Polidor (Prijamov sin)

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Hekaba oslepljuje Polimestora, Giuseppe Maria Crespi (Musées Royaux des Beaux-Arts, Brisel
Bakrorez kao ilustracija za scenu iz Ovidijevih Metamorfoza, gde je prikazan Polimestor kako ubija Polidora

Polidor (starogrčki: Πολύδωρος) bio je, u grčkoj mitologiji, najmlađi sin trojanskog kralja Prijama i Laotoje, koji je u trojanskom ratu pao od Ahilejeve ruke.[1] U kasnijem predanju, na primer kod grčkih tragičara, smatralo se da mu je majka bila Prijamova supruga, trojanska kraljica Hekaba.[2]

Mitologija[uredi - уреди | uredi izvor]

Homerska tradicija[uredi - уреди | uredi izvor]

U trojanskom ratu Prijam je svog sina želeo da skloni s bojnog polja, ali ovaj se uzdao u svoju brzinu i neustrašivo je jurio po bojnom polju i tako je naleteo na Ahileja, koji ga je ubio.[1][3] Ahilej je s mrtvog Polidora skinuo njegov srebrni oklop, koji je kasnije Tetida poklonila Agamemnonu.[4][3]

Kasnija predanja[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema kasnijim predanjima, Prijam je, kad se činilo da će Troja pasti pred ahejskom navalom, svog sina Polidora, zajedno s velikim blagom, poverio Polimestoru, kralju Tračkog Hersoneza; ali nakon pada Troje, Polimestor je pogubio Polidora da bi se dokopao njegovog blaga, a Polidodorovo mrtvo telo bacio je u more. More je to telo izbacilo na obalu, gde ga je prepoznala Hekaba, koja se s drugim trojanskim zarobljenicima osvetila Polimestoru tako što je dala da se njegova dva sina pogube i da se Polimestoru iskopaju oči.[5][6][7] Prema drugom predanju, Polidora su na staranje poverili njegovoj sestri Ilioni, koja je bila udata za Polimestora; ona ga je odgojila kao vlastitog sina i pri tom sve druge navela da veruju kako je njen istinski sin, Dejpil, zapravo Polidor. Nakon zauzeća Troje Grci su odlučili da zatru Prijamovo seme, pa su obećali Polimestoru da će mu za ženu dati Elektru, zajedno s velikim blagom, ako on ubije Polidora. Kad je zatim pravi Polidor saznao za Polimestorove namere, nagovorio je svoju sestru Ilionu da usmrti Polimestora.[8][9] Prema trećem predanju, kad su Grci napali Polimestora, ovaj im je predao Polidora i zauzvrat tražio da njega samoga poštede. Grci su hteli Polidora zameniti s Helenom, no kako su Trojanci tu ponudu odbili, Grci su Polidora kamenovali do smrti pred samim trojanskim zidinama, a njegovo je telo potom predato Heleni.[10] Neki kažu da je Polidor ostao u životu, jer je Polimestor zabunom ubio svog sina Dejpila.[3]

Vergilije[uredi - уреди | uredi izvor]

Rimski pesnik Vergilije u svojoj Eneidi pripoveda kako se Eneja, bežeći iz razorene Troje, iskrcao na mestu gde se nalazio Polidorov grob i tu hteo da prinese žrtvu bogovima, ali se tada dogodilo čudo. Eneja je dva puta odlomio grane mirtinog grma s obližnjeg humka i oba puta je iz njih potekla crna krv; a kad je i treći put uhvatio granu, začuo se jecaj i potom Polidorov glas, koji mu je objavio da su te grane nikle iz strelica kojima ga je Polimestor ubio te ga istovremeno upozorio da beži iz te opasne zemlje. Eneja je tad Polidoru pripremio novu sahranu.[3].[11]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]