Miloš Đurić

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije

Miloš N. Đurić (Slavonski Benkovac 3. januar 1892 - 5. decembar 1967 Beograd) srpski klasični filolog, helenist, filozof, redovni profesor univerziteta (1950), prevodilac, redovni član Srpske akademije nauka od 1961, predsednik Srpske književne zadruge i urednik časopisa Živa antika od 1953. Objavio je više od 200 radova iz klasične književnosti i filozofije (Iz helenskih riznica, Istorija helenske književnosti, Istorija helenske etike).

Jedan je od potpisnika Novosadskog dogovora o zajedničkom srpskohrvatskom jeziku 1954. godine. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za 1961. godinu, Sedmojulske nagrade (1965), Ordena svetog Save petog stepena (1940), Ordena rada s crvenom zastavom (1964).

Udruženje književnih prevodilaca Srbije svake godine dodeljuje Nagradu „Miloš N. Đurić“.

Na Karaburmi (Ćalije) jedna uličica se zove po njemu Čika-Miše Đurića.

Delo[uredi - уреди | uredi izvor]

Prevodi

S klasičnih jezika

  • Homer, Ilijada i Odiseja
  • Platon, Gozba, Kriton, Fedon, Odbrana Sokratova
  • Aristotel, Nikomahova etika, O pesničkoj umetnosti
  • Eshil, Sofoklo i Euripid – gotovo sve očuvane grčke tragedije
  • Aristofan, Lisistrata
  • Ksenofont, Uspomene o Sokratu
  • Plutarh, izbor iz Uporednih životopisa
  • Flavije Arijan, Priručnik Epiktetov
  • Epikur, Osnovne misli, Poslanica Herodotu, Poslanica Menekeju
  • Seneka, Rasprava o blaženom životui izbor iz Pisama Luciliju
  • Longo, Dafnid i Hloja
  • Solon, Moje zakonodavstvo
  • Lukijan iz Samosate, odabrani razgovori

S modernih jezika

  • Alfred Adler, Poznavanje čoveka (s Vladimirom Dvornikovićem)
  • Karl Gustav Jung, Psihološki tipovi

Zanimljivost[uredi - уреди | uredi izvor]

Tokom nemačke okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu, 1941. godine, kvislinške vlasti zatražile su od svih viđenijih intelektualaca da potpišu tzv. Apel srpskom narodu kojim se zahtevao „red i poslušnost“ i „rodoljublje u borbi protiv komunista“. Jednom prilikom, ušavši u hol zgrade Kolarčevog univerziteta i videvši da se unutra potpisuje apel, Đurić se hitro okrenuo i požurio ka izlazu. Kada ga je jedan od kolega, kompozitor i dirigent, zaustavio, upozorio na moguće posledice i upitao zašto odbija da potpiše, profesor Đurić mu je odgovorio: „Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja studentima etiku predajem!“. Ove reči postale su vremenom jedan od simbola doslednosti u etičkom stavu. Ipak, od trenutka izgovaranja ove moralne replike, počinju i najteže godine za prof. Miloša „Mišu“ Đurića. Usledilo je penzionisanje (1942.), a potom i hapšenje i odvođenje u Banjički logor. Na samom kraju rata, aprila 1945., na Sremskom frontu gine njegov sin jedinac Rastko, kome posmrtno posvećuje praktično sve posleratno stvaralaštvo i najdraže prevode.

Celu priču o tzv. Apelu i srpskim intelektualcima za vreme rata, kao i istorijski odgovor profesora Đurića, iskoristili su kasnije i dodatno dramski obradili autori serije Povratak otpisanih u jednoj od epizoda.

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]