Satirska igra

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Stari Silen (Papposilenus) svira krotal (udarački instrument), statueta od beotske terakote, Louvre

Satirska igra ili satirska drama bila je vrsta starogrčke tragikomedije, koja je u biti nalikovala grubljim komičkim oblicima kakve su lakrdija, parodija i burleska. Hor su u satirskoj igri činili satiri, čvrsto povezani s njihovim ocem Silenom. Radnja se zasnivala na nekoj epizodi iz grčke mitologije i bila je ispunjena pijanstvom, seksualnim aluzijama i pokretima (uključujući rekvizite u obliku falusa), podvalama, gegovima i opštim veseljem.

Satirska igra bila je uz tragediju i komediju, jedna od tri osnovne vrste atičke drame. Prema antičkoj tradiciji, prve satirske drame napisao je Pratina iz Flijunta u Argolidi oko 500. pne.[1] Preselivši se u Atinu, on je možda izvršio adaptaciju ditiramba i njegovog hora satira, čime je dopunio tragediju koja se nedugo pre toga bila razvila u Atini. Ta adaptacija naišla je na odobravanje, pa su je dalje razvili njegov sin Aristeja, Heril, tragičar Eshil i drugi.

Na atinskim Dionisijama svaki dramatičar po običaju je ulazio u dramsko nadmetanje sa četiri svoja komada: s tri tragedije i s jednom satirskom igrom, koja se izvodila ili na kraju ili između druge i treće tragedije. Možda je previše simplističko mišljenje da je njena funkcija bila da osigura neku vrstu olakšanja i ublažavanja ozbiljnih tema koje je obrađivala ozbiljna, sumorna i fatalistička tragedija. Satirska igra bila je kratka i u stihovima je zauzimala otprilike polovinu jedne prosečne tragedije. Opšta tema sudbine i božanskog uticaja na ljudski život, koja je centralni motiv tragedije, ovde se razvijala u veselju satira i Silena, Dionisovih pratilaca.

Postanak[uredi - уреди | uredi izvor]

Poreklo i nastanak satirske igre možda se može potražiti u drevnim proslavama u čast boga Dionisa. Rush Rehm smatra da su na njima obeležavani "poljoprivredni ciklusi setve i žetve" u bliskoj vezi s Dionisom, koji je bio utelovljenje "jednog temeljnog paradoksa inherentnog našem svetu, koji istovremeno rađa ali je i potencijalno destruktivan".[2] Na dramatskim svetkovinama na Velikim Dionisijama u klasičnoj Atini, koje su naravno isto bile posvećene Dionisu, svaki je tragičar morao izvesti na pozornicu tri tragedije i jednu satirsku igru, koja se obično igrala poslednja.[3] Tačni postanak satirske igre i dalje je predmet rasprave. Brockets primećuje da antičke vesti uglavnom "pripusuju Pratini zaslugu da je izumeo ovaj žanr negde pre 501. pne.",[4] a to stanovište podržava i argument P. E. Easterlinga da se do 5. veka pne. satirska igra već smatrala integralnim delom tragičkog performansa.[5] Brockett sugeriše i mogućnost da je satirska igra mogla biti i prvi dramski oblik, iz kojega su se zatim postepeno razvile i tragedija i komedija.[6]

A. E. Haigh, s druge strane, tvrdi da je satirska igra ostatak iz "primitivnog perioda bakhičkog kulta".[7] Haigh daje nekoliko primera zabeleženih na Velikim Dionisijama: tako je 472. pne. Eshil osvojio prvu nagradu s tragedijama Finej, Persijanci i Glauk te satirskom igrom Prometej. Što se tiče Euripida, Haigh podvlači satirske igre Žeteoci (431. pne.) i Sizif (415. pne.), kao i tragediju Alkestida, koju je Euripid uz dozvolu prikazao kao četvrtu umesto tradicionalne satirske igre.[8]

Mitološko poreklo satira usko je povezano s uključivanjem Dionisa u grčku kulturu. Satiri i njihovi ženski parnjaci , meneade, bili su pratioci Dionisa, "koji je kasno uključen u Olimp i verovatno je bio azijskog porekla".[9] Prema Rogeru Lancelynu Greenu, satiri su verovatno prvobitno bili manja božanstva prirode, dok je njihov vođa Silen nastao kao vodeno božanstvo, tvorac izvora i proplanaka.[10] Silen je već bio Dionisov pratilac kad su mu priključeni satiri, te je tada proglašen njihovim ocem.[11] Satiri su se odlikovali amoralnošću, pijančenjem i opštim nepoštovanjem tradicionalnih vrednosti i granica.[12] Eric Csapo i Margaret C. Miller smatraju i da su satiri snažno povezani s muzikom i plesom i smatraju ih "arhetipskim muzičarima i plesačima",[13] čime ih povezuju s dionisijskim procesijama i s poreklom scenske umetnosti.[14]

Struktura i sadržina[uredi - уреди | uredi izvor]

U fragmentu satirske drame Enej, koju je možda napisao Sofokle, satiri se pojavljuju na jednom atletskom takmičenju (na kome je nagrada kraljeva kći) i ovako opisuju sami sebe:
"Mi smo deca nimfi, sledbenici Bakhovi, uz bogove živimo. Svakom smo umeću vični: borimo se kopljima, rvemo se, jašemo konje, boksujemo, grizemo, za prepone hvatamo; mi pevamo sa sluhom, proričemo tačno i bez laži, u tančine znamo medicinu, premeravamo nebesa, plešemo, poznajemo i podzemni svet. Zar je toliko znanje beskorisno? Sve to može biti tvoje ‒ samo nam svoju ćerku daj!"
—fragment iz satirske drame Enej[15]

Građa za satirsku dramu uzimana je, kao i za tragediju, iz epike ili mitologije, a njena radnja, koja se odvijala pod otvorenim nebom, u nekoj osamljenoj šumi, utočištu satira, uglavnom je imala neki element tragedije. No uzvišenost i veličanstvenost karakteristične za tragediju bile su donekle umanjene, iako sjaj tragičkog kostima i dostojanstvo herojskih likova ni na koji način nisu bili okrnjeni. Zabavni efekt satirske igre nije zavisio toliko od samog zapleta, kao u komediji, koliko od odnosa hora prema tom zapletu. A taj odnos bio je u skladu s razuzadnošću, opscenošću i drskošću, a istovremeno i kukavičlukom satira. Broj članova hora (tj. satira) nije danas poznat, no verovatno ih je bilo dvanaestorica ili petanestorica, kao u tragediji. U skladu s opštom predstavom o satirima, njihov se kostim sastojao od jarčeve, koju bi prebacili na svoje nago telo, a osim toga nosili su i skarednu masku i nakostrešenu periku. Ples hora satirskoj drami zvao se sikinis i sastojao se od neobuzdanog skakanja i preskakanja.

Jedina satirska igra koja se u celini sačuvala jeste Euripidov Kiklop, čija se radnja zasniva na Odisejevom susretu s kiklopom Polifemom u IX knjizi Odiseje. Eshil je naročito bio poznat po svojim satirskim igrama: "Aristija i njegov otac Pratina", kaže Pausanija, "pisali su najpopularnije satirske igre izuzimajući one Eshilove".[16] Najveći sačuvani fragment iz Eshilovih satirskih igara pripadao je njegovim Pecarošima s ribarskom mrežom (Δικτυουλκοί), u kojima Danaju i njenog malenog sina Perseja more izbaci na obalu, gde ih pronađu Silen i satiri. Sačuvani su i duži fragmenti Sofoklove satirske igre Tragači (Ιχνευταί), u kojoj Apolon angažuje satire da mu pronađu ukradenu stoku, a ovi otkriju malenog Hermesa kao počinioca. Postoje i kraći fragmenti drugih satirskih igara. Budući da njena draž nije bila tako univerzalna, satirska se igra do polovine 4. veka pne. odvojila od tragičkog nadmetanja.[17] No izgleda da su se satirske drame i dalje pisale i izvodile sve do 2. veka nove ere, premda je većina njih izgubljena bez traga.[18] S druge strane, sačuvan je jedan fragment muzičkog zapisa iz neke satirske drame.[19] Nije poznato da li se satirska igra izvodila u rimskom pozorištu, premda ima indicija koji na to ukazuju,[20] a Horacije u svom Pesničkom umeću daje i pravila ovog žanra. [21] U svakom slučaju, zna se da se kod Rimljana nakon tragičkih predstava izvodila atelanska igra, koja je mogla imati istu ili sličnu funkciju kao satirska drama kod Grka.

Glumac kao Paposilen, oko 100. g. prema originalu iz 4. veka pne.

Kao glavne odlike satirske drame mogu se izdvojiti stalna upotreba hora sastavljenog od satira, uzimanje građe iz epa ili mita s travestijom kao osnovnim izvorom humora, te odsustvo posredne ili neposredne poruge na račun savremenih ljudi i događaja. Satirsku dramu karakteriše i upotreba istog jezika, metrike i dramaturgije kao i u tragediji, ali su svi ovi elementi promenjeni povremenim uvođenjem kolokvijalnog i opscenog jezika, razuzdanog plesa i sl.[22] U Euripidovom Kiklopu Odisejev način govora skoro se ne razlikuje od onoga u tragedijama, a i jezik Silena i satira bliži je tragediji nego komediji. No činjenica da je taj uzvišeni stil smešten u okvir neke trivijalne radnje upravo pojačava komički efekt. Tako u Kiklopu Odisej moli Polifema za milost u jednom kratkom svečanom govoru, ali čim on završi, Silen izgovara jednu od svojih idiotskih upadica i tako uništava tragičko raspoloženje.[15]

Kostimi[uredi - уреди | uredi izvor]

A.E. Haigh opširno piše o kostimima koji su se koristili u satirskoj drami. Svi članovi hora nosili su maske, u skladu s bakhičkom tradicijom.[23] Najstarije pouzdano svedočanstvo jeste "Pandora vaza" iz 5. veka pne., na kojoj su satiri naslikani kao pola ljudi i pola jarci, s jarčevim rogovima na glavi, pa stoga stoje u vezi s dorskim božanstvima u obliku jarca.[24]

Iz kasnijeg je perioda predstava na "Pronomos vazi", nađenoj u Napulju. Tu nema elementa jarca i satiri više nalikuju starim jonskim Silenima, koji su bili božanstva u obliku konja. Izvođači nose konjske repove i kratke pantalone s pričvršćenim falusom, jednim od simbola dionisijevskog kulta.[25] Haigh tvrdi da su dorski satiri bili prvobitni izvođači u atičkoj tragediji i satirskoj drami, a da je jonski element uveden u kasnijoj fazi razvoja.[26]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Suda, s.v. Πρατίνας.
  2. Rehm (1992, 12–13)
  3. Rehm (1992, 39) i Lancelyn Green (1957, 11)
  4. Brockett (1999, 17)
  5. Easterling & Kenney 2002, p. 40.
  6. Brockett (1999, 17)
  7. Haigh (1907, 16)
  8. Haigh (1907, 17)
  9. Lancelyn Green (1957, 9)
  10. Lancelyn Green (1957, 10)
  11. Lancelyn Green. (1957, 10)
  12. Lancelyn Green (1957, 10)
  13. Csapo and Miller (2007, 21)
  14. Csapo and Miller (2007, 22)
  15. 15.0 15.1 Easterling & Kenney 2002, p. 347.
  16. Pausanija, Opis Helade, II, 13, 6.
  17. The Oxford Classical Dictionary (3rd ed.), 2003, s.v. satyric drama.
  18. West (1992, 281)
  19. Oxyrhynchus papyrus 2436; v. Fragment 29 u: West (1992).
  20. The Oxford Classical Dictionary (3rd ed.), 2003, s.v. satyric drama.
  21. Horacije, Pisma, II, 220 itd.
  22. Easterling & Kenney 2002, p. 346.
  23. Haigh (1907, 290)
  24. Haigh (1907, 293–294)
  25. Haigh (1907, 294)
  26. Haigh (1907, 294)

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Brockett, Oscar (1999) The History of Theatre Texas: University of Texas at Austin Press.
  • Csapo, Eric and Miller, Margaret C. [eds.] The Origins of Theatre in Ancient Greece and Beyond. From Ritual to Drama Cambridge: Cambridge University Press.
  • Easterling, P.E.; Kenney, E.J. (2003). The Cambridge History of Classical Literature. Vol. I: Greek Literature. Cambridge. 
  • Flickinger, Roy Caston, The Greek theater and its drama, Chicago, University of Chicago Press, 1918.
  • Haigh, A.E. (1907) The Attic Theatre Oxford: Oxford University Press.
  • Hedreen, Guy (2007) ‘Myths and Rituals in Athenian Vase Paintings of Silens’ in Csapo, Eric and Miller, Margaret C. [eds.] The Origins of Theatre in Ancient Greece and Beyond. From Ritual to Drama Cambridge: Cambridge University Press. pp. 150–195.
  • Lancelyn Green, Roger (1957) Two Satyr Plays. Euripides, Cyclops, Sophocles, Ichneutai Middlesex: Penguin Books Ltd.
  • Murray, Gilbert (1946) Euripides and his Age Oxford: Oxford University Press.
  • Padilla, Mark W. (1998). "Herakles and Animals in the Origins of Comedy and Satyr Drama". In Le Bestiaire d'Héraclès: IIIe Rencontre héracléenne, edited by Corinne Bonnet, Colette Jourdain-Annequin, and Vinciane Pirenne-Delforge, 217-30. Kernos Suppl. 7. Liège: Centre International d'Etude de la Religion Grecque Antique.
  • Rehm, Rush. 1992. Greek Tragic Theatre. Theatre Production Studies ser. London and New York: Routledge. ISBN 0-415-11894-8.
  • West, M. L. (1992) Ancient Greek Music Oxford: Oxford University Press, 1992.