Likofron
Za ostale osobe s istim imenom, v. Likofron (razvrstavanje).Likofron iz Halkide (starogrčki: Λυκόφρων ὁ Χαλκιδεύς, rođen oko 320. pne.[1]) bio je helenistički grčki pesnik, koji je pisao tragedije[2] i bio uvršten u aleksandrijsku Plejadu tragičkih pesnika,[3] Sva su njegova dela izgubljena, osim jedne epsko-lirske pesme pod naslovom Aleksandra, za koju se, međutim, danas drži da je nije sastavio Likofron, pa se njen autor naziva Pseudo-Likofronom.[4] Prema Sudi, Likofronov otac zvao se Sokle (Σωκλῆς), no posle ga je usvojio historičar Lik iz Regija.[5] Drugi izvori, pak, kažu da je Likofron bio rođeni sin Likov.[6]
Likofron je živeo u Aleksandriji, za vreme vladavine Ptolemeja II Filadelfa, koji mu je poverio rad na sređivanju dela komičkih pesnika u Aleksandrijskoj biblioteci. Rezultat tog rada bilo je Likofronovo vrlo opsežno delo O komediji (Περὶ κωμῳδίας), koje je danas izgubljeno, a obrađivalo je celokupnu historiju i teoriju grčke komedije, uključujući i prikaze pojedinih komičkih pesnika, pa i mnoge stvari koje su tek posredno bile vezane za tumačenje komediografskih dela.[7]
Kao tragediograf Likofron je stekao mesto u tzv. Tragičkoj Plejadi, no od njegovih tragedija sačuvani su tek neznatni fragmenti. Suda navodi dvadeset naslova: Eol (Αἰόλος), Andromeda (Ἀνδρομέδα), Alet (Ἀλήτης), Eolidi (Αἰολίδης), Elefenor (Ἐλεφήνωρ), Herakle (Ἡρακλῆς), Pribegarke (Ἱκέται), Hipolit (Ἱππόλυτος), Kasandreida (Κασσανδρεῖς), Laj (Λάϊος), Maratonjani (Μαραθώνιοι), Nauplije (Ναύπλιος), Edip 1 i 2 (Οἰδίπους α, β), Siroče (Ὀρφανός), Pentej (Πενθεύς), Pelopidi (Πελοπίδαι), Saveznici (Σύμμαχοι) Telegon (Τηλέγονος) i Hrisip (Χρύσιππος).[5] S druge strane, Jovan Ceces, Likofronov vizantijski komentaror, kaže da je Likfron napisao ukupno 64 ili 46 tragedija. Četiri stiha iz Pelopida navode se kod Stobeja. Napisao je i jednu satirsku igru pod naslovom Menedem (Μενέδημος), u kojoj je ismevao svog zemljaka, filozofa Menedema iz Eretrije, koji je, ipak, visoko cenio Likofronove tragedije.[7]
Prema nekim izvorima, Likofron je bio vrlo vešt u sastavljanju anagrama, a nekoliko ih je napisao u čast Ptolemeja i njegove sestre i supruge Arsinoje.[7]
Pod Likofronovim imenom sačuvana je pesma Aleksandra (Ἀλεξάνδρα), napisana u 1.474 jampska trimetra, u kojoj se kroz usta proročice Kasandre prikazuju doživljaji ahejskih i trojanskih junaka nakon pada Troje.[3] Pesma je zapravo dugački epsko-lirski monolog,[8] odnosno svojevrsna monodroma.[4]
Okvir pesme (stihovi 1–30 i 1461–1474) čini izveštaj koji trojanskom kralju Prijamu podnosi stražar kome je u zadatak povereno da čuva Kasandru (koja se u naslovu pesme naziva Aleksandrom). Ostatak pesme čini Kasandrino proročanstvo, čiji su glavni sastavni elementi razorenje Troja i potonje nesreće (st. 31–364), nedaće grčkih junaka koji se ne uspeju vratiti kući (st. 365–1089), nedaće grčkih junaka koji naposletku stižu kući (st. 1090–1225), lutanja Eneje i njegovih Trojanaca (st. 1226–1280), sukobi između Evrope i Azije koji kulminiraju usponom Rima (st. 1281–1450) te, na kraju, Kasandrina tužaljka zbog beskorisnosti njenog proročanstva (st. 1451–1460).[4]
Poslednji delovi pesme, koji su se ticali događaja što su se desili za Likofronova života, još su u antici prouzrokovali sumnju u to da je Likofron iz Halkide autor ove pesme.[1] Niebuhr je smatrao da autor Aleksandre nije mogao živeti pre pobede Tita Kvinkcija Flaminina nad Filipom V u bici kod Kinoskefala (197. pne.), premda se "sporni" stihovi, u krajnjoj liniji, mogu smatrati i interpolacijom, kako je to činio Welcker.[7] Ipak, naučnici se danas uglavnom slažu s Niebuhrom, a Peter Marshall Fraser ovim rečima ocenjuje dostupna saznanja o autoru Aleksandre:
Autor, čije su pravo ime i mesto rođenja verovatno skriveni iza neprobojno zagonetnog biografskog predanja o Likofronu, verovatno je iskoristio Likofronovo ime, kao i nešto od njegove književnosti, ne radi imitacije, nego kao ironičnu reminiscenciju na tog starijeg pisca, koji je pisanje tragedije kombinovao s proučavanjem komedije. Samo uz pretpostavku ovakve ciljane pseudoepigrafije može se u punoj meri shvatiti ironija ovog dela.[9]
Kao književno delo Aleksandra nema veliku vrednost. Autoru je, zapravo, najviše stalo pokazati svoju učenost i poznavanje retkih reči i neobičnih varijanti grčkih mitova.[7] Cela je pesma toliko nabijena učenošću da je bez komentara i savremenicima bila teško razumljiva.[3] Suda je zove "mračnom pesmom" (σκοτεινὸν ποίημα),[5] pa je i njen autor dobio nadimak "mračni" (σκοτεινός). Zbog obilja manje poznatih reči i imena te nejasnog materijala i zagonetnih metafora već u antici gramatičari su sastavljali opsežne komentare ove pesme. Od svih komentara sačuvane su jedino sholije s komentarom koji je sastavio vizantijski filolog Jovan Ceces i koji je, opšte uzev, zapravo vredniji od same pesme, budući da donosi mnogo važnih obaveštenja o starogrčkoj mitologiji i religiji, kojih u drugim izvora ne nalazimo.[7]
- Aldo Manucije (1513), Aldina, editio princeps
- John Potter (1697, 1702)
- Ludwig Bachmann (1830), s beleškama i Scaligerovim stihovanim prevodom na latinski na internetu
- Félix Désiré Dehèque (1853), s francuskim prevodom, latinskom parafrazom i beleškama na internetu]
- Gottfried Kinkel (1880)
- Eduard Scheer (1881–1908), uključujući parafraze i Cecesove sholije
- Carl von Holzinger (1895), Teubnerovo izdanje s nemačkim prevodom i komentarom na internetu
- Emanuele Ciaceri (1901), s italijanskim prevodom i komentarom na internetu
- George W. Mooney (1921), s engleskim prevodom i beleškama (reprint: Arno Press, 1979)
- Lorenzo Mascialino (1964), Teubnerovo izdanje
- Pascal Quignard, Lycophron. Alexandra, Paris, Mercure de France (1971)
- André Hurst and Antje Kolde (2008), Budéovo izdanje
- Philip Yorke, Viscount Royston (1784–1808, objavljeno posthumno 1832) na internetu (en)
- A. W. Mair (1921), Loeb Classical Library (na Internet Archive; na Google Books) (en)
- ↑ 1,0 1,1 Howatson 1997, s.v. Lycophron (2)
- ↑ Đurić 1990, str. 676
- ↑ 3,0 3,1 3,2 Sironić & Salopek 1977, str. 167
- ↑ 4,0 4,1 4,2 Hornblower & Spawforth 2003, s.v. Lycophron (2)
- ↑ 5,0 5,1 5,2 Suda, s.v. Λυκόφρων[mrtav link].
- ↑ Jovan Ceces, Hilijade, VIII, 481.
- ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 Smith 1867, s.v. Lycophron (8)
- ↑ Cantarella 2002, str. 528
- ↑ Fraser 2000, s.v. Lycophron
- Cantarella, Raffaele (2002). La letteratura greca classica. Milano: BUR. ISBN 8817112518.
- Đurić, Miloš N. (1990). Istorija helenske književnosti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
- Fraser, Peter Marshall (2000), „Lycophron”, Who's Who in the Classical World, Oxford University Press
- Hornblower, Simon; Spawforth, Antony (2003). The Oxford Classical Dictionary. New York: Oxford University Press.
- Howatson, M. C. (1997). The Oxford Companion to Classical Literature. Oxford. New York: Oxford University Press.
- Sironić, Milivoj; Salopek, Damir (1977), „Grčka književnost”, Povijest svjetske književnosti, 2., Zagreb: Mladost, pp. 7–187
- Smith, Philip (1867), „Lycophron (8)”, Smith, William, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, Boston