Bitka na Lijevča polju

Izvor: Wikipedia
Razlaz Đurišićeve i Mihailovićeve kolone u proleće 1945.

Bitka na Lijevča polju od 4. aprila do 10. aprila 1945. je sukob između oružanih snaga NDH s jedne strane te četnika s druge strane; nedaleko Banja Luke.

Snagama NDH je zapovjedao general Vladimir Metikoš, a četničkima vojvoda Pavle Đurišić. Bitka je završena potpunim porazom četnika. Nakon 2. sv. rata četnički emigranti su ju nazivali "drugim Kosovom".

Pozadina[uredi - уреди]

U jesen 1944. četnici su gubili rat od partizana na tlu Jugoslavije. Razbijen od partizana na Jelovoj gori, četnički vođa Draža Mihailović donosi odluku da preostale srbijanske četničke snage povuče u Bosnu. Istovremeno, pritisnuti od partizana, četnici Pavla Đurišića se probijaju zajedno sa Nemcima iz Crne Gore ka Bosni.

Razlaz Đurišića i Mihailovića[uredi - уреди]

14. februara 1945. Pavle Đurišić i Draža Mihailović se nalaze u selu Kožuhe kod Doboja, ali dolaze u sukob. Draža Mihailović traži da ostanu u Bosni i produže borbu protiv Jugoslovenske armije. Pavle Đurišić hoće ka pograničnoj zoni Trećeg Rajha, gde su se već nalazili Ljotić i Đujić.

Đurišić odbija poslušnost Mihajloviću i javlja Nediću da s grupacijom od oko 15.000 četnika i oko 1500 izbjeglica iz Crne Gore, Srbije, Bosne i Hercegovine dolazi u Sloveniju.[1] Pridružio mu se i Petar Baćović s grupacijom hercegovačkih četnika i Romanijskim korpusom.

Dogovor Đurišića i Drljevića[uredi - уреди]

Đurišić je uhvatio vezu s Sekulom Drljevićem, Pavelićevim suradnikom, dogovorivši prijelaz svojih trupa preko NDH. Prema sporazumu, Đurišićevi četnici priznaju Drljevićevu vlast, a on njih priznaje za Crnogorsku narodnu vojsku, sa Drljevićem kao vrhovnim, i Đurišićem, operativnim komandantom. Drljević je kod ustaških vlasti poduzeo mjere za prihvaćanje ranjenika i bolesnih, kojih je oko 2700 prebačeno preko Save i smješteno u Staroj Gradiški.[2]

Saznavši za sporazum, 23. marta Draža Mihailović obaveštava sve četničke komande o Đurišićevoj "izdaji prema narodu, kralju i ovoj vrhovnoj komandi": [3]

Wikicitati „Pavle Đurišić izvršio je formalnu izdaju prema narodu, kralju i ovoj komandi... Trupe Crne Gore i Starog Rasa idu pod ruku sa ustašama... Ovde je čista izdaja za račun cmogorskog separatiste Sekule Drljevića. Crnogorci će ući u sastav Pavelićevih snaga pod komandom Sekule Drljevića, a sve srbijanske i bosanske jedinice koje se nalaze tamo biće razoružane... Ni jedan komandant od danas ne sme i ne treba da i dalje održava vezu radio-putem sa Pavlom Đurišićem... Obratiti pažnju na položaje koje drže prema nama i biti spreman na sve.[4]
(Mihailovićev raspis svim potčinjenim komandantima od 23. marta 1945.)

26. marta 1945 godine Mihailović šalje još precizniju obavijest:

Wikicitati „Izveštavam Vas da je Pavle Đurišić služeći Nemcima otišao je sada dalje pa se sa ustašama udružio.[5]

30. marta 1945. major Đurišić istom merom odgovara generalu Mihailoviću:

Wikicitati „Lažeš i ti i svi koji kažu da sam imao vezu ma sa kim od ustaških vlasti. Ali tačno je da vi služite kao zaštitnica Nemaca...[6]

Đurišićevo kršenje sporazuma[uredi - уреди]

Po slovu sporazuma sa Drljevićem, Đurišiću kao operativnom komandantu Crnogorske Narodne vojske i njegovim jedinicama omogućeo je povlačenje do Slovenije, ali precizno određenom rutom - levom obalom Save kod Slavonskog broda do Zagreba a onda vozom do Slovenije. Iz nekog razloga, on svojevoljno menja put povlačenja, kršeći tako dogovor sa vlastima NDH.[3][7] Đurišić odlučuje da ne ide kroz Zagreb, nego preko Bosanske Krajine.

Đurišić je svojim trupama naredio pokret desnom obalom Save. Pošto su prešle reku Vrbas, one su 1. i 2. aprila stigle na Lijevče polje i dobile dvodnevni odmor. Tada uspostavlja kontakt sa četničkim komandantom zapadne Bosne, pukovnikom Slavoljubom Vranješevićem i komandantom korpusa u ovoj oblasti Lazarom Tešanovićem, sa ciljem da ih pridobije za pokret ka Sloveniji. Ali, Vranješević o tome obaveštava Dražu Mihailovića i od njega traži instrukcije. Da bi opravdao vreme potrebno za Mihailovićev odgovor, obavestio je Đurišića da ga na Lijevču polju sačeka nekoliko dana, koji su mu potrebni da bi sakupio jedinice.[8]

Tok bitka[uredi - уреди]

U međuvremenu, saznavši za kršenje sporazuma, i neovlašteno kretanje četnika po svojom teritoriju, vlasti NDH šalju motorizovane jedinice da zaustave Đurišića. 4. aprila ujutru, snage NDH su iznenada napale Đurišićeve snage na Lijevča polju i nanele im ozbiljne gubitke. Samo u prvom udarcu uništen je ceo štab Gatačke brigade, sa komandantom sveštenikom Radojicom Perišićem na čelu. Da bi sprečio uništenje svojih jedinica, Đurišić je uputio izaslanike na pregovore sa ustašama uz zahtev da mu omoguće slobodan prolaz u pravcu Kozare. Ali ustaše nisu prihvatile bilo kakve pregovore.[9]

Istovremeno, 4. aprila 1945 godine, general Mihailović javlja četnicima u Bosni da ne primaju Pavlove trupe:

Wikicitati „Od Pavlovih trupa nećete imati nikakve koristi. One su neborbene, pljačkaju i šire najveću demoralizaciju. Ne dozvolite da se nastane blizu Vas, ako dođu, inače ćete biti od njih odmah poplavljeni sa strahovitom defetističkom propagandom.[10]

U noći između 4. i 5. aprila Đurišićeve snage su krenule u proboj prema Kozari, ali bez uspeha. Ovaj neuspeh izazvao je demoralizaciju i rasulo. Ne samo pojedinci već i cele jedinice napuštale su Đurišića i predavale se Drljevićevim emisarima.[11] Snage NDH su u trodnevnim borbama potpuno razbile Đurišićevu glavninu. Tome je pridonijela i Drljevićeva propaganda, pa je jedan broj četnika prišao na njegovu stranu, a većinu je zahvatila demoralizacija i rasulo.[12]

Istovremeno, 6. aprila 1945. godine Mihailović odgovara Vranješeviću da snage Pavla Đurišića, preopterećene izbeglicama, ne predstavljaju nikakvu borbenu vrednost, da su samovoljno otišli, da Zaharije Ostojić ne radi u saglasnosti sa Vrhovnom komandom, te "prekinite svaku vezu sa njime".[13]

O situaciji koja je tih dana vladala na Lijevču polju komandant 2. sarajevske četničke brigade kapetan Vladimir Tešanović izvestio je 8. aprila 1945. godine, iz sela Veliko Blaško, štab Srednjobosanskog korpusa:

Wikicitati „Situacija 7. IV. u Lijevču Polju: Jedinice vojvode Pavla Đurišića usled teške situacije, a zavedene propagandom Sekule Drljevlća, odlučile su da se predaju ustašama, odnosno Sekuli Drljeviću, koji se proglasio vrhovnim komandantom crnogorske vojske nezavisne Crne Gore. Na pregovorima koje su vodili Pavlovi delegati sa nekim Pavelićevim izaslanikom, zaključeno je da se Crnogorci ne razoružavaju i imaju se dislocirati na području Hrvatske po naređenju hrvatskih vlasti. Bosanci i Srbijanci imaju se smatrati ratnim zarobljenicima. Usled toga Čika Branko, Srbijanske i Hercegovačke jedinice odlučili su pod svaku cenu prebaciti se na našu teritoriju i to ostvaruju. Komunisti drže desnu obalu Vrbasa i ugrožavaju jedinice koje se prebacuju.[14]
()

Uviđajući težinu situacije, Đurišić, u dogovoru sa Dragišom Vasićem, Zaharijem Ostojićem, Petrom Baćovićem, Lukom Baletićem, Mirkom Lalatovićem i drugim četničkim vođama, odlučuje da od preostalih trupa obrazuje jednu elitnu jedinicu jačine nekoliko stotina ljudi i sa njima pokuša proboj na desnu obalu Vrbasa, a zatim, preko Grmeča i Bihaća za Sloveniju. Sa novoformiranom jedinicom Đurišić je prešao reku Vrbanju i u selu Čelincu se 10. aprila sastao sa Vranješevićem i Tešanovićem. Obojica su odbili Đurišićev predlog da se zajedno probijaju do Slovenije.

Crnogorski četnici koji su se predali ustašama smješteni su u Staroj Gradiški. 10. aprila Drljević je od njih formirao tri brigade Crnogorske narodne vojske, koje su potom prebačene na područje oko Karlovca, pod komandu 2. i 5. ustaškog zbora.[15]

Posledice[uredi - уреди]

Ustaški logor Stara Gradiška, u koji su Đurišićevi četnici dobrovoljno ušli.

Kod Gornjeg Šehera Đurišić je sa odredom ponovo prešao Vrbas, i 17. aprila na putu Banjaluka — Mrkonjić-Grad se našao sa ustaškim generalaom Vladimir Metikošem i Drljevićevim delegatom Dušanom Krivokapićem, koji mu prenose poruku Sekule Drljevića da se vrati svojim trupama, garantujući mu slobodan prolaz preko hrvatske teritorije.[16] U toku pregovora Đurišićevih delegata i ustaških vlasti u Banjaluci, jedinice NOVJ su, 21. aprila, napale Đurišićev odred na putu Mrkonjić-GradBanjaluka i presekle mu odstupnicu u pravcu reke Sane. Ovo je nateralo Đurišića da prihvati uslove ustaša i Drljevića. Preko Banjaluke, on je sa svojim odredom došao u Staru Gradišku i priključio se svojim trupama koje su bile tu smeštene.[17] Odmah po dolasku u Staru Gradišku, Đurišić i njegovo ljudstvo su razoružani.

Wikicitati „Oko dva sata posle podne kapija se otvorila i unutra je ušao ustaški tenk, a za njim i odred ustaša. Naredili su obezglavljenoj vojsci da položi oružje. Odvojili su oficire od boraca. Ovde sam poslednji put video Dragišu Vasića, čika Branka Ostojića, Petra Baćevića, majora Ivana Ružića, Bećira Tomovića, Mana Pekovića i mnoge toliko drage i dobre prijatelje. Plakao sam.[18]
(Svedočenje Predraga Cemovića, bliskog rođaka Pavla Đurišića koji je preživeo Staru Gradišku)

Ustaše su prvo saslušavale Đurišića i ostale četničke vođe koji su bili s njim. Posle kraćeg vremena, Pavle Đurišić, Dragiša Vasić, Luka Baletić, Mirko Lalatović, Zaharije Ostojić, Pavle Novaković, Petar Baćović i gotovo svi uhvaćeni oficiri i nekolicina članova četničkog nacionalnog komiteta za Crnu Goru, ukupno oko 150 ljudi, prebačeni su u logor Jasenovac i poubijani.[19]

Pripadnike tzv. Crnogorske Narodne Vojske su ubrzo zarobile snage Jugoslovenske armije. Mnogi od njih su ubijeni, a neki su prešli u redove pobednika.[20]

Mihailović o Lijevča polju[uredi - уреди]

Draža Mihailović je na posleratnom suđenju Đurišićev poraz prokomentirao na sledeći način:

Optuženi: Pavlove Đurišića trupe potučene su do nogu 1 aprila od ustaša.
Tužilac: Ko je to udesio?
Optuženi: Udesio je Sekula Drljević.
Tužilac: Zašto? Šta je hteo Drljević?
Optuženi: Hteo je da prevari Pavla, a Pavle je hteo njega.[21]

Literatura[uredi - уреди]

  • Basta, Milan-Rat je završio sedam dana kasnije
  • Proces protiv Draže Mihailovića, Vijesnik 1948.
  • "Američki Srbobran" od 2. listopada 1950.
  • "Iskra" München, od 24.05.1951. članak "Kad je krvca iz zemlje provrela".
  • Iz zapisnika o preslušavanju popa Perišića 01.05.1945. pismohrana časopisa "Drina".
  • Alvin E. Conski, izvještaji Draže Mihailovića, pročitano na zasjedanju Američkog kongresa 24.05.1945.
  • Boško N. Kostić, "Za istoriju naših dana", München.

Izvori[uredi - уреди]

Vidi još[uredi - уреди]