Likofron

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Likofron iz Halkide (starogrčki: Λυκόφρων ὁ Χαλκιδεύς, rođen oko 320. pne.[1]) bio je helenistički grčki pesnik, koji je pisao tragedije[2] i bio uvršten u aleksandrijsku Plejadu tragičkih pesnika,[3] Sva su njegova dela izgubljena, osim jedne epsko-lirske pesme pod naslovom Aleksandra, za koju se, međutim, danas drži da je nije sastavio Likofron, pa se njen autor naziva Pseudo-Likofronom.[4] Prema Sudi, Likofronov otac zvao se Sokle (Σωκλῆς), no posle ga je usvojio historičar Lik iz Regija.[5] Drugi izvori, pak, kažu da je Likofron bio rođeni sin Likov.[6]

Delo[uredi - уреди | uredi izvor]

Proučavanje komedija[uredi - уреди | uredi izvor]

Likofron je živeo u Aleksandriji, za vreme vladavine Ptolemeja II Filadelfa, koji mu je poverio rad na sređivanju dela komičkih pesnika u Aleksandrijskoj biblioteci. Rezultat tog rada bilo je Likofronovo vrlo opsežno delo O komediji (Περὶ κωμῳδίας), koje je danas izgubljeno, a obrađivalo je celokupnu historiju i teoriju grčke komedije, uključujući i prikaze pojedinih komičkih pesnika, pa i mnoge stvari koje su tek posredno bile vezane za tumačenje komediografskih dela.[7]

Tragedije i satirske igre[uredi - уреди | uredi izvor]

Kao tragediograf Likofron je stekao mesto u tzv. Tragičkoj Plejadi, no od njegovih tragedija sačuvani su tek neznatni fragmenti. Suda navodi dvadeset naslova: Eol (Αἰόλος), Andromeda (Ἀνδρομέδα), Alet (Ἀλήτης), Eolidi (Αἰολίδης), Elefenor (Ἐλεφήνωρ), Herakle (Ἡρακλῆς), Pribegarke (Ἱκέται), Hipolit (Ἱππόλυτος), Kasandreida (Κασσανδρεῖς), Laj (Λάϊος), Maratonjani (Μαραθώνιοι), Nauplije (Ναύπλιος), Edip 1 i 2 (Οἰδίπους α, β), Siroče (Ὀρφανός), Pentej (Πενθεύς), Pelopidi (Πελοπίδαι), Saveznici (Σύμμαχοι) Telegon (Τηλέγονος) i Hrisip (Χρύσιππος).[5] S druge strane, Jovan Ceces, Likofronov vizantijski komentaror, kaže da je Likfron napisao ukupno 64 ili 46 tragedija. Četiri stiha iz Pelopida navode se kod Stobeja. Napisao je i jednu satirsku igru pod naslovom Menedem (Μενέδημος), u kojoj je ismevao svog zemljaka, filozofa Menedema iz Eretrije, koji je, ipak, visoko cenio Likofronove tragedije.[7]

Anagrami[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema nekim izvorima, Likofron je bio vrlo vešt u sastavljanju anagrama, a nekoliko ih je napisao u čast Ptolemeja i njegove sestre i supruge Arsinoje.[7]

Pseudo-Likofron i Aleksandra[uredi - уреди | uredi izvor]

Pod Likofronovim imenom sačuvana je pesma Aleksandra (Ἀλεξάνδρα), napisana u 1.474 jampska trimetra, u kojoj se kroz usta proročice Kasandre prikazuju doživljaji ahejskih i trojanskih junaka nakon pada Troje.[3] Pesma je zapravo dugački epsko-lirski monolog,[8] odnosno svojevrsna monodroma.[4]

Okvir pesme (stihovi 1–30 i 1461–1474) čini izveštaj koji trojanskom kralju Prijamu podnosi stražar kome je u zadatak povereno da čuva Kasandru (koja se u naslovu pesme naziva Aleksandrom). Ostatak pesme čini Kasandrino proročanstvo, čiji su glavni sastavni elementi razorenje Troja i potonje nesreće (st. 31–364), nedaće grčkih junaka koji se ne uspeju vratiti kući (st. 365–1089), nedaće grčkih junaka koji naposletku stižu kući (st. 1090–1225), lutanja Eneje i njegovih Trojanaca (st. 1226–1280), sukobi između Evrope i Azije koji kulminiraju usponom Rima (st. 1281–1450) te, na kraju, Kasandrina tužaljka zbog beskorisnosti njenog proročanstva (st. 1451–1460).[4]

Poslednji delovi pesme, koji su se ticali događaja što su se desili za Likofronova života, još su u antici prouzrokovali sumnju u to da je Likofron iz Halkide autor ove pesme.[1] Niebuhr je smatrao da autor Aleksandre nije mogao živeti pre pobede Tita Kvinkcija Flaminina nad Filipom V u bici kod Kinoskefala (197. pne.), premda se "sporni" stihovi, u krajnjoj liniji, mogu smatrati i interpolacijom, kako je to činio Welcker.[7] Ipak, naučnici se danas uglavnom slažu s Niebuhr, a Peter Marshall Fraser ovim rečima ocenjuje dostupna saznanja o autoru Aleksandre:

Autor, čije su pravo ime i mesto rođenja verovatno skriveni iza neprobojno zagonetnog biografskog predanja o Likofronu, verovatno je iskoristio Likofronovo ime, kao i nešto od njegove književnosti, ne radi imitacije, nego kao ironičnu reminiscenciju na tog starijeg pisca, koji je pisanje tragedije kombinovao s proučavanjem komedije. Samo uz pretpostavku ovakve ciljane pseudoepigrafije može se u punoj meri shvatiti ironija ovog dela.[9]

Komentari[uredi - уреди | uredi izvor]

Kao književno delo Aleksandra nema veliku vrednost. Autoru je, zapravo, najviše stalo pokazati svoju učenost i poznavanje retkih reči i neobičnih varijanti grčkih mitova.[7] Cela je pesma toliko nabijena učenošću da je bez komentara i savremenicima bila teško razumljiva.[3] Suda je zove "mračnom pesmom" (σκοτεινὸν ποίημα),[5] pa je i njen autor dobio nadimak "mračni" (σκοτεινός). Zbog obilja manje poznatih reči i imena te nejasnog materijala i zagonetnih metafora već u antici gramatičari su sastavljali opsežne komentare ove pesme. Od svih komentara sačuvane su jedino sholije s komentarom koji je sastavio vizantijski filolog Jovan Ceces i koji je, opšte uzev, zapravo vredniji od same pesme, budući da donosi mnogo važnih obaveštenja o starogrčkoj mitologiji i religiji, kojih u drugim izvora ne nalazimo.[7]

Izdanja i prevodi[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 Howatson 1997, s.v. Lycophron (2).
  2. Đurić 1990, str. 676.
  3. 3,0 3,1 3,2 Sironić & Salopek 1977, str. 167.
  4. 4,0 4,1 4,2 Hornblower & Spawforth 2003, s.v. Lycophron (2).
  5. 5,0 5,1 5,2 Suda, s.v. Λυκόφρων.
  6. Jovan Ceces, Hilijade, VIII, 481.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 Smith 1867, s.v. Lycophron (8).
  8. Cantarella 2002, str. 528.
  9. Fraser 2000, s.v. Lycophron.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]