grupa uspevši da napadom iz Mesihovine 5. decembra ujutru izbije u Tomislavgrad i pred Mokronoge, gde je zaustavljena odbranom 3. dalmatinske brigade.

Prodor grupe "Sever"[uredi - уреди]

Selo spaljeno od Nemaca

Štab 19. divizije, ustanovivši u Bosanskom Grahovu relativno slabe snage Nemaca i četnika, odlučio je da ih sa svoje dve brigade napadne i povrati Bosansko Grahovo. Napad je planiran za noć 5/6. decembra. Međutim, po padu mraka 5. decembra u Bosansko Grahovo ušao je u koloni od oko 300 vozila 721. lovački puk ojačan formacijom tenkova.

Usled nepostojanja savremenih sredstava veze, štab 19. divizije nije stekao pravu sliku o ovoj promeni situacije, niti je bio u mogućnosti da efikasno preusmeri jedinice. 5. i 6. brigada krenule su u izvođenje napada prema planu, ali nisu ostvarile uspeh. Nakon cele noći borbe u mestu, nemačka grupa "Berger" izvršila je koncentraciju i 6. decembra u zoru krenula je u napad u pravcu Livna.

Budući u plitkoj ofanzivnoj formaciji, umesto da budu raspoređene po dubini na pravcu prema Livnu, snage 19. divizije nisu uspele da pruže efikasan otpor. Dva bataljona 6. brigade koja su se našla na pravcu nemačkog napada pružala su otpor do 10 sati pre podne, kad su odbačeni sa komunikacije, i nemačka kolona je nastavila nastupanje prema Livnu ne nailazeći na otpor nakon toga. Kurir 6. brigade koji je trebalo da odnese obaveštenje o nemačkom prodoru u Livno, zbog hladnoće nije uspeo da upali motor i bio je ubijen od Nemaca, tako da jedinice u Livnu nisu bile obaveštene o nemačkom nastupanju.

Zarobljavanje avijatičara NOVJ u Livnu[uredi - уреди]

Štab 8. korpusa blagovremeno je uočio pogoršanje situacije u oblasti Tomislavgrada i tokom 5. decembra evakuisao je iz Livna sve pozadinske jedinice i ustanove. Međutim, u Livnu je bila smeštena i Prva vazduhoplovna baza NOVJ. Baza nije bila potčinjena 8. korpusu, nego direktno Vrhovnom štabu NOVJ. Štab korpusa nije se smatrao nadležnim da izda Bazi odgovarajuća naređenja o evakuaciji, očekujući reakciju Vrhovnog štaba. Do toga međutim nije došlo. Osoblje Baze nije smelo da izvrši evakuaciju na svoju ruku, bez odgovarajućeg naređenja.

Tako je u trenutku upada nemačke motorizovane kolone u Livno, 6. decembra posle podne, Prva vazduhoplovna baza bila jedina formacija NOVJ u ispražnjenom Livnu. Ulazak Nemaca samo je uvećao njihovu konfuziju. Neki su zapalili avion F. L. 3 koji se nalazio u Livnu i pokušavali da unište ostalu opremu da ne bi pala Nemcima u ruke, drugi su prihvatili borbu, treći su pokušavali da se izvuku. Znatan deo ih je zarobljen.

Wikicitati

„Povlačilo se je kako je ko znao, uglavnom u pravcu brda iznad Livna. U stvari neprijatelj nas je iznenadio. Nemci i četnici obučeni u nemačka odela prebacili su se sa nekoliko kamiona do crkve Gorica i sa te strane neprijateljska pešadija vršila je napad u cilju opkoljavanja, a uz bubnjarsku vatru svih oružja iz tenkova ... Tom prilikom zarobljeni su sledeći drugovi:
kapetan Kulušić Krunoslav,
p. poručnik Bukovac Đemil,
p. poručnik Tabaković Viktor,
st. vodnik Kažinić Đemil,
st. vodnik Kežman Josip,
desetar Grgić Juraj,
ing. Šteiner Oto,
kapetan Bukalov Svetozar,
zam. intendanta Denić Ivica,
borac Krizman Radovan.

Ne zna se za: narednika Pedišića Vladu, ing. Ungara Rudolfa, intendanta Milorada Milovanovića-Grčkog.

Borac Krizman po njegovom pričanju pobegao je iz zarobljeništva, te je izjavio da su drugovi koji su došli sa (avionom) Do.17 na licu mesta streljani, a ostale navodno da su odveli u varoš.[3]
()

Prema kasnijem izveštaju, od 70 boraca Prve vazduhoplovne baze 23 je izgubljeno. Osim njih, poginulo je i nekoliko pozadinskih radnika i nekoliko članova Okružnog komiteta Komunističke partije za Livno.

Učešće četnika[uredi - уреди]

Glavni članak: Kolaboracija četnika

Grupa "Berger" tokom nastupanja blisko je sarađivala sa jedinicama četničke Dinarske divizije. Prilikom prodora motorizovanom kolonom od Bosanskog Grahova prema Livnu, iskoristila je nekoliko stotina četnika kao desantnu pešadiju na oklopnim vozilima. O ovome je vojvoda Momčilo Đujić posao u svom izveštaju Mihailoviću. Prilikom upada u Livno je, po Đujiću,

Wikicitati „... nastao strahoviti krkljanac... u kojem su Nemci imali 7 mrtvih i 50 ranjenih, jedan od naših bio je ranjen. Naši su upali u štab prve vazd. baze Titove i zaklali 7 avijatičara, a zarobili su 170 crvenih i sve poklali... Partizani su ostavili 2400 na terenu ranjenih i mrtvih prebrojanih i 1100 živih zarobljeno...[4]
()

Đujić je u izveštajima generalu Mihailoviću redovno preuveličavao cifre, tako da podatke treba uzeti sa rezervom.

Protivnapad NOVJ[uredi - уреди]

Prodorom u Livno i Tomislavgrad nemačke snage su za dva dana sa uspehom okončale prvu etapu operacije. Vrhovni štab NOVJ bio je međutim veoma nezadovoljan ovakvim razvojem situacije i naredio je organizovanje protivnapada i ponovno zaposedanje Livna i Tomislavgrada.

Kada su iz Bugojna u rejon Šujice pristigle 1. i 3. brigada 1. proleterske divizije, štabovi 8. korpusa i 1. proleterske divizije, prema direktivi Vrhovnog štaba, izvršili su pregrupisavanje snaga. Prva proleterska brigada je zatvorila pravac Tomislavgrad — Šujica, a 3. krajiška brigada pravac Livno — Šujica. Treća brigada 9. divizije povučena je severno od komunikacije Livno — Šujica, a 4. brigada je upućena da zatvori pravac LivnoGlamoč. Štabovi 1. proleterske i 9. divizije doneli su odluku da napadnu neprijateljske snage u Livnu i Tomislavgradu i oba ova mesta zauzmu pre nego ih neprijatelj solidno organizuje za odbranu. Posadu Tomislavgrada i okolnih sela napali su četiri bataljona 1. proleterske brigade, noću 8/9. decembra, i uspeli da ovladaju Eminovim Selom, Blažujem, Podgajem i Kolom. Tomislavgrad nisu zauzeli, jer je branilac pružio žilav otpor. Sledeće noći je usledio napad 3. dalmatinske i 3. krajiške brigade na Livno koji je bio zadržan na samoj ivici grada, pa su se obe brigade izjutra povukle na polazne položaje. Medutim, deo nemačkih snaga, prodirući iz Livna ka Šujici, ovladao je Borovom Glavom i 12.. decembra, sa pristiglim ojačanjem, uporno produžio nastupanje, odbacio delove 3. krajiške brigade i zauzeo Šujicu.

Smena rukovodstva 8. korpusa i plan napada[uredi - уреди]

Dana 12. decembra u štab Osmog dalmatinskog korpusa stigao je delegat Vrhovnog štaba Sreten Žujović, smenio kompletan štab korpusa i preuzeo rukovođenje operacijom. Posle savetovanja sa štabovima 9. divizije i 6. brigade 19. divizije (prebačene iz rejona Bosanskog Grahova u Glamočko polje) odlučio je da noću 15/16. decembra sa tri brigade napadne nemačke snage u Livnu, uz istovremeno dejstvo 20. divizije na nemačke obezbeđujuće delove duž komunikacije Sinj — Prolog; kao i uz dejstvo 5. brigade 19. divizije na četnike u rejonu Strmice i Golubića. Vrhovni štab je naredio 1. proleterskom korpusu da prikupi jače snage i. u skladu sa planiranim napadom 8. korpusa, preduzme ofanzivna dejstva i uvođenjem jakih rezervi produži dejstvo ka Livnu i Tomislavgradu. U tom cilju je 2. lička iz rejona Travnika upućena ka Donjem Malovanu, a od Štaba 10. krajiške divizije se zahtevalo da svoju 7. krajišku brigadu pomeri iz rejona Prozora ka Ravnom. Napad na nemačke snage u širem rejonu. Šujice predviđen je za noć 16/17. decembra.

Ovaj plan bio je nerealan i preambiciozan, kako zbog nedovoljnosti angažovanih snaga, tako i zbog teških terenskih i vremenskih uslova koji su iscrpljivali ljudstvo i otežavali planiranje i sinhronizaciju dejstava. Savo Trikić iz 3. krajiške prisetio se jednog detalja:

Wikicitati „Popodne 10. decembra 3. bataljon je dobio zadatak da posjedne položaje Ivovik (k. 1421) i da zatvori pravac prema Livnu, Zagoričanima i Šujici. Da se borci ne bi posmrzavali naređeno je da se svi uhvate u kolo i da igraju. Niko nije ostao izvan kola, osim onih koji su bili u patrolama i na straži, a i oni su se često smjenjivali. Bile su organizovane grupe koje su strogo pazile da neko od drugova ili drugarica ne sjedne, ne legne ili da mirno stoji.“
()

[5]

Tok protivnapada[uredi - уреди]

Dok su se jedinice 1. proleterskog i 8. korpusa pripremale za napad, nemački obezbeđujući delovi svakodnevno su vršili ispade u zahvatu komunikacija koje vode od Livna i Tomislavgrada ka Šujici. Tako su 15. decembra, neposredno pred napad delova 8. korpusa na grad, preduzeli veći ispad iz Livna protiv 3. i 4. brigade 9. divizije. Obe ove brigade su odbile nemački ispad, a zatim su, sa 6. brigadom 19. divizije (privučenom u rejon Potočana), izvršile napad koji međutim nije uspeo zbog jakih snaga i žilavog otpora neprijatelja. Štab 8. korpusa je bio uveren da je nemački ispad, preduzet pre napada na Livno, bio razlog što mesto nije zauzeto, pa je naredio da se napad obnovi istim snagama. Ponovljeni napad izvršen. je noću 17/18. decembra, ali nejednovremeno: 6. brigada je napadala iz rejona Golubnjače duž druma ka Livnu; 3. brigada pravcem Mrđanovac — Bašajkovac — Livno; 4. brigada pravcem Suhača — Livno. Treća brigada i delovi 6. brigade zaustavljeni su žestokom vatrom na samoj ivici grada, a jedan bataljon 4. brigade, koji je bio zauzeo nekoliko zgrada, odbačen je protivnapadom nemačkih delova. Najzad su se, 18. decembra izjutra, snage 9. i 19. divizije povukle na polazne položaje, ne izvršivši zadatak, pre svega, zbog nadmoći, žilavog otpora i dobro organizovane odbrane nemačkih jedinica.[6]

Iako je 20. divizija, sadejstvujući napadu na Livno, presekla na Dinari komunikaciju SinjProlog, ipak nije uspela da slomi otpor nemačkih posada u Prologu, Bilom Brigu i Vagnju. Peta brigada 19. divizije proterala je četnike iz Strmice i Golubića, ali, kada je sa pravca Knina pristigao jedan bataljon nemačkog 741. puka 114. divizije, ona se povukla ka Bosanskom Grahovu.

Štab 1. proleterske divizije ubrzano se pripremao da, zatvarajući pravce od Tomislavgrada i Livna, koncentričnim napadom, uništi neprijateljske snage u širem rejonu Šujice, pa je četiri brigade grupisao u dve napadne kolone. Istočna kolona (1. proleterska i 7. krajiška brigada) dobila je zadatak da iz rejona Donje Vukovsko — Ravno napadne bok i pozadinu nemačkih snaga na liniji Galičić — Šujica — Stržanj, isturajući bočno obezbeđenje prema Tomislavgradu i na Borovoj glavi prema Livnu. Zapadna kolona (3. krajiška i 2. lička brigada) trebalo je da s linije istočne padine Kruga — Donji Malovan napadne u pravcu Šujice. Međutim, 7. brigada je zadocnila jer nije pravovremeno primila zapovest za napad; a 1. proleterska brigada je morala da upotrebi dva bataljona za bočno obezbeđenje sa pravca Tomislavgrada. Kad je napad otpočeo, ispoljile su se i druge teškoće: zakasnila je jedna kolona 1. proleterske brigade; oštra zima je ometala rad automatskih oružja. Sve je to uslovilo da napad već od samog početka nije imao dobre izglede na uspeh. Dva bataljona 2. ličke brigade i jedan 3. krajiške iz sastava zapadne kolone i dva bataljona 1. proleterske brigade iz istočne kolone prodrli su do Šujice, ali nisu mogli da savladaju žilavu odbranu nemačke posade, koja ih je protivnapadom odbacila. 17. decembra izjutra, jedna nemačka kolona iznenadnim udarom prodrla je iz Tomislavgrada ka Šujici. Štab 1. proleterskog korpusa nije odobrio da se obnovi napad noću 17/18. decembra i odlučio je da obustavi bezizgledne napade. Prva proleterska i 7. krajiška brigada povučene su da zatvore pravce od Tomislavgrada i Šujice ka Ravnom i Kupresu, a 3. krajiška i 2. lička brigada da brane pravac ŠujicaKupres. Zbog zamorenosti, 3. krajiška brigada je već 19. decembra izvučena u rejon Bugojna. Nemačke snage su sutradan napale na pravcima Šujica — Kupres i Tomislavgrad — Ravno. Druga lička brigada je uspela da u rejonu Donjeg Malovana, u oštroj borbi, zaustavi nemačke snage sa pravca Šujice, a delovi 1. proleterske i 7. brigade takođe su sprečili prodor snaga sa pravca Tomislavgrada. Obe zadržane nemačke kolone povukle su se kasnije u Šujicu.

Prvih dana januara nemačka 114. divizija je preko Sinja i Knina upućena prema Lici i Hrvatskom primorju, a zatim u Italiju radi učešća u napadu na mostobran kod Ancija. Delovi 118. divizije bili su nešto ranije upućeni preko Imotskog ka obali između Makarske i Omiša i radi predstojećeg desanta na ostrva. U Livnu, Šujici i Tomislavgradu zadržani su puk "Brandenburg", 5. ustaški zdrug i manje domobranske snage.

Nemačka komanda je, zadovoljna postignutim rezultatom, nastavila ubrzano svoje ofanzivne planove na drugim područjima. Tako je završena operacija "Citen".

Rezultati operacije[uredi - уреди]

Nemci su uspehom ove operacije povećali dubinu odbrane obalskog pojasa. Međutim, njihove procene nanesinih gubitaka protivniku znatno su skromnije od onih koje je izneo vojvoda Đujić:

Wikicitati

„Neprijatelj: 349 izbrojanih mrtvih, 14 zarobljenih, 45 prebeglih. Stvarni gubici bili su daleko veći.

Zaplenjeno je: 204 puške, 12 puškomitraljeza, 17 mitraljeza. Sopstveni gubici: 16 mrtvih, 83 ranjena.[7]
()

Izveštaji jedinica NOVJ prikazuju nešto drugačiju sliku. Tako, na primer, za 6. dalmatinsku brigadu piše:

Wikicitati „Prema izveštajima štabova bataljona, brigada je u ovim borbama ubila oko 50 nemačkih vojnika i veći broj ranila. Gubici brigade su bili: 45 poginulih, 61 ranjen.[8]
()

Ovaj poraz i poraz u operaciji "Herbstgeviter II" krajem decembra 1943. kad su izgubili Korčulu, presekao je u začetku planove NOVJ o eventualnom držanju fronta i držanju u svojim rukama stalne teritorije uz pomoć savezničkog snabdevanja. Materijalna podrška saveznika redukovana je na neizvesnu pomoć dopremanu avionima i na komplikovan i neizvesan sistem distribucije zaliha dopremljenih brodovima na Vis. NOVJ kao celina vratio se na partizanski način ratovanja.

Reference[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 Izveštaj nemačkog komandanta Jugoistoka o stanju na Balkanu 1.11.1943., Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije. Tom XII, knj. 3
  2. Zapovest komande 5. SS-brdskog korpusa od 2. decembra 1943. za operaciju "Citen" http://www.znaci.net/00001/4_12_3_168.htm
  3. Izveštaj komandanta Prve vazduhoplovne baze NOVJ Mile Pavičića od 11. decembra 1943.
  4. Vojni arhiv, 279, 9/1, d. 12414
  5. Savo Trikić: Treća krajiška proleterska brigada, Beograd : Vojnoizdavački i novinski centar, 1987
  6. Oslobodilački rat naroda Jugoslavije 1941-1945, Beograd : Vojnoizdavački i novinski centar, 1963
  7. Izveštaj operativnog odeljenja XV brdskog armijskog korpusa od 12. decembra 1943. Komandi 2. oklopne armije o operaciji "Citen", Vojni arhiv, NAV-T-315, r. 193, s. 7453855 - 6
  8. Danilo Damjanović: Šesta dalmatinska brigada, str. 52

Vidi još[uredi - уреди]

Vanjske veze[uredi - уреди]