Ćirilica

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije

Ćirilica je pismo kojim se koristi sedam slavenskih jezika (ruski, ukrajinski, bjeloruski, rusinski, makedonski, bugarski i srpskohrvatski, kao i veći broj drugih jezika bivšeg Sovjetskog Saveza, Azije i istočne Evrope.

Jezici koji se koriste ćirilicom[uredi - уреди | uredi izvor]

Historija pisma

srednje brončano doba 19. – 15. v. pne.

meroitičko 3. v. pne.
Geneologija

Sljedeći jezici koriste ili su koristili ćirilicu:

Ćirilično pismo za Ruse[uredi - уреди | uredi izvor]

Ćirilica se pojavljuje u predhristovo doba i nije vezana za Ćirila i Metodija kako se tvrdi a dokaz tome su i brojni arheološki dokazi koji datiraju od pre n.e. Jedan od mnogih dokaza je i Srpski zakonik koji je uklesan na spomeniku iz 2800 godine pre n.e. a koji je isklesan sa sve četiri strane. Zakonik je uklesan na srbskom jeziku i na srbici, tako da ga može bez mnogo truda čitati svako ko zna srpski jezik.

U Lici maloaziskoj (Ljudeji) Aleksandar Veliki je zatekao jedno posebno stanje. U gradovima Like, koji su bili brojni, nije bilo persiskih posada. Iako je Lika bila uključena u Persijsku carevinu od vremena Kira Velikog, ona je zadržala svoje posebno uređenje i svoje stare zakone.

Imali su savez od 23 grada, među kojima je grad Sirbin (današnji Ksantos) bio prestonica i najveći od gradova . Ličani su najpre bili poznati pod imenom Solimi, a zatim kao Termili po jednom delu Krićana, koje je Sarpedon doveo sa Krita i naselio u Lici . Sarpedon je osnovao i grad Milet kao naseobinu kritskog grada Mileta .

Stari Zakonik lički, koji je bio uklesan u kamenom obelisku u gradu Sirbinu, potiče iz VIII veka pre Hrista, nađen je i bio je na serbo-raškom jeziku i pismu.

Izgled ovog spomenika možete videti u samom tekstu. Likijske tekstove je sakupio krajem XIX veka austrijski profesor Ernst Kalinka. Tumačenje teksta grčkim i drugim jezicima nije dalo rezultat, a pročitan je u celosti od strane Svetislava Bilbije, uz tumačenje drevnog srbskog jezika i pisma iz Lidije i Likije.

Bilbija je najpre protumačio i objavio svoje dešifrovanje teksta sa severne strane spomenika, prema prepisu Ernsta Kalinke (str. 44 navedene Kalinkine knjige, sa 34 iskaza koje je istoričar Svetislav Bilbija glasovno protumačio kao zapis fonetskim pismom, a protumačio ga je pomoću sličnosti sa srbskim jezikom.

Svetislav Bilbija je tekst sa severne strane spomenika u Sirbinu nazvao „Poruka Srbima urezana u obelisk u prestonici Like – Likije pre 2600 – 2800 godina“, a kasnije je protumačio čitljive delove zapisa i sa drugih strana. Taj radni materijal je objavljen u zborniku „Catena Mundi“, pod naslovom „Obelisk iz Ksantosa – Kamena knjiga zakona i običaja starih Srba“, gde su iskazi prikazani u obliku odredbi zakonika, koje su grupisane prema temama koje obrađuju, uz oznaku strane spomenika i broja reda za svaku od odredbi.

Kompletan tekst ovog spomenika serbo-raške pismenosti azijske Likije i drevnog serbo-raškog zakonika, koji sadrži 232 odredbe, uobličio je i dopunio komentarima prof. Radomir Đorđević.

Odredbe su svrstane u 16 grupa, prema svome sadržaju, a svaka od njih nosi oznaku strane sveta i reda na obelisku. Te grupe (glave Zakonika) su: (1) O upravljanju državom – zadatak države; (2) Humanitarne dužnosti države; (3) Sloboda zanimanja i rada; (4) Običaji i zakoni; (5) Izbor i osobine vođe; (6) Dužnosti boraca; (7) O neprijatelju i njegovom činjenju; (8) Mudre izreke i saveti; (9) Saveti predaka poljodelcima; (10) Saveti kopačima zlatne rude; (11) Lekarski saveti; (12) Krivična dela, postupak i kazne; (13) Vaspitanje dece; (14) O hrani i njenoj pripremi; (15) O hrani i kako se hraniti; (16) Uklesano treba čitati, pamtiti, vršiti. Radi sticanja utiska o sadržaju zakonika sa obeliska u Sirbinu, navešćemo ovde pojedinačno samo neke od odredbi (one nose Bilbijine oznake strane i reda).

Посебно значајан за стварање ове школе у српској историографији је словачки философ историје Павел Јозеф Шафарик и његов спис О пореклу Словена из 1828. године на немачком језику, који је настао као резултат жеље да представи истраживања историје пољског научника Лоренца Суровјецког.

Као припадници српске школе означавају се: Павел Шафарик, Милош Милојевић, Сима Лукин-Лазић, Олга Луковић-Пјановић, Јован И. Деретић, Радивоје Пешић, Момир Јовић, Илија Живанчевић, Светислав Билбија, Реља Новаковић, Миодраг Милановић, мр Ненад Миљуш, Славиша Миљковић, Милош Гроздановић, Живојин Андрејић, Слободан Јарчевић, Александра Бајић, Драгољуб Антић, Александар Петровић и многи други.

Страни аутори који подржавају ову школу су: др Анатоле Кљосов (Харвард, САД), Казимир Шулц, Адам Мицкијевић, Сипријан Робер, Емил Бирнуф, Адолф Пикте, Ами Буе, Лоренц Суровјецки, Франсис-Марија Апендини и други.[тражи се извор]

А Б В Г Д Е Ж З И Ї Й
К Л М Н О П Р С Т У Ф
Х Ц Ч Ш Щ Ю Я

Ь

Korišćenje u različitim jezicima[uredi - уреди | uredi izvor]

(Glasovi su označeni korišćenjem Sampe i predstavljaju samo aproksimativne vrednosti.)

Dok glavnica jezika koji se koriste ćirilicom imaju fonemsku ortografiju, postoje i izuzeci, uglavnom u ruskom: ЕГО (znači njemu), a izgovara se kao /jevO/ umesto /jegO/.

Imajte na umu da sricanje imena varira, posebno kad su u pitanju transkripcije/transliteracije Y/J/I, GH/G/H i ZH/J.

Slovenski jezici[uredi - уреди | uredi izvor]

Ruski[uredi - уреди | uredi izvor]

Napomene vezane za tvrdi i meki znak:

  1. Kada se jotovani samoglasnik (samoglasnik koji počiće sa /j/) nađe iza suglasnika, suglasnik biva palatalizovan (/j/ se miješa sa suglasnikom) a /j/ neće biti izgovoreno. Tvrdi znak označava da se to ne treba desiti, dok će se /j/ pojaviti ispred samoglasnika. Meki znak označava da se suglasnik palatalizuje ali da će se /j/ ispred samoglasnika čuti. Meki znak na kraju riječi označava da se suglasnik pred njim palatalizuje. Primjeri: та - ta; тя - tja; тья - tjja; тъя - tja; т - t; ть - tj.
  2. U ortografiji prije reforme pravopisa ruskog jezika, u starorouskom jeziku, kao i u crkvenoslovenskom ovi se znakovi zovu "jerovima" (debelim i tankim). Historijski, "tvrdi i meki znaci" uzimaju mjesto danas nepostojećih muklih glasova zadnjeg i prednjeg reda. (U našem jeziku su se ti glasovi prvo ujednačili u mukli glas srednjeg reda, a u tzv. "jakoj poziciji" dali nepostojano a. Danas taj srednjeg reda postoji u bugarskom. Pogledajte napomene za bugarski jezik).

Historijska slova:

Prije 1918. postojalo je još četiri slova u upotrebi: Іі (zamijenjeno sa Ии), Ѳѳ (Фита "фита" ili "тита" ili "тета", zamijenjena sa Фф), Ѣѣ (Ять "јат", zamijenjeno sa Ее)), i Ѵѵ (ижица "ižica", zamijenjeno sa Ии ili Вв).

Ukrajinski[uredi - уреди | uredi izvor]

Kao u ruskom sa izuzecima:

  • Г je zvučan strujni suglasnik i zove se „Ge“. Izgovara se približno kao Х, ali ne isto /ɦ/. Između Ге i Де nalazi se Gje (Ґ, ґ) i izgovara se kao /g/. (Ovo slovo nije bilo zvanično korišćeno u Sovjetskom Savezu, pa se ne nalazi u mnogim ćiriličkim fontovima.)
  • Је se izgovara kao /e/ i zove se „E“. Јо ne postoji. Između Е i Же postoji slovo Је (Є, є) koje se izgovara kao /je/ i koje izgleda kao obrnuto rusko slovo Э. Rusko slovo Э ne postoji.
  • И se izgovara kao /ɪ/ i zove se „Y“ (tvrdo И). Kratko И se zove „jot“. Između Y i kratkog Y postoji slovo И (І, і) i izgovara se kao /i/ a izgleda kao latiničko slovo I i slovo Ји (Ї, ї) i izgovara se kao /ji/ a izgleda kao latiničko slovo I sa dijarezom (dve identične tačke iznad slova kao kod ruskog slova Jo).
  • Jeri ne postoji.
  • Tvrdi znak se ne koristi; umesto njega se u toj potrebi koristi apostrof.
  • Щщ — [шча] se izgovara kao dva posebnih glasa, š i č

Bjeloruski[uredi - уреди | uredi izvor]

Kao ruski osim:

  • И izgleda kao latiničko slovo I (І і). (Ali, kratko И izgleda kao u ruskom)
  • Između У i Еф postoji slovo kratko У (Ў, ў), koje izgleda kao У (У) sa akcentom brev i izgovorom /w/ kao u engleskim diftonzima u „now“ i „low“.
  • Шча ne postoji.
  • Tvrdi znak se ne koristi; umesto njega se u toj potrebi koristi apostrof.
  • Г predstavlja zvučan strujni suglasnik. Izgovara se kao slabije г /ɣ/.Ima Ґґ.
  • „Дз“ kao „Дз“, „Дж“ kao „Џ“.
  • Ч se izgovara tvrdo.
  • Ё se razgledа kao posebno slovo i postoji za E.

Bugarski[uredi - уреди | uredi izvor]

Kao ruski osim:

  • Je se izgovara kao /E/ i zove se "E".
  • Jo ne postoji.
  • Rusko slovo E ne postoji.
  • Šća se izgovara kao /St/ i zove se "Šta".
  • Tvrdi znak se koristi za poluglasnik, /ə/ (šva).
  • Jeri ne postoji.

Savremeni srpski jezik od 19. vijeka[uredi - уреди | uredi izvor]

Kao ruski osim:

  • Pravopis srpske azbuke je drukčije nego pravopis ruske. Suglasnici se izgovaraju samo korišćenjem poluglasnika kao pomoći.
  • Je se izgovara kao /E/ i zove se "E". Jo ne postoji. Rusko slovo E ne postoji.
  • Između Д i Е postoji slovo Ђ (Ђ, ђ), koje se izgovara kao /dj/ i izgleda kao Ћерв, samo što ima zakrivljenje na desnoj nožici.
  • Kratko И ne postoji. Između И i Ка nalazi se slovo Ј (Ј, ј) i izgovara kao /j/ i izgleda kao latinično slovo Ј.
  • Između Л i М је слово Љ (Љ, љ) kоје sе izgovara kao /lj/ i izgleda kaо Л sa prilijepljenim mekim znakom sa desne strane.
  • Između Н i О је слово Њ (Њ, њ) kоје sе izgovara kao /nj/ i izgleda kao Н sa prilijepljenim mekim znakom sa desne strane.
  • Između Т i У nalazi se slovo Ђерв (Ћ, ћ) kоје sе izgovara kao /tj/ i izgleda kao malo latiničko slovo H sa crticom u gornjem dijelu lijeve uspravne linije.
  • Između Ч i Ш nalazi se slovo Џ (Џ, џ) koje se izgovara kao /dZ/ i koje liči na Ц samo sa crticom pomjerenom na sredinu donje vodoravne linije.
  • Ш je posljednje slovo; ostalo ne postoji.

Makedonski[uredi - уреди | uredi izvor]

Kao u našem osim:

  • Između З i И se nalazi slovo Дз (Ѕ, ѕ) kоје sе izgovara kao /dz/ a isto je kao latinično slovo S.
  • Гј zamjenjuje Ђ (Ѓ, ѓ) a izgovara se kao /dj/ i izgleda kao Г sа akutom.
  • Кј zamjenjuje Ђерв (Ќ, ќ) a izgovara se kao /tj/ i izgleda kao K sa akutom.

Neslovenski jezici[uredi - уреди | uredi izvor]

Ove azbuke su mahom nastale na osnovu ruske, ali sa popriličnim razlikama, pogotovu kad su u pitanju kavkaski jezici. U centralnoj Aziji korišćenje ćirilice je postalo često predmet političkih sporova po raspadu Sovjetskog Saveza, jer podsjeća na sovjetsku vlast. Određeni broj jezika je umjesto ćirilice počeo da koristi druga pisma.

ćirilica kajdarska latinična transliteracija
Аa Aa
Әә Ää
Бб Bb
Вв Vv
Гг Gg
Ғғ Ğğ
Дд Dd
Ее Ee
Ёё Yo yo
Жж Jj
Зз Zz
Ии Iy iy
Йй Yy
Кк Kk
Ққ Qq
Лл Ll
Мм Mm
Нн Nn
Ңң Ññ
Оо Oo
Өө Öö
Пп Pp
Рр Rr
Сс Ss
Тт Tt
Уу Ww
Ұұ Uu
Үү Üü
Фф

Ff[uredi - уреди | uredi izvor]

Хх Xx
Һһ Hh
Цц Cc
Чч Çç
Шш Şş
Щщ ŞÇşç
Ъъ ''
Ыы
İi İi
Ьь '
Ээ Ee
Юю Yu yu
Яя Ya ya

Ćirilica u Unikodu[uredi - уреди | uredi izvor]

U Unikodu ćirilički blok se prostire između od U+0400 do U+052F. Znaci između pozicije U+0400 i U+045F su u osnovi znaci iz kodnog rasporeda ISO 8859-5 pomereni nagore za 864 pozicija. Znakovi u opsegu između U+0460 i U+0489 su istorijski i ne koriste se u savremenim jezicima. Znakovi u prostoru od U+048A i U+052F su dodatni znaci za različite neslovenske ćiriličke azbuke.

Unikod ne uključuje akcentovana ćirilička slova, ali se mogu dobiti kombinovanjem sa različitim dijakritičkim znacima. Tako se dodavanjam U+0301 ("kombinujući akut") posle slova koje se želi akcentovati dobija akcentovano slovo (tj. ы́ э́ ю́ я́). Neki jezici (kao što je savremeni crkvenoslovenski jezik) još uvijek nisu u potpunosti podržani.

    0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 A B C D E F
400   Ѐ Ё Ђ Ѓ Є Ѕ І Ї Ј Љ Њ Ћ Ќ Ѝ Ў Џ
410   А Б В Г Д Е Ж З И Й К Л М Н О П
420   Р С Т У Ф Х Ц Ч Ш Щ Ъ Ы Ь Э Ю Я
430   а б в г д е ж з и й к л м н о п
440   р с т у ф х ц ч ћш щ ъ ы ь э ю я
450   ѐ ё ђ ѓ є ѕ і ї ј љ њ ћ ќ ѝ ў џ
460   Ѡ ѡ Ѣ ѣ Ѥ ѥ Ѧ ѧ Ѩ ѩ Ѫ ѫ Ѭ ѭ Ѯ ѯ
470   Ѱ ѱ Ѳ ѳ Ѵ ѵ Ѷ ѷ Ѹ ѹ Ѻ ѻ Ѽ ѽ Ѿ ѿ
480   Ҁ ҁ ҂ ҃ ҄ ҅ ҆ ҇ ҈ ҉ Ҋ ҋ Ҍ ҍ Ҏ ҏ
490   Ґ ґ Ғ ғ Ҕ ҕ Җ җ Ҙ ҙ Қ қ Ҝ ҝ Ҟ ҟ
4A0   Ҡ ҡ Ң ң Ҥ ҥ Ҧ ҧ Ҩ ҩ Ҫ ҫ Ҭ ҭ Ү ү
4B0   Ұ ұ Ҳ ҳ Ҵ ҵ Ҷ ҷ Ҹ ҹ Һ һ Ҽ ҽ Ҿ ҿ
4C0   Ӏ Ӂ ӂ Ӄ ӄ Ӆ ӆ Ӈ ӈ Ӊ ӊ Ӌ ӌ Ӎ ӎ ӏ
4D0   Ӑ ӑ Ӓ ӓ Ӕ ӕ Ӗ ӗ Ә ә Ӛ ӛ Ӝ ӝ Ӟ ӟ
4E0   Ӡ ӡ Ӣ ӣ Ӥ ӥ Ӧ ӧ Ө ө Ӫ ӫ Ӭ ӭ Ӯ ӯ
4F0   Ӱ ӱ Ӳ ӳ Ӵ ӵ Ӷ ӷ Ӹ ӹ Ӻ ӻ Ӽ ӽ Ӿ ӿ
500   Ԁ ԁ Ԃ ԃ Ԅ ԅ Ԇ ԇ Ԉ ԉ Ԋ ԋ Ԍ ԍ Ԏ ԏ
510   Ԑ ԑ Ԓ ԓ Ԕ ԕ Ԗ ԗ Ԙ ԙ Ԛ ԛ Ԝ ԝ Ԟ ԟ
520   Ԡ ԡ Ԣ ԣ Ԥ ԥ Ԧ ԧ Ԩ ԩ Ԫ ԫ Ԭ ԭ Ԯ ԯ

Srodni članci[uredi - уреди | uredi izvor]

Vanjski linkovi[uredi - уреди | uredi izvor]