Druga oklopna armija (Nemačka)

Izvor: Wikipedia
2. oklopna armija
(nem. 2. Panzer-Armee)
Segment Vermaht
Jačina oko 300.000 vojnika i oficira
Formacija septembra 1943:
III SS oklopni korpus
(nem. III SS Panzerkorps (Germanisches))

XV brdski korpus Vermahta
(nem. XV Gebirgs-Armeekorps))

XXI brdski korpus Vermahta
(nem. XXI Gebirgs-Armeekorps))

LXIX korpus Vermahta
(nem. LXIX Armeekorps))

V SS brdski korpus
(nem. V. SS-Freiwilligen-Gebirgskorps))
od oktobra 1944.
Komandanti
Komandant Generalpukovnik
Hajnc Guderijan
(nem. Generaloberst Heinz Guderian) (5. oktobar 1941 - 25. decembar 1941)

Generalpukovnik
Rudolf Šmit
(nem. Generaloberst Rudolf Schmidt) (25. decembar 1941 - 10. april 1943)

General pešadije
Hajnrih Klezner
(nem. General der Infanterie Heinrich Clößner) (11. april 1943 - 6. avgust 1943)

Feldmaršal
Valter Model
(nem. Generalfeldmarschall Walter Model) (6. avgust 1943 - 14. avgust 1943)

Generalpukovnik
dr Lotar Rendulic
(nem. Generaloberst Dr Lothar Rendulic) (14. avgust 1943 - 24. jun 1944)

General pešadije
Franc Beme
(nem. General der Infanterie Franz Böhme) (24. jun 1944 - 17. juli 1944)

General artiljerije
Maksimilijan de Angelis
(nem. General der Artillerie Maximilian de Angelis) (18. juli 1944 - 8. maj 1945)





Angažovanje
Bitke Bitka za Moskvu 1941.
Kurska bitka 1943.
Zimske operacije 1943/1944
Operacija "Kugelblic"
Operacija "Citen"
Operacija "Herbstgeviter"
Operacija Panter
Operacija Šnešturm
Operacija Valdrauš
Operacija "Šah"
Desant na Drvar
Bitka za Srbiju 1944.
Operacija Draufgenger
Operacija "Ribecal"
Sremski front
Batinska bitka
Operacija Frilingservahen marta 1945.

Druga oklopna armija (nem. 2. Panzer-Armee) Borila se od početka rata sa Sovjetskim Savezom, od juna 1941. do početka avgusta 1943. u okviru Armijske grupe "Centar", učestvujući u ofanzivi na Moskvu 1941. i u Kurskoj bici jula 1943.

Od 15. avgusta 1943. do decembra 1944. borila se na teritoriji Jugoslavije i bila u sastavu Armijske grupe F. Od decembra 1944. taktički je potčinjena Armijskoj grupi "Jug" i zadužena za sektor fronta u južnoj Mađarskoj.

Početkom maja 1945. sve njene jedinice predale su se Crvenoj armiji u Austriji.

Formacija i zadaci armije[uredi - уреди]

Od 6. avgusta 1943. Druga oklopna armija prepotčinjena je Armijskoj grupi "F", odnosno Komandi Jugoistoka, reorganizovana i zadužena za operativno područje Jugoslavije, izuzev Slovenije koja je predstavljala operativno područje Armijske grupe "B". Zadatak Druge oklopne armije bio je borba protiv partizana i sprečavanje eventualnog savezničkog iskrcavanja.

Zbog iskrcavanja saveznika na Siciliji i pada Musolinijeve vlade, u tom periodu je situacija u zapadnom delu Jugoslavije bila je po Nemce kritična. Već sredinom avgusta 1943. armija je preduzela pokrete u unutrašnjost italijanske okupacione zone. To ipak nije sprečilo razbuktavanje krize usled kapitulacije Italije 8. septembra. Samo u septembru 1943. godine, druga oklopna armija je imala sledeće gubitke:

- Gubici u septembru: 62 oficira i 1.770 vojnika.


- „Ukupno je dosada izbačeno iz stroja oko 3.000 ljudi i to bez borbi na obali. Sa gerilskim ratom koji sve više dobija na intenzitetu, ovaj će se broj sljedećih mjeseci još više povećati.“ [1]

Zahtjev za popunu 2. oklopne armije Vrhovnoj komandi kopnene vojske, sa procjenom gubitaka u septembru 1943.

Razoružavši brojne italijanske jedinice, velike delove zemlje zauzela je i držala u svojim rukama NOVJ. Druga oklopna armija je bila prinuđena da podeli svoj zadatak u tri faze:

  1. Razoružavanje i interniranje italijanskih jedinica (Operacija Ahze)
  2. Ovladavanje jadranskom obalom
  3. Ovladavanje ključnim položajima, komunikacijama i komunikacijskim čvorovima u jadranskom zaleđu.

Ovi zadaci su se veoma razlikovali od onih sa kojima se štab armije susretao na Istočnom frontu. Usled toga i usled potreba na ostalim frontovima došlo je do promena u formaciji i operativnoj taktici. III SS oklopni korpus je nakon okončanih operacija u zahvatu zagrebačkog saobraćajnog čvora krajem decembra 1943. izuzet iz armije, a od početka oktobra 1943. u njenom sastavu nalazio se V SS dobrovoljački brdski korpus (nem. V SS Freiwilligen-Gebirgskorps).

U Srbiji je u to vreme funkcionisao štab Vojnoupravnog komandanta Jugoistoka generala Hansa Felbera, koji je imao pod svojom komandom nefrontovske formacije: policijske i teritorijalne jedinice, jedinice Srpske vlade, Ruski zaštitni korpus i Bugarski okupacioni korpus. Ovaj štab je funkcionisao kao okupaciona komanda, dok je operativnu komandu i nad teritorijom Srbije imao štab Druge oklopne armije.

Tok operacija[uredi - уреди]

Završivši do kraja oktobra 1943. zadatak razoružavanja Italijana s polovičnim uspehom, štab armije pokrenuo je niz energičnih parcijalnih operacija usmerenih na ovladavanje jadranskom obalom i njenim zaleđem. Nakon zauzimanja Tuzle 11. novembra 1943, armija je početkom decembra sinhrono pokrenula niz operacija:

  1. Operaciju "Citen" protiv Livna kao glavnog saobraćajnog čvorišta u zaleđu Dalmacije pod neposrednom komandom štaba XV korpusa
  2. Niz složenih povezanih operacija protiv položaja i jedinica NOVJ u Sandžaku i istočnoj Bosni pod komandom štaba za tu potrebu veoma ojačanog V SS korpusa - operacije "Kugelblic", " Šnešturm" i "Valdrauš".
  3. Operaciju "Panter" LXIX korpusa protiv Četvrtog korpusa NOVJ na Kordunu i Baniji.

Ove operacije nestavljale su se do kulminacije u centralnoj Bosni, pod nazivom Valdrauš (nem. Waldrausch), tokom celog januara 1944. Zatim su se operacije nastavile granajući se u nizove manjih. Armija je 20. januara 1944. konačno uspela da zauzme Senj, poslednji grad koji je NOVJ držala na jadranskoj obali. XV korpus je 22. decembra iskrcavanjem na Korčulu (Operacija "Herbstgeviter II") otpočeo nastupanje na jadranska ostrva.

Trupe su uz velike napore prokrstarile zemljom, ali u najboljem slučaju s vrlo privremenim uspehom: dok je V SS korpus vršio pritisak na Treći korpus NOVJ u istočnoj Bosni, Peti korpus NOVJ pokrenuo je 31. decembra 1943. banjalučku operaciju radi olakšavanja položaja Trećeg korpusa. Kad je fokus nemačke operacije pao na Peti korpus, Treći korpus NOVJ je 16. januara 1944. pokrenuo napad na Tuzlu.

Operativna taktika[uredi - уреди]

Druga oklopna armija je veoma prilagodila operativnu taktiku protivniku. Umesto frontovske veze među jedinicama, štab armije uputio je svoje jedinice na vršenje drskih energičnih prodora sa sopstvenim obezbeđenjem. Takođe, pridavao je veilik značaj postizanju iznenađenja i zavaravanju protivnika.

Veliki značaj armija je pridavala pomoćnim trupama na terenu: Oružane snage NDH bile su neposredno operativno potčinjene nemačkim operativnim komandama. Muslimansku legiju Nemci koristili na više načina: uvodili su je u borbu pod nemačkom komandom i sa nemačkim oficirima (na primer, Legija "Krempler"). Legija je takođe služila kao izvor regruta za jedinice Vermahta i SS jedinice.

Vikizvornik
Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom:

Nemci su cenili borbenu vrednost nekih četničkih formacija i rado su iz razdora između partizana i četnika izvlačili korist za sebe. Četničke jedinice u nekim slučajevima bile su operativno potčinjene nemačkim komandama, ali su češće bile sa njima povezane preko svog obaveštajnog odseka (odsek Ic) (na primer, Dinarska divizija i bosanski četnici). Sa četnicima u Srbiji saradnju su održavali preko oficira za vezu.

Vikizvornik
Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom:

Sa svim potčinjenim jedinicama, štab Druge oklopne armije imao je pod svojom komandom 1944. godine oko 560.000 ljudi pod oružjem.

Obaveštajnoj i diverzantskoj delatnosti armija je pridavala veliku pažnju. Obaveštajci su sa uspehom dešifrovali kodove partizanskog radio-saobraćaja, pa su na taj način ostvarivali značajnu prednost. Tako, 20. februara 1944., istog dana kad je maršal Tito izdao naređenje Drugoj i Petoj diviziji za prodor iz Sandžaka u Srbiju, štab Druge oklopne armije izdao je naređenje svojim potčinjenim štabovima u kojima nalaže protivmere.

Štab armije preko svojih obaveštajnih odseka formirale takozvane "trupove" - jedinice od stotinjak ljudi koje bi se kamuflirale u partizane i tako prodirale u dubinu slobodne teritorije radi diverzija i atentata. U dokumentima pominju se kao "Jedinice Konrad pri štabu Druge oklopne armije" po poručniku doktoru Rajnhardu Kopsu - Konradu (nem. Reinhard Kopps - Konrad), "starešini jedinice Ic/AO". U trupove su uključivani nemački saradnici sa srpskohrvatskog govornog područja. (O delovanju jednog takvog trupa može se videti iz izveštaja majora Kapetanovića na "Vikiizvorniku").

Desant na Drvar[uredi - уреди]

Ipak, i pored svih napora Druge oklopne armije, NOVJ nije pokazivala znake posustajanja, niti je bila ozbiljno uzdrmana. Vrhovna komanda Vermahta i sam Hitler bili su nezadovoljni učinkom armije. Stoga je Hitler lično naložio komandantu armije Rendulicu da likvidira Tita i njegov štab, s namerom da unese pometnju i dezorganizaciju u NOVJ. U tu svrhu stavio mu je na raspolaganje specijalno tajno oružje do kojeg je mnogo držao - SS diverzante padobrance. Tako je nastala zamisao za jednu od najspektakularnijih operacija Drugog svetskog rata: operacije "Reselšprung".

Ova obaveštajno-diverzantsko-armijska operacija pokrenuta je, nakon pomnih priprema, 25. maja 1944. 500. SS padobranskom bataljonu pridodat je jedan broj saradnika sa terena - članova trupa "Bekel" majora Beneša, obaveštajca XV korpusa radi lakšeg snalaženja na terenu.

Wikicitati

„Šestog maja 1944. njemački komandant Jugoistoka baron feldmaršal Maksimilijan fon Vajhs, naredio je komandantu 2. oklopne njemačke armije generalu Lotaru Rendulicu, da u toku maja izvede operaciju "Reselšprung". Izdajući mu to naređenje, ujedno ga je obavijestio o sljedećem:

  1. da je za izvođenje operacije "Reselšprung" rajhsministar SS i ministar bezbjednosti Rajha Hajnrih Himler odobrio upotrebu 500. SS padobransko-lovačkog bataljona, jačine 654 padobranaca, koji će izvršiti vazdušnodesantni napad na vrhovno rukovodstvo NOP-a Jugoslavije u Drvaru;
  2. da je Himler odobrio i upotrebu SS padobranske nastavne čete, a da je major Beneš odredio 40 ljudi iz jedinice "Bekel", među kojima je bilo i četnika Bosanskokrajiškog četničkog korpusa i 6 ljudi kontraobavještajne službe. Svi oni trebalo je da se jave na vrijeme komandantu 500. SS padobransko-lovačkog bataljona, Kurtu Ribkeu. Sa dodijeljenim pojačanjima bataljon je imao ukupno 824 vojnika;
  3. da je njemačka vrhovna komanda oružane sile odobrila upotrebu 1. puka divizije "Brandenburg" i 54. izviđačkog bataljona 1. brdske njemačke divizije, iz sastava Grupe armije "E";
  4. da on, komandant Jugoistoka, sa svoje strane odobrava upotrebu 92. motorizovanog puka i 202. tenkovskog bataljona.
Sve ostale snage koje će sudjelovati u operaciji trebalo je da odredi komandant 2. oklopne armije iz sastava njegove armije.“
()

[2]

25. maja 1944. počeo je pomno pripremani vazdušno-kopneni udar: najpre je intenzivno bombardovanje potpuno rastrojilo partizansku organizaciju u Drvaru i paralisalo njeno fonkcionisanje, a neposredno zatim je spušten na zemlju prvi talas desanta. Istovremeno je u koncentričan prodor ka Drvaru krenulo sedam posebno formiranih samostalnih motorizovanih kolona iz okolnih gradova, sa zadatkom da, pre svega, prihvte desantne trupe i tako spreče njihovo uništenje, i da uništavaju partizanske štabove u pokretu.

Kao što je poznato, Desant na Drvar je ipak završen neuspehom, a komandant Lotar Rendulic poslat je na novu dužnost.

Atraktivnost ovog poduhvata privlači pažnju i danas: na šezdesetu godišnjicu, 25. maja 2004. poštovaoci tradicije 500. SS padobranski lovački bataljona izveli su u pustinji Arizone repliku ove operacije.

Bitka za Srbiju[uredi - уреди]

Srbija je središte Balkana i glavni komunikacijski čvor. Svakon iskrcavanju na Balkan iz operativnih razloga mora prethoditi masovno rušenje komunikacija u Srbiji. Svaka odbrana Balkana od invazije zasniva se na održavanju komunikacija kroz Srbiju u dobrom stanju. Međutim, nakon jeseni 1941., partizani su u Srbiji prilično loše stajali. Četnici su, delom zahvaljujući svojoj politici nezameranja, uspeli da obnove svoju organizaciju, ali nisu pokazivali entuzijazam za potrebne operacije rušenja. Tito je Srbiju želeo za sebe iz operativnih, a još više iz političkih razloga. Zapadni saveznici razmišljali su o iskrcavanju, i želeli su pri tome rušilački raspoloženog saveznika u Srbiji. Žrtvovali su političke razloge vojnima, prekinuli svaku pomoć i podršku Mihailoviću i pomaganju partizana u Srbiji dali najviši prioritet.

Ipak, nije sve išlo glatko. Nemci su itekako želeli da spreče ovakav razvoj situacije, i preduzeli su niz operacija radi toga. Partizanima u Srbiji bila je neophodna pomoć u vidu elitnih trupa iz Bosne, Hrvatske i Crne Gore. Tito je tokom cele prve polovine 1944. vršio koncentraciju trupa i pokušavao sa ubacivanjem u Srbiju. Njegov problem sastojao se u tome što je štab Druge oklopne imao na stolu sve njegove depeše i takve pokušaje uvek spremno dočekivao.

Konačno, tokom avgusta je NOVJ uspela da nadigra Drugu oklopnu armiju, i da, uprkos operacijama "Draufgenger" i "Ribecal" ubaci dve operativne grupe divizija u Srbiju. Tokom prve nedelje septembra 1944. partizani su u sadejstvu sa BAF-om izveli spektakularnu masovnu operaciju rušenja kakvu su saveznici oduvek želeli, pod imenom Operacija "Retvik" (eng. Ratweek), i blokirali izvlačenje Armijske grupe "E" iz Grčke. Time se međutim okoristila treća strana - na granicama Srbije upravo se pojavljivala Crvena armija.

Nakon Beogradske operacije nastala je nova operativna situacija. Crvena armija je nakon Batinske bitke novembra 1944. prodirala preko Dunava duboko kroz južnu Mađarsku, dok je 300.000 vojnika Armijske grupe "E" zadržano je u probijanju iz Grčke. Druga oklopna armija decembra 1944. prepotčinjen je pod taktičku komandu Armijske grupe "Jug"[3], sa zaduženjem da zaustavi Crvenu armiju, u južnoj Mađarskoj. Štab Druge oklopne armije međutim nije uspeo da izvuče značajne efektive iz Jugoslavije. Postepeno je predao komandu nad svojim XXI brdskim korpusm, Petim SS. XXXIV korpusom, XV brdskim, i LXIX rezervnim korpusom Armijskoj grupi "E". U južnu Mađarsku prebačene su pod njegovu komandu neke jedinice iz njegovog prvobitnog sastava (118. lovačka divizija, Divizija Brandenburg), ali su glavninu sačinjavala ojačanja iz Mađarske, Italije i Nemačke.

Zelena linija[uredi - уреди]

S obzirom na napredovanje Crvene armije u Banatu i istočnoj Srbiji, imajući u vidu neuspeh Armijske grupe E iz Grčke da se probije u tu oblast, bilo je neophodno preusmeravanje snaga. Druga oklopna armija je plan da, u cilju uštede snaga, povuče svoju glavnu odbrambenu liniju sa jadranske obale na planinsku liniju od ušća Zrmanje do Durmitora, što je nemačka Vrhovna komanda (nem. Oberkommando der Wehrmacht, OKW) odobrila 10. oktobra 1944[4]. Ova linija, modifikovana nakon Beogradske operacije na levom krilu na liniju od Gacka na sever rekom Drinom, dobila je kodno ime Zelena linija, i postala je glavna linija nemačke odbrane u Jugoslaviji. Prema planu, to je trebalo omogućiti prebacivanje 118. lovačke i 264. pešadijske divizije u Panoniju.

Ovaj plan omele su snage NOVJ svojim nastupanjem. Deveta divizija NOVJ zauzela je Livno 10. oktobra 1944. Na južnom krilu, 369. divizija, koja je trebalo da preuzme zonu 118. lovačke divizije, pretrpela je teške poraze i bila je ozbiljno uzdrmana, pa su od cele divizije početkom oktobra transportovana za Beograd samo dva bataljona 750. puka. Na severnom krilu, Osmi korpus NOVJ svojim pritiskom nije dozvolio odvajanje 264. divizije, tako da je transportovano svega nekoliko četa. Glavnina ove divizije, zajedno sa delovima 373, uništeni su u Kninskoj operaciji početkom decembra 1944. Tako je nastao "150 km širok otvora na frontu Knin - Mostar"[5], koji je zabrinjavao Nemce.

U oktobru 1944. Armijska grupa E preuzela je komandu nad V SS korpusom, a u decembru i nad XV i LXIX korpusom i korpusnom grupom Kibler u Sremu, pa je štab Druge oklopne armije preuzeo odgovornost nad frontom severno od Drave. U tom periodu pod svojom komandom imao je LXIII, XXII brdski i I konjički korpus.

Poslednja faza[uredi - уреди]

U južnoj Mađarskoj Druga oklopna armija učestvovala je tokom marta 1945. u labudovoj pesmi Trećeg rajha, u poslednjoj velikoj ofanzivi pod nazivom Prolećno buđenje. Svoj ratni put završila je u maju 1945. u južnoj Austriji bezuslovnom predajom jedinicama Crvene armije.

Jedan od komandanata armije, Lotar Rendulic, napisao je posle rata knjigu ratnih sećanja koja je objavljena 1952. pod naslovom nem. Gekämpft, Gesiegt, Geschlagen. Drugi odeljak knjige odnosi se na Drugu oklopnu armiju i rat u Jugoslaviji. On, između ostalog, ovako ocenjuje stanje:

Wikicitati „Tu se ponovo pokazalo da zahtevi koje postavlja borba sa partizanima, kako na velikom, tako i na malom planu, nisu zaostajali za onim na drugim ratištima.[6]
()
Wikicitati „Nije bilo ni jednog nemačkog vojnika kome je partizanski rat bio drag. U nedeljama nakon mog dolaska na Balkan primio sam zahteve više od 1000 vojnika svih činova u kojima oni traže premeštaj na rusko ratište, iako su tamo stalno vođene velike borbe.[7]
()

Literatura[uredi - уреди]

Izvori[uredi - уреди]

  1. NAW, T-313, Roll 482, 000174: Zahtjev za popunu 2. oklopne armije Vrhovnoj komandi kopnene vojske, sa procjenom gubitaka u septembru 1943 (16. oktobar 1943.).
  2. Drago Karasijević: Peti udarni korpus NOVJ, Beograd 1985., strana 236
  3. RATNI DNEVNIK KOMANDE GRUPE ARMIJA »F« ZA PERIOD OD 1. JULA DO 31. DECEMBRA 1944. GODINE (Zbornik NOR-a, tom XII, knjiga 4, Vojnoistorijski institut)
  4. Krigstagebuch des Kommandierenden Admiral Adria, Räumung der ostadriatische Küste von Senj bis Valona unter Decknamen »Herbstgewitter«, Arhiv Vojnoistorijskog instituta (Vojni arhiv), Nemačka arhiva, Mikroteka, London, R-2/918-932.
  5. Izvod iz ratnog dnevnika komande Grupe armija E, 4. 12. 1944,.Zbornik dokumenata Vojnoistorijskog instituta: TOM XII - dokumenti nemačkog Rajha - knjiga 4, prilog 2
  6. Lothar Rendulic: GEKÄMPFT, GESIEGT, GESCHLAGEN, strana 209 (nem. Hier zeigte sich wieder, daß die Anforderungen, die der Partisanenkampf im Großen wie im Kleinen an sie stellte, nicht hinter denen anderer Kriegsschauplätze zurückstanden.)
  7. Lothar Rendulic: GEKÄMPFT, GESIEGT, GESCHLAGEN, strana 210 (nem. Es gab keinen deutschen Soldaten, dem der Partisanenkrieg sympathisch gewesen wäre. In den Wochen nach meinem Eintreffen auf dem Balkan erhielt ich Gesuche von mehr als 1000 Soldaten aller Dienstgrade, die um Versetzung auf den russischen Kriegsschauplatz baten, obwohl dort dauernd große Kämpfe im Gange waren.)

Spoljašnje veze[uredi - уреди]