Banat

Izvor: Wikipedia
Mapa Banata sa prikazom većih gradova

Banat je geografski region, administrativno podeljen između Srbije, Rumunije i Mađarske. Istorijska prestonica Banata je Temišvar, koji se danas nalazi u Rumuniji. Srpski deo Banata je uglavnom lociran u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini (Veoma mali deo Banata administrativno pripada gradu Beogradu). Na teritoriji Vojvodine, Banat je administrativno podeljen na okruge: Severnobanatski, Srednjobanatski i Južnobanatski. Najveći grad srpskog Banata je Zrenjanin (79.545), a ostali veći gradovi su: Pančevo (76.110), Kikinda (41.825) i Vršac (36.001).

Sadržaj/Садржај

Istorija[uredi - уреди]

U II veku Banat je bio sastavni deo rimske provincije Dakije. Na prostorima Banata, Sloveni, preci današnjih Srba, prvi put se pojavljuju u IV veku, dok se prva masovnija naseljavanja dešavaju početkom VI veka.

Po zapisu Mađarske istorijske hronike Gesta Hungarorum (Gesta Hungarorum), u devetom veku Banatom je vladao bugarski vojvoda Glad, koji je bio vazal bugarskog cara Simeona. Gladov potomak, banatski vojvoda Ahtum, bio je poslednji vladar koji se suprostavio uspostavljanju neposredne vlasti Mađarskog kraljevstva. Ahtum je bio pravoslavni hrišćanin.

Osnivanjem mađarske kraljevine, Banat oko 1028. godine, potpada pod mađarsku vlast i tako ostaje do 1552. godine kada ga preuzimaju Turci.

Srbi su kao većinsko stanovništvo u Banatu bili aktivni činilac u unutrašnjim dešavanjima Ugarske kraljevine. NJihovo primanje hrišćanstva započinje u X veku krštenjem Ahtuma po grčko-vizantijskom obredu, a već u narednom veku javljaju se prvi otpori i bune protiv pokušaja latinizacije. Masovnija naseljavanja Srba sa juga u ove krajeve počela su još u vreme kralja Ludovika I 1356, a nastavila se posle bitke na Kosovu, a kasnije u vreme vladavine despota Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića, i posle pada Smedereva (1459). Mađarski element brzo je iščezao pred Turcima, a na njihovo mesto naselili su se Srbi. Od 1552. do 1717. Banat je bio pod turskom vlašću kao Temišvarski vilajet (Temišvarska pokrajina), podeljen na sandžake, a sandžaci na nahije. Oko polovine 16 veka zapadni, ravni Banat bio je etnički dominantno srpski. Iz toga doba na teritoriji Banata su poznate srpske episkopije: lipovska, vršačka, bečkerečka i temišvarska. 1594. godine, podigli su Srbi u Banatu pod vođstvom velikobečkerečkog vladike Todora takozvani Banatski ustanak, koji se nesrećno završio, a vladika biva uhvaćen i živ odran od strane Turaka.

Pošto je Austrija izbacila Turke iz Banata, vojno ih porazivši, od (1718.), požarevačkim mirom, Banat je uređen kao vojnička provincija pod imenom tamiškog Banata, te je podeljen na 11 okruga. Marija Terezija izuzima 8 okruga iz nadležnosti vojnih vlasti, te uvodi civilnu administraciju (1741), dok je od ostala 3 okruga, kasnije (1768—1773) uspostavila banatsku vojnu granicu. Banatska provincija je ukinuta 1778 i priključena Ugarskoj (u to vreme austrijskoj provinciji).

Posle razvojačenja pomoriške i potiske granice , mnogi Srbi su se preselili u Banat i naseljeni su u mesta pored Tise. Prilikom stvaranja banatske vojne granice nisu ušli u njen sastav severni delovi današnjeg Banata, a Srbi su zbog toga bili nezadovoljni. Da bi stišala nezadovoljstvo Srba, koji nisu ušli u sastav granice 1774, formirala je Marija Terezija veliko-kikindski okrug (distrikt), koji se sastojao od 10 opština, i to: Velika Kikinda, Mala Kikinda, Karlovo, Kumane, Karaš, Obilićevo (Josefovo), Srpski Krstur, Vranjevo, Melenci i Mokrin. U to doba u Banatu se već sprovodila snažna kolonizacija Nemaca.

1849 stvorena je nova austrijska oblast »Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat«, koja je, pored delova Bačke i Srema, zauzimala i čitav Banat (izuzimajući vojnu granicu). Glavni grad je bio prvo u Sremskim Karlovcima, pa u Zemunu, Velikom Bečkereku i na kraju u Temišvaru. 1860 ukinuta je Vojvodina, 1873 razvojačena je banatska granica, 1876 prestao je da postoji kikindski okrug, te je čitav Banat podeljen na tri županije: torontalsku, tamišku i krašovsku i podređen centralnoj državnoj ugarskoj upravi. Od Austro-Ugarske nagodbe (1867), Ugarska počinje da sprovodi snažnu kolonizaciju Mađara u Banat.

1918. se zapadni Banat, kao deo Vojvodine, ujedinjuje sa Srbijom. 1919. povučena je demarkaciona linija između Rumunije i Kraljevine SHS, a kasnije su naknadno učinjene još neke korekcije (Modoš, Pardanj).

Prema popisu, koji je sprovela Kraljevina SHS (31/1 1921.), Banat je imao 9.776 km² i 582.571 stanovnika (od toga 3.940 vojnika), od kojih je bilo Srba oko 240.000, Slovenaca 2.139, Čeha 2.081, Slovaka 15.544, Rusina 6, Bugara 2.277, Poljaka 70, Rusa 2.369, Mađara 102.104. Nemaca 138.292, Jevreja 4.690, Albanaca 375, Turaka 91, Rumuna 72.305, i ostalih oko 4.000. Po veroispovesti je bilo: pravoslavnih 310.846, katolika 225.000, grko-katolika 1.649, evangelista 39.210, muslimana 697, drugih 69, bez veroispovesti 590.

Privreda[uredi - уреди]

Nekada je Banat bio veoma močvaran, a kada je isušen, postao je jedno od najplodnijih zemljišta u Evropi. Kao i susedna Bačka, Banat je, osim nešto na istoku, ravan, ali bez šuma i ruda. Stanovništvo se bavi u ogromnoj većini ratarstvom, te se proizvode sve vrste žita, naročito pšenica i kukuruz. Znatna je i kultura duvana i šećerne repe. Vinogradarstvo je razvijeno kod Vršca i Bele Crkve. Stočarstvo je takođe vrlo važno, ali ne u onoj meri kao pre, kada je bilo glavno zanimanje stanovništva. Trgovina je znatna, naročito sa žitom i stokom. Industrija je lepo razvijena u gradovima. Znatna je mlinska, a i ostala industrija, kao ciglane, šećerna, pivarska, kamena, kožna, drvena, tekstilna, kemička i dr.

Najveći grad u Banatu je Zrenjanin koji je osmi po veličini grad u Srbiji. Pored Zrenjanina administrativni i kulturni centri Banata su Pančevo, Vršac i Kikinda. Trenutno najrazvijenija privreda je u Vršcu. U Banatu se nalaze i najbogatija nalazišta nafte i zemnog gasa u Srbiji.

Po vrednosti svoje zemlje i položaju između dve plovne reke, usred bogatih regiona, blizu Beograda, sa bogatom industrijom i vrlo znatnom trgovinom, Banat, kao region, zauzima vidno mesto u Srbiji i Vojvodini.

Literatura[uredi - уреди]

  • Narodna enciklopedija (1927), članak Dušana Popovića
  • L. Böhm, Delmagyarorszäg vagy az ugynevezett Bänsäg külön törtenelme (1867);
  • J. Radonić, Banat (Brastvo. XV);
  • J. Radonitch, Le Banat (1919);
  • I. H. Schwicker, Geschichte des Temeser Banats (1861);
  • I. Szentklaray, Szaz es Delmagyarorszäg ujabb törteneteböl (1779-töl kezdve napjainkig (1879);
  • J. Wolf, Entwicklung der ethnischen Struktur des Banats 1890–1992 (Atlas Ost- und Südosteuropa / Hrsg.: Österreichisches Ost- und Südosteuropa-Institut; 2: Bevölkerung; 8 = H/R/YU 1, Ungarn/Rumänien/Jugoslawien), Gebr. Borntraeger Verlagsbuchhandlung, Berlin – Stuttgart (2004), ISBN 3-443-28519-8;

Vidi još[uredi - уреди]

http://pretraga.apr.gov.rs/udruzenja/AssociationBusinessData.aspx?Beid=3187242&rnd=5113405EB7EB36C34D6067025F0C175A3923E14C