Wehrmacht

Izvor: Wikipedia
Smotra nemačke fašističke soldateske u Berlinu 1941.

Vermaht (nem. Wehrmacht) O ovom zvuku (slušaj) („odbrambena snaga“) je ime oružanih snaga Nacističke Nemačke od 1935. do 1945. Tokom Drugog svetskog rata, Vermaht se sastojao od armije (Heer), mornarice (Kriegsmarine) i avijacije (Luftvafe - Luftwaffe).

Poreklo i upotreba izraza[uredi - уреди]

Pre dolaska na vlast nacističke partije, izraz vermaht je korišćen u generičkom smislu da opiše oružane snage bilo koje zemlje - ova reč doslovno znači odbrambena snaga. Na primer, izraz Englische Wehrmacht bi označavao britansku vojsku, dok je član 47 Vajmarskog ustava iz 1919 glasio „Der Reichspräsident hat den Oberbefehl über die gesamte Wehrmacht des Reiches“ (prevod: „Predsednik ima vrhovnu komandu nad svim oružanim snagama Rajha“). Kako bi se napravila razlika, izraz „Rajhsver“ se obično koristio da označi nemačke oružane snage.

1935, Rajhsver je preimenovan u „Vermaht“. Nakon Drugog svetskog rata, pod savezničkom okupacijom, i kasnije tokom remilitarizacije Nemačke 1955, novoformirane zapadnonemačke oružane snage su dobile ime „Bundesver“.

U skladu s ovim, „Vermaht“ se uobičajeno koristi da označi nemačke oružane snage tokom Trećeg rajha i Drugog svetskog rata.

Istorija[uredi - уреди]

Nakon što je Prvi svetski rat okončan kapitulacijom Nemačkog carstva, Versajski sporazum je nametnuo oštra ograničenja na veličinu nemačkih oružanih snaga. Vojska je bila ograničena na 100.000 ljudi, uz dodatnih 15.000 u mornarici. Flota je mogla da se sastoji od najviše šest bojnih brodova, šest krstarica i dvanaest razarača. Tenkovi i teška artiljerija su bili zabranjeni, a vazduhoplovstvo raspušteno. Nova, posleratna vojska (Rajhsver) je osnovana 23. marta 1921. Opšto služenje vojnog roka je takođe ukinuto Versajskim sporazumom.

Nemačka je odmah počela tajno da izvrdava ove uslove. Tajna saradnja sa Sovjetskim Savezom je počela nakon Rapalskog sporazuma. General-major Oto Hase je otputovao u Moskvu 1923, kako bi dalje pregovarao o uslovima saradnje. Nemačka je pomogla Sovjetskom Savezu u industrijalizaciji, a trebalo je da sovjetski oficiri budu obučavani u Nemačkoj. Nemački tenkovski i vazduhoplovni stručnjaci bi bili obučavani u Sovjetskom Savezu, a nemačko istraživanje i proizvodnja hemijskog oružja bi bila sprovođena zajedno sa ostalim projektima. Oko 300 nemačkih pilota je obučavano u Lipecku, određeni broj tenkista je obučavan blizu Kazana, a otrovni gas za nemačku vojsku je razvijan kod Saratova.

Stilizovana verzija Gvozdenog krsta, amblem Vermahta.

Nakon smrti predsednika Hindenburga 2. avgusta 1934, svi oficiri i vojnici nemačkih oružanih snaga su položili ličnu zakletvu na vernost Adolfu Hitleru. Do 1935, Nemačka se otvoreno podsmehivala vojnim ograničenjima koja je nametnuo Sporazum iz Versaja i služenje vojnog roka je ponovo uvedeno 16. marta 1935. Dok je stajaća armija ostala na oko 100.000 vojnika kao što je precizirano u sporazumu, nova grupa regruta ove veličine je svake godine prolazila obuku. Zakon o služenju vojnog roka je uveo ime „Vermaht“, pa ne samo da se ovo može smatrati trenutkom njegovog osnivanja, već se organizacija i moć u Vermahtu mogu posmatrati kao pod kontrolom nacista, nevezano za političke naklonosti vojne komande (koja je i ovako polagala zakletvu vernosti Hitleru). Oznaka Vermahta je bila stilizovana verzija Gvozdenog krsta (takozvani „Balkenkreuz“), koja se prvi put pojavila kao oznaka na avionima i tenkovima krajem Prvog svetskog rata. Postojanje Vermahta je zvanično objavljeno 15. oktobra 1935.

Broj vojnika koji su služili u Vermahtu tokom njegovog postojanja od 1935. do 1945. se procenjuje na približno 18,2 miliona. Do ove brojke je došao istoričar Ridiger Overmans i ona predstavlja ukupan broj ljudi koji su ikada služili u Vermahtu, a ne snagu Vermahta u bilo kom trenutku njegovog postojanja. Oko 2,3 miliona vojnika Vermahta je ubijeno u borbama; 550.000 je umrlo od neborbenih uzroka; nestalih je oko 2,0 miliona, a 459.000 je umrlo u zarobljeništvu, od čega 77.000 u zatvorima i logorima SAD, UK, i Francuske.

Komandna struktura[uredi - уреди]

Pravno gledano, glavnokomandujući Vermahta je bio Adolf Hitler, u svojstvu šefa nemačke države, što je pozicija na koju je došao nakon Hindenburgove smrti, avgusta 1934. Nakon reorganizacije 1938, Hitler je postao vrhovni komandant oružanih snaga i ostao na toj poziciji dok nije izvršio samoubistvo 30. aprila 1945. Administrativna i vojna vlast je u početku bila u rukama ministarstva rata na čelu sa generalfeldmaršalom Vernerom fon Blombergom. Nakon što je Blomberg dao ostavku usled afere Blomberg-Frič (1938) ministarstvo je rasformirano i uspostavljena je Vrhovna komanda oružanih snaga, OKV (Oberkommando der Wehrmacht, OKW) pod generalfeldmaršalom Vilhelmom Kajtelom. Štab je bio u Vindzdorfu kod Zosena, a poljski ešalon (Feldstaffel) je bio stacioniran gde god se u datom trenutku nalazio firerov glavni štab.

OKV je koordinisala sve vojne aktivnosti, ali Kajtelov uticaj nad tri roda (kopnena vojska, vazduhoplovstvo i mornarica) bio je prilično ograničen. Svaki rod je imao svoju vrhovnu komandu pod imenima OKH (Oberkommando des Heeres, OKH - kopnena vojska), OKM (Oberkommando der Marine, OKM - mornarica) i OKL (Oberkommando der Luftwaffe, OKL - vazduhoplovstvo). Svaka od vrhovnih komandi je imala svoj generalštab.

Zastava glavnokomandujućeg
nemačkih oružanih snaga (1935-1938)
  • OKV — Vrhovna komanda Oružanih snaga
Načelnik vrhovne komande Oružanih snaga - generalfeldmaršal Vilhelm Kajtel (1938. do 1945.)
Načelnik operacionog štaba (Wehrmachtführungsstab) - general-pukovnik Alfred Jodl
  • OKH — Vrhovna komanda kopnene vojske
Glavnokomandujći kopnene vojske
general-pukovnik Verner fon Frič (1935-1938)
generalfeldmaršal Valter fon Brauhič (1938-1941)
firer i rajhskancelar Adolf Hitler (1941-1945)
generalfeldmaršal Ferdinand Šerner (1945)
Načelnik štaba Nemačke vojske - general Ludvig Bek (1935-1938); general Franc Halder (1938-1942); general Kurt Cajtcler (1942-1944); general-pukovnik Hajnc Guderijan (1944-1945) general Hans Krebs (počinio samoubistvo u Hitlerovom bunkeru 1945)
  • OKM — Vrhovna komanda mornarice
Glavnokomandujući mornarice
admiral Erih Raeder (1928-1943)
admiral Karl Denic (1943-1945)
admiral Hans-Georg fon Frajdeburg (1945)
  • OKL — Vrhovna komanda vazduhoplovstva
Glavnokomandujući avijacije
rajhsmaršal Herman Gering (do 1945)
generalfeldmaršal Robert Riter fon Grajm (1945.)

OKV je takođe bio zadužen za centralno ekonomsko planiranje i nabavke, ali vlast i uticaj OKV-a u Kancelariji za raznu ekonomiju (Wehrwirtschaftsamt) bio je ograničen od strane kancelarija za nabavku pojedinačnih grana oružanih snaga (Waffenämter), kao i Ministarstva za naoružanje i municiju (Reichsministerium für Bewaffnung und Munition).

Ratne godine[uredi - уреди]

Moćne tenkovske i vazduhoplovne snage su omogućile brz uspeh (blickrig) u početnom stadijumu rata, kada su nemačke snage osvajale zemlju za zemljom u toku par nedelja. Ovo je ubedilo vojne vođe da je novi koncept širokog naoružavanja bolji od konvencionalnog dubokog naoružavanja koje je obezbeđivalo ratne zalihe za duži period vremena. Međutim, kada su moćni neprijatelji (Ujedinjeno Kraljevstvo, Sovjetski Savez i Sjedinjene Države) počeli da pružaju snažan otpor, taktiku blickriga je postalo teže primenjivati, a relativno niske rezerve naoružanja, nestašice goriva i ostalog materijala su postale problem za Vermaht.

Vojnom snagom Vermahta je upravljano pomoću taktike orijentisane na misije i čvrstu disciplinu. U javnosti je Vermaht ponekad smatran (a i dalje se smatra) vojskom koja je koristila napredne tehnologije, jer su nove tehnologije uvođene tokom Drugog svetskog rata, uključujući represivno oružje, raketni presretač Meseršmit Me 163, mlazni lovac Me 262 i mini podmornice. Ove tehnologije su bile promovisane, ali su često bile dostupne u malim količinama, ili u kasnim stadijumima rata, kada su sveukupne zalihe materijala i naoružanja postale niske. Na primer, samo 40% jedinica je bilo motorizovano, za transport su u velikoj meri korišćeni konji, a mnogi vojnici su se kretali pešice, ili ponekad na biciklima (često ukradenim od lokalnog stanovništva).

Pisac Entoni Evans je napisao: „Nemački vojnik je bio vrlo profesionalan i dobro obučen, agresivan u napadu i žilav u odbrani. Bio je uvek prilagodljiv, posebno u kasnijim godinama, kada su nedostaci u opremi počeli da se osećaju“.

Među stranim dobrovoljcima koji su služili u Vermahtu tokom Drugog svetskog rata su bili Nemci, Holanđani i Skandinavci, kao i borci iz baltičkih zemalja i sa Balkana. Rusi su se borili u Ruskoj oslobodilačkoj armiji a nerusi iz Sovjetskog Saveza su sačinjavali Istočne legije (Ostlegionen). Svim ovim jedinicama je komandovao general Ernst August Kestring i činile su 5% Vermahta.

Bojišta i pohodi[uredi - уреди]

Ratni zločini[uredi - уреди]

Glavni članak: Ratni zločini Vermahta

Pripadnici Vermahta su počinili brojne ratne zločine tokom Drugog svetskog rata — bombardovanja otvorenih gradova, masakre nad civilima, streljanja ratnih zarobljenika i civila taoca, u znak odmazde za partizanske aktivnosti na okupiranim teritorijama. Mada su masovna istrebljenja povezana sa holokaustom u prvom redu vršili pripadnici SS-a i Ajnzacgrupa, Vermaht je takođe bio umešan, jer su oficiri i vojnici Vermahta pomagali Ajnzacgrupama u hvatanju Jevreja i drugih i njihovom upućivanju u logore ili na gubilišta.

Kako su razmere holokausta postale šire poznate krajem rata, mnogi bivši pripadnici Vermahta su pokušavali da prikažu da Vermaht nije učestvovao u zlodelima, koja su navodno činili samo pripadnici SS-a i snagā političke policije, koji nisu bili deo Vermahta. Mada su na Nirnberškim suđenjima za ratne zločine osuđeni šef OKV, Vilhelm Kajtel, i šef operacija, Alfred Jodl, sam Vermaht nije proglašen kriminalnom organizacijom, kao što je to bio slučaj sa partijskim organizacijama poput SS-a. Mnogi Nemci su ovo videli kao oslobađajuću presudu za Vermaht. Među nemačkim istoričarima je umešanost Vermahta u ratne zločine, pogotovo na Istočnom frontu, postalo opšteprihvaćeno tokom kasnih sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka.

Vermaht i politika[uredi - уреди]

Vojska je izbegavala mešanje u politiku tokom većeg dela istorije Trećeg rajha. Veći deo rukovodstva je bio politički konzervativan i nacionalistički i nadao se ponovnom uspostavljanju nemačke kontrole nad teritorijama izgubljenim nakon Prvog svetskog rata. Hitler je obećao obnavljanje vojne snage Nemačke, te su oficiri uglavnom podržavali nacional-socijalistički pokret. Politički uticaj u vojnoj komandi je počeo da se uvećava u kasnijem periodu rata, kada su Hitlerove loše strateške odluke počele da se ispoljavaju u ozbiljnim porazima nemačke vojske. Između vojske i vlade su narasle tenzije; Hitler ne samo da je postavio nekvalifikovane kadrove na čelo svojih armija[traži se izvor od 09. 2009.], već je svojim komandujućim oficirima davao nemoguća naređenja, kao npr. da se streljaju svi oficiri i vojnici koji se budu povlačili.

Zavera za atentat na Hitlera[uredi - уреди]

Oficiri među kojima su bili Klaus fon Štaufenberg i Vilhelm Kanaris su bili nezadovoljni politikom Hitlerovog režima, koju su smatrali nemoralnom. Ovo nezadovoljstvo je kulminiralo zaverom 20. jula (1944), kada je grupa oficira Vermahta, predvođena Klausom fon Štaufenbergom pokušala da ubije Hitlera i da zbaci njegov režim. Nakon ovog pokušaja atentata, Hitler je izgubio poverenje u Vermaht i mnogi oficiri i vojnici su ubijeni. Od tada je svaku osobu, pre nego što bi prišla Hitleru, pretresao SS stražar.

Poznati pripadnici[uredi - уреди]

Među poznatim nemačkim oficirima iz vremena Vermahta su sledeći:

Nakon rata[uredi - уреди]

Nakon nemačke bezuslovne predaje 7. maja 1945. (koja je postala efektivna 8. maja 1945) Nemačkoj je zabranjeno da ima vojsku. Proteklo je više od deset godina pre nego što su hladnoratovske tenzije dovele do stvaranja dveju različitih oružanih snaga u Zapadnoj i Istočnoj Nemačkoj. Vojska Zapadne Nemačke, zvanično formirana 5. maja 1955, nazvana je Bundesver, u prevodu „Savezne odbrambene snage“, što je bila veza sa starim Rajhsverom. U Istočnoj Nemačkoj je 1. marta 1956. formirana Nacionalna narodna armija (Nationale Volksarmee). Nijedna od ovih dveju oružanih sila nije mogla da bude formirana bez iskusnih vojnika, pa su obe armije u početku imale značajan udeo oficira koji su bili bivši pripadnici Vermahta.

Vidi još[uredi - уреди]

Literatura[uredi - уреди]

  • Max Hastings, Overlord: D-Day and the Battle for Normandy 1944, 1985, reissued 1999, Pan, ISBN 0-330-39012-0
  • Max Hastings, Armageddon: The Battle for Germany 1945, 2004, Macmillan, ISBN 0-333-90836-8
  • Anthony A Evans, World War II: An Illustrated Miscellany, 2005, Worth Press, ISBN 1-84567-681-5

Vanjske veze[uredi - уреди]