Masakr u Drugovcu

Izvor: Wikipedia
Spomenik u Drugovcu na kome su upisana imena 72 žrtve četničkog masakra.

Masakr u Drugovcu se desio 29. aprila 1944 kada su četnici poubijali veliki broj meštana sela Drugovac kod Smedereva, zbog podrške sela partizanima.

29. aprila 1944. ujutro četiri korpusa JVuO izvršila su koncentričan napad na selo Drugovac u kojem se nalazio seoski Drugovački partizanski bataljon i jedna četa Kosmajskog NOP odreda. Nakon višesatne borbe, u ranim poslepodnevnim satima partizani su se uz pomoć napada Binovačke čete izvukli u pravcu Binovca. Četnici su potom ušli u selo, i uz primenu sile, doterali veću grupu stanovnika na dva mesta u centru sela, na takozvanu "Poljanu" i u crkvenu portu. Tu su iz postrojene mase izdvajane grupe ljudi koje su potom ubijane, bilo streljanjem, bilo hladnim oružjem.

Četnici su ubili ukupno 72 civila, zapalili oko 120 i temeljno opljačkali oko 200 kuća. Na kraju je okupljenima kapetan Živan Lazović, komandant Smederevskog korpusa JVuO, održao govor, naterao ih da se pred sveštenikom zakunu na vernost kralju. Potom je mobilisao desetak mladića u svoju jedinicu. Kasno naveče četnici su napustili selo, natovarivši plen na šezdesetak unapred pripremljenih zaprežnih kola.

Pozadina[uredi - уреди]

Od jeseni 1941. u Drugovcu je vlast držao lokalni veleposednik Branko Milosavljević, član Ljotićevog Zbora, uz pomoć naoružane straže kojom je rukovodio. Njegova straža sprovodila je teror i nije dozvoljavala aktivnost pristalicama NOP-a ni pristalicama Mihailovićevih četnika. U drugoj polovini 1943. godine, lokalno rukovodstvo Komunističke partije donelo je odluku o likvidaciji Milosavljevića i njegove grupe. Tu odluku izvršila je Treća četa Kosmajskog odreda 30. septembra. Nakon toga u selu je značano povećana aktivnost pokreta otpora.

U selu su se takođe pojavljivale četničke snage, bilo Smederevskog, bilo Korpusa gorske garde JVuO. Kao odmazdu za kršenje nemačko-četničkih sporazuma, formacija Nemaca i SDK 17. februara 1944. iznenada je u Selevcu napala delove Smederevskog korpusa, i nanela im značajne gubitke. Nakon toga pritisak četnika je za neko vreme popustio, pa su u selu formirani narodnooslobodilački odbor, lokalna organizacija KPJ i SKOJ-a.

5. aprila Kosmajski partizanski odred boravio je neko vreme u Drugovcu. Nakon toga, 10. aprila, u selu je formirana lokalna pratizanska četa koja je brojala 27 boraca. Ova četa je već sutradan, 11. aprila, uz pomoć Jaseničke čete, odbila napad četnika Smederevskog korpusa. Ova pobeda je ohrabrila narod u selu, pa se prijavio veći broj dobrovoljaca. Tako je od čete već 12. aprila formiran bataljon. Za komandanta je postavljen Mića Ranković, a za komesara Bora Milošević. Bataljon je imao četiri čete i oko 150 pušaka.

Štab Smederevskog korpusa je, da bi uništio drugovačke partizane, izvršio prikupljanje snaga. Snage su formirane u dve grupe - jedna u Malom Orašju, a druga u Selevcu. Obe ove grupe pretrpele su poraze u borbama 18. i 19. aprila. Treći napad grupe od oko 500 četnika Smederevskog korpusa usledio je iz pravca Selevca i iz pravca Suvodola 23. aprila posle podne. Uz Drugovački bataljon, u selu se nalazio i jedan vod iz Kosmajskog odreda od 16 boraca. Pošto se i ovaj napad završio neuspehom, štab JVuO izvršio je koncentraciju četiri svoja korpusa za slamanje otpora u ovom selu.

U međuvremenu, dve čete Kosmajskog odreda sa 120 boraca 26. aprila zadržale su se ceo dan u Drugovcu. Održan je zbor na kome su ljudi iz štaba Kosmajskog odreda ubeđivali ljudstvo iz Drugovačkog bataljona da pređu na gerilski način borbe umesto frontalnog, da se uključe u odred i napuste upornu odbranu. Ovo ubeđivanje ostalo je bez uspeha, tako da je tokom noći Odred napustio selo, a Drugovački bataljon ostao.

Četnički napad usledio je 29. aprila rano ujutro.

Borba[uredi - уреди]

Tokom noći 28/29. aprila jedna četa Kosmajskog odreda se vratila u Drugovac, pa se u njemu našlo oko 200 partizana. Prema njima stajala su četiri korpusa JVuO (prema procenama svedoka oko 4 do 5.000 četnika[1]).

Ovi korpusi krenuli su sa svojih koncentracijskih prostorija u napad u zoru 29. aprila. Pri nailasku na položaje partizana na prilazima Drugovcu, razvila se borba. Četnici nisu bili u stanju da savladaju odbranu odlučnim napadom, pa su vršili konstantan pritisak na odbranu. Budući da su partizani raspolagali vrlo skromnim zalihama municije, nestanak municije naterao ih je tokom ranog poslepodneva na izvlačenje. Izvlačenje je potpomogao napad Binovačke čete sa pravca svog sela u pozadinu četničkih položaja. Na taj način je u četničkom obruču stvorena breša kroz koju su se povukli borci Drugovačkog bataljona i čete Kosmajskog odreda. Iako četnici nisu vršili značajan pritisak na partizane u izvlačenju, među borcima je ipak došlo do kolebanja, tako da se jedan broj raspršio ili posakrivao.

Tokom borbe za Drugovac poginula su četiri borca Drugovačkog bataljona:

  • Slavobran Pantić
  • Dragomir Stevanović
  • Vojislav Milojević
  • Mija Sretenović iz Badljevice

Pored izginulih Drugovčana na strani partizana poginuo je i Čeda Radojković, šumar iz Lunjevca.

Masakr[uredi - уреди]

»Idući prema crkvi usput sam video masu pobijenih, a takođe sam sreo i mnogo četnika i dobrovoljaca koji su nosili napljačkane stvari. Kad sam došao do crkve video sam mnogo poklanih. Pre toga je Lazović govorio i u govoru naglasio pokazavši rukom na poklane: 'Vidite, šta su učinili Drugovčani; ako se još ovako nešto desi neće ostati žive duše u Drugovcu'.«[1]
—svedok Mateja Pantić iz Drugovca na suđenju.

Nakon povlačenja partizana, četnici su ušli u selo. Već prilikom ulaska, počeli su sa terorom. Idući od kuče do kuće isterivali su ljude pretnjama i batinama, i gonili ih u centar sela.

Kuću Alensandra i Mileve Brkić, saradnika NOP-a, četnici su opljačkali, a zatim je zapalili ne dozvolivši ukućanima da izađu. Pred kućom Branka Milojevića četnici su odmah zaklali Miću Petrovića, za koga su posumnjali da je bio u borbi. Kada su žene počele da nariču, razdraženi Kalabićevi četnici uleteli su među njih, tukući ih kundacima. Usput na drumu prema Badljevici četnici su ubili Dragoljuba Radojkovića, sina Mileve Radojković. Nad mrtvim sinom počela je da nariče majka, a njoj su se pridružile još dve žene najbliže srodnice poginulog. Četnici su potom hicima iz pušaka poubijali i ove žene. Pred svojom kapijom zaklan je i Milutin Dačić.

Jedna grupa ljudi doterana je u centar sela, na mesto zvano "Poljana", a druga u crkvenu portu. Na samoj Poljani, pre nego što je doterana glavna grupa, već su bili streljani Stevan i Milosav Radojević. Milenka Migu Nešića, solunca, četnici su počeli da kundače kao i sve ostale. Međutim, on nije se branio štapom koji je nosio, pa je ubijen kamama na Poljani. Kad su seljaci doterani na skup, iz mase su izdvajane grupe od po nekoliko ljudi, koji su zatim bivali usmrćeni, bilo streljanjem, bilo hladnim oružjem.

Nakon klanja u crkvenoj porti, kapetan Živojin Lazović, komandant Smederevskog korpusa JVuO je preživelima održao govor. Na kraju je pozvao sveštenika i naterao ljude da se na glas zakunu na vernost kralju. Izabrao je desetak mladića i mobilisao u četnike.[2]

Žrtve pokolja[uredi - уреди]

Iza sebe četnici su ostavili: 24 zaklana, 41 streljanog, 4 izgorela, 3 umrla od batina. 120 kuća je zapaljeno, a preko 200 opljačkano.

  • Zaklani su:
    • Milutin Dačić
    • Milan S. Jocić
    • Miloje M. Pantić,
    • Vladimir M. Jocić
    • Živan J. Radojković
    • Milorad Ž. Radojković
    • Dragomir A. Nešić
    • Milenko Ž. Nešić
    • Milutin M. Pešić
    • Živan M. Petrović
    • Dragomir M. Petrović
    • Aleksandar M. Ilić
    • Milan M. Jovanović
    • Obren V. Ilić
    • Živadin S. Ilić
    • Dragutin M. Živković
    • Ljubomir Ž. Milivojević
    • Nastas M. Brkić
    • Borivoje S Spasojević
    • Zdravka V. Grujić
    • Ljubica V. Stanisavljević
    • Živojin K. Jovanović
    • Dragomir Marković
    • Dragiša Paunović.
  • Streljani su:
    • Aleksandar Ž. Ivanović
    • Stevan S. Radojević
    • Mihajlo M. Živanović
    • Borivoje M. Grujić
    • Milan M. Brkić
    • Vojislav D. Milosavljević
    • Vlastimir M. Živanović
    • Živadin M. Marković
    • Branislav Ž. Pantić
    • Jovan A. Pantić
    • Dragutin Ž. Pantić
    • Dragoljub D. Radojković
    • Dragutin Milašinović
    • Ljubomir M. Ristić
    • Milan Ž. Ristić
    • Milija M. Pešić
    • Ljubica M. Pešić
    • Natalija M. Živojinović
    • Živko A. Živojinović
    • Angelina M. Živanović
    • Spasenija Ž. Živanović
    • Dragomir R. Pantić
    • Đura Manojlović
    • Radosav A. Ilić
    • Milan M. Ilić
    • Milutin A. Jovanović
    • Čedomir Stanisavljević
    • Milosav Radojević
    • Živko B. Jovanović
    • Radojko N. Stanić
    • Ilija Đ. Jovanović
    • Marko M. Petrović
    • Cveta Milić
    • Milutin Ž. Živković
    • Božidar Ivanović
    • Božidar Jovanović
    • Luka Jovanović
    • Radisav Radojević
    • Mileva Radojković
    • Živan Brkić
    • Branislav Stanisavljević.
  • Izgoreli su:
    • Mileva A. Brkić
    • Radivoje M. Brkić
    • Milica V. Brkić
    • Dimitrije Đorđević.
  • Umrli su od batina:
    • Svetozar M. Ivanović
    • Živko Stevanović
    • Radomir O. Janković.[3]

Suđenje Mihailoviću[uredi - уреди]

Glavni članak: Beogradski proces

O masakr u Drugovcu dokaze i svedočenja izvodila je optužba na suđenju Mihailoviću u Beogradu juna 1946. Optuženi je sve poricao.

Optuženi Dragoljub Mihailović pred sudom u Beogradu 1946. godine.
Tužilac: Da li vam je poznato da je u selu Drugovcu 29 aprila posle naređenja od 18 januara došlo do pokolja 73 lica seljaka, seljanki i dece? U selu Drugovcu, Okrug beogradski.
Optuženi: Ne.[4]

Na suđenju su saslušani brojni svedoci.

Tužilac: Pod čijom su komandom bili četnici?
Svedok Stevan Gačić iz Drugovca: Laze, Kalabića, Trifkovića i ne znam koliko ih je bilo.
Pretsednik: A šta kažu četnici zašto kolju?
Svedok: Ništa ne vele. Oni kolju i ubijaju, to je odmazda za to što Drugovci ne daju da dolaze u selo. Mi smo rešili da ne uđu jer se Drugovac računa kao partizansko selo.[1]

Tokom suđenja generalu Mihailoviću je utvrđene su sledeće činjenice:

29. aprila 1944. godine četnički odred kapetana Živojina Lazovića, majora Svetislava Tripkovića, Nikole Kalabića, Dragutina Bojovića, Svete Bogićevića, Radovana Dokmanovića i Svete Radičevića u selu Drugovcu (okrug beogradski) zaklali su 73 lica među kojima i devet žena. Tom prilikom teško su zlostavljali 37 drugih lica i opljačkali pa potom spalili 220 domova.[5]


Sud je utvrdio da je pokolj u Drugovcu jedan od ratnih zločina za koje je general Mihailović direktno odgovoran:

Sud se uverio da su zločini izvršeni od Mihailovićevih četnika u selima Vraniću, Drugovcu i Boleču, zatim u srezovima bjelopoljskom, čajničkom, fočanskom i pljevaljskom, koji su na pretresu potpuno rasvetljeni pismenim dokumentima i iskazima preživelih svedoka, izvršeni pod neposrednim Mihailovićevim naređenjima.[5]

Presuda Dragoljubu Mihailoviću

Izvori[uredi - уреди]

Vidi još[uredi - уреди]