Tragači (Sofokle)

Izvor: Wikipedia
Tragači (Ἰχνευταί)
P.Oxy. IX 1174 col. iv-v.jpg
Stihovi 96–138 drame Tragači na fragmentu papirusa na kome se zasniva naše znanje o ovoj satirskoj igri (P.Oxy. IX 1174 col. iv–v)
Napisao: Sofokle
Zbor Satiri
Likovi Apolon
Silen
Kilena (oreada)
Hermes (ne pojavljuje se u sačuvanim fragmentima)
Mjesto premijere Atina
Originalni jezik Starogrčki
Žanr Satirska igra
Radnja Planina Kilena u Arkadiji

Tragači (grčki: Ἰχνευταί, Ichneutaí), ponekad nazvana i Lovački psi ili Sljednici, jeste fragmentarno sačuvana satirska igra koju je napisao veliki atinski tragički pesnik Sofokle. Tri citata kod drugih antičkih pisaca bila su sve što smo od ove drame imali do 1912,[1] kada su među papirusima iz Oksirinha objavljeni i znatni fragmenti ove satirske igre, sačuvani na jednom svitku iz 2. veka nove ere. S obzirom da danas imamo više od 400 potpunih ili delimičnih stihova (oko tri četvrtine teksta), Tragači su sada najbolje sačuvana satirska igra nakon Euripidovog Kiklopa, koji ostaje jedini u potpunosti sačuvan primerak ovog književnog žanra. Kraj drame nije sačuvan, a ne zna se ni godina prikazivanja, no većina ispitivača pretpostavlja da se radi o jednom od ranijih Sofoklovih dela.

Zaplet[uredi - уреди | uredi izvor]

Kao uzor za ovu dramu poslužila je homerska himna Hermesu, koja priča istu epizodu iz mita.[2] Apolon obaveštava bogove i ljude da je neko ukrao njegova goveda te nudi veliku nagradu onome ko ih pronađe. Prilaze Silen i hor satira i nude da se stave na čelo potrage, a Apolon im obećava i zlato i slobodu ako zaista pronađu stoku [3] Satiri odmah uoče neke tragove na zemlji i stanu ih pratiti, ali u jednom trenutku tragovi se ukrste i pomešaju, pa se satiri nađu tamo odakle su i krenuli. Satiri su zbunjeni, no u tom času začuju se neki prodorni zvuci. Silen se preplaši i negde se sakrije, a satiri prateći taj zvuk dođu do jedne spilje, gde ih dočeka nimfa Kilena, pomalo iznervirana drskošću satira i galamom koju proizvode. Ona im objasni poreklo misterioznog zvuka koji su čuli: samo šest dana ranije rođen je Hermes, sin Zevsa i nimfe Maje, a već je porastao i osnažio, te je od jedne mrtve životinje napravio novi muzički instrument, tj. izumeo je liru, na kojoj sad s velikim uživanjem svira. Satiri su uvereni da je Hermes odgovoran i za krađu Apolonovog stada, ali Kilena s indignacijom odbacuje tu optužbu. Tu se završava deo drame koji je stigao do nas.

Izgubljeni deo[uredi - уреди | uredi izvor]

Trijumf Silena, kip Aimé-Julesa Daloua

Zahvaljujući oskudnim fragmentima iz poslednjeg dela drame i primenjujući analogiju sa Hermesovom himnom, pretpostavlja se da se priča nastavlja otprilike ovako: satiri, možda zajedno sa Silenom, uspevaju da oslobode goveda (ili pak obaveštavaju Apolona o tome gde se ona nalaze), te istovremeno zahtevaju obećane nagrade. Apolon im daje i zlato i slobodu, a miri se i sa svojim malim bratom Hermesom, koji svoj izum – liru – daruje Apolonu.

Odlike drame[uredi - уреди | uredi izvor]

Satirska igra[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Satirska drama

Satirska igra bila je dramska predstava laganog i komičnog tona, u kojem je hor bio sastavljen od satira. U tim su dramama satiri stavljeni u najraznovrsnije situacije (uglavnom preuzete iz mita kao travestije), u kojima oni ispadaju drski, kukavički, pohlepni. Posebno je česta bila tema zarobljavanja satira, koja bi se obično razrešila njihovim oslobađanjem. Satirske su drame igrane na kraju svake tragičke trilogije, možda s ciljem da se podigne raspoloženje publike, ali nije poznato s kojim su tragedijama prikazani Tragači. S izuzetkom Euripidovog Kiklopa, koji je sačuvan u celini, ovo je jedina druga satirska igra čiji značajan deo posedujemo.

Lovački psi i muzika[uredi - уреди | uredi izvor]

Dva osnovna elementa izlaze na videlo u ovom Sofoklovom delu: muzika i neka vrsta "animalističke" atmosfere. Ovaj drugi element povezan je i sa samom prirodom satira, poluživotinjskim bićima, koji su uvek spremni da se prepusti onim animalnim instinktima koji se skrivaju u čoveku. Iznad svega, oni se u nekoliko navrata u drami ponašaju i hodaju kao lovački psi, kako se može videti na nekoliko mesta u tekstu.[4]

Do prvog pravog preokreta u priči dolazi zbog muzike, odnosno zbog lire koju je napravio maleni Hermes i koju je zasvirao dva (ili možda tri) puta, svaki put sve više uznemirujući Silena i satire. No taj instrument zadivljuje satire, koji ne mogu verovati da od jedne mrtve životinje mogu nastati takvi zvuci. Himna Hermesu detaljno priča o genijalnoj intuiciji i umešnosti malog Hermesa, koji pak izaziva Apolonov bes. Gubitak završetka ove satirske igre sprečava nas da vidimo kakvu je ulogu imala muzika u pomirenju dva boga, koje se završilo darovanjem lire Apolonu.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Hunt (1912), str. 31.
  2. Tu epizodu spominje i Horacije, Ode, I, 10.
  3. Tekst je tu korumpiran i nije jasno ko drži satire u zarobljeništvu: Silen? Apolon? Dionis?
  4. Međutim, nije verovatno da su horeuti bili maskirani u pse umesto u uobičajene satire, kako je ranije sugerisano.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  • A. S. Hunt, The Oxyrhynchus Papyri: Part IX, London, 1912
  • Eschilo Sofocle Euripide, Drammi satireschi, a cura di Orietta Pozzoli, BUR, 2004. ISBN 978-88-17-00267-7
  • Umberto Albini, Nel nome di Dioniso, Garzanti, 2002. ISBN 978-88-11-67420-7
  • V. Maltese, Sofocle. Ichneutai, Firenze, 1982 (con traduzione ed ampio commento)
  • A.P. Antonopoulos, Sophocles' Ichneutai 1-220, edited with introduction & commentary, (diss.) Exeter 2010.
  • A.P. Antonopoulos, 'Select Notes on the Papyrus Text of Sophocles' Ichneutai (P.Oxy. IX. 1174)', ZPE 186 (2013), 77-91.
  • A.P. Antonopoulos, 'Sophocles' Ichneutai 176-202: A lyric dialogue (?) featuring an impressive mimetic scene', Hermes 142 (2014), 246-254.

Eksterni linkovi[uredi - уреди | uredi izvor]