Sava Kosanović (mitropolit)
Ukoliko ste tražili drugu osobu, vidite članak Sava Kosanović (razvrstavanje).| Sava Kosanović | |
|---|---|
| Datum rođenja | 27. januar 1839. |
| Mesto rođenja | Miljanići (Osmansko carstvo) |
| Datum smrti | 23. februar 1903. |
| Mesto smrti | Ulcinj (Knjaževina Crna Gora) |
Sava Kosanović (27. januar 1839 — 23. februar 1903) je bio mitropolit dabrobosanski od 1881. do 1885. godine. Bio je srpski teolog i učitelj.
Sava Kosanović je rođen 14/27. januara 1839. godine na praznik Svetog Save. Rođen je u selu Miljanićima u Banjanima, u istočnoj Hercegovini (danas Crna Gora), u imućnoj seljačkoj porodici od oca Kika i majke Cvijete. Kao dete ostao je bez oca koji je poginuo u borbi sa Turcima, tako da je brigu oko Save preuzela je majka.
Majka Cvijeta je odvela Savu u manastir Žitomislić kod Mostara da bi se tamo školovao. On je tu izučio bukvar, Časoslov i Psaltir. Po jednom zapisu, Sava je u manastir Žitomislić došao kada je imao sedam godina, dakle 1846. godine. Iz manastira Žitomislića odlazi u Mostar gde je završio srpsku osnovnu školu i naučio pekarski zanat.
Iz Mostara se vraća ponovo u manastir Žitomislić sa namerom da se zamonaši. Od monašenja je odustao pošto je 1854. godine iz Sarajeva dobio pismo od Jovana Stojkovića, svog bivšeg učitelja iz Mostara. Stojković ga je kao učitelj dobro poznavao pa je želeo da mu pomogne u daljem školovanju. Pisao mu je da izvadi krštenicu i da dođe kod njega u Sarajevo. Nameravao je da ga iz Sarajeva pošalje u Beogradsku bogosloviju. Obradovan ovim pozivom, iako je ležao bolestan, odmah je pošao po krštenicu u manastir Kosijerevo, nedaleko od Bileće. Iguman Teodosije mu je 7. jula 1854. godine izdao krštenicu. Kad je stigao u Sarajevo, nije našao učitelja Stojkovića jer su ga turske vlasti proterale u Dalmaciju. Pre odlaska u Dalmaciju Stojković je zamolio učitelja Aleksandra Šuškalovića da bude na usluzi Kosanoviću, tako da je Šuškalović 1856. godine poslao Savu u Beogradsku bogosloviju sa preporukom za mitropolita Petra Jovanovića i tadašnjeg načelnika Ministarstva prosvete Ljubu Nenadovića. u Beogradu je upisao bogosloviju koju je završio 1860. godine sa vrlo dobrim uspehom. Za vreme školovanja u Beogradu, Sava Kosanović je uspostavio veze sa mitropolitom Mihailom, koje je i kasnije održavao. Pred završetak bogoslovije pisao je proti Đorđu Nikolajeviću, profesoru Bogoslovskog učilišta u Zadru, da mu pomogne da u Novom Sadu ili Pešti uči nemački jezik, ali mu se ova želja nije ispunila. Umesto Novog Sada ili Pešte, na poziv Nikolajevića, našao se u Zadru. Imao je preporuku za upis u Zadarsku bogosloviju, gde je nameravao da uči nemački i italijanski jezik, ali su to sprečile vlasti.
Pošto nije uspeo da nastavi sa daljim školovanjem Kosanović se ponovo vraća u Mostar, gde oktobra 1860. godine prihvata dužnost učitelja u srpskoj osnovnoj školi. Uskoro se oženio iz porodice Gatalo. Sledeće školske 1861/62. godine bio je učitelj u muškoj osnovnoj školi u Sarajevu. Potom se vratio u Mostar, gde je ostao četiri godine.
Mitropolit dabrobosanski Ignjatije rukopoložio je Savu Kosanovića 1862. godine u Sarajevu za đakona, a 1863. u Mostaru za prezvitera. U ovo vreme zadesila ga je porodična tragedija. Umrli su mu supruga, kćerka i sin. Posle ove porodične tragedije odlazi 1866. godine za stalno u Sarajevo. Njegov rad u Sarajevu može se podeliti na nekoliko perioda i to: učitelj od 1866. do 1872. godine; upravitelj muških škola i katiheta u realki od 1874. do 1879; veroučitelj u srpskoj gimnaziji od 1879. do 1880. i mitropolit dabrobosanski od 1881. do 1885. godine.
Kao sveštenik i veroučitelj u Sarajevu, Sava Kosanović se isticao prigodnim besedama u crkvi i školi.
Sava Kosanović se zamonašio 19. juna 1872. godine u Sarajevu. Iste godine na Ilindan, prilikom osvećenja Nove crkve u Sarajevu, mitropolit Pajsije postavio ga je za arhimandrita. Tom prilikom je novi arhimandrit izgovorio svečanu besedu.
U jesen 1872. godine arhimandrit Sava je putovao po Rusiji sa dozvolom ruskog cara Aleksandra II i blagoslovom ruskog Svetog sinoda radi prikupljanja priloga za dovršenje Saborne crkve u Sarajevu i otplatu dugova. Poneo je i deo moštiju Svete Tekle i objavio je njeno žitije na ruskom jeziku. Prikupio je pozamašnu svotu novca, knjiga, odeždi i crkvenih predmeta.
Za vreme boravka u Petrogradu sreo se sa ruskim poslanikom u Carigradu, generalom Nikolajem Pavlovičem Ignjatijevim, i zamolio ga da se na Porti zauzme za oslobođenje desetak uhapšenih uglednih sarajevskih trgovaca, za više begunaca koji su u Beču čekali amnestiju i za trojicu Hercegovaca koji su proterani u Afriku. Zahvaljujući svesrdnom zauzimanju Ignjatijeva, molba arhimandrita Save je uslišena. Vreme u Rusiji od godinu i po dana iskoristio je da poseti Srpsko podvorje u Moskvi, koje je osnovano na inicijativu mitropolita Mihaila Jovanovića.
Po povratku u Sarajevo arhimandrit Sava Kosanović je postavljen za nadzornika srpskih škola i za veroučitelja u Sarajevskoj realki. Ove dužnosti je vršio od 1874. do 1879. godine.
Iz sačuvane Kosanovićeve prepiske se vidi da je u januaru 1877. godine pisao Srpskoj pravoslavnoj opštini i Odboru srpsko-pravoslavnih narodnih škola i tražio razrešenje od svešteničke i veroučiteljske dužnosti zbog slabog zdravlja, ali je pomenuo i da je okružen nezdravom društvenom atmosferom i nepovoljnim okolnostima. Odgovor Srpske pravoslavne opštine nije poznat, ali iz onoga što sledi može se pretpostaviti da je bio negativan. Odbor srpsko-pravoslavnih narodnih škola nije uvažio ostavku, pa je arhimandrit Sava nastavio da vrši svoje dotadašnje dužnosti u Sarajevu.
Sava Kosanović je imao veliki ugled u srpskom narodu zbog svog nacionalnog rada, ali je zbog toga i smetao turskim i austrougarskim (od Berlinskog kongresa 1878) okupacionim vlastima. Odluku Berlinskog kongresa da Austrougarska okupira Bosnu i Hercegovinu pokušalo je da spreči muslimansko stanovništvo predvođeno pljevaljskim muftijom Mehmed Vehbi Šemsekadićem. Pobunu u Sarajevu je predvodio Hadži-Loja. Sarajevski Srbi nisu dali značajniju podršku muslimanima, mada je arhimandrit Sava Kosanović na čelu srpske omladine učestvovao u tim događajima. On te događaje nije mogao da izbegne, ali se držao oprezno, i pored toga što su muslimani računali na njegovo uključivanje u provizornu „narodnu vladu”, koja je vodila bezuspešnu odbranu Sarajeva od austrougarske vojske.
Pod okupacionim austrougarskim vlastima arhimandrit Sava je nastavio da brani crkvene i nacionalne interese srpskog naroda. Čim su se okupacione vlasti učvrstile, one su nastojale da Srpsku pravoslavnu crkvu u Bosni, kao i Hercegovini izdvoje iz jurisdikcije Carigradske patrijaršije i potčine jurisdikciji Karlovačke patrijaršije. Sa tim se složio mitropolit dabrobosanski Antim, jer je bio u nemilosti kod carigradskog patrijarha zbog neisplaćenih dugova. Protiv ovog plana okupacionih vlasti bile su crkvene opštine i sveštenstvo, posebno arhimandrit Sava.
Sarajevska srpska pravoslavna opština je na sednici od 28. oktobra 1878. godine donela odluku da se Srpska pravoslavna crkva u Bosni i Hercegovini ne izdvaja iz jurisdikcije Carigradske patrijaršije. Da bi osujetila plan okupacionih vlasti i mitropolita Antima, opština je u dogovoru sa ostalim opštinama iz Dabrobosanske mitropolije uputila molbu carigradskom patrijarhu da arhimandrita Kosanovića hirotoniše za episkopa i postavi ga za vikara mitropolitu Antimu. Carigradski patrijarh je prihvatio ovaj predlog, sa čim je bio saglasan i mitropolit srpski Mihailo Jovanović. Patrijarh je preko mitropolita Mihaila o tome obavestio arhimandrita Savu.
Kosanović je pristao da bude hirotonisan za episkopa, ali su ga okupacione vlasti sprečile da ode u Carigrad na posvećenje. Prećeno mu je da, ako i bude posvećen, vlasti to neće priznati. O ovome je Kosanović obavestio carigradskog patrijarha. Pošto mu nije omogućeno da ode u Carigrad, vlasti su mu dva puta nudile da ode u Sremske Karlovce na hirotoniju, što je on odbio. Zbog svega što mu se dešavalo Kosanović je doneo odluku da napusti Sarajevo i da ode u Srbiju, ali je ipak ostao u Sarajevu. Okupacione vlasti su ga 1879. godine odredile, kao člana delegacije iz Bosne i Hercegovine, za odlazak u Beč da čestita dvadeset petu godišnjicu braka caru Josifu I i carici Jelisaveti. U Beču se delegacija srela sa đakovačkim biskupom Josipom Jurajem Štrosmajerom. Prilikom ovih svečanosti u Beču svi članovi delegacije su dobili odličja. Arhimandrit Sava je odlikovan Ordenom Franca Josifa I trećeg reda.
Pošto okupacionim vlastima nije pošlo za rukom da Srpsku pravoslavnu crkvu u Bosni i Hercegovini potčine pod jurisdikciju Karlovačke patrijaršije, Dvor je sa Carigradskom patrijaršijom 1880. godine sklopio konkordat. Prema konkordatu, vladar je imenovao mitropolite na upražnjene stolice u Sarajevu, Mostaru i Tuzli, a mogao je i da ih otpusti po prethodnoj dozvoli Carigradske patrijaršije. Posle imenovanja episkopa od Dvora vršen je izbor u Sinodu Carigradske patrijaršije, a potom hirotonija po kanonima Pravoslavne crkve. Na kraju je vršeno ustoličenje u prisustvu izaslanika Dvora. Hirotonisani episkopi su bili dužni da na bogosluženjima pominju ime carigradskog patrijarha. U konkordatu nije bila odredba da budući episkopi moraju biti rođeni u Bosni i Hercegovini. Dvor se obavezao da isplaćuje godišnje 58.000 groša Carigradskoj patrijaršiji kao i plate episkopima u Bosni i Hercegovini. Koristeći se odlukama konkordata, Austrougarska je počela da zamenjuje grčke episkope Srbima. Penzionisan je mitropolit dabrobosanski Antim. Posle penzionisanja živeo je u Beču, gde je i umro.
Umesto penzionisanog mitropolita Antima izabran je arhimandrit Sava Kosanović. On je bio prvi Srbin na postolju sarajevskih mitropolita posle ukidanja Pećke patrijaršije 1766. godine. Carigradski patrijarh Joakim III sa Svetim sinodom izabrao je Kosanovića za dabrobosanskog mitropolita 13. novembra 1880. godine. Izbor je ukazom potvrdio austrijski car Franc Josif I dana 20. decembra 1880. godine. Posle vesti koje su se pojavile u nekim listovima da je Kosanović izabran za mitropolita, to je telegramom Sarajevskoj srpskoj pravoslavnoj opštini potvrdio patrijarh Joakim III. U telegramu se kaže da je „Sveti Sinod izabrao njezina arhimandrita za dabrobosanskog mitropolita, nadajući se da će opština tijem izborom bez sumnje biti zadovoljna, te joj ujedno čestita tu sreću”.
Pošto je bio svestan velike odgovornosti ako se prihvati mitropolitskog dostojanstva, Kosanović je tražio mišljenje mitropolita srpskog Mihaila, Sarajevske srpske pravoslavne opštine, Nikodima Milaša, profesora Zadarske bogoslovije, i naroda. Dobivši od svih potvrdan odgovor prihvatio je ovaj položaj. Međutim, sada su otvorena pitanja kada će biti hirotonija, ko će ga hirotonisati i gde. Vlasti su vršile pritisak na Kosanovića da ga hirotonišu episkopi Karlovačke patrijaršije, što je on odbio. Patrijarh Joakim III je želeo da se hirotonija obavi u Carigradu, ali su protiv toga bile okupacione vlasti. Na kraju je dogovoreno da se hirotonija izvrši u Sarajevu i da u njoj učestvuju: raško-prizrenski mitropolit Melentije, kao izaslanik carigradskog patrijarha, zahumsko-hercegovački mitropolit Ignjatije, bokokotorski episkop Gerasim Petranović i penzionisani dabrobosanski mitropolit Antim. Pošto je Kosanović položio zakletvu pred carem u Beču 21. marta 1881. godine, zakazana je hirotonija za 29. mart iste godine. Datum hirotonije je menjan više puta. Do ovog datuma u Sarajevo su stigli svi episkopi određeni da učestvuju u hirotoniji. Priređen im je veličanstven doček, posebno mitropolitu raško-prizrenskom Melentiju, kao patrijarhovom izaslaniku.
Pored pomenutih episkopa hirotoniji su kao gosti prisustvovali: prota Gavrilo Rusović i jeromonah Makarije iz Kotora, protosinđel Venijamin Nikolinović, predstavnik Jerusalimske patrijaršije u Bosni, iguman Gedeon iz manastira Mileševe, prota Vukola Gospić iz Pljevalja, prota Serafim Marković iz Maglaja, prota Atanasije iz Čajniča, pop Risto Mihajlović iz Novog Pazara i prota Stefan Baković iz Sarajeva.
Izboru arhimandrita Kosanovića za arhiepiskopa sarajevskog i mitropolita dabrobosanskog i egzarha cele Dalmacije obradovali su se i sarajevski muslimani koji su ga poznavali. Štampa je zabeležila da je tu radost, u pozdravnom govoru na svečanom banketu posle hirotonije, 10. aprila 1881. godine, u ime muslimana izrazio Mehmed-beg Kapetanović.
Za vreme svoga kratkog upravljanja Sarajevskom mitropolijom mitropolit Sava Kosanović je radio na obnavljanju i podizanju crkava i manastira. Neke novopodignute crkve i obnovljeni manastiri koje je osvetio mitropolit Kosanović su: Crkva Svetog Ilije na Sokocu, 1. avgusta 1881; kuća pretvorena u crkvu u Busovači, 15. avgusta 1882; obnovljeni manastir Moštanica, 15. avgusta 1883; obnovljeni manastir Rmanj, 19. avgusta 1883. godine.
Da bi se odupro unijaćenju od strane austrougarske vlasti, radio je na obnavljanju svešteničkog kadra. Prema rukopisnom katalogu sveštenika Dabrobosanske mitropolije, koji se čuva u Arhivi mitropolije, rukopoložio je oko 33 sveštenika.
Septembra 1882. godine, mitropolit Kosanović je u sastavu deputacije putovao u Trst da pozdravi cara Franju Josifa I i caricu Jelisavetu prilikom njihove posete velikoj zemaljskoj izložbi. Na povratku posetio je Banju Luku sa okolinom. Zadržavši se nekoliko dana služio je arhijerejske Liturgije, poučavao narod i rukopoložio nekoliko kandidata u sveštenički čin.
Zauzimanjem mitropolita Save osnovana je 1882. godine Konzistorija (duhovni sud) i otvorena Bogoslovija u Sarajevu. On je još 1879. godine pokrenuo pitanje otvaranja bogoslovskog učilišta u Sarajevu, jer bez uređene bogoslovske škole nije se mogao obnavljati sveštenički kadar. Vlast je odugovlačila sa davanjem dozvole da se škola otvori, pa je Kosanović, kada je postao mitropolit, nastavio još snažnije da se bori za otvaranje bogoslovije. Njegova upornost se isplatila. Car je 19. oktobra 1882. godine dozvolio „da se za vaspitanje istočno-pravoslavnog sveštenstva za eparhiju sarajevsku, zvorničku i mostarsku bogoslovija ustroji”. Bogoslovija je svečano otvorena 30. oktobra 1882. godine u privatnoj kući Stjepa Srškića u Đemaluša ulici u Sarajevu. Prvi rektor Sarajevske bogoslovije bio je arhimandrit Đorđe Nikolajević, koji je predavao crkvenoslovenski jezik.
Godine 1884. Kosanović je posetio je Višegrad i manastir Dobrun, na praznik Svetog cara Konstantina i carice Jelene. Tada je pokrenuo akciju za obnavljanje manastira, koji su Turci zapalili još 1875. godine.
Rad mitropolita Kosanovića je bio pod stalnom prismotrom vlasti, koja je pratila svaki njegov korak i beležila svaku njegovu reč. Na njegove žalbe protiv nepravdi i nepravilnosti, koje je iznosio i dostavljao, vlada se nije mnogo obazirala, prepuštajući svojim organima da i dalje rade prema utvrđenom planu.
Vreme u kome je delao mitropolit Kosanović, bilo je za Srbe izuzetno teško. Najteže je bilo nasilno unijaćenje. Vladin savetnik grof Mjeroševski nudio je čak i mitropolitu da pređe na uniju. Od vlasti su mu upućivane otvorene pretnje. Zabranjivane su srpske škole i upotreba ćirilice, nastojalo se da se bogoslužbene knjige donete iz Rusije zamene onim štampanim u Monarhiji. Pošto okupacione vlasti nisu htele da zaštite srpski narod od nasrtaja sarajevskog nadbiskupa Štadlera i mostarskog biskupa Buconjića, mitropolit Kosanović je došao u sukob sa vlastima. Sukob je naročito zaoštren od 26. aprila 1883. godine, kada je mitropolit Kosanović uputio Okružnicu sveštenicima Dabrobosanske mitropolije, kojom od njih zahteva da budu odlučni branitelji svoje ugrožene pravoslavne vere. Po objavljivanju Okružnice u nekim srpskim i hrvatskim rimokatoličkim listovima, „Otvorenim pismom” mitropolitu Kosanoviću oštro su reagovali nadbiskup Štadler i biskup Buconjić. Ministar Benjamin Kalaj zabranio je da se objavi odgovor mitropolita Kosanovića na „Otvoreno pismo”. Odgovor je uništen, ali neki primerci su sačuvani i objavljeni.
Rimokatolička propaganda, potpomognuta okupacionim vlastima, nije birala sredstva u borbi protiv mitropolita Kosanovića. Posledica tog sukoba bila je njegova ostavka. Prve vesti u štampi o ostavci mitropolita Kosanovića pojavile su se maja 1884. godine. Od najave njegove ostavke pa do stvarnog podnošenja ostavke prošlo je godinu dana. Ostavku carigradskom patrijarhu Joakimu IV podneo je 14. juna 1885. godine. U ostavci je molio patrijarha da mu se dozvoli da ostatak svoga života provede u Sarajevu, kao privatno lice koje se neće ni u šta mešati. Naknadno je o ostavci obavestio vladu i narod. Narod je bio iznenađen ovom vešću. Oko 170 uglednih građana sastavilo je telegram u kome moli carigradskog patrijarha da ostavku ne uvaži. Međutim, vlasti nisu dozvolile da se telegram pošalje. Znajući zašto je mitropolit Sava podneo ostavku, patrijarh je nije prihvatio. Pošto je ova vest stigla do mitropolita Save, on je telegramom obavestio patrijarha da će po njegovoj želji još neko vreme ostati na tronu dabrobosanskih mitropolita.
Vaseljenski patrijarh je pod pritiskom austrougarskog dvora kasnije uvažio ostavku mitropolitu Kosanoviću. Ostavku je potpisao 10. septembra 1885. godine. O ovome je obavešten mitropolit Kosanović 15. septembra iste godine. Mitropolit je sutradan o usvojenoj ostavci obavestio Sarajevsku srpsku opštinu. Vest da je ostavka uvažena uznemirila je pravoslavno stanovništvo u Sarajevu. Dvadeset četiri najuglednije ličnosti napisale su telegram caru Franji Josifu I u kome ga mole da mitropolita Savu zadrži na tronu sarajevskih mitropolita. Mitropolit Kosanović je bio penzionisan sa 3.000 forinti godišnje. Za administratora je do izbora novog mitropolita imenovan arhimandrit Đorđe Nikolajević. Dekretom Zemaljske vlade u Sarajevu od 9. oktobra 1885. godine kao mesto boravka mitropolitu Kosanoviću je određen Beč.
Posle penzionisanja i povlačenja sa trona mitropolita Kosanovića, vlada mu nije dozvolila da ostatak svog života provede na svom imanju. U tome je naročito neumoljiv bio ministar finansija Kalaj. Pošto je odslužio oproštajnu službu u Staroj sarajevskoj crkvi i oprostio se od prisutnog naroda, koji je ispunio crkvu i portu, napustio je Bosnu i otputovao u Carigrad, gde je ostao neko vreme. Iz prepiske sa njegovim naslednikom mitropolitom Đorđem Nikolajevićem vidimo da je vaseljenskom patrijarhu i usmeno objasnio razloge svoje ostavke. Interesantno je da je i patrijarh pisao vlastima u Beču da se Kosanoviću dozvoli da se nastani u Sarajevu, što nije uvaženo. Pri ovakvim molbama napominjano je da je Kosanovićeva obaveza da se nastani u Beču, u protivnom biće mu uskraćena penzija. Na ovome je insistirano, jer u Beču je najlakše moglo da se motri na Kosanovića. Iz Carigrada je Kosanović otišao u Jerusalim, gde je ostao od 12. decembra 1885. do kraja aprila 1886. godine. Iz Jerusalima se vratio u Carigrad, gde se zadržao nedelju dana, a odavde je otišao u Svetu goru. Iz Svete gore ponovo se vratio u Carigrad. Austrougarski poslanik u Carigradu ponovo ga je podsetio da mu je Beč određen za mesto stalnog boravka. Teška srca Kosanović je najzad otišao u Beč.
Mitropolit Kosanović je teško podnosio tuđinu, a Beč pogotovu. Poboljevao je od astme, pa je češće napuštao hladni Beč i lečio se po austrijskim banjama. Koristio je svaku priliku da negde otputuje. Tako je 1887. godine proveo na putu šest meseci. Ovom prilikom je posetio patrijarha Aleksandrijskog Sofronija, čiji je bio gost, Kairo i manastire na Sinajskoj Gori. Iz Kaira, preko Aleksandrije i Atine, vratio se u Beč, gde je stigao aprila 1888. godine.
Zbog bolesti mitropolit Kosanović je molio bečke vlasti da mu dozvole da narednu zimu provede u blagim egipatskim predelima. Pošto je dobio dozvolu krenuo je krajem decembra 1888. godine iz Beča i preko Beograda stigao u Solun. Austrijska poslanstva, konzulati i agencije dobili su uputstva da prate Kosanovićevo kretanje i da o tome dostavljaju izveštaje. Sa svih stanica gde se zadržavao slati su iscrpni izveštaji ministru inostranih poslova. I pored praćenja, agenti nisu mogli da predvide da će mitropolit Kosanović iz Grčke otići u Crnu Goru. Naime, Kosanović se iz Soluna javio knezu Nikoli s kojim je održavao veze još od 1886. godine. Umesto da otputuje u Palestinu on je pod imenom Dionisije Nikolić otputovao u Crnu Goru. U Bar je prispeo 29. decembra 1888. godine. Iz Bara je otišao na Cetinje, gde ga je primio mitropolit Mitrofan Ban. On mu je ukazivao posebnu pažnju do kraja njegovog života.
Kosanović se za stalno nastanio u Ulcinju, gde je kupio kuću na samoj morskoj obali. Međutim, iz štampe se vidi da je često putovao po Crnoj Gori i da je učestvovao u svim važnim događajima. Putovao je i izvan granica Crne Gore. Godine 1892. godine boravio je u Carigradu. Po mišljenju istoričara želeo je da skrene pažnju na sebe, jer je prizrenska mitropolija bila upražnjena. Tom prilikom posetio je ostrvo Halku, gde se zbog bolesti zadržao neko vreme. Pored Carigrada posetio je još Kairo i Jerusalim, a potom se vratio u Crnu Goru.
Postojala je mogućnost da Kosanović 1893. godine postane mitropolit u Skoplju. Tu mogućnost nagovestio je Carigradski patrijarh. Kad je to doznao Kalaj, zatražio je od ministra inostranih poslova i poslanika u Carigradu da to onemoguće svim sredstvima. Izgleda da se mitropolit Kosanović nije naročito ni borio za taj izbor, jer je bio svestan okolnosti i svoga zdravstvenog stanja.
Godine 1896. umro je u Sarajevu mitropolit dabrobosanski Đorđe Nikolajević, naslednik mitropolita Kosanovića. Među mnogobrojnim telegramima saučešća Konzistoriji u Sarajevu stigao je iz Ulcinja i kratak telegram mitropolita Kosanovića u kome stoji: „Primite moje iskreno sažaljenje u gubitku dobroga mitropolita Nikolajevića. Bog mu dušu pomilovao.”.
Mitropolit Kosanović je 1897. godine, pored domaćina mitropolita Mitrofana Bana, u Cetinju dočekao srpskog kralja Aleksandra Obrenovića. Kralj je posebnu pažnju ukazao mitropolitu Kosanoviću i odlikovao ga Ordenom Svetog Save prvog stepena. Ista odlikovanja su dobili mitropolit Mitrofan Ban, arhibiskup barski Milinović i pesnik Jovan Sundečić.
Mitropolit Kosanović je u Crnoj Gori često služio. Ima dosta kratkih informacija u štampi u kojima se saopštava da je služio zajedno sa domaćinom mitropolitom Mitrofanom Banom. Jedan takav slučaj, kome je posvećeno više mesta u štampi, jeste osvećenje crkve Svetog Vasilija Ostroškog u Nikšiću 28. avgusta 1900. godine. Ova crkva je zadužbina kneza Nikole Petrovića. Osvetili su je mitropoliti Mitrofan Ban i Sava Kosanović uz sasluženje više sveštenika. Tom prilikom mitropolit Kosanović je priložio crkvi sedam kandila, koje je izradio sarajevski zlatar Mića Avdalović. Na osvećenju su pored kneza Nikole i knjeginje Milene bili knez Mirko, knez Petar Karađorđević sa sinovima Đorđem i Aleksandrom.
Iako je živeo izvan Bosne, mitropolit Kosanović je pratio šta se tamo događa. Kada je god tražena pomoć za podizanje spomenika nekoj značajnoj srpskoj ličnosti ili osnivano neko srpsko društvo, on je bio među prvim priložnicima. Kada je 1902. godine u Sarajevu osnovano društvo „Prosvjeta” koje je imalo za cilj da pomaže Srbe đake u srednjim i visokim školama, Mitropolit je društvo materijalno pomogao.
I pored mnogobrojnih ličnih problema nalazio je vremena da se bavi naučno-istraživačkim radom. Svoje radove objavljivao je u „Javoru“, „Istočniku“, „Glasniku srpskog učenog društva“, listu „Slovinac“, i „Bosanskoj vili“. Neke radove objavljivao pod pseudonimom, da bi izbegao neugodnosti od austrijskih vlasti. Značajni su njegovi opisi starih ćiriličkih knjiga i rukopisa. Objavljivao je natpise sa starih nadgrobnih spomenika kao i zapise sa starih knjiga. Publikovao je putopise: „Put na Sinaj“; uspomene: „Pomeni iz manastira Žitomislića“; memoarski tekst: „Iz memoara Protopop Nedeljka“; članke: „O bogumilima”, „Propast manastira Banje”, „O bosanskim arhijerejima”, o eparhijama: Dabrobosanskoj i Zahumsko-Hercegovačkoj. Njegova pesma „Na Jordanu”, pevana je uz gusle, što govori o njegovoj popularnosti u narodu. Bogoslovski radovi mitropolita Kosanovića malobrojni. U bogoslovske radove spadaju: „Kratki životopis Svete prvomučenice i ravnoapostolne Tekle”; „O pojasu Svete Bogorodice” i „Oglas sa dveri”.
Mitropolitu Kosanoviću su odata priznanja za njegov rad samim tim što je bio član Srpskog učenog društva, Srpske kraljevske akademije, počasni član Sveslovenskog dobrotvornog komiteta u Petrogradu, Antropološkog društva u Beču, Književnog odbora Matice srpske, redovni član Odbora muzejskog društva u Sarajevu i dopisni član Carskog i kraljevskog povjerenstva za umetničko-istorijske spomenike u Beču.
Sava Kosanović je umro u utorak 23. februara 1903. godine u svojoj kući u Ulcinju. Sahranjen je 25. februara u crkvi Svetog Nikole u Ulcinju. Opelo je služio mitropolit Cetinjski Mitrofan Ban uz sasluženje pet sveštenika i protođakona Radičevića. Novine su zabeležile da je na sprovodu bilo mnogo muslimana i rimokatoličkih sveštenika. Arhibiskup Barski poslao je svog izaslanika. Od blaženopočivšeg mitropolita Kosanovića oprostio se dirljivim govorom mitropolit Mitrofan Ban.
Povodom smrti mitropolita Kosanovića u mnogim listovima su objavljeni nekrolozi. U njima su pored osnovnih biografskih podataka istaknute zasluge mitropolita Kosanovića na crkvenom, nacionalnom i prosvetnom polju. U nekim nekrolozima, kakav je nekrolog koji je objavio poznati sveštenik i istoričar Dimitrije Ruvarac, iznete su i neke manje zamerke Kosanoviću.
Od mitropolita Kosanovića je sačuvan žezal u Staroj sarajevskoj crkvi, srebrna čaša na Cetinju i jedan štap u manastiru Ostrogu na kome piše: „Štap je drvo sa rijeke Jordana, držaljka grana mavrijskog duba, podaren mitropolitu Savi od igumana Sv. Save Osvećenog u Palestini 1885. godine.”
U istoriji, Sava Kosanović je ostao zapamćen po velikom nacionalnom, verskom i kulturnom pregalaštvu u doba kada je petvekovno tursko ropstvo zamenila austrougarska okupaciona vlas. Teška borba protiv prozelitizma Rimokatoličke crkve, unije i asimilacione politike okupatorske vlasti, rezultirala je nemogućnošću dužeg ostanka mitropolita Save Kosanovića na mestu mitropolita Dabrobosanskih.
- Mitropolija dabrobosanska: Opširna biografija Arhivirano 2010-11-12 na Wayback Machine-u
- Biografija na sajtu SANU
| Prethodnik: mitropolit dabrobosanski Antim |
mitropolit dabrobosanski | Nasljednik: Georgije Nikolajević |