Sofokle

Izvor: Wikipedia
Sofokle

Sofokle (grč. Σοφοκλής, 495–406. god. st. e.) bio je antički grčki tragički pesnik, uz Eshila i Euripida najveći dramski pisac u grčkoj književnosti.

Životopis[uredi - уреди]

Sofokle je pravi predstavnik Periklovog vremena — razdoblja najvećeg procvata Atine kako u političkom i intelektualnom životu tako i u materijalnoj kulturi. Eshil je pesnik atinskog poleta u vremenu grčko-persijskih ratova kada se počela rađati atinska demokratija, Euripid je pesnik njene krize i burnog razdoblja peloponeskog rata, a Sofokle je pesnik atinskog procvata Periklovog doba, tzv. pentekontaetije. Rodio se oko 496. godine u Kolonu Hipiju, pokraj Atine, u imućnoj porodici. Njegov otac, vlasnik radionice oružja, pobrinuo se da mu sin dobije muzičko i gimnsatičko obrazovanje kakvo je onda bilo uobičajeno. Pesnikovo detinjstvo i mladost padaju u doba kada je besneo rat protiv Persijanaca, u doba kada je Atina polako postavljala temelje svojoj kasnijoj pomorskoj snazi.

U tragičkoj umetnosti bio mu je uzor, a verovatno i učitelj, Eshil koji je, uzevši drugog glumca, stvorio dijalog i time pravu dramu. Sofokle se bavio i državnim poslovima, ali na tom polju nije pokazao naročite sposobnosti. Tako je 443/2. bio jedan od helenotamija, tj. blagajnika savezničke blagajne. Dve godine nakon toga došlo je do rata s ostrvom Samosom (441-439). U tom ratu, nakon prikazivanja Antigone, izabran je Sofokle za stratega uz Perikla koji ga je upotrebljavao za diplomatsku službu. Posle sicilijske katastrofe (413) bio je član komisije Desetorice savetnika, koja je 411. godine utrla put oligarhijskoj vlasti. Zbog toga se morao kasnije pred obnovljenom demokratijom braniti. Osim toga bio je i sveštenik Amina i Helona, demona isceljivanja. Odtale izvire njegovo poštovanje prema religiji koja, uz veru u snage čoveka, čini osnovne karakteristike njegovog pogleda na svet. Godine 468. odneo je prvu nagradu u dramskim takmičenjima: pobedio je Eshila koji otada preuzima trećeg glumca i još neke novine u drami. Sofokle se družio s mnogim književnicima i umetnicima onoga vremena, pa se sprijateljio i s Herodotom. Kao što je i sam uticao na starijega Eshila, tako je i na njega uticao mlađi Euripid. Sofokle je umro 406. godine. Posle smrti bio je uvršten u heroje (pod imenom Deksion — onaj koji dočekuje, jer je boga Asklepija poštovao i dočekivao u svojoj ku6i), a po odluci atinskog demosa prinosile su mu se svake godine na grobu žrtve.

Sačuvane drame[uredi - уреди]

Sofokle je napisao oko 130 drama, od kojih nam je 114 poznato po imenu. Sačuvalo se sedam tragedija koje u rukopisima dolaze ovim redom: Ajant, Elektra, Kralj Edip, Antigona, Edip na Kolonu, Trahinjanke, Filoktet. Godine 1911. nađen je na jednom egipatskom papirusu najveći deo njegove satirske igre Tragači (Ἰχνευταί, oko 440. god.). Pored toga što je uveo trećega glumca, povećao je Sofokle i broj lica u horu sa dvanaest na petnaest.

Ajant[uredi - уреди]

Ajant priprema samoubistvo

Drama Ajant (Αἴας, 466. god.) najverovatnije je najstarija od sačuvanih Sofoklovih tragedija, s obzirom na to da je najsličnija Eshilovim tragedijama. Ajant se nadao da će njemu kao najjačem grčkom junaku pod Trojom nakon Ahilejeve smrti pripasti Ahilejevo oružje. No presudom ahejskih vojskovođa oružje je dodeljeno Odiseju. U velikoj gorčini zbog povređene časti plane Ajant gnevom i odluči da ubije Agamemnona, Menelaja i druge koji su dosudili oružje Odiseju. Boginja Atena mu u nastupu besa pomuti um te on pokolje stoku umesto sudija. Kad je došao svesti, vidi da se osramotio, pa očajan i duboko postiđen odluči da se ubije jer mu je život izgubio svaku vrednost. Hor i Ajantova supruga Tekmesa uzalud pokušavaju da ga umire. Ajant se oprašta sa sinčićem Eurisakom i u dvoličnom govoru vara ženu i hor govoreći im da će ih poslušati, ali da će prvo na moru isprati krv i očistiti se od pokolja. Na obali se oprašta u snažnom monologu od života i zavičaja i baca se na mač. Tekmesa i hor nađu Ajanta mrtvog. Njegov brat Teukro hoće da ga sahrani, ali mu to brane Menelaj i Agamemnon. Odisej se zauzima za Ajanta. Drama se završava prizorom u kojem Teukro, Tekmesa i Ajantovi prijatelji spremaju sahranu.

Drama obrađuje tragičnu sudbinu snažnog individualizma, u strasnoj, nesalomljivoj i besprekornoj herojskoj ličnosti. Ajant je surov ali iskren ratnik koji se u svom radu uvek upravlja osećajem časti. On je u svojoj tvrdoglavosti i preteranom samopouzdanju otišao predaleko, te njegov ponos prelazi u oholost. U takvom stanju izgubio je duševnu snagu i sposobnost da se obuzda.

Elektra[uredi - уреди]

Elektra i Orest, iz Priča grčkih tragičara, Alfred Church, 1897

U drami Elektra (Ἠλέκτρα, između 430. i 420. godine) pesnik obrađuje istu temu kao i Eshil u Hoeforama, tj. smrt Klitemnestre i Egista, koje je ubio Orest, osvećujući ubistvo svoga oca Agamemnona. Orest dolazi pred kraljevski dvor u Mikeni s vernim prijateljem Piladom i starim učiteljem kome je, nakon Agamemnonova ubistva, Elektra predala malog brata Oresta, da ga spasi od sigurne smrti koja mu je pretila od majke i Egista. Stari učitelj odveo je Oresta u Fokidu kralju Strofiju, Piladovom ocu, koji ga je rado primio. Na Elektrin poziv vratio se Orest kući da se po Apolonovom nalogu osveti ubicama svoga oca. Starog učitelja šalje Orest preobučenog kao tuđinca u dvor da javi Klitemnestri i Egistu da je Orest poginuo. Dotle odlazi Orest s Piladom na očev grob da prinese žrtvu i zamoli mrtva oca za pomoć. Iz dvora izlazi Elektra, žali se na grubo ponašanje svoje majke i Egista i moli bogove za osvetu. Hor, sastavljen od njenih prijateljiica, teši je u teškom bolu. Tada iz dvora izlazi Elektrina sestra Hrizotemida koju je majka, uplašena snom, poslala sa žrtvom na Agamemnonov grob. Elektra moli sestru da ne prinosi žrtvu jer će uvrediti mrtvog oca, već da se na grobu pomoli za osvetu. Dolazi Klitemnestra, koja oštro grdi Elektru i moli Apolona da odvrati od nje nesreću, jer se još uvek boji svoga sna. Učitelj obaveštava Klitemnestru o Orestovoj smrti; ona se raduje jer se nada da će biti slobodna od osvete. Klitemnestra odlazi s učiteljem u dvor, a Hrizotemida se vraća s veselom vešću da se Orest vratio, jer je na očevom grobu videla svežu žrtvu i uvojak kose. Njena radost prestaje kad joj Elektra otkriva najnoviju vest o Orestovoj smrti. Sada Elektra odlučuje da se sama osveti za očevo ubistvo i poziva sestru da joj u tome pomogne. Hrizotemida odbija pomoć jer se boji. Dolaze Orest i Pilad; Orest drži urnu s tobožnjim pepelom mrtva Oresta. Elektra počne da jadikuje, a Orestu bude žao sestre, te joj se otkriva. Presrećna Elektra grli brata, ali ih stari učitelj opominje na oprez. Svi ulaze u dvor, ali Elektra brzo izlazi i pazi da ne bane iznenada Egist koji je bio odsutan. Iz kuće se čuju Klitemnestrini jauci. Orest je ubio majku i izašao iz dvora. Eto i Egista. Kad on čuje za Orestovu smrt, zahteva da mu se donese njegovo telo. Egist dolazi do pokrivena Klitemnestrina tela, otkriva ga i odmah shvata da je i njemu kucnuo poslednji čas. Orest vodi Egista, u dvor da ga ubije na onome mestu gde je on ubio njegova oca Agamemnona.

U obradi ovoga motiva Sofokle se nmogo udaljio od Eshila. Kod Eshila se sukobljuje očinsko pravo s majčinskim, a Sofokle stoji potpuno na stajalištu očinskog prava. Kod Eshila Orest se koleba i nakon osvete progone ga Erinije, a kod Sofokla on izvršava osvetu bez oklevanja. On ne oseća grižu savesti i ne progone ga Erinije. Elektra je kod Eshila sporedno lice, a kod Sofokla glavno. Sofokle je Elektri dao gotovo iste karakteristike kao Antigoni. Elektra je herojski lik koji svesno odabire trpnju. Do pojave brata Oresta ona je jedini nosilac protesta protiv gospodstva svoje majke i Egista. Kad čuje za bratovljevu smrt, odlučuje žrtvovati svoj život samo da izvrši delo osvete. Njen lik je još jače istaknut time što joj je suprotstavljen lik njene krotke, bojažljive i majci poslušne sestre Hrizotemide, koja je vrlo slična Ismeni u Antigoni. Osim toga, Klitemnestrin lik nema one tragičke veličine kao kod Eshila. Sofokle je u svojoj drami pojačao odbojne crte Klitemnestrinog karaktera.

Kralj Edip[uredi - уреди]

Glavni članak: Kralj Edip
Antigona izvodi slepog Edipa iz Tebe, Charles Francois Jalabeat, Muzej lepih umetnosti u Marseillesu

Tragedija Kralj Edip (Οἰδίπoυς τύραννoς, 430. god.) ne obrađuje kao neposrednu temu Edipov zločin, nego njegovo postepeno razotkrivanje samoga sebe. U Tebi hara kuga, a mnoštvo tebanskog naroda sedi na stepenicama žrtvenika pred kraljevskim dvorom i čeka Edipa da ga zamoli da grad spasi te nevolje. Dolazi Edip i kaže narodu da je poslao šuraka Kreonta u Delfe da pita proročište za savet. Kreont saopštava da će kuga prestati ako se pronađe, kazni i iz zemlje protera ubica kralja Laja. Tebanski starci, koji sačinjavaju hor, savetuju Edipa da za savet pita vrača Tiresiju, ali vrač neće da oda ubicu. Edip se razgnevi i optuži vrača da je sigurno u vezi s ubicom. Gnevan Tiresija označava kao ubicu Edipa koji misli da se vrač tako dogovorio sa Kreontom, jer se taj želi domoći prestola. Kreont se pokušava opravdati, ali pritom dolazi do svađe između njega i Edipa. Sada se pojavljuje Jokasta koja umiruje kralja govoreći mu da se ne boji vračeva proroštva jer se nije ispunilo ni proroštvo da će Laj poginuti od sina; ubili su ga, naime, na raskršću razbojnici, a sin je bio izložen nakon poroda. Edip se sada seti da je i on ubio nekoga na raskršću, ali misli da to nije bio taj kad se već tvrdi da su ga ubili razbojnici. Da se o tome uveri, šalje po pastira koji je jedini od tadašnje Lajeve pratnje ostao živ. Uto stiže iz Korinta glasnik koji Edipu javlja za smrt njegova oca Poliba, a narod traži da im Edip bude kralj. To Edip odbija bojeći se proroštva da se ne bi oženio majkom, Polibovom ženom. Glasnik ga umiruje govoreći mu da je njegov strah neopravdan jer ionako nije Polibov sin. Na Edipovo pitanje odakle to zna, odgovorio je glasnik da ga je on lično primio na Kiteronu od Lajevog pastira kad su ga hteli izložiti. Taj je pastir onaj isti po kojega je poslao Edip. Jokasta shvati strašnu istinu i bez reči odlazi u dvor. Pojavljuje se i pastir koji nikako neće da odgovori na Edipova pitanja, ali konačno pritisnut Edipovim pretnjama izjavljuje da je Edip, sin Lajev i Jokastin, ubica svoga oca i suprug vlastite majke. Edip izvan sebe od boli odlazi u dvor. Uskoro sluga javlja da se Jokasta obesila, a Edip sam sebe oslepio. Slepi Edip izlazi iz dvora i moli Kreonta da se pobrine za njegove kćerke (Antigonu i Ismenu), a sinovi (Eteokle i Polinik) će se lako snaći. Edip se vrlo ganutljivo oprašta s kćerkama, a Kreonta moli da ga otpremi iz zemlje. Kreont pristaje na to, ali prvo želi za savet da pita proročište u Delfima. Hor završava tragediju opomenom da nikoga ne treba smatrati pre smrti srećnim.

Kralj Edip se uz Antigonu smatra remek-delom Sofoklove dramske umetnosti. To je svakako najjače Sofoklovo delo. U Kralju Edipu ocrtao je pesnik tragičnu sudbinu istoga lica koje je i Eshil obradio u tebanskoj trilogiji (Laj, Edip, Sedmorica protiv Tebe). Dok je Eshil svoju radnju zasnovao na prokletstvu roda, tj. čitava tragika prikazana je kao nasledstvo krivice, Sofokle je usredsredio svu dramsku radnju na ličnu Edipovu sudbinu. Edip upotrebljava svu snagu svoje volje i oštroumnosti da pronađe i kazni Lajevog ubicu i tako spasi Tebu od nevolje. U upornoj istrazi dolazi do strašne spoznaje. Sofokle je majstorski ocrtao kako postepeno ali sigurno izlazi na videlo strašna istina. Iako je Edip pritisnut dubokom patnjom i strašnom moralnom brigom, on ipak nije klonuo, nego i tada pokazuje veliku snagu i svest, jer mirno prima na sebe svoju gorku sudbinu. Jokasta pokušava da potkopa veru u proročanstva, ali delfijski Apolon preko Tiresije izlazi kao pobednik. Ta pesnikova tragedija nam kazuje kako je ljudska mudrost ograničena i sreća promenljiva, dok nasuprot tome stoji božansko sveznanje. Čitavom tragedijom provlači se slavljenje delfijskog proročišta, koje se u ono doba, pod uticajem sofistike, sve više napadalo. Kralj Edip je zapravo apologija delfijske religije.

Antigona[uredi - уреди]

Antigona i Polinikovo tijelo

Sadržaj Antigone (Ἀντιγόνη, 441. god.) uzet je iz tebanske priče. Antigona je zapravo nastavak Eshilove drame Sedmorica protiv Tebe. Antigona, kćerka Edipova, poziva sestru Ismenu i saopštava joj da je novi tebanski kralj Kreont zabranio da se sahrani njihov brat Polinik jer se borio protiv Tebe, dok je Eteokle koji se borio za grad dostojno sahranjen. Ona je čvrsto odlučila da sahrani brata, a Ismena pokušava da je od toga odvrati jer je određena smrtna kazna za onoga ko sahrani Polinikovo telo. No Ismena ne uspeva da odvrati sestru od njene čvrste odluke. Dok Antigona ide da ostvari svoju odluku, ulazi hor tebanskih staraca i peva veselu pesmu od radosti što je pobeđeni neprijatelj ostavio Tebu. Dolazi Kreont i ponavlja starcima svoju zabranu i traži od njih da mu budu u pomoći. Uto stiže jedan od stražara koje je Kreont odredio da čuvaju mrtvo Polinikovo telo i javlja da je neko sahranio Polinika. Kreont preti stražaru smrću ako ne dovede krivca. Uskoro stražar dovodi Antigonu koja je bila uhvaćena kako ponovo vrši simboličku sahranu, posipajući bratovljevo telo zemljom. Strašan vetar i stražari skinuli su zemlju kojom je Antigona već jedanput posipala bratovo telo. Antigona bez straha priznaje svoje delo i uvereno brani pravednost svoga postupka pozivajući se na krvno srodstvo i nepisane "božanske" zakone koji vrede više od onih koje su ljudi stvorili. Kad Ismena vidi da joj je sestra izgubljena, spremna je i ona snositi sestrinu sudbinu, ali Antigona to odbija. Kreont stavlja devojke pod stražu, a hor peva pesmu o žalosnoj sudbini labdakidske kraljevske kuće. Hemon, Kreontov sin i Antigonin verenik, doznaje za njeno delo pa odlazi ocu i upozorava ga da su simpatije tebanskog naroda na Antigoninoj strani. No Kreont ne popušta, i nakon oštrog sukoba Hemon odlazi besan, te Kreont određuje da se Ismena pusti, a Antigona živa sahrani u kamenoj grobnici. Hor slavi ljubav, Antigona polazi u grob žaleći što mora mlada i neudata umreti, ali je potpuno uverena da je postupila pobožno. Slepi vrač Tiresija objavljuje Kreontu da su bogovi na njega ljuti i proriče mu strašne muke ako ne sahrani Polinika i oslobodi Antigonu. Kreontov otpor je slomljen. On se boji Tiresijinih reči i zato sada žuri da sahrani Polinika i oslobodi Antigonu, ali je već kasno. Iz glasnikovih reči, upućenih horu i Kreontovoj ženi Euridici, saznajemo da se Antigona obesila u grobnici, a Hemon se na očeve oči probo mačem i izdahnuo kraj tela svoje mrtve verenice. Vraća se Kreont s mrtvim telom svoga sina i saznaje da mu se žena Euridika ubila proklinjući ga kao ubicu njihovog deteta – Hemona. Tragediju završava hor opomenom da se ne smeju vređati božanski zakoni.

Predmet u Antigoni je tragična sudbina autokratske zaslepljenosti: Kreontovo naređenje sukobljava se sa opštim zakonom zasnovanim na ljudskoj prirodi. Antigona svesno ustaje protiv sile koja gazi osnovne ljudske principe na kojima se temelji društveni poredak i domovina, i bez straha od smrti ispunjava svoju dužnost prema mrtvom bratu. Ona je kažnjena smrću, a Kreont, s čijim se naređenjem niko ne slaže, izgleda samo načas pobednik, ali se uskoro pojavljuje kao slomljeni, bedni vlastodržac koji je tvrdoglavošću i umnom zaslepljenošću razorio sreću svoje porodice. Kreont je nasilnik koji u apsolutnoj moći kao jedinom merilu države vidi svoju veličinu i vrednost. Za njega sve drugo ima vrednost samo ako služi njegovoj apsolutnoj moći. On je opijen vlašću te u uverenju da postupa pravo čini najveću nepravdu. Zato i propada i priznaje da se ogrešio o zakone koji zabranjuju vređanje mrtvih. Antigonina smrt je ujedno i njena pobeda koja uzrokuje i potpuni Kreontov poraz. Državne zakone treba poštovati, ali oni pre svega moraju biti takvi da ne vređaju dostojanstvo čoveka, a često mogu biti zastareli u odnosu na razvoj društva, pa ih onda treba promeniti i prilagoditi novom vremenu. Sofoklovi junaci u Antigoni su pravi ljudi s jasno izraženim individualnim karakterom. Njihovo delovanje potpuno zavisi od njihove slobodne volje.

Edip na Kolonu[uredi - уреди]

Glavni članak: Edip na Kolonu
Edip na Kolonu

Tragediju Edip na Kolonu (Oι̉δίπoυς ἐπὶ Κολωνῷ, 406. god.) napisao je pesnik napisao u 90. godini života, a prikazao ju je nakon njegove smrti njegov istoimeni unuk 401. godine. U njoj se nastavlja Kralj Edip, dok se u Antigoni nastavlja Edip na Kolonu. Međutim, ove tri tragedije nisu činile trilogiju. Drama se zbiva u pesnikovom rodnom mestu. U gaju Eumenida nalazi se ulaz u podzemni svet. Ovamo dolazi iz Tebe prognani Edip u pratnji kćerke Antigone i seda na kamen u svetom gaju. Apolon je obećao Edipu da će u tom gaju napokon naći smirenje. Hor, sastavljen od kolonskih staraca, traži od Edipa da napusti sveto mesto i ode iz njihove zemlje. Na Antigoninu molbu ostavlja hor Edipa na miru. Po Edipovoj želji šalje hor po kralja Tezeja jer Edip želi da govori s njim. Pojavljuje se Ismena, druga Edipova kćerka, i javlja ocu da se njegov sin Polinik, svrgnut s vlasti u Tebi od brata Eteokla, sprema s velikom vojskom na svoj rodni grad Tebu. Proročište je odredilo pobedu onome uz koga bude Edip. Zato će k njemu doći Kreont da ga privoli da se vrati u Tebu i tako sačuva Eteoklovu vlast. No Edip neće da pomaže onima koji su ga svojevremeno proterali iz Tebe, ali se boji da će Kreont upotrebiti silu, pa zato traži zaštitu Atinjana. Kad je došao Tezej, atinski kralj, moli ga Edip za zaštitu, a kao nadoknadu obećava mu svoje mrtvo telo koje će štititi Atinu od neprijatelja. Tezej mu obećava svoju zaštitu, a hor peva prekrasnu pesmu u kojoj Sofokle slavi lepotu rodnog mesta Kolona. Dolazi i Kreont. Edip odbija da pođe s njim, a Kreont mu otima njegove kćerke i preti da će i njega na silu odvesti sa sobom. Na poziv hora dolazi kralj Tezej te izbavlja devojke i štiti Edipa. Uto se pojavljuje Polinik i moli oca da pođe s njegovom vojskom protiv Tebe. Edip proklinje sina i proriče sigurnu smrt i njemu i njegovom bratu Eteoklu. Polinik ne odustaje od svog poduhvata i moli sestru Antigonu da ga sahrani ako pogine u borbi. Polinik odlazi i u taj čas se čuje grmljavina. To je bio znak za Edipa da mu je došao čas konačnog smirenja. On se udaljuje s kćerkama i Tezejem. Glasnik javlja da se Edip dirljivo oprostio s kćerkama i zamolio Tezeja da se pobrine za njih. Tada se začuo glas božji, devojke su se odstranile, a Tezej je ostao sam s Edipom koji je odjednom nestao. Hor teši devojke. Uto se vraća Tezej. Antigona ga moli da im pokaže očev grob, ali joj Tezej odgovara da mu je Edip rekao da se niko ne približava tom mestu i ujedno mu naredio da čuva tajnu njegove smrti, pa će zemlja biti uvek srećna. Na Antigoninu molbu obeća Tezej da će ih vratiti u Tebu, jer Antigona želi da spreči međusobnu borbu i smrt braće. Hor poziva Edipove kćerke da ne nariču više za nestalim ocem.

Pesnik je u toj drami ublažio tamnu sliku ljudske sudbine koju je ocrtao u Kralju Edipu. Slepi izgnanik Edip doživeo je u svojim patnjama pročišćenje i našao potpuno smirenje. Edip radosno i ponosno prima svoju sudbinu i hrabro podnosi sve udarce, nevolje i boli koje su mu više sile odredile. On je svestan da je počinio težak zločin u neznanju i zato se ne oseća krivim. U toj drami proslavio je Sofokle prosvetu svoga grada koja je oličena u pravednosti, moralnoj čistoći i čovekoljubivosti mitološkog atinskog kralja Tezeja. Pesnik je u ovoj drami prikazao junake svojih drugih tebanskih tragedija. Antigona je ovog puta nežna kćerka, verna pratilja slepoga oca, puna ljubavi i osećanja. Ismena je takođe odana svome ocu, a Kreont sklon nasilju. Lirski delovi tragedije ne zaostaju nimalo za onima u ranijim pesnikovim delima. Posebno je lepa himna u čast Kolona, pesnikovog zavičaja. Ta drama je dokaz da je Sofoklo i u dubokoj starosti bio pun stvaralačke snage i svežine.

Trahinjanke[uredi - уреди]

Heraklovo telo na lomači, gravura iz 1546, Hans Sebald Beham (1500-1550)

U drami Trahinjanke (Tραχίνιαι, između 450. i 440. god.) obrađuje pesnik nehotičan zločin Dejanire, žene Heraklove. Radnja se zbiva u Tesaliji pred dvorom kralja Keika kod kojega boravi Heraklova supruga. Ona se žali da već petnaest meseci nema nikakvog glasa od svoga muža. Nju teši hor, sastavljen od trahinskih devojaka. Dejanirina sluškinja joj savetuje da pošalje sina Hila u potragu za ocem. Hil otkriva majci da Herakle vojuje na Ehaliju, grad Euritov na Eubeji. Dejanira šalje sina Heraklu. Uto stiže Heraklov glasnik Liha i vodi zarobljenike među kojima se nalazi i lepa Jola, kćerka Euritova. Liha javlja Dejaniri da će se Herakle vratiti kad na Eubeji prinese pobednu žrtvu Zevsu. Dejanira je srećna, ali njenu sreću pomućuje glasnik koji joj priznaje da je Herakle razorio Ehaliju radi lepe Jole. Želeći da sačuva sebi ljubav muža, šalje Dejanira mužu košulju, natopljenu krvlju kentaura Nesa. No uskoro je zažalila zbog ovoga, jer je vunu koju je umočila u kentaurovu krv da njome natopi košulju izgrizao otrov. Ona sluti nesreću i spremna je umreti ako se nešto dogodi Heraklu. Vraća se Hil i javlja majci da je Herakla obuzela strašna bol kad je obukao košulju, i da ju je zato prokleo, a njima naredio da ga odvedu kući. Dejanira odlazi u dvor ne rekavši ništa. Prijatelji donose Herakla koji u strašnim bolovima traži ženu da je kazni. Sin Hil javlja da se ona ubila. Sada Herakle uvidi da je i njemu došao poslednji čas. Zevs mu je bio rekao da će ga ubiti neko ko je već mrtav. Proročanstvo se ispunjuje, jer mu je to osveta od kentaura Nesa, koga je Herakle ubio kad mu je mladu ženu Dejaniru prenosio preko reke. (Umirući kentaur savetovao je Dejaniri da uzme njegove krvi jer će time očuvati vernost muža.) Herakle moli sina da mu spremi lomaču. On to obećava, ali neće da je zapali svojom rukom. Tada još traži od sina da Jolu uzme za ženu. Na kraju nose Herakla na goru Etu da ga spale na lomači.

U Trahinjankama prikazuje Sofokle sudbinu plemenite i verne Heraklove žene i tragičnu sudbinu nevernoga Herakla. Kad Dejanira sazna da joj je muž neveran, ona želi sačuvati njegovu ljubav, pa mu zato šalje košulju, natopljenju krvlju kentaura Nesa, jer joj je taj nekada rekao da će tako sačuvati ljubav muža. Kad je videla da ju je kentaur prevario, ispašta dobrovoljnom smrću svoj nehotični zločin. Herakle je neobuzdani muškarac koji vrši nasilja da zadovolji svoje strasti. On je grubi nasilnik koji ne pokazuje nimalo osećanja za vernu Dejanirinu ljubav ni u onom času kad saznaje da je zapravo nevina pogodena strašnom smrću. On se u taj čas brine samo za svoju ljubavnicu Jolu zbog koje je razorio i njen rodni grad. Trahinjanke zapravo obrađuju brak kao osnovni temelj ljudske zajednice. S jedne strane je verna i nežna žena koje nehotice ubija voljenoga muža i sebe, a s druge muž koji se potpuno prepustio strastima, pa svojim postupkom razara vernost i porodičnu sreću.

Filoktet[uredi - уреди]

Filoktet, ulje na platnu, 1786-1788 Jean-Germain Drouais

Sadržaj drame Filoktet (Φιλοκτήτης, 409. god) uzet je iz trojanskog ciklusa. Na pustom ostrvu Lemnosu živi već deset godina Filoktet, Peantov sin, koji ima luk i strele Heraklove, a dobio ih je na dar od Herakla kad je potpalio njegovu lomaču. Filokteta je ujela zmija, pa je bolnom vikom ispunjavao grčki tabor, a osim toga počela mu je rana zaudarati. Zato su ga Grci, polazeći na Troju, ostavili na Lemnosu. Međutim, proročište im je javilo da će Troju zauzeti Neoptolem, Ahilejev sin, pomoću Heraklova luka i strela zajedno s Filoktetom. Ako oni ne budu prisutni, Troja neće pasti. Stoga su od Troje došli na Lemnos Odisej i Neoptolem u pratnji mornara, koji čine hor, da Filokteta odvedu pod Troju. Kad stignu do pećine u kojoj boravi Filoktet, kaže Odisej Neoptolemu da će samo lukavstvom postići cilj, a posebno se treba čuvati Filoktetova luka i strela. Hor žali strašnu sudbinu Filoktetovu kome rana trune i zadaje teške boli. Odisej se sakriva jer se boji, a Neoptolem se sastaje s Filoktetom. Kad ovaj čuje da su došljaci Grci, spominje im svoju nesreću u koju su ga bacili Atrejevići i lukavi Odisej. Neoptolem, po Odisejevom uputstvu, vara Filokteta da su i njega uvredili pa se sada vraća kući jer ne želi više pomagati Atrejevićima u boju. Filoktet preklinje Neoptolema da i njega povede kući na svojoj lađi, što mu on i obećava. Kad su se spremali na polazak, zaboli Filokteta rana, te on načas gubi svest, ali čas pre poverava Neoptolemu na čuvanje luk i strele. Dok Filoktet spava, hor savetuje Neoptolemu da beži s lukom i strelama, ali on to odbija jer ga je Filoktetova nevolja toliko ganula da mu odluči reći pravu istinu. Kad je Filoktet od Neoptolema čuo svrhu njegovog dolaska, traži natrag luk i strele koje mu Neoptolem spremno vraća premda ga Odisej, koji se sada pojavljuje, odvraća od toga. I pored svih nagovaranja, Filoktet neće da s njima pode pod Troju. Uto se pojavljuje Herakle (deus ex machina). On kazuje Filoktetu konačnu odluku bogova: da mora otići pod Troju gde će i ranu izlečiti. Filoktet se rado pokorava božanskoj zapovesti.

U toj drami pesnik obrađuje borbu izmedu intrige, laži i otvorene čestitosti. Predstavnik prve dve je lukavi Odisej, a treće pošteni Neoptolem. Filoktet gaji u sebi mržnju prema Atrejevićima i Odiseju koji su ga sramotno napustili, i zato neće nikako da popusti. Drama je sagrađena na sukobu tri različita karaktera. Odisej je lukav i bezobziran političar koji ne preza ni od laži ni od prevare samo da postigne cilj. Njemu je svako sredstvo za postizanje cilja opravdano. Neoptolem je iskren i otvoren lik koji po svojoj prirodi ne može činiti zlo. On doduše popušta u prvi mah Odiseju jer ga je savladala čežnja za slavom, ali uskoro pokazuje svoju iskrenost i čestitost, vrline koje nosi u sebi. Filoktet je uporan u svojoj nepopustljivosti. U sukobu takva tri različita karaktera situacija se tako zaoštrava da je može razrešiti samo božanska intervencija.

Značaj i uticaj[uredi - уреди]

Sofoklov pesnički rad predstavlja veliki korak napred u razvoju drame. On je prebacio osnovu tragične radnje na čoveka i njegovo delovanje. U njegovim delima ne pokreće više radnju izravno božanstvo, nego slobodna ljudska volja. Zato on s mnogo više pažnje crta karaktere svojih likova i trudi se da im dâ što više ljudskih svojstava. Svojim pesničkim sposobnostima stvorio je monumentalne likove kao što su Edip, Antigona, Elektra i Filoktet. Sofoklovi junaci, upoređeni s Eshilovim, imaju mnogo složeniji i bogatiji duševni život. Veštim preplitanjem radnje i izmenama situacije Sofokle je u doživljaje svojih lica uneo mnogo više raznolikosti i dao potpunije crte njihovih karaktera. Snaga volje njegovih protagonista uvek je tako jaka da nikada ni časa ne oklevaju u svojim postupcima da bi sačuvali svoju čvrstu odluku.

Da je pesnik svesno idealizovao svoje likove, dokazuje nam njegova izjava, a nju nam prenosi Aristotel, koji u Poetici kaže: "Sofokle reče da on prikazuje ljude kakvi treba da budu, a Euripid kakvi jesu". Sofoklovi su, dakle, junaci likovi za kojima se treba povoditi, a Euripidovi slaba stvorenja poput tadašnjih savremenika sa svim njihovim strastima i manama. Svaka Sofoklova drama odlikuje se bogatstvom lica vrlo različita karaktera. Da bi što plastičnije ocrtao i što snažnije istakao karakter glavnoga junaka, pesnik uz glavnog junaka prikazuje i lice potpuno suprotnog karaktera: bojažljiva Ismena – odvažna Antigona, poslušna Hrizotemida – nepopustljiva i junačka Elektra, ljupka Tekmesa – tvrdoglav i grub Ajant, lukavi i verolomni Odisej – čestiti Neoptolem. Posebno velika pažnja posvećena je ženskim likovima. Uz herojske likove Antigonu i Elektru, prikazao je Sofokle i skromne žene Dejaniru i Tekmesu, koje se u svojim svojstvima približavaju običnim, pravim ženama.

Sofokle je posebno voleo tzv. tragičnu ironiju, za koju je dobar primer dao u liku Klitemnestre u Elektri. Klitemnestra je pomislila da joj Orestova smrt osigurava duševni mir, i prerano se poveselila da se zauvek rešila straha od osvete, kad odjednom dolazi Orest koji je ubija.

Dramska kompozicija Sofoklovih tragedija veoma je jasna. Na početku svake tragedije vidi se tačno izrađen plan ponašanja glavnog junaka koji svojom čvrstom voljom jamči da će do kraja izvršiti svoj zadatak. Dramska radnja čas raste čas se usporava, dok odjednom ne dođe do prekretnice nakon koje nastupa katastrofa koja raspliće čvor.

Hor kod Sofokla nema onu ulogu koju je imao kod Eshila i ne iznosi, osim retko, pesnikove misli, kako je to kod Eshila. Pesme hora su uvek povezane s glavnom radnjom: one su skladan deo celine jer su kao neka pratnja glavne radnje. Kod Euripida su, naprotiv, horske pesme u slaboj vezi s glavnim sadržajem, pa bi često pojedina horska pesma mogla pristati svakoj tragediji. Kod Sofokla je hor predstavnik naroda: on teši, izmiruje, upućuje, prekoreva, odvraća. Često je hor potreban da svojom pesmom ispuni vreme dok se ne pojavi novo lice, tj. dok se glumac preobuče, a često je jedini slušalac monologa nekoga glumca.

Jezik Sofoklov je lep, dikcija jasna, laka i gipka. Sve te osobitosti odaju vrsnog dramatičara. Uvođenjem trećeg glumca dao je on antičkoj tragediji konačan oblik. Uz povećanje hora na petnaest članova, treća mu je novina uvođenje scenografije, tj. pozorišnog slikarstva. Sofokle je ušao u svetsku književnost kao stvaralac monumentalnih likova.

Vanjski linkovi[uredi - уреди]