Arthur Wellesley, vojvoda od Wellingtona

Izvor: Wikipedia
Feldmaršal Njegova milost
Arthur Wellesley, vojvoda od Wellingtona
KG GCB GCH PC FRS

The Duke of Wellington
Sir Arthur Wellesley, 1st Duke of Wellington.png
Vojvoda od Wellingtona 1814. godine, naslikao Sir Thomas Lawrence
Funkcija
Funkcija premijer Ujedinjenog Kraljevstva
Mandat 14. novembar 1834 - 10. decembar 1834
Vikont Melbourne
Lični podaci
Rođenje Arthur Wesley
1. maj 1769[1]
6 Merrion Street, Dublin, Irska[1]
Smrt 14. septembar 1852. (dob: 83)
Walmer, Kent, Engleska
Počivalište St Paul's Cathedral, London
Nacionalnost britansko
Politička stranka torijevac
Bračni drug Catherine Pakenham
Djeca Arthur, Charles
Religija anglikanac (Crkva Engleske)
Potpis
Vojna služba
Rod službe Britanska vojska
Godine službe 1787–1852
Čin feldmaršal
Komande Vrhovni komandant oružanih snaga
Bitke Pohod u Flandriji,
Četvrti anglo-majsorski rat,
Drugi anglo-maratski rat,
Španski oslobodilački rat,
Pohod na Waterloo
Nagrade/odlikovanja Knight of the Order of the Garter
Knight Grand Cross of the Order of the Bath
Knight Grand Cross of the Royal Guelphic Order
Knight of the Golden Fleece
Knight Grand Cross of the Military William Order


Artur Velsli, prvi vojvoda od Velingtona, feldmaršal (eng. Arthur Wellesley, 1st Duke of Wellington, oko 1. maj 1769-14. septembar 1852) je bio britanski vojskovođa i državnik, rođen u Irskoj. Smatra se za jednu od vodećih vojnih i političkih ličnosti 19. veka. Istakao se tokom Napoleonovih ratova. Pobedio je Napoleona u bici kod Vaterloa. Dva puta je bio predsednik britanske vlade (22. januar 1828.-16. novembar 1830.) i (17. novembar 1834.-9. decembar 1834.). Bio je jedna od vodećih ličnosti Doma lordova, sve do penzionisanja 1846. godine.

Rani život[uredi - уреди]

Rođen je u Irskoj, kao peti sin Gareta Velslija, erla od Morningtona. Tačan datum rođenja nije poznat, ali on je slavio 1. maja. Velsli se školovao na Itonu od 1781. do 1785. godine. Međutim pošto nije bio uspešan, a i zbog nedostatka novca nastavio je školovanje u Briselu. Do ranih dvadesetih Velsli se nije posebno isticao. Majka ga je dala u armiju govoreći "Što da radim sa mojim Arturom". Dokoličario je i kockao se. Zaljubio u Kiti Pakenham, ćerku anglo-irskoga plemića. Kada je predložio da se ožene njena familija ga je odbila jer je on izgledao kao besperspektivan. Izgleda da je zbog toga on napustio loše navike, smanjio je piće, prestao se kockati, a čak je spalio i omiljenu violinu. Započeo je sa samoobrazovanjem u vojnoj nauci. Bio je dobrovoljac u Holandiji i Indiji i postigao je veliki uspeh uzdignuvši se za jednu dekadu do čina generala. U Indiji tada nikad nije izgubio bitku, a dobijao je i nagrade od zahvalnih radža. Kada se vratio u Irsku nakon deset godina ponovo je zatražio ruku Kiti Pakenham. Njena familija je taj put prihvatila ženidbu.

Portret Velingtona, rad Fransiska Goje, 1812-14.
Crveni mundiri

Rana karijera[uredi - уреди]

Nakon vojne obuke u Engleskoj pohađao je vojnu akademiju u Anžeru u Francuskoj. Prva vojna služba mu je bila da bude pomoćnik u štabu dva upravnika Irske (1787.-1793.). Unapređen je 1788. u čin poručnika. Izabran je 1790. kao član irskog parlamenta i na tome mestu je bio sedam godina. Odatle je brzo napredovao, najviše zahvaljujući kupovini činova, što je bilo uobičajeno za britansku armiju toga vremena. Postao je 1793. potpukovnik. Učestvovao je od 1794. do 1795. u neuspešnim pohodima u Holandiji protiv Francuza. Učestvovao je u bici kod Bokstela. Unapređen je 1796. u pukovnika pa je sa svojom divizijom otišao u Indiju. Njegov stariji brat Ričard Velsli je postao guverner Indije. Kada je izbio Četvrti Anglo-Majsorski rat 1798. protiv Tipu Sultana, Artur je komandovao vlastitom divizijom. Artur je bio postavljen za guvernera Seringpatama i Majsora. Na tom položaju je bio do 1805. Pobedio je vođu pljačkaša Dundija vaga. U Maratskom ratu Artur je 1803. komandovao brojčano slabijim engleskim snagama, ali uspeo je da zauzme tvrđavu Gavilgur. Veštinom dobroga zapovednika i hrabrošću britanskih i sepoja vojnika pobeđivao je Indijce u svakoj bici. Zbog uspešnoga pohoda postavljen je za vrhovnoga vojnog i političkog komandanta na Dekanu.

Velsli je sudelovao u Ratu treće koalicije u severnoj Nemačkoj 1805. Nakon bitke kod Austerlica britanska vojska se vratila kući, a da nije učinila ništa. Ponovo je bio izabran za člana parlamenta. Bio je dve godine glavni sekretar za Irsku. Njegova politička karijera je naglo zaustavljena kada je krenuo u rat protiv Francuza u Portugalu.

Vojni pohodi[uredi - уреди]

Od 1789. i Francuske revolucije Francuska je bila u neprekidnim revolucionarnim previranjima. Napoleon je 1799. državnim udarom došao na vlast u Francuskoj. Artur Velsli je 1807. učestvovao u pohodu u Danskoj i ponovo je unapređen. Tokom 1808. pripremao se za pohod u Venecuelu, ali na Iberijskom poluostrvu je izbila pobuna Španaca i započeo je Rat za špansku nezavisnost. Artur Velsli je pobedio Francuze u bici kod Rolika i bici kod Vimeira 1808. godine. Francuzi su nakon tih poraza bili odsečeni od Francuske. Dolaskom generala Hju Darimpla Rosa Artur Velsli je bio zaobiđen u lancu komandovanja. Artur je nameravao da potpuno odseče Francuze i spreči im povlačenje, ali Darimpl je pregovarao sa Francuzima i omogućio im povlačenje morskim putem iz Lisabona sa svim plenom, koji su prethodnu nakupili u Španiji.

Posle toga Napoleon je sam predvodio veterane u pohod na Španiju. Novi komandant britanskih snaga na Iberijskom poluostrvu Džon Mur je poginuo za vreme bitke kod Korunje. Iako su Francuzi pobeđivali, Britanci i Portugalci su uspeli da stvore novi front protiv Napoleona. Valherenski pohod je završio katastrofalno po Engleze. Artur Velsli je postavljen na čelo britanskih snaga u Portugalu, a broj britanskih vojnika je povećan sa 10.000 na 26.000. Nakon što je stiglo pojačanje Velsli je aprila 1809. krenuo u ofanzivu. Najpre je prešao reku Duro i briljantno je pobedio francuske snage u Portou. Zatim se pridružio španskoj armiji, pa su nameravali da napadnu Francuze. Napoleonov brat Žozef Bonaparta je došao u pomoć, pa su Francuzi napali, ali izgubili su u bici kod Talavere de la Rene. Zbog te pobede Artur Velsli je dobio plemićki naslov vikont Velington od Talavere i Velingtona. Španci su Velingtonu obećavali snabdevanje, ali nisu ga snabdeli, a nisu ga ni obavestili o pokretu francuske vojske pod zapovedništvom Sulta. Zbog toga se britanska vojska našla ugrožena i morala je da se povlači u Portugal. Nikada više Velington nije verovao Špancima.

Francuska vojska pod komandom Andrea Masene je 1810. izvršila invaziju Portugala. Velington ih je zaustavio kod Busaka. Posle toga je velikim inžinjerskim pothvatom napravio utvrđenu liniju Tore Vedras. Uz pomoć te utvrđene linije i britanske mornarice sprečio je Francuze da zauzmu Lisabonsko poluostrvo. Izgladnela francuska vojska se povukla nakon šest meseci. Velington ih je sledio i nakon nekoliko okršaja ih je isterao iz Portugala, sem garnizona Almeida. Andre Masena se vratio 1811., da bi oslobodio Almeidu opsade. Međutim Velington ga je pobedio u gotovo izjednačenoj bici kod Fuentes de Onoro. Almeida je pala, ali Francuzi su zadržali ključne tvrđave Siudad Rodrigo i Badahos, koje su kontrolisale puteve prema Portugalu. Velington je 1812. konačno zauzeo Siudad Rodrigo. Krenuo je na tvrđavu, kada su Francuzi krenuli na zimski odmor i zauzeo je Siudad Rodrigo pre nego što su Francuzi mogli reagovati. Odmah se krenuo južno prema Badahosu i zauzeo je i tu tvrđavu u jednoj krvavoj noći. Jedino tada je Velington izgubio prisebnost i plakao je kada je video brojne mrtve Britance.

Njegova armija je bila ojačana portugalskom vojskom. Nastavio je sa pohodom u Španiji. Izbacio je Francuze iz Salamanke. To je bilo prvi put da je od 1799. uništena cela francuska armija od 50.000 vojnika. Oslobodio je i Madrid. Te godine je proglašen erlom i markizom od Velingtona i dobio je komandu nad svim savezničkim snagama u Španiji. Pokušao je da zauzme Burgos, ali nije uspeo zbog nedostatka opsadnih sprava. Francuzi su napustili Andaluziju, ali sakupili su sve snage tako da su se Britanci našli u opasnosti. Velington se vešto povukao u Portugal. Ipak porazom kod Salamanke Francuzi su bili prisiljeni da se povuku iz južne Španije. Francuzi su ponovo držali Madrid, ali taj privremeni gubitak Madrida je naneo neprocenljivu štetu reputaciji profrancuske marionetske vlade.

Velington je 1813. krenuo u novu ofanzivu kojom je sekao francuske linije snabdevanja i komunikacija. Napao je preko brda severno od Burgosa dovlačeći snabdevanje iz Santandera na španskoj severnoj obali. Velington je izveo veliku obmanu francuske vojske. On sam je predvodio manji deo vojske, koji je simulirao napad na francuski centar. Za to vreme glavnina vojske pod komandom Tomasa Grahama je obišla francusko desno krilo, pa je ugrozila Francuze, da su morali napustiti Madrid i Burgos. Velington je nastavio da zaobilazi Francuze na krilima i doveo ih je do bitke kod Vitorije, u kojoj je teško porazio francusku vojsku. Velington je zbog zasluga u toj bici proglašen feldmaršalom. U redovima britanske vojske došlo je do teške nedisciupline nakon bitke kod Vitorije. Umesto da proganjaju poraženoga neprijatelja oni su krenuli u pljačku francuskih ostavljenih vagona punih stvari. Velington je posle toga zauzeo Pamplonu i San Sebastijan. Napao je Francusku i pobedio je maršala Sula u bici kod Tuluza. To se desilo samo nekoliko dana kada se Napoleon već predao. Napoleon je tada 1814. proteran na Elbu.

Artur Velsli je bio dočekan kao heroj i proglašen je Vojvodom od Velingtona. Postao je ambasador u Francuskoj, a na Bečkom kongresu je zamenio lorda Kastlroa kao predstavnik Britanije.

Napoleon je 26. februara 1815. pobegao sa Elbe i vratio se u Francusku. Velington je napustio Beč, da bi komandovao savezničkim snagama za vreme bitke kod Vaterloa. Stigao je u Belgiju da preuzme zapovedništvo britanske vojske i savezničkih belgijskih i holandskih snaga, zajedno sa pruskim snagama pod komandom Gebharda fon Blihera. Francuzi su pobedili Pruse kod Linjija i nakon toga se borili u neodlučnoj bici kod Katr Bra. Zbog toga su se Britanci morali povući na izbočini na briselskom drumu, južno od maloga gradića Vaterloa. Dva dana posle toga došlo je 18. juna 1815. do velike Bitke kod Vaterloa. Posle celodnevne bitke, Francuzi su bili poraženi zbog iznenadnoga dolaska i bočnoga napada pruske vojske pod komandom fon Blihera. Napoleon je 22. juna 1815. ponovo abdicirao.

Velington kao vojnik[uredi - уреди]

Većina Velingtonovih bitki su bile taktički defanzivne. On bi obično držao obrambenu poziciju, a pobedio bi neprijatelja pešadijskim plotunima, koji bi bili odloženi do kratkoga rastojanja na kome su imali najveći mogući efekt. Kada je bilo moguće raspoređivao bi vojsku po dalekim obroncima brda da bi ih mogao prerasporediti van očiju neprijatelja. Znao je sprovoditi i strateška povlačenja. Sve njegove opsade su bile uspešne, sem opsade Burgosa. Većinom je to ranije činio u Indiji, protiv mnogo lošijega neprijatelja od francuske vojske. Nije obožavao komandante konjice. U jednome pismu je optuživao konjicu da nije bila sposobna za manevar i da je uvek cela konjica napadala, umesto da jedan deo napada, a drugi se drži u rezervi. Nije se nikada sreo u bici sa Napoleonom sve do bitke kod Vaterloa, a Vaterlo ne pokazuje najbolje njegovu taktiku. Napoleon nije imao dovoljno vremena i prostora za velike manevre, a Velingtonova na brzinu skupljena vojska nije to mogla da izvede.

Kasniji život[uredi - уреди]

Postao je predsednik britanske vlade 1828. Pripadao je torijevcima. Kao premijer vojvoda Velington je bio primer ultra-konzervativca, koji se bojao da će se anarhija Francuske revolucije raširiti na Englesku. Tokom njegove vlasti katolici u Velikoj Britaniji su dobili puna građanska prava. On je živeo u Irskoj, pa je bolje od ostalih poznavao katoličko stanovništvo Velike Britanije. Tada je dobio i epitet „gvozdeni vojvoda“, jer tada je postao nepopularan. Velingtonova vlada je pala 1830. Tokom leta i jeseni 1830. val protesta se raširio zemljom. Vigovci su uglavnom vladali od 1770ih, sa izuzetkom nekoliko godina. Smatrali su da je potrebna reforma kao odgovor na proteste. Vojvoda Velington je smatrao da nema potrebe za reformom, pa je njegovoj vladi izglasano nepoverenje u parlamentu 15. novembra 1830. Vigovci su posle toga uveli prvi reformski zakon, ali Velington i torijevci su sprečavali njegovo donošenje. Zakon je prošao Donji dom parlamenta, ali nije prošao u Domu lordova. Usledili su izbori, na kojima su vigovci dobili još ubedljiviju većinu. Opet su Velington i torijevci sprečili drugi reformski zakon, a zemljom su ponovo zavladali nemiri. Velington je postao jako nepopularan, a zakon je konačno donesen nakon pretnje domu lordova. Vođa torijevaca je postao Robert Pil. Kada su se torijevci 1834. vratili na vlast Velington je odbio da bude premijer, ali pošto je tada Pil bio na putu u Italiji Velington je 3 nedelje bio privremeni premijer. U prvome Pilovu kabinetu bio je ministar spoljnih poslova (1834.-1835.). U Pilovom drugom kabinetu (1841.-1846.) bio je ministar bez portfelja i predsednik doma lordova. Iz političkoga života se povukao 1846, ali ostao je glavnokomandujući oružanih snaga. Ponovo se vratio nakratko 1848. da bi pomogao organizaciju vojnih snaga, koje bi zaštitile London za vreme evropskih revolucija.

Statua Vojvode od Velingtona u Alderšotu

Počast[uredi - уреди]

U Alderšotu se nalazi statua vojvode od Velingtona na njegovom konju Kopenhagenu. Glavni grad Novog Zelanda se naziva Velington njemu u čast.

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 Wellesley, p. 16.

Literatura[uredi - уреди]

  • ThePeerage.com
  • Burke's Peerage
  • Military Heritage published a feature on Arthur Wellesley, Duke of Wellington, time and conflicts in India on behalf of the British East India Company (aka East India Tea Company) and the British crown (Charles Hilbert, Military Heritage, August 2005, Volume 7, No. 1, pp.34 to 41), ISSN 1524-8666.
  • Guedalla, Phillip, The Duke. London, Hoddr and Stoughton, 1931.
  • Hutchinson, Lester. European Freebooters in Mogul India. New York: Asia Publishing House, 1964.
  • Longford, Elizabeth. Wellington: The Years of The Sword. New York: Harper and Row Publishers, 1969.
  • Mill, James. The History of British India. 6 vols. 5th ed. New York: Chelsea House Publishers, 1968.
  • Brett-James, ed. Wellington at War 1794–1815, New York: St. Martin’s Press, 1961.
  • A collection of the Duke’s letters. Beatson, Alexander. A View of the Origin and Conduct of the War with Tippoo Sultaun. London: Bulmer and Co., 1800.
  • Holmes, Richard. Wellington: The Iron Duke. London: Harper Collins Publishers, 2002

Vanjske veze[uredi - уреди]