Maraton

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Maraton

Mada se maraton ponekad koristi kao termin za bilo koju atletsku disciplinu koja zahteva veliku izdržljivost, preciznije se ovaj izraz upotrebljava za trku na 42,195 m (26 milja i 385 jardi).

Ime "maraton" dolazi od legende o Filipidesu, grčkom vojniku, koji je, prema legendi, trčao od grada Maratona do Atine da javi da su Persijanci poraženi u Maratonskoj bici, a odmah potom izdahnuo. Ne postoje dokazi da se takav događaj stvarno odigrao: prema grčkom istoričaru, Herodotu, Filipides je u stvari trčao od Atine do Sparte. Legendu da je trčao od Maratona do Atine su izmislili kasniji autori, i ona se pojavljuje u Plutarhovoj knjizi O Slavi Atine u prvom veku nove ere. Međunarodni Olimpijski Komitet procenjuje razdaljinu od Maratonskog bojišta do Atine na 34,5 km (21,4 milja).

Dužina[uredi - уреди | uredi izvor]

Godina Dužina (km)
1896. 40
1900. 40,26
1904. 40
1906. 41,86
1908. 42.195
1912. 40,2
1920. 42,75
Od
1924.
42,195

Dužina maratona nije isprva bila standardizovana, važno je bilo samo da se svi atletičari takmiče na istoj stazi. Tačna dužina olimpijskog maratona je varirala u zavisnosti od rute koja je određivana za svako takmičenje. Prva i treća maratonska trka su bile u dužini od 40 km (24,85 milja).

1908. olimpijski maraton u Londonu je trebalo da startuje kod Vindzorskog dvorca, a da se završi na olimpijskom stadionu, ali su organizatori trke odlučili da se trka završi ispred rojal boksa (Royal Box). Ovo je stazu učinilo dugom 42,195 km. Na 6 olimpijskih igara između 1900. i 1920, bilo je 6 različitih dužina, uključujući i 2 nove dužine posle Britanskih igara 1908.

Fiksirana dužina od 42,195 km je usvojena 1921, od strane Međunarodne Amaterske Atletske Federacije (IAAF) kao zvanična dužina maratona.

Istorija[uredi - уреди | uredi izvor]

Ideja organizovaanja trke je potekla od Mišela Breala (Michel Bréal), čija je želja bila da se maraton uvrsti u program prvih modernih Olimpijskih igara, održanih 1896. u Atini. Ovu ideju su snažno podržali Pjer de Kuberten, osnivač modernih Olimpijskih igara, kao i Grci. Grci su organizovali kvalifikacionu trku za olimpijski maraton, i na ovom prvom maratonu je pobedio Čarilaos Vasilakos (Charilaos Vasilakos) sa vremenom od 3 sata i 18 minuta. Spiridon "Spiros" Luis je stigao peti na kvalifikacijama, ali je na olimpijadi pobedio sa vremenom od 2 sata, 58 minuta i 50 sekundi, iako je usput zastao da popije čašu vina u lokalnoj krčmi.

Svetski rekordi i "najbolji na svetu"[uredi - уреди | uredi izvor]

Svetski rekordi nisu zvanično priznati od strane IAAF-a do 1. januara, 2004; pre toga najbolja vremena na maratonima su nazivana 'najboljim na svetu'. Staze moraju odgovarati standardima IAAF-a da bi rekordi bili priznati. Ipak maratonske trke se u mnogome razlikuju u uzbrdicama i nizbrdicama, stazama i podlozi, što egzaktna upoređivanja čini nemogućim. Najbrža vremena se uglavnom postižu na ravnim stazama blizu nivoa mora, za vreme dobrih vremenskih uslova i uz pomoć podizača tempa.

Svetski rekord za muškarce je 2 sata 4 minuta i 55 sekundi, a postavio ga je Pol Tergat na Berlinskom maratonu, 28. septembra, 2003. (ratifikovan kao svetski rekord od strane IAAFa 1. januar, 2004.), što je napredak od 20 minuta i 44 sekunde od 1947. godine. Svetski rekord za žene drži Pola Redklif, sa vremenom od 2 sata, 15 minuta i 25 sekundi, a postavila ga je na Londonskom maratonu, 13. aprila, 2003. godine.

Olimpijske tradicije[uredi - уреди | uredi izvor]

Olimpijski maraton 1896.

Od osnivanja moderne Olimpijade, tradicija je da je muški Olimpijski maraton poslednje takmičenje u atletskom kalendaru, sa finišom na Olimpijskom stadionu, često samo par sati pre ceremonije zatvaranja igara.

Ova tradicija je osnažena mnogo starijom tradicijom na Letnjim olimpijskim igrama 2004, kada se davno uspostavljena ruta od Maratona do Atine završila na Panatinaiko stadionu gde su se održavale Letnje olimpijske igre 1896.

Trčanje maratona[uredi - уреди | uredi izvor]

Takmičenje u maratonu se često smatra nadljudskim naporom, ali mnogi treneri veruju da je moguće za svakoga ko je voljan da uloži vreme i trud. Mnogi ljudi koji završe maraton deo ili celu stazu prehodaju.

Glikogen i "zid"[uredi - уреди | uredi izvor]

Ugljeni hidrati koje čovek pojede se u jetri i mišićima pretvaraju u glikogen, koji se skladišti. Glikogen brzo sagoreva i snabdeva brzom energijom. Trkači mogu da uskladište oko 2000 kcal u glikogenu u telu, što je dovoljno za oko 32 km (20 milja) trčanja. Mnogi trkači kažu da posle ove tačke trčanje postaje znatno napornije. Kako se rezerve glikogena troše, telo mora da sagoreva uskladištene masti da bi obezbedilo energiju, a masti ne sagorevaju toliko efikasno. Kada se ovo dogodi, trkač trkač oseća dramatičan zamor. Ovaj fenomen se naziva udaranjem u zid. Po mnogim trenerima, cilj treniranja za maraton je da se maksimizuje ograničena količina raspoloživog glikogena, da zamor kad se "udari u zid" nebi bio toliko dramatičan.

Trening[uredi - уреди | uredi izvor]

Za većinu trkača, maraton je najduža trka koju su ikada preduzeli. Mnogi treneri veruju da je najvažniji element u treniranju za maraton trčanje na duže staze. Obično rekreacioni trkači pokušavaju da dostignu maksimum od oko 20 milja (približno 32 km) u jednom trčanju i oko 40 milja (64 km) nedeljno kad treniraju za maraton. Iskusniji maratonci nekad trče na duže staze, i pretrčavaju više kilometara nedeljno.

Dobar program treniranja traje pet ili šest meseci, sa postepenim povećavanjem dužine svake dve nedelje.

Tokom treninga za maraton, važno je dati telu dovoljno vremena za oporavak. Ako oseti zamor ili bol, trkač bi trebalo da se odmori nekoliko dana da dozvoli telu da se oporavi.

Pre trke[uredi - уреди | uredi izvor]

Tokom poslednjih dve ili tri nedelje pre maratona, trkači obično redukuju svoj nedeljni trening (obično za oko 50%-75% od najveće kilometraže) a poslednjih nekoliko dana se potpuno odmaraju da bi omogućili telu da se oporavi za veći napor. Mnogi maratonci povećavaju unos ugljenih hidrata u nedelji koja prethodi maratonu, da bi omogućili telu da napravi veće zalihe glikogena. Ova faza treninga se takođe naziva naoštravanjem.

Neposredno pre trke, mnogi trkači se uzdržavaju od konzumiranja čvste hrane, da bi izbegli probleme sa varenjem. Takođe vode računa da budu dobro hidratisani i da uriniraju i obave veliku nuždu pre trke. Mnoge staze imaju portabl toalete, ali redovi mogu biti dugački, posebno na većim maratonima. Lagano istezanje pre trke čini da mišići budu savitljiviji.

Za vreme trke[uredi - уреди | uredi izvor]

Treneri savetuju da se za vreme maratona održava jednak tempo ako je moguće. Voda i lagani sportski napici kao što je Gatorejd koji su dostupni tokom trke bi trebalo da se redovno konzumiraju. Gelovi na bazi ugljenih hidrata poput PauerGela su takođe dobar način da se stekne više energije, ali oni bi trebalo da se razrede u vodi kad se kozumiraju; u suprotnom mogu da dovedu do mučnine i povraćanja.

Obično postoji maksimum dozvoljenog vremena od oko šest sati, posle čega se staza zatvara, mada neki veći maratoni drže stazu otvorenom značajno duže. Za one kojima je trčanje samo hobi, vremena ispod četiri sata se mogu smatrati dobrim. Zacrtavanje ciljnog vremena olakšava održavanje ravnomernog tempa.

Posle maratona[uredi - уреди | uredi izvor]

Normalno je da se posle maratona osećaju bolovi u mišićima. Većini trkača treba oko nedelju dana da se oporave od maratona.

Čuvene maratonske staze[uredi - уреди | uredi izvor]

Mnogi gradovi širom sveta organizuju godišnje maratonske trke, uključujući:

Poznati maratonci[uredi - уреди | uredi izvor]

Muškarci[uredi - уреди | uredi izvor]

Žene[uredi - уреди | uredi izvor]

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]