Razorenje Ilija

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Pad Troje, Johann Georg Trautmann (1713–1769). Iz kolekcije velikih vojvoda od Badena, Karlsruhe.

Razorenje Ilija ili Razorenje Troje (starogrčki: Ἰλίου πέρσις) naslov je izgubljene starogrčke epske pesme koja je pripadala trojanskom ciklusu u okviru tzv. kikličkih epopeja.[1] U antici se ova pesma, koja se sastojala od dva pevanja, pripisivala Artkinu Milećaninu, a opevala je događaje koji su sledili nakon onih opisanih u Maloj Ilijadi, tj. prizor o drvenom konju, Laokoontovu smrt, Sinonov poziv ahejskom brodovlju na Tenedu da se vrate pod Troju, zauzeće Troje, smrt Prijama i Astijanakta, oskvrnuće Kasandre, podelu plena i ropkinja, zapaljenje grada, žrtvovanje Poliksene na Ahilejevom grobu i odlazak Ahejaca.[1][2]

Datiranje i autorstvo[uredi - уреди | uredi izvor]

U antici se Razorenje Ilija pripisivalo jedino Arktinu Milećaninu, koji se smatrao i autorom Etiopide.[3] Pesma je, kao i sve kikličke epopeje, verovatno nastala u 7. ili 6. veku pne.[4]

Rukopisna predaja[uredi - уреди | uredi izvor]

Prikaz pada Troje na atičkom kiliksu crvenofiguralnog stila, slikar Brigos, početak 5. veka pne., Louvre

U današnjim kritičkim izdanjima sačuvano je samo deset stihova izvornog teksta Razorenja Ilija, i to iz dela drugih antičkih autora koji citiraju taj ep. Sadržina pesme zna se iz proznog sažetka svih kikličkih epopeja koji se nalazi u jednoj Hrestomatiji, čiji je autor neki "Proklo" (možda identičan s gramatičarem Eutihijem Proklom iz 2. veka).[5]

Sadržaj[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema Proklu, Razorenje Ilija imalo je dva pevanja sa ovim sadržajem.[3] Kad su Trojanci ugledali drvenog konja pred gradskim bedemom, jedni su predlagali da se on sruši niz liticu, drugi da se zapali, a treći ― čiji je predlog naposletku odneo prevagu ― da se unese u grad i posveti Ateni kao zavetni dar. Unevši konja u grad Trojanci se stanu veseliti i priređivati gozbe misleći da su se oslobodili rata. Uto se pojave dve zmije koje usmrte proroka Laokoonta i jednog od njegovih sinova. Uplašen ovim čudom, Eneja sa svojima pobegne na planinu Idu, a Sinon, koji se prevarom uvukao u grad, krišom obavesti Ahejce, te se ovi vrate brodovljem s ostrva Teneda, pa se spoje s onima koji su bili sakriveni u drvenom konju te pobiju mnoge Trojance i zauzmu grad.

Neoptolem, Ahilejev sin, ubije kralja Prijama, koji je pokušao naći utočište kod Zevsovog žrtvenika, a Menelaj ubije Dejfoba, nađe Helenu i odvede je do grčkih brodova. Ajant, sin Ojlejev, silom odvuče Kasandru, a s njom i kip boginje Atene, za koji se ona bila uhvatila; zbog toga se Ahejci rasrde i hoće ga zasuti kamenjem, no on se skloni kod Ateninig žrtvenika i tako izbegne kaznu. Odisej ubije Astijanakta, sina Hektorova. Neoptolem na dar dobije Andromahu, ženu Hektorovu, a i ostali podele plen. Demofont i Akamant nažu Etru i odvuku je sas sobom. Naposletku Ahejci zapale grad, Poliksenu žrtvuju na Ahilejevom grobu te otplove kući, dok istovremeno boginja Atena smišlja osvetu za Ajantov svetogrdan čin.

Značaj i uticaj[uredi - уреди | uredi izvor]

Aristotel kaže u svojoj Poetici da svi pesnici koji su dramski obradili celo Razorenje Ilija, a ne samo njegove pojedine delove, kao Euripid, "ili propadaju ili rđavo prolaze kao takmičari, a i Agaton je samo u tome pretrpeo neuspehe".[6] Ne može se reći na koje tačno Euripidove drame Aristotel misli, ali se spominje tragedija Epej, a možda su to i one tri koje Aristotel spominje malo kasnijem navodeći drame kojima je građa uzeta iz Male Ilijade, naime Odlazak, Sinon i Trojanke.[7] Osim Euripida, materijal iz Razorenja Ilija uzimali su za svoje drame i Sofokle za Laokoonta, Zarobljenice i Poliksenu, Euripid Mlađi za Poliksenu, Ijofont za Razorenje Troje te Nikomah za Razorenje Troje ili Poliksenu.[8]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 Howatson 1997, s.v. Ilioupersis.
  2. Sironić & Salopek 1977, str. 36.
  3. 3,0 3,1 Đurić 1990, str. 118.
  4. Hornblower & Spawforth 2003, s.v. Epic Cycle.
  5. Ova Hrestomatija sačuvana je u okviru Fotijeve Biblioteke, codex 239 (9. vek).
  6. Aristotel, Poetika, 1456a (prev. Miloš N. Đurić).
  7. Aristotel, Poetika, 1459b.
  8. Đurić 1988, str. 176.

Izdanja[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Đurić, Miloš N. (1991). Istorija helenske književnosti. Beograd. 
  • Đurić, Miloš N. (1988). Aristotel. O pesničkoj umetnosti. Beograd. 
  • Hornblower, Simon; Spawforth, Antony (2003). The Oxford Classical Dictionary. New York: Oxford University Press. 
  • Sironić, Milivoj; Salopek, Damir (1977). "Grčka književnost", u: Povijest svjetske književnosti, knj. 2. Zagreb. 
  • Howatson, M. C. (1997). The Oxford Companion to Classical Literature. Oxford. New York: Oxford University Press.