Treći Reich

Izvor: Wikipedia
Veliki Njemački Reich
Großdeutsches Reich
1933.–1945.
Zastava Grb
Zastava Grb
Geslo
"Ein Volk, ein Reich, ein Führer."
"Jedan narod, jedno carstvo, jedan vođa"
Himna
"Das Lied der Deutschen"
"Horst-Wessel-Lied"
Lokacija Trećeg Reicha
Treći Reich 1941.
Glavni grad Berlin
Jezik/ci njemački
Vlada Diktatura
Führer
 - 1934. – 1945. Adolf Hitler
Predsjednik
 - 1933. – 1934. Paul von Hindenburg
 - 1945. Karl Dönitz
Kancelar
 - 1933. – 1945. Adolf Hitler
 - 1945. Joseph Goebbels
 - 1945. Ludwig von Krosigk
Historija Međuratni period i Drugi svjetski rat
 - Izbori 30. januar 1933.
 - Osnivanje 27. februar 1933.
 - Ermächtigungsgesetz 31. mart 1933.
 - Anschluss 10. april 1938.
 - De facto poraz 2. maj 1945.
 - Ukinuta 5. jul 1945.
Površina
 - 1939 [1] 633,786 km² (244,706 mi² )
Stanovništvo
 - 1939[2] 69314000 
     Gustoća 109.4 /km²  (283.3 /mi² )
Valuta Reichsmarka
Prethodnice
Nasljednice
Flag of Germany (3-2 aspect ratio).svg Weimarska Republika
Flag of Saar 1920-1935.svg Saar (Liga narodas)
Flag of Austria.svg Prva Austrijska Republika
Flag of Czechoslovakia.svg Prva Čehoslovačka Republika
Flag of Poland.svg Druga Poljska Republika
Flag of Luxembourg.svg Veliko Vojvodstvo Luksemburg
Savezničke okupacijske zone u Njemačkoj Flag of Germany (1946-1949).svg
Austrija pod Savezničkom upravom Flag of Austria.svg
Treća Čehoslovačka Republika Flag of Czechoslovakia.svg
NR Poljska Flag of Poland.svg
Luksemburg Flag of Luxembourg.svg

Treći rajh ili Treći Reich (njemački: Drittes Reich) ili Nacistička Njemačka nazivi su za Njemačku u razdoblju između 1933. i 1945. Treći Reich predvodio je Adolf Hitler i njegova Nacionalsocijalistička njemačka radnička stranka. Treći Reich nasljednica je srednjovjekovnog njemačkog Svetoga Rimskog Carstva (Prvi Reich) Njemačkoga Carstva (Drugi Reich) (1871–1918). U njemačkom jeziku razdoblje Njemačke od 1933. do 1943. naziva se Deutsches Reich (Njemačko Carstvo), a od 1943. službeno se naziva Großdeutsches Reich (Velikonjemačko Carstvo).

30. januara 1933., Adolf Hitler postavljen je na položaj kancelara. Iako je vodio koalicijsku vladu, ubrzo je eliminirao svoje partnere. U to vrijeme njemačke su granice i dalje bile određene Versajskim ugovorom. Na sjeveru, Njemačka je graničila sa Sjevernim morem, Danskom i Baltičkim morem; na istoku, rascjepana je na dva dijela, tako da je graničila s Litvom, Slobodnim gradom Danzigom, Poljskom i Čehoslovačkom; na jugu, graničila je s Austrijom i Švicarskom, te na zapadu, s Francuskom, Luksemburgom, Belgijom i Nizozemskom, te, tada razoružanom Rajnskom Oblašću. Te su se granice promijenile kada je Njemačka ponovno preuzela upravu nad Rajnskom Oblašću (1936.), anektirala Austriju (1938.), Sudete (1938.), te stvorila protektorat nad Češkom i Moravskom (1939.), te anektirala Memel u Litvi (1939.). Njemačka prerasta u Veliku Njemačku u tijeku Drugog svjetskog rata, koji počinje u rujnu 1939., kada Njemačka pokreće invaziju na Poljsku, te time potiče Francusku i Ujedinjeno Kraljevstvo da Njemačkoj objave rat.

Njemačka je osvojila ili okupirala veći dio Europe i Sjeverne Afrike u ratu. Milijuni Židova i drugih manjina su zatvoreni ili ubijeni, pretežito u vrijeme Drugog svjetskog rata. Unatoč jačim saveznicima koje je imala, Japan i Kraljevinu Italiju, Njemačka je izgubila rat. 1945. podijeljena je na okupacijske zone između pobjedničkih država, Sjedinjenih Američkih Država, Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske i Sovjetskog Saveza.

Istorija

Pozadina

Glavni članak: Vajmarska republika

Nemačka privreda je pretrpela ogromnu štetu nakon završetka Prvog svetskog rata, delimično zbog otplate ratne odštete po odredbama Versajskog mira iz 1919. Vlada Vajmarske Nemačke je štampala novac da bi isplatila odštetu i državni ratni dug, zbog čega je izbila hiperinflacija koja je dovela do naduvanih cena potrošačkih potreba, ekonomskog haosa i nemira zbog hrane.[3] Kada nemačka vlada nije isplatila odštetu u januaru 1923, francuska vojska je okupirala nemačke industrijske oblasti u Ruru. Zbog toga su izbili veliki građanski nemiri.[4]

Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija (skraćeno Nacistička partija) je bila naslednica Nemačke radničke partije, osnovane 1919, jedne od političkih partija krajnje desnice aktivne u to vreme u Nemačkoj. Program partije je uključivao uklanjanje Vajmarske republike, odbacivanje odredaba Versajskog mira, radikalni antisemitizam i antikomunizam.[5] Nacisti su obećavali jaku centralnu vladu, prošireni lebensraum (životni prostor) za germanske narode, osnivanje nacionalne zajednice zasnovane na rasi i rasno čišćenje aktivnim progonom Jevreja, kojima će biti oduzeto državljanstvo i građanska prava.[6] Nacisti su predlagali nacionalni i kulturni preporod na osnovu Folkiš pokreta.[7]

Kada se u SAD dogodio berzanski krah 24. oktobra 1929, njegov uticaj na Nemačku je bio težak. Milioni radnika su otpušteni, a nekoliko velikih banaka je propalo. Hitler i nacisti su se pripremili da iskoriste vanredno stanje da bi stekli podršku za svoju partiju. Oni su obećavali da će ojačati privredu i pružiti zaposlenja.[8] Mnogi glasači su verovali da je Nacistička partija sposobna da uspostavi red, uguši građanske nemire i poboljša međunarodni ugled Nemačke. Nakon izbora novembra 1932., nacisti su bili najjača stranka u Rajhstagu, zazuzevši sa 37,4% glasova 230 poslaničkih mesta .[9]

Nacističko osvajanje vlasti

Adolf Hitler 1937.

Iako su nacisti imali najveći udeo glasova na dvema parlamentarnim izborima 1932, oni nisu imali većinu, pa je Hitler bio na čelu kratkotrajne koalicione vlade koju su formirali Nacistička partija i Nemačka nacionalna narodna partija.[10] Pod pritiskom političara, industrijalaca i poslovne zajednice, predsednik Paul fon Hindenburg je imenovao Hitlera za kancelara Nemačke 30. januara 1933. mahtergrajfung (stecanje moći).[11] U narednim mesecima, Nacistička partija je koristeći proces glajhsšaltunga (koordinacije) zabranila sve političke partije i doveli sve vidove života pod kontrolu partije.[12] Svim građanskim organizacijama, uključujući udruženja poljoprivrednika, dobrovoljačke organizacije i sportske klubove, je rukovodstvo zamenjeno simpatizerima nacista ili članovima stranke. Do juna 1933. bukvalno jedine organizacije koje nisu bile pod kontrolom Nacističke partije bile su vojska i verske organizacije.[13]

U noći 27. februara 1933. u zgradi Rajhstaga je podmetnut požar. Marinus van der Lube, holandski komunista, je proglašen krivim za podmetanje požara. Hitler je tvrdio da je požar označavao početak komunističkog ustanka. SA odredi su nasilno ugnjetavali komuniste po celoj državi i oko 4000 članova Komunističke partije Nemačke je uhapšeno. Dekret o požaru u Rajhstagu, uveden 28. februara 1933. je ograničio većinu građanskih sloboda u Nemačkoj, uključujući slobodu okupljanja i slobodu štampe. Dekret je takođe dozvolio policiji da vremenski neograničeno pritvara ljude bez optužnice ili sudskog naloga. Političke korake je pratila jaka propaganda koja je uverila građane da daju podršku vladinim merama.[14]

U martu 1933. Zakon o posebnim ovlašćenjima, koji je predstavljao amandman na Vajmarski ustav, je usvojen u Rajhstagu sa 444 glasova za prema 94 protiv.[15] Ovaj amandman je omogućio Hitleru i njegovom kabinetu da usvajaju zakone-čak i one zakone koje krše ustav-bez saglasnosti predsednika ili Rajhstaga.[16] Pošto je za usvajanje zakona bila potrebna dvotrećinska većina, nacisti su iskoristili odredbe Dekreta o požaru u Rajstagu da spreče nekoliko poslanika Socijaldemokratske partije Nemačke da prisustvuju sednici, a komunisti su prethodno već bili zabranjeni.[17][18] Vlada je 10. maja konfiskovala svu imovinu Socijaldemokratske partije, a stranka je zabranjena u junu.[19] Preostale političke partije su bile raspuštene, a 14. jula 1933. Nemačka je de fakto postala jednopartijska država kada je zabranjeno osnivanje novih političkih parija.[20] Sledeći izbori novembra 1933., 1936 i 1938 su bili pod potpunom kontrolom nacista, jer su na njima učestvovali samo nacisti i mali broj nezavisnih poslanika.[21] Regionalni parlamenti i Rajshrat (gornji dom saveznog parlamenta) su ukinuti u januaru 1934.[22]

Nacistički režim je ukinuo simbole Vajmaske republike, uključujući nacionalnu crno-crvenu-zlatnu trobojku i usvojio prilagođene simbole nemačkog carstva. Bivša carska crno-bela-crvena trobojka je vraćena kao jedna od dve zvanične zastave Nemačke; druga zastava je bila zastava Nacističke stranke sa kukastim krstom, koja je 1935. postala jedina državana zastava. Nacistička himna Zastavu visoko je postala druga državna himna.[23]

U ovom periodu, Nemačka je i dalje bila u teškoj ekonomskoj situaciji. Milioni ljudi su i dalje bili nezaposleni, a stanje deficita je bilo zastrašujuće.[24] Hitler je znao da je oživljavanje ekonomije je od vitalnog značaja. Godine 1934, koristeći deficitarnu potrošnju, preduzeo je projekte javnih radova. Samo 1934. godine ukupno 1,7 miliona Nemaca je zaposleno na ovim projektima.[24] Prosečne zarade i po satu i po sedmici su počele da rastu.[25]

Predsednik fon Hindenburg je preminuo 2. avgusta 1934. Prethodnog dana, kabinet je doneo "Zakon o najvišoj državnoj Kancelariji Rajha", koji je značio da po Hindenburggovoj smrti, Kancelarija predsednika će biti ukinuta, a njegove nadležnosti spojene sa nadležnostima kancelara.[26] Hitler je na taj način postao šef države i šef vlade. Zvanično je imenovan za Firera i Rajhskancelara (vođu i kancelara). Nemačka je sada bila totalitarna država sa Hitlerom na čelu.[27] Kao šef države. Hitler je postao vrhovni komandant oružanih snaga. Novi zakon je promenio menja tradicionalnu zakletvu lojalnosti vojnika, tako da su se oni zaklinjali na vernost Hitleru lično, a ne Kancelariji vrhovnog komandanta ili države.[28] Spajanje predsedništva sa funkcijom kancelara je odobren sa 90% biračkog tela na plebiscitu 19. avgusta 1934.[29]

Najvećem delu nemačkog naroda je laknulo da su sukobi i ulične borbi u vajmarske ere završeni. Stanovništvo je bilo preplavljeno propagandom koju je vodio Jozef Gebels, koji je obećao mir i dosta za sve u ujedinjenoj zemlji bez marksista bez ograničenja Versajskog ugovora.[30] Prvi nacistički koncentracioni kamp, prvobitno za političke zatvorenike, je otvoren u Dahauu 1933.[31] Na stotine logora različitih veličina i namena je napravljeno do kraja data.[32]

Militaristička spoljna politika

Adolf Hitler i Benito Musolini.

Već u februaru 1933, Hitler je objavio da se mora preduzeti ponovno naoružanje, iako tajno u početku, kao i da to predstavlja kršenje Versajskog mira. Godinu dana kasnije on je rekao svojim vojnim liderima da je 1942. ciljni datum za početak rata na istoku.[33] On je povukao Nemačku iz Društva naroda 1933, tvrdeći da klauzula o razoružanju nije pravična, jer se primenjuje samo na Nemačku.[34] Sarska oblast, koja je bila stavljena pod nadzor Društva naroda na 15 godina na kraju Prvog svetskog rata, glasala je u januaru 1935. da ponovo postane deo Nemačke.[35] Marta 1935. Hitler je izjavio da će Rajhsver biti povećan na 550.000 ljudi i da on stvara vazduhoplovstvo[36] Ujedinjeno Kraljevstvo se složilo da Nemcima bude dozvoljeno da izgrade pomorsku flotu potpisivanje Anglo-nemačkog pomorskog sporazuma 18. juna 1935.[37]

Kada je italijanska invazija Etiopije dovelo do blagih protesta britanske i francuske vlade, Hitler je 7. marta 1936. naredio da Rajhsveru da umaršira sa 3000 vojnika u rajnsku demilitarizovanu zonu, što je bilo u suprotnosti sa Versajskim mirom; još 30.000 vojnika su bili na pripravnosti. Kako je ta teritorija bila deo Nemačke, britanska i francuska vlada nisu smatrale da je istrajavanje da se ispoštuje sporazum vredno rizika od rata.[38] Na jednopartijskim izborima održanim 29. marta, Nacistička partija je dobila 98,9 % podrške.[38] Hitler je 1936. potpisao Antikominternski pakt sa Japanom i sporazum o nenapadanju sa fašističkom Italijom Benita Musolinija, što će se uskoro nazivati "Osovina Rim-Berlin".[39]

Hitler je poslao vazduhoplovne i oklopne jedinice da pomognu generalu Francisku Franku i njegovim nacionalističkim snagama u Španskom građanskom ratu, koji je izbio u julu 1936. Sovjetski Savez je poslao manju vojsku da pomogne republikansku vladu. Frankovi nacionalisti su bili pobednici 1939. i postali su neformalni saveznici nacističke Nemačke.[40]

Austrija i Čehoslovačka

Nemci u Žatecu, Čehoslovačja, pozdravljaju nemačke vojnike sa nacističkim pozdravom, 1938

U februaru 1938. Hitler je naglasio austrijskom kancelari Kurtu Šušnigu potrebu da Nemačka da obezbedi svoje granice. Šušnig je zakazao plebiscit o austrijskoj nezavisnosti za 13. mart, ali je Hitler zahtevao da plebiscit bude otkazan. Dana 11. marta, Hitler je poslao ultimatum Šušnigu sa zahtevom da preda svu vlast austrijskoj Nacističkoj stranci ili će se suočiti sa invazijom. Vermaht je ušao u Austriju sledećeg dana, pozdravljen sa entuzijazmom od strane stanovništva.[41]

Čehoslovačka je bil dom velike nemačke manjine, koja je živela uglavnom u Sudetskoj oblasti. Pod pritiskom separatističkih grupa u okviru Partije sudetskih Nemaca, češka vlada je ponudila ekonomske ustupke u regionu.[42] Hitler je odlučio da ne uključi samo Sudetsku oblast u Rajh, već i celu Čehoslovačku.[43] Nacisti su preduzeli propagandnu kampanju u pokušaju da steknu podršku za invaziju.[44] Najviši vojni lideri nisu bili za ratni plan, jer Nemačka nije bila spremna za rat.[45] Kriza je dovela do ratnih priprema Britanaca, Čeha i Francuza (čehoslovačkih saveznika). U pokušaju da se izbegne rat, britanski premijer Nevil Čemberlen je ugovorio niz sastanaka, čiji je ishod bio Minhenski sporazum, potpisan 29. septembra 1938. Čehoslovačka vlada je bila primorana da prihvati aneksiju Sudetske oblasti u Nemačku. Čemberlen je dočekan sa oduševljenjem kada je sleteo u Londonu donevši, po njegovim rečima, "mir za naše vreme."[46] Sporazum je potrajap šest meseci pre nego što je Hitler okupirao ostatak teritoriji Češke u martu 1939.[47] U Slovačkoj je stvorena marionetska država.[48]

Austrijske i češke devizne rezerve su ubrzo oduzete konfiskovane od strane nacista, kao i zalihe sirovina kao što su metali i gotovi proizvodi robe, kao što su naoružanje i avioni, koji su isporučeni u Nemačku. Industrijski konglomerat Rajhsverk Herman Gering preuzeo kontrolu nad proizvodnim pogonima čelika i uglja u obe zemlje.[49]

Poljska

U martu 1939. Hitler je zatražio povratak slobodnog grada Dancinga i Poljskog koridora, pojas kopna kojim je Pruska bila odvojena od ostatka Nemačke. Britanci su najavili da će doći u pomoć Poljske, ako bude napadnuta. Hitler je, verujući Britanci ne bi zapravo preduzeli akciju, naredio bi da plan invazije trebalo da bude spreman za ciljni datum septembra 1939.[50] Dana 23. maja je opisao svojim generalima svoj opšti plan kojine samo oduzimanje Poljskog koridora, već znatno širenje nemačke teritorije na istok na račun Poljske. Očekivao je da će ovog puta njegov plan biti ispunjen silom.[51]

Nemci su ponovo potvrdili svoj savez sa Italijom i potpisali sporazume o nenapadanju sa Danskom, Estonijom i Letonijom. Trgovinske veze su ozvaničene sa Rumunijom, Norveškom i Švedskom.[52] Hitlerov ministar spoljnih poslova Joakim fon Ribentrop, organizovao je pregovore sa Sovjetskim Savezom o sporazum o nenapadanju čiji je ishod sporazum Molotov-Ribentrop potpisan u avgustu 1939.[53] Sporazum je sadržao tajni protokol o podeli Poljske i baltičkih država u nemačke i sovjetske sfere uticaja.[54][55]

Drugi svetski rat

Spoljna politika

Nemačka spoljna politika za vreme rata uključivala je stvaranje savezničkih vlada pod direktnom ili indirektnom kontrolom iz Berlina. Glavni cilj je dobijanje trupa od važnijih saveznika, poput Italije i Mađarske, i miliona radnika i obilnih zaliha hrane od podređenih saveznika kao što su Višijevska Francuska.[56] Do jeseni 1942, na Istočnom frontu bilo je 24 divizije iz Rumunije, 10 iz Italije i 10 iz Mađarske.[57] Kada neka država više nije bila pouzdana, Nemačka bi preuzela punu kontrolu, kao što je učinila sa Francuskom 1942, Italijom 1943, i Mađarskom 1944. Iako je Japan je zvanično moćan saveznik, odnos je bio dalek i bilo je malo koordinacije ili saradnje. Na primer, Nemačka je odbila da deli svoju formulu za dobijanje sintetičke nafte iz uglja skoro sve do kraja rata.[58]

Početak rata

Nemačka je napala Poljsku 1. septembra 1939. Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska su objavile rat Nemačkoj dva dana kasnije. Poljska je pala brzo, jer su Sovjeti napali sa istoka 17. septembra.[59] Rajnhard Hajdrih, tadašnji šef Gestapoa, naredio je 21. septembra da Jevreji treba da se skupe i skoncentrišu u gradovima sa dobrim železničkim vezama. U početku je namera bila da se deportacije Jevreja usmere dalje na istok, ili eventualno na Madagaskar.[60] Korišćenjem od radnije pripemljenih spiskova, oko 65.000 poljske inteligencije, plemića, sveštenika i učitelja je ubijeni krajem 1939. u pokušaju da se uništi identitet Poljske kao nacije.[61][62]. Sovjeti je nastavili da napadaju, napredujući u Finskoj u Zimskom ratu, a nemačke snage su uključeni u akciju na moru. Ali nije bilo skoro nikakvih drugih aktivnosti do maja 1940, tako da je taj period postao poznat kao "lažni rat".[63]

Od početka rata, britanska blokada pošiljki u Nemačku je imala uticaj na privreda Rajha. Nemci su bili posebno zavisini od stranih zaliha nafte, uglja i žitarica.[64] Da bi zaštitio švedske isporuke rude gvožđa u Nemačku, Hitler je naredio napad na Norvešku, koja je izveden 9. aprila 1940. Veći deo zemlje su okupirale nemačke trupe do kraja aprila. Takođe, 9. aprila, Nemci su napali i okupirali Dansku.[65][66]

Osvajanje Evrope

Nasuprot stavu mnogih od njegovih visokih vojnih oficira, Hitler je naredio napad na Francusku i zemlje Beneluksa, koji je počeo u maju 1940.[67] Nemci su brzo osvojili Luksemburg, Holandiju i Belgiju, a Francuska se predala se 22. juna.[67] Uprkos odredbama Haške konvencije, industrijska preduzeća u Holandiji, Francuskoj i Belgiji su stavljene u službu proizvodnje ratnog materijala za okupatorsku nemačku vojsku. Zvaničnici okupiranih zemalja su videli ovu opciju kao bolju nego da njihovi građani budu deportovani u Nemačku na prinudni rad.[68]

Nacisti su zaplenili od francuske hiljada lokomotiva i voznog parka, zalihe oružja i sirovina, kao što su bakar, kalaj, nafta i nikl.[69] Takođe su nametnuti finansijski zahtevi vladama okupiranih zemalja; isplate za troškove okupacije su stizali iz Francuske, Belgije i Norveške.[70] Trgovinska barijera dovela je do gomilanja zaliha, crnog tržišta i neizvesnosti oko budućnosti[71] Zalihe hrane su bile nesigurne; proizvodnja hrane je opala u većini oblasti u Evropi, ali ne kao vreme Prvog svetskog rata.[72] Grčka je iskusila glad u prvoj godini okupacije, a Holandija u poslednjoj godini rata.[72] Nemački napori da se obezbedi nafta uključivali su pregovare o snabdevanje od njihovog novog saveznika, Rumunije, koja je pristupila Trojnom paktu u novembru 1940.[73][74]

Hitler je ponudio mir novom britanskom lideru Vinstonu Čerčilu, a nakon njegovog odbijanja, naredio seriju vazdušnih napada na aerodrome i radarske stanice Kraljevskog vazduhoplovstva. Međutim, nemački Luftvafe nije uspeo da pobedi Kraljevsko vazduhoplovstvo u ono što je postalo poznato kao bitka za Britaniju.[75] Do kraja oktobra, Hitler je shvatio potrebna vazdušna nadmoć neophodna za njegovu planiranu za invaziju na Britaniju nije mogla da se ostvare, ps je naredio noćne vazdušne napade na britanske gradove, uključujući London, Plimut i Koventri.[76]

U februaru 1941, Nemački afrički korpus stigao je u Libiju da pomogne Italijanima u Severnoafričkoj kampanji u pokušaju da se zadrže snage Komonvelta stacionirane u Egiptu.[77] Dana 6. aprila, Nemačka je pokrenula invaziju na Jugoslaviju i Grčku.[78]

Nemački vojnici marširaju u blizini Trijumfalne kapije u Parizu, 14. jun 1940.

Dana 22. juna 1941, u suprotnosti sa sporazumom Molotov-Ribentrop, 5,5 miliona osovinskih vojnika je napalo Sovjetski Savez. Pored svrhu sticanja životnog prostora, ova velika ofanziva (pod tajnim imenom operacija Barbarosa) je imala cilj da uništi Sovjetski Savez i iskoristi njegove prirodne resurse za kasniju agresiju na zapadne sile.[79] Među nemačkim narodom reakcije su bile iznenađenje i strepnja. Mnogi su zabrinuti koliko dugo će se rat produžiti ili si sumnjali da Nemačka ne može da dobije rat na dva fronta.[80]

Invazijom je osvojen ogroman prostor, uključujući i baltičke republike, Belorusiju i zapadnu Ukrajinu. Nakon uspešne bitke kod Smolenska, Hitler je naredio armijskoj grupi Centar da zaustavi svoje napredovanje ka Moskvi i privremeno preusmeri svoje oklopne grupe za pomoć u opkoljavanju Lenjingrada i Kijeva.[81] Ova pauza je dala Crvenoj armiji mogućnost da mobiliše nove rezerve. Napad na Moskvu, koji je nastavljen u oktobru 1941, završio se katastrofalno u decembru.[81] Dana 7. decembra 1941, Japan je napao Perl Harbor na Havajima. Četiri dana kasnije, Nemačka je objavila rat SAD.[82]

Hrane je nedostajalo u osvojenim oblastima Sovjetskog Saveza i Poljske, sa obrocima neadekvatnim da zadovolji nutritivne potrebe. Vojske u povlačenju vojske su spalile useve, a veći deo preostale hrane je odnesen u Nemačku.[83] U samoj Nemačkoj, obroci su morali da se smanje 1942. U svojoj ulozi opunomoćenog u četvorogodišnjem planu, Herman Gering je zahtevao povećanje isporuke žita iz Francuske i ribe iz Norveške. Žetva. 1942 je bila dobra, a zalihe hrane ostala adekvatna u zapadnoj Evropi.[84]

Grupa Rajhslajter Rozenberg je bila organizacija koja je pljačkala umetnička dela i kulturna dobra iz jevrejskih kolekcija, biblioteka i muzeja širom Evrope. Samo iz Francuske je oko 26.000 vagona punih umetničkog blaga, nameštaja i drugih opljačkanih predmeta poslato nazad u Nemačku.[85] Pored toga, vojnici su pljačkali ili kupovali robu, kao što su i odevni proizvodi-stvari koje je postajalo sve teže dobiti u Nemačkoj- i slali nazad kućama.[86]

Prekretnica i poraz

Bitka za Staljingrad, avgust 1942.

Nemačka je bila skoro potpuno zavisna od uvoza nafte iz inostranstva.[87] U pokušaju da reši stalnu nestašicu uporan, Nemačka je u junu 1942. pokrenula operaciju Plavo, ofanzivu na kavkaska naftna polja.[88] Sovjeti su pokrenuli kontraofanzivu 19. novembra i opkolili nemačku vojsku, koja je ostala zarobljena u Staljingradu 23. novembra.[89] Herman Gering je uveravao Hitlera da 6. armija može biti snabdevana iz vazduha, ali se ispostavilo da to nije bilo moguće[90] Hitlerovo odbijanje da se dozvoli povlačenje je dovelo do smrti 200.000 nemačkih i rumunskih vojnika, a od onih koji su se predali 31. januara 1943, samo 6.000 preživelih se vratilo u Nemačku posle rata.[91] Sovjetske snage su nastavile da potiskuje Nemce na zapad posle neuspele nemačke ofanzive kod Kurska, a do kraja 1943, Nemci su izgubili većinu svojih teritorijalnih dobitaka na istoku [92].

U Egiptu, Afrički korpus feldmaršala Ervina Romela su porazile britanske snage pod feldmaršalom Bernardom Montgomerijem u oktobru 1942.[93] Savezničke snage su se iskrcale na Siciliji u julu 1943, a u Italiji u septembru.[94] U međuvremenu, američki i britanski bombarderi, sa bazama u Britaniji, počeli operacije protiv Nemačke. U nastojanju da uništi nemački moral, mnogi misijama je namerno naređivano da bombarduju civilne ciljeve.[95] Uskoro nemački proizvodnja aviona nije mogla da drži korak sa gubicima, a bez vazduhoplovne odbrane, saveznička bombardovanja su postala još razornija. Gađanjem rafinerija nafte i fabrika, bombardovanja su do kraja 1944. osakatila nemačke ratne napore.[96]

Film Američkog vazduhoplovstva o razaranja u centru Berlina u julu 1945.

Dana 6. juna 1944 , američke, britanske i kanadski snage su uspostavile Zapadni front iskrcavanjem u Normandiji.[97] Dana 20. jula 1944, Hitler je jedva preživeo bombaški napad.[98] Zbog toga je naredio surovu odmazdu, što je dovelo do 7.000 hapšenja i pogubljenju preko 4.900 ljudi.[99] Neupešna Ardenska ofanziva (16. decembar 1944 - 25. januar 1945) bila je poslednji veliki nemački poduhvat u ratu. Sovjetske snage su ušle u Nemačku 27. januara.[100] Hitlerovo odbijanje da prizna poraz i njegovo stalno insistiranje da se rat mora voditi do poslednjeg čoveka dovelo do nepotrebne smrti i razaranja u poslednjim mesecima rata.[101] Preko svog ministra pravde, Ota Tiraka, on je naredio da svako ko nije spreman da se bori mora po kratkom postupku na vojni sud. Na hiljade ljudi je ubijeno.[102] U mnogim oblastima, ljudi su tražili načine da se predaju nadolazećim Saveznicima, uprkos opomenama lokalnih lidera da nastave borbu. Stepen samoubistava u Nemačkoj se povećavo, kako se rat približavao kraju, posebno u krajevima u koje je stizala Crvena armija. Hitler je takođe naredio namerno uništavanje saobraćajnica, mostova, industrije i druge infrastruktura. Ministar za naoružanje Albert Šper je uspeo u tome da se ovo naređenje ne sprovede u potpunosti.[101]

Tokom bitke za Berlin (16. april 1945 - 2. maj 1945 ), Hitler i njegovo osoblje su živeli u podzemnom Firerbunkeru, dok se Crvena armija približavala.[103] Dana 30. aprila, kada su sovjetske trupe bile daleko jedan ili dva bloka od Rajhskancelarije, Hitler i Eva Braun su izvršili samoubistvo u bunkeru.[104] Gebels i njegova supruga Magda su počinili samoubistvo sutradan, posle ubistva svoje šestoro dece.[105] Dana 2. maja general Helmut Vajdling je bezuslovno predao Berlin sovjetskom generalu Vasiliju Čujkovu. Hitlera je nasledio veliki admiral Karl Denic kao predsednika Rajha i Gebelsa kao Rajhskancelar.[106] U periodu od 4. do 8. maja 1945. većina preostalih nemačkih oružanih snaga se predala bezuslovno. Akt o predaji Nemačke potpisan je 7. maja, čime je obeležen kraj Drugog svetskog rata u Evropi.[107]

Nemačke žrtve

Američka vojska minirala je kukasti krst na sedištu Nacističke partije u Nirnbergu
Nemačke izbeglice u Bedburgu, kod Klevea, 19. februara 1945.

Procene o nemačkim ratnim žrtvama idu od 5,5 do 6,9 miliona osoba.[108] Studija nemačkog istoričara Rigiger OvermansRidigera Overmansa je dala brojku od 5,3 miliona ubijenih i nestalnih pripadnika nemačke vojske, računajući tu i oko 900.000 regrutovanih van nemačkih granica iz 1937, u Austriji i srednjoj i istočnoj Evropi.[109] Civilne žrtve zbog savezničkih strategijskih bombardovanja unutar granica iz 1942. iznosile su oko 437.000. Jpš oko 20.000 je ubijeno u kopnenoj kampanji.[110][111] Oko 22.000 civila je umrlo tokom bitke za Berlin.[112] Druge brojke o civilnim žrtvama iznose oko 300.000 Nemaca (računajući i Jevreje) koji su bili žrtve nacističkih političkih, rasnih i verskih progona,[113] i 200.000 koji su bili ubijeni u nacističkom prgramu eutanazije.[114] Politički sudovi zvani Zondergeriht osudili su na smrt oko 12.000 članova nemačkog pokreta otpora, a civilni sudovi su osudili još 40.000 Nemaca.[115] Takođe su se desila masovna silovanja Nemica.[116]

Na kraju rata, u Evropi je bilo više od 40 miliona izbeglica,[117] njena privreda je propala, a 70% njene industrijske infrastrukture je bilo uništeno.[118] Između 12 i 15 miliona Nemaca je izbeglo ili proterano iz istočne i srednje Evrope u Nemačku.[119] Tokom Hladnog rata, vlada Zapadne Nemačke je procenila da je broj žrtava iznosi 2,2 miliona mrtvih civila zbog bekstva i progona Nemaca i prisilnog rada Nemaca u Sovjetskom Savezu.[120] Ova brojka je bila neosporena do 1990ih, kada su neki istoričari spustili broj na 500.000–600.000 povrđenih smrtnih slučajeva.[121][122][123] Nemačka vlada je 2006. ponovila svoj stav o 2-2,5 miliona smrtnih slučajeva.

Hronologija

  1. 30. januar 1933. Adolf Hitler postaje kancelar Njemačke u manjinskoj vladi (njegova stranka ima 38% glasova u Reichstagu, njemačkom parlamentu)
  2. 28. februar 1933. 86-godišnji Hindenburg pod Hitlerovim pritiskom potpisao "Zakon o obrani naroda i države", kojim se Ustavom zagarantirana ljudska prava ukidaju
  3. 5. mart 1933. na izborima nacisti dobivaju 44% glasova, zajedno s konzervativnim nacionalistima prvi put imaju većinu u parlamentu
  4. 23. mart 1933. - u Reichstagu izglasan "Zakon o punomoći" kojim se sve ovlasti parlamenta preseljavaju na Vladin kabinet, praktično Hitleru u ruke
  5. 10. maj 1933. - palež liberalnih knjiga u Berlinu
  6. 22. jun 1933. - nacistička stranka jedina u Njemačkoj (ostale su zabranjene ili raspuštene)
  7. 26. januar 1934. Njemačka i Poljska potpisale 10-godišnji pakt o nenapadanju
  8. 30. jun 1934. - "Noć dugih noževa" - pokolj (strijeljanje) mnogobrojnih nepoćudnih Hitleru i vodstva SA (Sturmabteilung), jer su smetali tadašnjem vojnom vrhu, a Hitler im je ispunio želju
  9. 2. avgust 1934. predsjednik Hindenburg umire, Hitler sjedinjuje položaj kancelara i predsjednika u novu funkciju: Führer (vođa)

Vojna hijerarhija

Wehrmacht - Vojska

OKW - Vrhovno zapovjednštvo pješaštva
Šef OKW-a - feldmaršal Wilhelm Keitel
Načelnik operativnog stožera - general pukovnik Alfred Jodl

Heer - Pješaštvo

OKH - Vrhovno zapovjedništvo vojske
Vojni vođe u službi
general pukovnik Werner von Fritsch (1935. - 1938.)
feldmaršal Walther von Brauchitsch (1938. - 1941.)
Führer i Reichskanzler Adolf Hitler (1941. - 1945.)
feldmaršal Ferdinand Schörner (1945.)

Kriegsmarine - Mornarica

OKM - Vrhovno zapovjedništvo mornarice
Mornarički vođe u službi
Großadmiral Erich Raeder (1923. - 1943.)
Großadmiral Karl Dönitz (1943.-1945.)
General admiral Hans-Georg von Friedeburg (1945.)

Luftwaffe - ratno zrakoplovstvo

OKL - Vrhovno zapovjedništvo ratnog zrakoplovstva
Reichsluftschutzbund
Zrakoplovno vođe u službi
Reichsmarschall Hermann Göring (do 1945.)
feldmaršal Robert Ritter von Greim (1945.)

Abwehr - Obavještajna služba

kontraadmiral Konrad Patzig (1932. - 1935.)
vice admiral Wilhelm Canaris (1935. - 1944.)

Waffen SS

Reichsführer-SS Heinrich Himmler

Popis važnijih zvaničnika Trećeg Reicha

Šablon:Povijest Njemačke (ovdje je navedeno samo njih 15, za cjelovit popis vidi Istaknuti nacisti)

Adolf Hitler - Führer (vođa)- premijer, predsjednik države i vrhovni zapovjednik Wehrmachta
Hermann Göring - Reichsmarshall i premijer. Ministar zrakoplovstva.
Rudolf Hess - Führer-ov zamjenik
Joseph Goebbels - ministar propagande
Albert Speer - Hitlerov arhitekt i budući ministar naoružanja
Heinrich Himmler - zapovjednik SS-a i upravitelj njemačke policije
Martin Bormann - voditelj NSDAP-a (nacističke stranke)
Joachim von Ribbentrop - ministar vanjskih poslova
Alfred Rosenberg - Reichsleiter
Walther Funk - ministar industrije
Wilhelm Frick - ministar unutarnjih poslova
Ernst Kaltenbrunner - Vođa RSHA
Hjalmar Schacht - ministar bez lisnice, predsjednik Reichsbank
Konstantin von Neurath - voditelj tajnog Kabineta.
Arthur Seyss-Inquart - Reichsstatthalter (namjesnik) u Austriji

Izvori

  1. Statistisches Bundesamt (Federal Statistical Office),
    • breaks code*
    Statistisches Jahrbook 2005 für die Bundesrepublik Deutschland, str. 8.
  2. Germany — Country Study
  3. Evans 2003, p. 103–108.
  4. Evans 2003, pp. 186–187.
  5. Goldhagen 1996, p. 85.
  6. Evans 2003, pp. 179–180.
  7. Kershaw 2008, p. 81.
  8. Shirer 1960, pp. 136–137.
  9. Goldhagen 1996, p. 87.
  10. Evans 2003, pp. 293, 302.
  11. Shirer 1960, pp. 183–184.
  12. McNab 2009, p. 14.
  13. Evans 2005, p. 14.
  14. Evans 2003, pp. 329–334.
  15. Evans 2003, p. 354.
  16. Evans 2003, p. 351.
  17. Shirer 1960, p. 196.
  18. Evans 2003, p. 336.
  19. Evans 2003, pp. 358–359.
  20. Shirer 1960, p. 201.
  21. Evans 2005, pp. 109, 637.
  22. Evans 2005, p. 109.
  23. Cuomo 1995, p. 231.
  24. 24.0 24.1 McNab 2009, p. 54.
  25. McNab 2009, p. 56.
  26. Overy 2005, p. 63.
  27. Shirer 1960, pp. 226–227.
  28. Kershaw 2008, p. 317.
  29. Shirer 1960, p. 230.
  30. Kershaw 2001, pp. 50–59.
  31. Evans 2003, p. 344.
  32. Evans 2008, map, p. 366.
  33. Evans 2005, pp. 338–339.
  34. Evans 2005, p. 618.
  35. Evans 2005, p. 623.
  36. Kitchen 2006, p. 271.
  37. Evans 2005, p. 629.
  38. 38.0 38.1 Evans 2005, pp. 632–637.
  39. Evans 2005, p. 641.
  40. Steiner 2011, pp. 181–251.
  41. Evans 2005, pp. 646–652.
  42. Evans 2005, p. 667.
  43. Kershaw 2008, p. 417.
  44. Kershaw 2008, p. 419.
  45. Evans 2005, pp. 668–669.
  46. Evans 2005, pp. 671–674.
  47. Evans 2005, p. 683.
  48. Beevor 2012, p. 24.
  49. Mazower 2008, pp. 264–265.
  50. Evans 2005, pp. 689–690.
  51. Kershaw 2008, p. 486.
  52. Evans 2005, p. 691.
  53. Kershaw 2008, p. 496.
  54. Snyder 2010, p. 116.
  55. Molotov-Ribbentrop Pact, 1939.
  56. Mazower 2008, chapter 9.
  57. Weinberg 2005, p. 414.
  58. Martin 2005, p. 279–80.
  59. Beevor 2012, p. 32.
  60. Longerich 2010, pp. 148–149.
  61. Longerich 2010, p. 144.
  62. Evans 2008, p. 15.
  63. Beevor 2012, p. 40.
  64. Mazower 2008, p. 260.
  65. Beevor 2012, pp. 73–76.
  66. Evans 2005, p. 120.
  67. 67.0 67.1 Beevor 2012, pp. 70–71, 79.
  68. Mazower 2008, p. 265.
  69. Evans 2008, pp. 333–334.
  70. Mazower 2008, p. 271.
  71. Mazower 2008, pp. 272, 279.
  72. 72.0 72.1 Mazower 2008, p. 262.
  73. Evans 2008, p. 151.
  74. Kershaw 2008, p. 584.
  75. Shirer 1960, pp. 774–782.
  76. Kershaw 2008, pp. 563, 569, 570.
  77. Evans 2008, p. 149.
  78. Evans 2008, p. 153.
  79. Evans 2008, pp. 160–161.
  80. Evans 2008, pp. 189–190.
  81. 81.0 81.1 Stolfi 1982.
  82. Shirer 1960, pp. 900–901.
  83. Evans 2008, p. 43.
  84. Mazower 2008, pp. 284–287.
  85. Manvell 2011, pp. 283–285.
  86. Evans 2008, p. 334.
  87. Mazower 2008, p. 290.
  88. Glantz 1995, pp. 108–110.
  89. Melvin 2010, pp. 282, 285.
  90. Evans 2008, pp. 413, 416–417.
  91. Evans 2008, pp. 419–420.
  92. Shirer 1960, p. 1007.
  93. Evans 2008, p. 467.
  94. Evans 2008, p. 471.
  95. Evans 2008, pp. 438–441.
  96. Evans 2008, p. 461.
  97. Beevor 2012, pp. 576–578.
  98. Beevor 2012, pp. 604–605.
  99. Shirer 1960, p. 1072.
  100. Shirer 1960, pp. 1090–1097.
  101. 101.0 101.1 Kershaw 2008, pp. 910–912.
  102. Kershaw 2012, pp. 224–225.
  103. Shirer 1960, p. 1108.
  104. Kershaw 2008, pp. 954–955.
  105. Beevor 2002, p. 381.
  106. Shirer 1960, p. 1126.
  107. Beevor 2002, pp. 400–402.
  108. Hubert 1998, p. 272.
  109. Overmans 2000, p. Bd. 46.
  110. Wirtschaft und Statistik 1956.
  111. Statistisches Jahrbuch 1960, p. 78.
  112. Antill 2005, p. 85.
  113. Germany Reports 1961, p. 62.
  114. Bundesarchiv.
  115. Hoffmann 1996, p. xiii.
  116. Beevor 2002, pp. 31–32, 409–412.
  117. Time, 9 July 1979.
  118. Pilisuk & Rountree 2008, p. 136.
  119. Douglas 2012, p. 1.
  120. Die deutschen Vertreibungsverluste, 1939/50, pp. 38, 46.
  121. Overmans 1994, pp. 51–63.
  122. Haar 2009, pp. 363–381.
  123. Hahn & Hahnova 2010, pp. 659–726.

Vanjske veze