Ivan Bilibin

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Ivan Bilibin

Fragment portreta Ivana Bilibina rad Borisa Kustodijeva, 1901.
Biografske informacije
Rođenje 4. august 1876
selo Tarhovka, okolina Petrograda,  Rusko Carstvo
Smrt 7. februar 1942. (65 godina)
Lenjingrad,  SSSR
Opus
Polje slikarstvo

Ivan Jakovljevič Bilibin (rus. Ива́н Я́ковлевич Били́бин; selo Tarhovka, okolina Petrograda, 4. avgust 1876Lenjingrad, 7. februar 1942) je bio ruski slikar, ilustrator i pozorišni scenograf, član slikarske grupe „Svet umetnosti“.

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Ivan Bilibin je rođen 4/16. avgusta 1876. godine u selu Tarhovka, u okolini Petrograda, u porodici vojnog lekara. Godine 1888. upisuje Prvu Sanktpeterburšku gimnaziju, koju završava sa srebrnom medaljom 1896. godine. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Petrogradu.

Godine 1888. uči kod slikara A. Ašbe u Minhenu, a zatim nekoliko godina provodi pod rukovodstvom Ilje Rjepina u školi Marija Teniševoja. Živi uglavnom u Sankt Peterburgu. Posle osnivanja umetničke grupe „Svet umetnosti“ postaje njen aktivni član.

Bilibin 1899. godine slučajno dolazi u selo Egni, u Vesjegonskom srezu Tverske gubernije. Ovde će za bajku „Carević Ivan, Žar-ptica i Sivi vuk“ prvi put naslikati ilustracije, koje će kasnije postati poznate kao „bilibinski“ stil.

Tokom 1902, 1903. i 1904. godine Bilibin obilazi Vologodsku, Olonjecku i Arhangelsku guberniju, gde upravlja etnografskim odeljenjem Muzeja drvene arhitekture Aleksandra III.

Umetnički talenat Ivana Bilibina je jasno vidljiv u njegovim ilustracijama ruskim narodnih bajki, ali i u radovima u pozorišnoj produkciji. Od 1899. do 1902. on pravi seriju od šest bajki, koje objavljuje državna štamparija, zatim ista štamparija izdaje Puškinove bajke sa Bilibinovim ilustracijama. Posebno su izdate „Bajka o caru Saltanu1905. i „Bajka o zlatnom petlu1910. godine. Tokom 1905. izdana je bajka „Volga“ ilustrovana Bilibinovim crtežima, a 1911. — bajka „Roslavljev“ koju izdaje -{„Obщestvennaя Polьza“}-. U istom bajkolikom stilu sa drevnoruskim ornamentalnim motivima Bilibin pravi postavku za operu „Zlatni petao1909. godine u Ziminovom pozorištu u Moskvi.

Ivan Bilibin. Skica za kostim Komandanta u drami "Fuenteovehuna", Lopea de Vege. Staro pozorište. 1911.

U duhu francuskih misterija predstavljenih u „Čudu sv. Teofila“, 1907, obnavlja srednjovekovnu religioznu dramu; Španijom XVII veka nadahnuti su kostimi u drami Lopea de Vege „Fuenteovehuna“, u Kalderonovoj drami „Čistilište sv. Patrika“ — pozorišne produkcije Starog pozorišta 1911. godine. Humoristička karikatura te iste Španije izbija iz vodvilja Fjodora Sologuba „Čast i osveta“, koju Bilibin postavlja 1909. godine.

Naslovnice, korice knjiga i drugi Bilibinovi radovi mogu se naći u žurnalima i časopisima s početka XX veka, kao što su „Svet umetnosti“ i „Zlatno runo“, koje izdaju „Šipovnik“ i „Moskovsko knjigoizdavašvo“.

Za vreme revolucije 1905. godine crta revolucionarne karikature.

Učestvuje u osnivanju Društva za obnovu umetnosti Rusije 1915. godine, zajedno sa mnogim umetnicima svoga vremena.

Posle Oktobarske revolucije 1917. godine, Bilibin napušta Rusiju. Prvo živi u Kairu 1920. godine , a zatim u Aleksandriji, a 1925. se seli u Pariz. U tom periodu pravi izvanredne dekoracije za postavke ruskih opera. Bilibina pozivaju da uradi balet „Žar-pticaIgora Stravinskog u Buenos Ajresu i više opera u Brnu i Pragu.

Tokom godina on se miri sa sovjetskom vlašću. Učestvuje u projektovanju zgrade sovjetske ambasade u Parizu, za koju 19351936. pravi monumentalni mural „Mikula Seljaninovič“.

U domovinu se vraća 1936. godine brodom „Ladoga“ i nastanjuje se u Lenjingradu. Bilibin predaje na Ruskoj Akademiji umetnosti, nastavljajući da radi kao ilustrator i pozorišni scenograf.

Bilibin umire tokom opsade Lenjingrada, 7. februara 1942. godine u bolnici Ruske Akademije umetnosti. oslednji rad velikog slikara je bila priprema ilustracija za bajku „Djuk Stepanovič1941. godine. Sahranjen je u zajedničkoj grobnici profesora Akademije umetnosti na smolenskom groblju.

Bilibinski stil[uredi - уреди | uredi izvor]

Za bilibinski crtež je karateristična grafička prezentacija. Bilibin bi prvo napravio skicu buduće kompozicije — crne ornamentalne linije jasno ograničavaju boje, daju im količinu i perspektivu u ravni lista. Ispunjavanje vodenim bojama crno-belog grafičkog crteža služi samo da nagalsi postavljene linije. Bogato uokvirivanje crteža Bilibin vrši ornamentom.

Radovi[uredi - уреди | uredi izvor]

  • 1899 — bajka „Carević Ivan, Žar-ptica i Sivi vuk“
  • 18991900, 1902 — Vasilisa Prekrasna
  • 1899 — „Princeza žaba“
  • 1900 — „Pero Finista Svetlog-sokola“
  • 19001901 — „Marja Morevna“
  • 19011902 — „Sestrica Alenuška i brat Ivanuška“
  • 1902 — „Bela košulja“
  • 1903 — bajka „Volga“
  • 19041905 — „Bajka o caru Saltanu“, A. S. Puškina
  • 1906 — „Bajka o zlatnom petlu“, A. S. Puškina
  • 1908 — „Bajka o ribaru i ribici“, A. S. Puškina
  • 1909 — opera „Zlatni petao“, N. Rimski-Korsakova
  • 1911 — „Bajka o tri carske dive i Ivaški, popovom sinu“, A. S. Roslavljeva
  • 1919 — „Idi tuda - ne znam kuda, donesi to - ne znam što...“

Galerija[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Ivan Яkovlevič Bilibin: St., pisьma, vospominaniя o hudožnike / Sost. S. V. Golыnec. L., 1970;
  • Golыnec G. V. I. Я. Bilibin. M., Izobrazitelьnoe iskusstvo. 1972. S.5
  • Semenov O. S., Ivan Bilibin, M., Detskaя literatura, 1986
  • Golыnec G. V. Ivan Bilibin, L., Avrora, 1988
  • Ivan Яkovlevič Bilibin, 1876—1942 (Alьbom). Avt.-sost. T. F. Verižnikova. SPb., 2002

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]