Prijeđi na sadržaj

Telegon

Izvor: Wikipedija
Telegon u neznanju ubija Odiseja, ilustracija iz rukopisa Romana o Troji Benoîta iz Sainte-Maurea (14. vek)

Telegon (starogrčki: Τηλέγονος) bio je, u grčkoj mitologiji, sin Odiseja i čarobnice Kirke. Njegovo ime, prevedeno s grčkog, doslovno znači "rođen daleko" i aludira na njegovo rođenje na mitskom ostrvu Eeji, daleko od Odisejeve Itake.[1]

Mitologija

[uredi | uredi kod]

Kirka je Odiseju, s kojim je imala ljubavnu vezu (Odiseja, X‒XII pevanje), rodila sina, Telegona (Τηλέγονος = "rođen daleko"). Telegon odraste živeći s majkom na ostrvu Eeji. Na podstrek boginje Atene, Kirka mu saopšti očevo ime. Prema jednom podatku u izvodu iz Pseudo-Apolodorove Biblioteke, Kirka mu daje i jedno naročito moćno koplje, čiji je vrh umočen u otrov, a koje je napravio sam bog Hefest.[2] Telegon otplovi prema Itaci, ali na moru ga uhvati oluja, koja ga izbaci upravo na to ostrvo, ali on to ne shvata i ne zna gde se nalazi, pa stane pustošiti zemlju i ukrade Odisejeva goveda. Odisej izađe pred njega s vojskom kao na neprijatelja, ali ga Telegon u neznanju probode svojim specijalnim kopljem, čime se delimično ispuni Tiresijino proročanstvo dato u Odiseji, da će, naime, Odiseja stići smrt "s mora". Dok Odisej leži na samrti, on i Telegon se prepoznaju. Videvši šta je učinio, Telegon uzme očevo mrtvo telo te se s Penelopom i Telemahom, drugim Odisejevim sinom, vrati majci na Eeju. Tu pokopa oca, a Kirka ostale odbari besmrtnošću. Telegon se oženi Penelopom, a Telemah Kirkom.[3][4][2][5]

Ovu priču o Telegonu opevala je Telegonija, izgubljena starogrčka epsk pesma koja je pripadala trojanskom ciklusu i predstavljala završnu epizodu u okviru tzv. kikličkih epopeja; taj se ep sastojao iz dva pevanja i sadržinski se naslanjao na Odiseju,[6] a pripisivao se Kinetonu Spartancu ili Eugamonu Kirenjaninu.[7] Telegon je bio i glavni junak jedne Eshilove tragedije, od koje su sačuvani samo fragmenti.[8]

Rimske verzije

[uredi | uredi kod]

Higin, rimski pisac iz 1. veka nove ere, daje nekoliko novih detalja u odnosu na Proklov sažetak. Kod Higina i Odisej i Telemah izlaze s vojskom pred Telegona, a kaže se i da je Odiseju bilo jasno prorečeno da se pazi sina.[9] Neki pripovedaju i da je iz braka Telegona i Penelope rođen Ital, eponimmni heroj Italije.[10][5]

Brojni rimski pesnici[11] smatraju Telegona osnivačem Preneste ili Tuskula, važnih latinskih gradova.[12][5]

Druge ličnosti

[uredi | uredi kod]

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. Liddell, Henry George; Scott, Robert. „τηλέγονος”. A Greek-English Lexicon. Oxford: Clarendon Press. 
  2. 2,0 2,1 Pseudo-Apolodor, Biblioteka, Epitome, IV, 7, 36.
  3. Prema Proklovom sažetku, prev. Hugh G. Evelyn-White, Hesiod, Homeric Hymns and Homerica (Loeb Classical Library), 1914.
  4. Cf. Hesiod, Teogonija, 1014.
  5. 5,0 5,1 5,2 William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Telegonus (3).
  6. Sironić & Salopek 1977, str. 36
  7. Đurić 1990, str. 119
  8. Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Telegon
  9. Ovaj detalj čini Telemahovo prisustvo na Itaci neobičnim, ali možda objašnjava zašto Telemaha nema u verzijama koje prepričavaju Proklo i Pseudo-Apolodor: naime, Odisej je možda prognao Telemaha s Itake plašeći se proročanstva.
  10. Higin, Fabulae, 127.
  11. Cressman 1932, str. 672 spominje Horacija, Ovidija, Propercija i Stacija.
  12. Cf. i Tit Livije, Od osnivanja Grada, [ I, 49].
  13. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, II, 5, 9.
  14. William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Telegonus (1).
  15. Pseudo-Apolodor, Biblioteka, II, 1, 3.
  16. Sholija uz Euripidovog Oresta, st. 920.
  17. William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Telegonus (2).
  18. Dionisije Halikarnašanin, Istorijska biblioteka, I, 72, 5.

Literatura

[uredi | uredi kod]
  • Đurić, Miloš N. (1991). Istorija helenske književnosti. Beograd. 
  • Schmitz, Leonhard (1867). „Telegonus”. u: Smith, William. Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology. 1. Boston. str. 21. 
  • Sironić, Milivoj; Salopek, Damir (1977). "Grčka književnost", u: Povijest svjetske književnosti, knj. 2. Zagreb. 
  • Srejović, Dragoslav; Cermanović-Kuzmanović, Aleksandrina (1989). Rečnik grčke i rimske mitologije. Beograd: Srpska književna zadruga. 

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]