Telegonija

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Prosci opsedaju Penelopu, John William Waterhouse, 1912.

Telegonija (starogrčki: Τηλεγόνεια) naslov je izgubljene starogrčke epske pesme koja je pripadala trojanskom ciklusu i predstavljala završnu epizodu u okviru tzv. kikličkih epopeja. Ovaj ep, koji se sastojao iz dva pevanja, sadržinski se naslanjao na Odiseju, a ime je dobio po Telegonu, sinu Odiseja i Kirke,[1] čije ime, prevedeno s grčkog, doslovno znači "rođen daleko" i aludira na njegovo rođenje na mitskom ostrvu Eeji, daleko od Odisejeve Itake.

Autorstvo i datiranje[uredi - уреди | uredi izvor]

Ova se pesma u antici ponekad pripisivala Kinetonu Spartancu, no jedan antički izvor kaže da ju je od Museja ukrao Eugamon Kirenjanin.[2] Vreme nastanka Telegonije nije poznato. Libijska Kirena, rodni grad Eugamona, navodnog autora, osnovana je 631. pne., no osnovni narativni elementi epa možda su postojali, makar u usmenom predanju, i pre no što je Eugamon uobličio samu pesmu. Moguće je da je pisac Odiseje znao za neku verziju priče iz Telegonije (Odisejevi doživljaji u Tesprotiji, koji su možda čini i posebnu pesmu, Tesprotidu, koju spominje samo Pausanija,[3] a i Telegonovo neobično koplje, kako je opisano u Telegoniji, možda se temelji na jednom Tiresijinom proročanstvu u jedanaestom pevanju Odiseje, premda je jednako tako moguće da je pesnik Odiseje upotrebio priču o Telegonu kao osnovu za to Tiresijino proročanstvo). Eusebije vrhunac Eugamonovog stvaralaštva stavlja u 53. olimpijadu (568–565. pne.),[4] pa se kao najverovatnije uzima da je Telegonija nastala u 6. veku pne.[5]

Rukopisna predaja[uredi - уреди | uredi izvor]

Telegon u neznanju ubija Odiseja, ilustracija iz rukopisa Romana o Troji Benoîta iz Sainte-Maurea (14. vek)

U današnjim kritičkim izdanjima sačuvana su samo dva stiha izvornog teksta Telegonije, i to iz dela drugih antičkih autora koji citiraju taj ep. Sadržina pesme zna se iz proznog sažetka svih kikličkih epopeja koji se nalazi u jednoj Hrestomatiji, čiji je autor neki "Proklo", koji je možda identičan s gramatičarem Eutihijem Proklom iz 2. veka.[6]

Sadržaj[uredi - уреди | uredi izvor]

Telegonija se sastojala iz dve različite priče, od kojih je jedna pripovedala Odisejev put u Tesprotiju, a druga Telegonov dolazak na Itaku i njegovo nehotično ubistvo oca, Odiseja. Pesma počinje opisom sahrane Penelopinih prosaca.[1][7] Odisej prinosi žrtvu nimfama, pri čemu se možda misli na nimfe u čijoj je pećini sakrio blago koje je sa sobom doneo na Itaku. Potom otputuje u Elidu, gde poseti Poliksena, koji je inače nepoznat, a koji mu daje jednu posudu oslikanu scenama iz priče o Trofoniju. Odisej se vraća na Itaku i zatim putuje u Tesprotiju, verovatno da bi tamo prineo žrtve po uputstvima koja mu de dao Tiresija u jedanestom pevanju Odiseje. U Tesprotiji se oženi kraljivom Kalidikom, koja mu rodi sina Polipeta.[8] Odisej se zatim bori na strani Tesproćana u ratu sa susednim Brigima, a u sukobu učestvuju i bogovi, pa Ares tera Odiseja i Tesproćane u bekstvo, a suprotstavlja mu se Atena, kao i uvek na Odisejeva zaštinica; Apolon posreduje između sukobljenih bogova. Međutim, u ratu nastrada Kalidika, na vlasti je nasledi Polipet, a Odisej se vrati na Itaku.

U međuvremenu, ispostavi se da je Kirka, s kojom se Odisej imao ljubavnu vezu u Odiseji (10–12. pevanje), rodila njegovog sina, Telegona (Τηλέγονος = "rođen daleko"). Telegon odraste živeći s majkom na ostrvu Eeji. Na podstrek boginje Atene, Kirka mu saopšti očevo ime. Prema jednom podatku u izvodu iz Pseudo-Apolodorove Biblioteke, Kirka mu daje i jedno naročito moćno koplje, čiji je vrh umočen u otrov, a koje je napravio sam bog Hefest.[9] Telegon otplovi prema Itaci, ali na moru ga uhvati oluja, koja ga izbaci upravo na to ostrvo, ali on to ne shvata i ne zna gde se nalazi, pa stane pustošiti zemlju i ukrade Odisejeva goveda. Odisej izađe pred njega s vojskom kao na neprijatelja, ali ga Telegon u neznanju probode svojim specijalnim kopljem, čime se delimično ispuni Tiresijino proročanstvo dato u Odiseji, da će, naime, Odiseja stići smrt "s mora". Dok Odisej leži na samrti, on i Telegon se prepoznaju. Videvši šta je učinio, Telegon uzme očevo mrtvo telo te se s Penelopom i Telemahom, drugim Odisejevim sinom, vrati majci na Eeju. Tu pokopa oca, a Kirka ostale odbari besmrtnošću. Telegon se oženi Penelopom, a Telemah Kirkom.[10]

Rimske verzije[uredi - уреди | uredi izvor]

Higin, rimski pisac iz 1. veka nove ere, daje nekoliko novih detalja u odnosu na Proklov sažetak. Kod Higina i Odisej i Telemah izlaze s vojskom pred Telegona, a kaže se i da je Odiseju bilo jasno prorečeno da se pazi sina.[11] Najzad, Higin kaže i da je Telegon imao sina Itala, eponimnog osnivača Italije, a Telemah sina Latina, po kojem je nazvan Lacij.

Brojni rimski pesnici smatraju Telegona osnivačem Preneste ili Tuskula, važnih latinskih gradova.[12]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 Sironić & Salopek 1977, str. 36.
  2. "Neki u 'sceni srećnih venčanja', kojom se Telegonija završava, vide razlog za njeno pripisivanje Eugamonu, čije ime, izgleda, znači 'koji srećno venčava'", primećuje Edmund D. Cressman remarks (Cressman, "Beyond the Sunset" The Classical Journal 27.9 (June 1932, str. 669–674], str. 671).
  3. Pausanija, Opis Helade, VIII, 12, 5.
  4. Đurić 1990, str. 119.
  5. Hornblower & Spawforth 2003, s.v. Epic Cycle.
  6. Ova Hrestomatija sačuvana je u okviru Fotijeve Biblioteke, codex 239 (9. vek).
  7. Ovakav početak Telegonije naveo je G. L. Huxley (Greek Epic Poetry: From Eumelos to Pamyassis, Harvard Univerrsity Press, 1969, str. 171) da pretpostavi kako se Odiseja, u obliku u kojem je bila poznata Eumelu u 6. veku pne., završavala ubistvom prosaca i da nije imala tzv. "Nastavak", koji postoji u verziji koja je došla do nas. Joseph Russo, u prikazu ovog Huxleyevog dela u The American Journal of Philology October 1972, str. 623, naglasio je da on lično smatra "da je Eugamon mogao slobodno započeti svoju pesmu o Telegonu od bilo kojeg trenutka i da je glavni kriterij bio da to odgovara njegovoj umetničkoj zamisli, o kojoj mi nismo u poziciji adekvatno suditi".
  8. "U nehomerskim kikličkim epopejama Odisejev se lik doima mnogo manje dostojnim nego kod Homera", primećuje Edmund D. Cressman remarks (Cressman 1932, str. 670).
  9. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, Epitome, IV, 7, 36.
  10. Prema Proklovom sažetku, prev. Hugh G. Evelyn-White, Hesiod, Homeric Hymns and Homerica (Loeb Classical Library), 1914.
  11. Ovaj detalj čini Telemahovo prisustvo na Itaci neobičnim, ali možda objašnjava zašto Telemaha nema u verzijama koje prepričavaju Proklo i Pseudo-Apolodor: naime, Odisej je možda prognao Telemaha s Itake plačešći se proročanstva.
  12. Cressman 1932, str. 672 spominje Horacija, Ovidija, Propercija i Stacija.

Izdanja[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Đurić, Miloš N. (1991). Istorija helenske književnosti. Beograd. 
  • Hornblower, Simon; Spawforth, Antony (2003). The Oxford Classical Dictionary. New York: Oxford University Press. 
  • Sironić, Milivoj; Salopek, Damir (1977). "Grčka književnost", u: Povijest svjetske književnosti, knj. 2. Zagreb. 
  • Howatson, M. C. (1997). The Oxford Companion to Classical Literature. Oxford. New York: Oxford University Press.