Ajant

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Ahilej i Ajant se kockaju, scena na lekitu s kraja 6. veka pne.

Ajant starogrčki: Αἴας, gen. Αἴαντος) bio je, u grčkoj mitologiji, kralj ostrva Salamine, sin Telamonov i Peribejin,[1] polubrat Teukrov, unuk Eakov i praunuk Zevsov.[2] Igra važnu ulogu u Homerovoj Ilijadi i u kikličkim epopejama koje pripadaju trojanskom ciklusu i opevaju različite epizode trojanskog rata. U literaturi se često zove Veliki Ajant (Αἴας μέγας) ili Telamonski Ajant (Τελαμώνιος Αἴας), da bi ga se razlikovalo od "Malog Ajanta", sina Ojlejeva, i to s obzirom na razlike u visini i karakteru između njih dvojice.[3][4]

Poreklo i porodica[uredi | uredi kod]

Ajant je sin Telamona, koji je bio sin Eakov i unuk Zevsov, i Telamonove prve žene, Peribeje. Ajant je Ahilejev rođak i stariji polubrat Teukrov.[5] Iz političkih razloga mnogi ugledni Atinjani smatrali su u klasično doba Ajanta svojim pretkom, među njima Kimon, Miltijad, Alkibijad i istoričar Tukidid.[6][7] Na jednom etrurskom grobu iz 5. veka pne., otkrivenom u Bolonji, nalazi se natpis "aivastelmunsl = porodica Ajanta Telamona".

Mitologija[uredi | uredi kod]

Trojanski rat[uredi | uredi kod]

U Homerovoj Ilijadi Ajant je predstavljen kao vrlo visok, ogromnog stasa i najjači među Ahejcima, a na početku šestog pevanja nazvan je "odbranom ahejskom" (ἕρκος Ἀχαιῶν).[8] Njegov je učitelj i mentor bio kentaur Hiron (koji je bio učitelj i Ajantovom ocu Telamonu i Ahilejevom ocu Peleju, i koji će kasnije umreti od rane koju mu je slučajno zadao Herakle, kome je u tom trenutku takođe bio učitelj), a Ajanta je podučavao u isto vreme kad i Ahileja.[9] Ajant je opisao kao opasan, neustrašiv, snažan i moćan, ali istovremeno i veoma mudar u borbi. Opremljen je ogromnim štitom napravljenim od sedam slojeva bikove kože i jednim bronzanim omotačem. Ajant nije ranjen ni u jednoj bici opisanoj u Ilijadi, i od svih glavnih grčkih i trojanskih junaka on jedini ne dobija neku značajnu pomoć bogova, premda ga je u trinaestom pevanju Ilijade Posejdon u jednom trenutku dodirnuo svojim štapom i tako mu obnovio snagu.

Homersko predanje[uredi | uredi kod]

Prema Homeru, Ajant je u trojanski rat pošao s dvanaest brodova na strani Helena kao predvodnik Salaminjana,[10] a po ugledu, hrabrosti i lepoti odsvih ga je Grka nadmašivao samo Ahilej.[11][12] Kad je Hektor pozvao na dvoboj najhrabrijeg među Grcima, istupio je i Ajant uz nekolicinu drugih; Ahejci su se molili da on bude taj koji će se boriti i, kad je kocka pala na njega, i sam je Hektor zadrhtao.[13] U tom je dvoboju ranio Hektora i ogromnim ga je kamenom prikovao uza zemlju, a kad su se dva junaka razdvojila, razmenili su oružje kao znak međusobnog uvažavanja.[14] Ajant je bio i jedan od izaslanika koje je Agamemnom poslao Ahileju ne bi li ga umilostivili i nagovorili da se vrati u borbu.[15] Osim s Hektorom, ulazio je i u nekoliko drugih borbi, pa se tako borio u bici kod ahejskih brodova,[16] kao i u bici oko Patroklovog tela.[17] Na pogrebnim igrama priređenim u Patroklovu čast Ajant se nadmetao s Odisejem i s Diomedom, ali je ishod bio izjednačen.[18] U nadmetanju za Ahilejevo oružje Ajanta je pobedio Odisej, i to je, kaže Homer, bio uzrok Ajantove smrti; Odisej je kasnije sreo Ajantovu sen u podzemnom svetu, ali je ona odbila njegova izvinjenja.[19]

Kasnija predanja[uredi | uredi kod]

Kasnija predanja dodaju mnoge detalje o Ajantovoj mladosti i, posebno, o njegovoj smrti, na koju Homer samo aludira. Prema Pseudo-Apolodorovoj Biblioteci[20] i Pindaru,[21] Ajant je bio neranjiv zbog molbe koju je Zevs uslišio Heraklu dok se ovaj nalazio na Salamini. Dete je, navodno, dobilo ime Ajant (Αἴας) po reči ἀετός (= "orao"), pa se kao znamenje da će Zevs uslišiti Heraklovu molbu odmah na nebu pojavio jedan orao. Prema Likofronu, Ajant se rodio pre Heraklovog dolaska na Salaminu i junak ga je učinio neranjivim tako što ga je ogrnuo svojom lavljom kožom.[5] Ajant se spominje i kao jedan od Heleninih prosaca.[22][23] Tokom rata Troadi Ajant je, kao i Ahilej, napao i nekoliko susednih oblasti. Među prvima je bio Trački Hersonez, gde je zarobio Polidora, sina Prijamovog, koji je bio poveren na staranje Polimnestoru, i pri tom se dokopao i bogatog plena. Potom je napao Frigiju, gde je usmrtio kralja Teutranta ili Teleutaja i odneo veliki ratni plen, uključujući i kraljevu kćer Tekmesu, koja mu je postala ljubavnica.[24][25][26]

Najpoznatija je priča o Ajantovom ludilu i događajima koji su usledili nakon njegove smrti. U nadmetanju za Ahilejevo oružje Agamemnon je, na podsticaj boginje Atene, pobedu dosudio Odiseju. To je kod Ajanta izazvalo veliki gnev, koji je Atena pretvorila u ludilo.[2] Te noći Ajant je izjurio iz svog šatora i, misleći da ubija Atride i omrznute Ahejce, poklao je grčka stada, njihove pastire i pse te mrtve životinje odvukao u svoj šator. Kad se ujutro došao k sebi i video šta je učinio, iz srama i očaja bacio se na svoj mač, koji mu je Hektor jednom prilikom bio dao na dar.[27][28][29]

Ajantovo samobistvo, slika na crvenofiguralnoj etrurskoj vazi, možda iz Vulcija, oko 400–435. pne.

Prema drugima, Ajant je poginuo od tuđe, a ne od svoje ruke.[30] Telemon je za Ajantovo ubistvo optužio njegovog polubrata, Teukra, ali je ovaj uspeo dokazati svoju nevinost.[31] Prema jednom predanju, koje spominje Pausanija, iz Ajantove je krvi nikao beli cvet na čijim su se listovima nalazile pege u obliku slova αἰ, koja su istovremeno označavala i junakove inicijale i uzdah.[32] Diktis Krićanin kaže da je Neoptolem, sin Ahilejev, položio Ajantov pepeo u jednu zlatnu urnu na planini Rojteju (Rhoeteion), dok Sofokle kaže da ga je Ajanta sahranio Teukro, i to uprkos protivljenu Atrida.[5] Njegova sen boravi, kao i sen mnogih drugih junaka, u carstvu mrtvih ili na ostrvu Leuki.[33] Priča se da je u doba rimskog cara Hadrijana more otkrilo Ajantovu grobnicu i u njoj kosti natprirodne veličine; no car je naredio da se te kosti opet pokopaju [34]

Kult[uredi | uredi kod]

Ajant je na Salamini poštovan kao glavni heroj, pa mu je tu podignut hram i kultni kip, a bio mu je posvećen i praznik Ajanteje (Αἰαντεῖα),[5] tokom kojega su priređivana nadmetanja efeba.[2] Poštovan je i u Atini,[35] a i jedna od atičkih dema (Aeantis) nazvana po njemu.[5] Nedaleko od grada Rojteja (Ῥοίτειον), na istoimenom rtu, nalazilo se Ajantovo svetilište s lepom statuom, koju je Marko Antonije poslao u Egipat, a koju je potom Oktavijan Avgust vratio na svoje izvorno mesto.[36] Prema Diktisu Krićaninu, Ajantova supruga zvala se i Glauka i s njom je imao sina Eantida; Tekmesa mu je, pak, rodila sina Eurisaka.[37]

Umetnost i književnost[uredi | uredi kod]

Ajant je često prikazivan u likovnoj umetnosti. U arhajsko doba omiljene su bile scene borbe iz Ilijade, a na poznatoj Egzekijinoj amfori prikazan je kako se kocka s Ahilejem.[2] Ajantov okršaj s Hektorom prikazan je na Kipselovom kovčegu.[38] a njegov se kip nalazio u okviru jedne skulpturne grupe u Olimpiji, koju je izvajao Likije, Mironov sin.[39] Kasnije, pod uticajem grčkih tragičara, najčešće je predstavljan u okviru svađe s Odisejem oko Ahilejevog oružja, kao i u kontekstu svoje smrti.[2]

U grčkoj književnosti priču o Ajantu obradio je Eshil u izgubljenoj trilogiji čiji je prvi deo činila tragedija Spor oko oružja, drugi Tračanke i treći Salaminjani. Ajant je zatim glavni junak Sofoklove tragedije Ajant, kojom je možda započinjala trilogija, u kojoj je drugi deo bila tragedija Teukro, a treći Eurisak. Od drugih tragičara, priču o Ajantu obradili su Astidamant Mlađi, Teodekt i Karkin, a u rimskoj književnosti o njemu pevaju Livije Andronik u drami Ajax mastigophoros, Kvint Enije, Marko Pakuvije u drami Armorum iudicium, Akcije u Eurisaku te, naposletku, Oktavijan Avgust, koji je ipak, nezadovoljan onim što je napisao, uništio rukopis svog Ajanta.[40]

Reference[uredi | uredi kod]

  1. ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 10, 8.
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Ajant, 1
  3. ↑ Homer, Ilijada, II, 768; IX, 169; XIV, 409.
  4. ↑ Pindar, Istamske ode, VI, 38.
  5. ↑ 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 Schmitz 1867, s.v. Ajax (1)
  6. ↑ Pausanija, Opis Helade, II, 29, 4.
  7. ↑ Plutarh, Alkibijad, I, 1.
  8. ↑ Homer, Ilijada, VI, 5.
  9. ↑ Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Hiron
  10. ↑ Homer, Ilijada, II, 557.
  11. ↑ Homer, Ilijada, II, 768; XVII, 279.
  12. ↑ Homer, Odiseja, XI, 550; XXIV, 17; cf. Pausanija, Opis Helade, I, 35, 3.
  13. ↑ Homer, Ilijada, VII, 179–215.
  14. ↑ Homer, Ilijada, VII, 305 sqq.
  15. ↑ Homer, Ilijada, IX, 169.
  16. ↑ Homer, Ilijada, XIV, 409 sqq; XV, 415; XVI, 114.
  17. ↑ Homer, Ilijada, XVII, 128; XVII, 732.
  18. ↑ Homer, Ilijada, XXIII, 720 sqq; XXIII, 811 sqq.
  19. ↑ Homer, Odiseja, XI, 541 sqq.
  20. ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 12, 7.
  21. ↑ Pindar, Istamske ode, VI, 51.
  22. ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 10, 8.
  23. ↑ Higin, Fabulae, 81.
  24. ↑ Diktis Krićanin, Trojanski rat, II, 18.
  25. ↑ Sofokle, Ajant, 210, 481 sqq.
  26. ↑ Horacije, Ode, II, 4, 5.
  27. ↑ Pindar, Nemejske ode, VII, 36.
  28. ↑ Sofokle, Ajant, 42, 277; 852.
  29. ↑ Ovidije, Metamorfoze, XIII, 1 sqq.
  30. ↑ Diktis Krićanin, Trojanski rat, V, 15.
  31. ↑ Pausanija, Opis Helade, I, 28, 12.
  32. ↑ Pausanija, Opis Helade, I, 35, 4; cf. Ovidije, Metamorfoze, XIII, 397–398.
  33. ↑ Pausanija, Opis Helade, III, 19, 11.
  34. ↑ Pausanija, Opis Helade, I, 35, 5.
  35. ↑ Pausanija, Opis Helade, I, 35, 3.
  36. ↑ Strabon, Geografija, XIII, 1, 30.
  37. ↑ Sofokle, Ajant, 340.
  38. ↑ Pausanija, Opis Helade, V, 19, 1,
  39. ↑ Pausanija, Opis Helade, V, 22, 2.
  40. ↑ Đurić 1988, str. 96

Literatura[uredi | uredi kod]

  • Đurić, Miloš N. (1988). Aristotel. O pesničkoj umetnosti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 
  • Schmitz, Leonhard (1867). „Ajax (1)”. u: Smith, William. Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology. 1. Boston. str. 21. 
  • Srejović, Dragoslav; Cermanović-Kuzmanović, Aleksandrina (1989). Rečnik grčke i rimske mitologije. Beograd: Srpska književna zadruga. 

Vanjske veze[uredi | uredi kod]

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Ajant&oldid=5543721