Prijeđi na sadržaj

Nikola Kalabić

Izvor: Wikipedija
Nikola Kalabić

Nikola Kalabić
Nikola Kalabić

Lični podaci
Datum rođenja 20.12.1906.
Mesto rođenja Podnovlje, Austrougarska (Austrougarska)
Datum smrti 19.01.1946.
Mesto smrti Valjevo FNRJ (FNRJ)
Vojska Jugoslovenska Vojska u Otadžbini
Najviši čin major
Bitke i ratovi Četnički teror u Srbiji
Operacija Hajka
Masakr u Vraniću
Bitka za Ivanjicu januara 1944.
Bitka za Srbiju 1944.
Bitka na Jelovoj gori
Proboj četnika i Nemaca kroz Sandžak
Završna četnička dejstva u Bosni (1944-1945)

Nikola Kalabić (pseudonim: Ras Ras; 20. decembar, 1906, Podnovlje, kod Dervente, Austrougarska — 19. januar 1946, kod Valjeva, FNR Jugoslavija[1]) je bio komandant Gorske kraljeve garde Jugoslovenske vojske u otadžbini i saradnik nemačkog okupatora u tokom Drugog svetskog rata u okupiranoj Jugoslaviji.

Predratna biografija

Rođen je 1906. u Podnovlju kod Dervente, na severu Bosne, od oca Milana i majke Joke. Nikolin otac se razveo od Joke posle Prvog svetskog rata, i zatim se ženio još tri puta. Nikolu je u početku vodio sa sobom, tako da se on školovao u mestima očevog službovanja, a nakratko i u Novom Pazaru.

Završio je šest razreda gimnazije, a zatim je upisao geodeziju u Beogradu. Na studijama je upoznao godinu dana mlađu koleginicu Borku, rođenu u Rajkovićima kod Valjeva. Borka i Nikola su se venčali 1929. godine u Valjevu, a sledeće godine, trećeg avgusta, rodili su im se blizanci Mirjana i Milan. Prvu službu su dobili u Beogradu. Usledio je premeštaj u Aranđelovac, i najzad u Valjevo, gde su Kalabići ostali da žive. Nikola Kalabić je do početka Drugog svetskog rata radio u valjevskoj katastarskoj upravi. Kao aktivni pripadnik četničkog udruženja Koste Pećanca odlikovan je 1936. godine Jugoslovenskom krunom.

Drugi svetski rat

Prvi dan rata, 6. april 1941. godine, rezervnog poručnika Nikolu Kalabića zatekao je sa nogom u gipsu zbog povrede u saobraćajnoj nesreći. Skinuo je gips i otišao u Šabac, gde mu je bio ratni raspored. Vratio se kući posle dvadesetak dana, sa pričom o rasulu Jugoslovenske vojske.

Odlazak u četnike

Ubrzo je na Bukulji pristupio četničkoj organizaciji Koste Pećanca. Po okupaciji u Srbiji, a po Pećančevim direktivama, među prvima je počeo formiranje četničkog odreda u Valjevu i Kolubari, u kome je kasnije vršio funkciju obaveštajnog oficira. Za ovaj rad Pećanac je poručnika Nikolu Kalabića nagradio zvanjem vojvode cerskog i valjevskog. Nakon kraćeg vremena, Kalabić mu je vratio uniformu i objavu, s porukom da ga napušta, navodno, stoga što je vojvoda Pećanac "krenuo sa Nedićem".

Kalabić je saznao za pukovnika Dražu Mihailovića, te leta 1941. godine odlazi na Ravnu goru. Njegova prva dužnost bila je komandir prateće čete pukovnika Mihailovića. Od novembra 1941, Kalabić je komandir 26. čete Gorske kraljeve garde. Značajnu ulogu odigrao prilikom bekstva Draže Mihailovića sa Ravne gore tokom nemačke operacije Mihailović (početkom decembra 1941), kada je preko svog oca Milana (žand. majora, komandanta 11. odreda K. Pećanca) omogućio Draži i njegovom štabu prebacivanje u Sandžak i povratak kasnije u zapadnu Srbiju.[2]

Nakon četničkog napada na partizane krajem oktobra 1941. godine, kao i posljedične propasti ustanka u Srbiji krajem te godine, Mihailović se odlučio na legalizaciju četničkih odreda kod Nedićeve vlade. Više od polovine Mihailovićevih odredâ, na čelu sa svojim komandantima (pretežno sa područja zapadne Srbije), prihvatilo je legalizaciju i na taj način postalo integralnim dijelom kvislinških oružanih formacija.[3][4][5][6] Početkom decembra 1941. godine, legalizuje se pet ravnogorskih odredâ; među njima je i onaj pod komandom poručnika Nikole Kalabića.[7]

19. decembra 1942. godine, Nemci su odveli na Banjicu Nikolinu i Borkinu rodbinu, koju je Kalabić uspeo kasnije da izbavi preko svojih veza.

Četnički teror u Srbiji (1943)

Glavni članak: Četnički teror u Srbiji 1943-1944

Četnici Nikole Kalabića su 31. decembra 1942. i 1. januara 1943. u selima Dračić i Ravnje u okolini Valjeva zaklali devet lica. Ista grupacija je odgovorna za klanje još devet lica u nekoliko valjevskih sela između 17. marta i 8. aprila 1943.[8] Kalabićevi četnici su 20. marta u Makovištu pokraj Kosjerića zaklali pet stanovnika okolnih sela. U selu Stapar kod Osečine Kalabićevi četnici su u noći 7-8. aprila 1943. zaklali petoricu muškaraca iz porodice Spasojević.[9]

Kalabić je 23. februara 1943. godine naredio formiranje Rudničkog letećeg odreda za borbu protiv pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta na širem području planine Rudnik:

Zadatak Rudničkog letećeg odreda biće: Na reonu odreda uništavanje svih naoružanih komunističkih grupa i pojedinaca, kao i njihovih jataka i obaveštajaca.[10]

– Naredba o formiranju Rudničkog letećeg odreda za borbu protiv pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta od 23. februara 1943.

Kalabićevo "čišćenje komunista" u Srbiji ubrzo se otrglo kontroli. Lazar Trklja, bliski saradnik Draže Mihailovića, izveštava ga o Kalabićevom teroru sredinom 1943. godine:

Pojedini organi, Vašim odobrenjem da raščiste sa ljotićevcima i komunistima, zloupotrebljavaju to i pod tom firmom ubijaju naše najbolje i najnacionalnije ljude. Nagon mladog Kalabića za ubijanjem porodična je osobina njegove familije i može nam samo naštetiti.[11]

– Lazar Trklja

Sredinom 1943. godine, Kalabić je pokušao da se približi Nemcima, ali je odbijen:

Pokušaj Kalabića, jednog od vođa pokreta Draže Mihailovića, da nam se približi, odbijen, a njegovi ljudi uhapšeni.[12]

– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 1. juna 1943.

Nakon savezničkog iskrcavanja na Siciliju, 10. jula 1943, Draža Mihailović je procijenio da će doći do „glavne akcije”, pa je u tom smislu narednog dana poslao raspis svim komandantima JVuO. Jedna od ključnih mjera je bila eliminisanje lokalnih partizanskih snaga. U naređenju štaba korpusa Gorske kraljeve garde (jedinica kojom je komandovao Kalabić) od 13. jula 1943. komandantu 2. Orašačke brigade poručniku Milovanu Nedeljkoviću o uništenju pripadnika i simpatizera NOP-a na teritoriji korpusa, između ostalog, stoji:

Kako znate i umete hitno organizujte istrebljenje aktivnih Mošinovaca kao i njihovih jataka sa našeg reona. Moraju po cenu svih nas da se isteraju. Noćne zasede i sve trikove upotrebite. Događaji su pred nama. Čiča naređuje pripreme.[13][14]

O autoritetu Nikole Kalabića među komandnim kadrom Jugoslovenske vojske u otadžbini, kao i o snazi koju je jedinica pod njegovim zapovjedništvom objektivno posjedovala, ubjedljivo svjedoči izvještaj koji je 13. oktobra 1943. godine Draži Mihailoviću poslao kapetan Dragiša Ninković (pseudonim »Leonardo«), komandant Rudničkog korpusa JVuO:

Mora se reći da su komunisti onemogućeni više u ma kakvoj organizaciji u Šumadiji. U svima selima gde su oni izvršili svoju organizaciju njihovi jataci su likvidirani i prema tome naslon komunističkih grupa, koje operišu, na svoje simpatizere je nemogućan, te se može reći da je njihov položaj sasvim kritičan... Glavnu zaslugu za ovo u poslednje vreme ima Kalabić. Da nije Kalabić došao u oplenački, a naročito u orašački srez, svaka naša organizacija u jezgru Šumadije bila bi dovedena u pitanje.[15][16][17]

Oslikavajući težinu svakodnevnih borbi koje su četnici vodili protiv jedinica NOVJ na području planine Rudnik, komandant korpusa Gorske garde Nikola Kalabić piše 16. oktobra 1943. Nešku Nediću:

Ja se nalazim u najgorem kraju Srbije, Orašac i Rudnik. Borba svaki dan sa komunistima, padaju svaki dan, ali se odmah popunjavaju.[18][19]

U borbama protiv partizanskog pokreta otpora, Kalabićevi četnici činili su surove zločine. 3. novembra 1943. jedan član Kalabićevog Štaba pisao je Draži Mihailoviću o zločinima Kalabićevih četnika na području Rudnika:

1. — Varošicu Stragare upalili su zato što su od prvog do poslednjeg bili svi pijani. To je bilo prvo delo Kalabića, čim je stupio na tlo svoje teritorije...

2. — Od celokupnog br. stanja koje su poklali 50% su nevine žrtve. Znam da podnose izveštaj da su poklani kao krivci.

3. — Narod kada čuje da četnici dolaze u selo, više se plaše nego kada dolaze Nemci, Bugari, Arnauti i svaka druga vera. Jer oni svi kada dolaze ako treba neko da se tera ili ubije oni oteraju ili ubiju, ali ovi prebiju da posle tri dana mora dotična osoba da umre. Navešću Vam samo jedan slučaj, a takvih slučajeva ima dosta. Kalabić lično prebio je u s. Ljubičevac tri čoveka i jednu devojku koji su posle četiri dana pomrli. Nisu bili u stvari krivi ništa. Znam da će Vam podneti izveštaj da su - ustvari krivi. Daklem to istorija čovečanstva nije zapamtila. Narod se čudi čija je to vojska i za koga Kalabić radi, kad su ti ljudi od pamtiveka nacionalisti.

5. — Kalabić, lično nijedan obrok ne jede bez pečenja.

6. — Vode borbu sa partizanima oni im se uvek izvuku, oni posle zađu po selima i pokolju onaj nevini narod, i podnose izveštaj kako su u borbi naneli gubitke partizanima...

Mogu samo Vam reći to da narod psuje majku Kralju, Vama — Draži i svima redom, kažu kad je ovakva Garda kakva je ta druga vojska. I podvlačim Vam da je narod jako ogorčen, i nemam izraza kako da se izrazim koliko narod vapije za pomoć. (...) Jer ovakav rad Kalabića, veća je propaganda za partizane, nego što je i oni sami imaju, treba da me razumete.[20]

Na rad komandanta Gorske kraljeve garde JVuO u svojim je izvještajima često upozoravao i inžinjer Petar Milićević (pseudonim »Ante«), jedan od Mihailovićevih najpovjerljivih ljudi u okupiranom Beogradu. Ing. Milićević za kapetana Nikolu Kalabića tvrdi da se kreće u društvu „beznačajnih ličnosti i sumnjivih ženski“, da ima dogovor sa „Nemcima na osnovu koga on Nemcima ne smeta da vrše rekviziciju“ a „Nemci njemu ne smetaju da od naroda uzima novac“, te da njegovi ljudi plijene stoku od seljaka, ne plaćaju i prijete „batinama“ itd.[21][22]

Pojedini četnički komandanti uvidjeli su da praksa koja podrazumijeva teror nad civilnim stanovništvom mora imati negativne posljedice po ravnogorsku organizaciju. Kapetan Dimitrije Antonović, komandant Jastrebačkog korpusa JVuO, zapisao je u svom ratnom dnevniku (10. novembar 1943. godine):

Narod u duši mora da prizna da su komunisti po delima bolji no ovi naši velikani [Nikola Kalabić, Živan Lazović, Jevrem Simić]. Posle svega ovoga vrlo često sam primoran da sam sebi priznam da nemam zašto da se borim, jer ne vidim da će biti bolje. Mi smo toliko pokvareni i toliko ogrezli u pokvarenjaštvu da je nemoguće da se od ovoga izrodi nešto bolje. S velikim bolom u duši krijem ovu sumnju i svakim danom sve više i više verujem da ni posle rata ništa bolje neće biti – ako i pobedimo.[23][24]

Kapetan Antonović, koji je, pored Jastrebačkog, komandovao i Kosmajskim i Rasinskim korpusom JVuO, izrazio se o Nikoli Kalabiću veoma nepovoljno u svom dnevniku i sljedećeg dana (11. XI 1943):

Kalabić je pojahao Dr Ška [pseudonim pukovnika Jevrema Simića — prim.] pa radi šta hoće. Psuju se, pijanče. Kalabić ima samo jedan cilj: što više staviti pod svoju komandu, što slavniji biti! Inače i ne učestvuje u borbi. Oko 90 ljudi sa 15 “zorki“ samo njega čuvaju i kad i u klozet ide prate ga. Inače bez harmonikaša se nikud ne mrda. Pravi velikan. Sposoban ali lukav i prepreden do krajnosti i prvo gleda sebe pa tek onda sve ostalo. Hvata vezu sa svima i ne pita ko su i šta su. Tu su i nedićevci, i ljotićevci, i Nemci, i Bugari, i kurve, i poštene žene, sve, sve...[25][26]

Savezništvo sa Nemcima (1943)

Glavni članak: Ugovori o saradnji četnika i Vermahta
Komandant četničke Gorске garde kapetan Nikola Kalabić potpisuje ugovor o saradnji s nemačkim okupatorom 1943
Zone odgovornosti četničkih komandanata u okupiranoj Srbiji, prema sporazumu sa Nemcima 1943. Jevrem Simić i Nikola Kalabić (roze), Vojislav Lukačević (plavo), Ljuba Jovanović Patak (zeleno) i Mihailo Čačić (sivo).

Politički i vojno-strateški kontekst u kojem je došlo do potpisivanja četničko-njemačkih sporazuma o primirju i kooperaciji protiv snaga NOVJ, detaljno je opisan u memoarima specijalnog opunomoćenika za Jugoistok njemačkog Ministarstva vanjskih poslova Hermanna Neubachera, u kojima se kapetan Nikola Kalabić pominje kao jedan od potpisnikâ ugovora:

Četnici su i ranije sarađivali sa okupatorima protiv zajedničkog neprijatelja, protiv komunista, ali samo u pojedinim slučajevima i uvek u ograničenom, lokalnom okviru. Ovakvim političkim razvojem, kada su Englezi napustili četnike i potpuno prešli na stranu Tita, četnici su u još većoj meri bili gurnuti u naručje Nemaca, od kojih su još jedino mogli da se nadaju da će dobiti oružje i opremu. Uskoro posle otvorenog sukoba sa Englezima, nekoliko četničkih vojvoda obratilo se molbom nemačkom vojnom zapovedniku, s ciljem da zaključe pakt o nenapadanju. Samo se po sebi razume da sam ja dao pristanak, jer je to odgovaralo nemačkim interesima. Na taj način smo izbegli da se borimo na dva fronta, dakle, protiv četnika i partizana. U novembru 1943. zaključen je pakt Nemaca sa četničkim vojvodama: Kalabićem, Keserovićem, Lukačevićem i dr. U ugovoru je stajalo, da će potpisnici pakta poštovati primirje, da se neće napadati, a od slučaja do slučaja će sarađivati u borbi protiv zajedničkog neprijatelja, protiv Titovih partizana.[27]

27. novembra 1943. godine, pukovnik Jevrem Simić i Nikola Kalabić su zajedno potpisali ugovor sa predstavnicima Wehrmachta o zajedničkoj borbi protiv partizana koji je sadržavao navedene stavke:

1.   Primirje u srezovima Umka, Vračar, Grocka, podunavskom, kosmajskom, mladenovačkom, oplenačkom, aranđelovačkom, lepeničkom, kragujevačkom, gružanskom, kačerskom, kolubarskom. Četnici se obavezuju da ne vrše sudsku vlast samovoljno prema Nemcima i pripadnicima nemačke narodne grupe. U ugovor su uključeni nemački Vermaht i policija, bugarske oružane snage, Srpski dobrovoljački korpus, Srpska državna straža, Ruski zaštitni korpus, srpske vlasti i privredna preduzeća, a na četničkoj strani — četničke jedinice kapetana Kalabića i pukovnika Simića.

2.   Primirje treba da stvori podlogu — pretpostavku za zajedničku borbu protiv komunista.

3.   Potvrda Kalabića i Simića da se u potčinjenim jedinicama ne nalaze pripadnici sila koje su sa Nemačkom u ratu. Obaveza Kalabića i Simića da spreče i prekinu obaveštajne puteve koji bi mogli da daju obaveštenja neprijateljima velikonemačkog Vermahta o nemačkim vojnim pokretima.

4. Uključivanje četničkih jedinica u nemačko borbeno vođstvo prilikom većih zajedničkih borbenih dejstava. Borbene zadatke četničkim jedinicama za ovo vreme određuje nemačko vođstvo.

5. Izmena štabova za vezu.

6. Liferovanje nemačke municije za izvođenje zajedničkih borbenih zadataka prema vojničkim potrebama.

8. Ugovor se ima držati u tajnosti.[28]

– Sporazum pukovnika Jevrema Simića i kapetana Nikole Kalabića sa nemačkim predstavnikom o saradnji u borbama protiv NOVJ (27. novembra 1943.)

U izveštaju od 29. novembra 1943. godine, poslatom štabu Armijske grupe »F« iz njemačke komande Jugoistoka, navedeno je sljedeće:

Srbija: Nakon pomenutog ugovora sa Lukačevićem, četnički vođa Kalabić sa D.M. jedinicama u centralnoj Srbiji (Beograd — Obrenovac — Lazarevac — planina Rudnik — severno od Kraljeva — Svilajnac) obustavio borbu protiv nemačkog Vermahta radi neometane borbe protiv komunističkih bandi u ovoj oblasti.[29]

– Večernji izveštaj komande Jugoistoka (Arm.gr. F) od 29. XI 1943.

Po sklapanju sporazuma, Kalabić je naredio svojim ljudima "da se Nemci i pripadnici Nemačke oružane snage ne smeju napadati pa ni razoružavati." Svaki napad na nemačke okupatore Nikola Kalabić je kažnjavao smrću:

Za svako neizvršenje ovog naređenja, učinioca dela staviću pod preki sud i kažnjavaću smrću.[30]

Posmrtni ostaci ubijenih u Vraniću, prilikom ekshumacije iz zajedničke grobnice u njivi radi sahrane na groblju.

Nakon dogovorene saradnje sa Nemcima, u drugoj polovini decembra 1943. južno od Beograda provedena je akcija "čišćenja komunista". Koordinatori akcije bili su pukovnik Jevrem Simić, generalni inspektor četničkih odreda i Nikola Kalabić, komandant Korpusa gorske garde, koji su izvršili koncentraciju jedinica i otpočeli takozvano "čišćenje terena". Na ovu akciju odnosi se sledeće Mihailovićevo naređenje komandantima.

Seged, Kiš (Živan Lazović), Ras-Ras (Nikola Kalabić), Dog-Dog i Romel. Naš avalski korpus sa srezovima Grocka, Vračar, Umka spava dubokim snom. Na svim oblastima u neposrednoj blizini Beograda, nakotili su se komunisti i njihovi simpatizeri. Naređuje se komandantima, i to: majoru Mihailu Jovanoviću, kapetanu Lazoviću, kapetanu Nikoli Kalabiću, dalje Komarčeviću i rudničkom korpusu da najenergičnije sa juga na sever... čisteći usput i sve srezove, naročito srez kosmajski, naročito je važno što pre očistiti srezove Grocka i Umka.[31]

– General Dragoljub Mihailović

Tokom ove akcije izvršeni su svirepi četnički zločini: pokolj u Vraniću, pokolj u Boleču i drugim mestima. Decembra 1943. godine četnici Nikole Kalabića zaklali su u selu Kopljarima kod Aranđelovca 21 seljaka.[32]

Bitka za Ivanjicu (1944)

Glavni članak: Bitka za Ivanjicu 1944.

Partizani su januara 1944. godine uspeli da zauzmu Ivanjicu, ali su intervencijom mnogostruko jačih osovinskih snaga odbijeni.

11. januara 1944. godine Nikola Kalabić javlja Draži Mihailoviću da su četnici, Nemci i Bugari na tenkovima ušli u Ivanjicu:

Nemci i Bugari uz pomoć četnika ušli u Ivanjicu, a tenkovi produžili dalje. Komunisti otstupaju u pravcu Javor — Kušići. Od naših u borbi Kalait i Marković.[33]

O teškim borbama, u kojima su Korpusu Gorske garde pod Kalabićevom komandom (»Rasove trupe«) sadejstvovali i pripadnici Srpske državne straže, u depeši Vrhovnoj komandi JVuO od 13. januara 1944. javlja i pukovnik Jevrem Simić (»Stipe« i »Drška«):

U Velikoj Ivanči grupa crvenih oko 300 opkoljena od Rasovih trupa i straže. Borba se čuje i oko Aranđelovca. Rezultat još ne znam. Telefonom javljeno: Oko Arilja i Ivanjice ogorčene borbe, učestvuju i švapski tenkovi. Ovi i našima dali municiju za borbu. Avijacija greškom pobila dosta Bugara i komandanta u Lisanskoj klisuri, ubili 150 partizana. Tvoj Drška.[34]

14. januara 1944. godine Nikola Kalabić javlja Mihailoviću da se Bugari i četnici bore protiv partizana, a Ivanjica je uništena od artiljerije:

2700 Bugara otišlo na položaj prema partizanima. Sada se na položaju nalaze snage četničke i poljske straže... Ivanjica je stradala od artiljerije i građanstvo je prilično stradalo. Komunisti oterali i pobili 5 Nemaca iz feldžandarmerije. Pored toga oterali jednog pomorskog kapetana, apotekara i nešto poljske straže.[35]

16. januara 1944. godine Kalabić obaveštava generala Mihailovića da se protiv partizana na Javoru zajedno bore četnici, nedićevci, Nemci i Bugari:

Na Javoru kod Kušića i Katića još se vodi borba između komunista s jedne i četnika, poljske straže, Nemaca i Bugara s druge strane. Komunista ima oko 3500. Opkoljeni su i sada bi trebalo dotući ih.[36][37]

"Hajka" na Kalabića (1944)

Glavni članak: Operacija Hajka
Kalabićevi četnici ispred kafane

Krajem februara, s istekom četničko-njemačkih sporazuma o primirju, četnici su formalno opet postali neprijatelj okupacionih snaga. Marta 1944. godine Nemci i Bugari su poveli "lov" na Kalabića, poznat pod šifrom Operacija Treibjagd, nanevši četnicima ozbiljne gubitke. Međutim, usljed prodora partizanskih snaga u Srbiju u proljeće 1944. godine, ubrzo je saradnja iznova uspostavljena.

Četnički teror u Srbiji (1944)

Glavni članak: Četnički teror u Srbiji 1943-1944

Proleća 1944. godine Mihailović je odlučio da formira krupne mobilne operativne formacije - jurišne korpuse, i od njih grupe jurišnih korpusa kao formacije u rangu armije. Jedina potpuno formirana bila je Četvrta grupa jurišnih korpusa u zapadnoj i srednjoj Srbiji. Četvrtu grupu jurišnih korpusa činilo je pet jurišnih korpusa, sastavljenih od elitnih brigada iz zapadne i centralne Srbije, kojima je dodeljeno najbolje raspoloživo naoružanje. Nikola Kalabić je bio komandant Drugog jurišnog korpusa, snage oko 1.800 ljudi. U narednom periodu, Kalabić je saradnji sa Nemcima učestvovao u svim većim borbama protiv partizana u Srbiji: u Župi, na Jastrepcu, u Toplici, na Kopaoniku, ponovo u Župi, na Jelovoj Gori i na prilazima Ravnoj gori.

Mihailović je u proleće 1944. godine ponovo naredio komandantu Gorske garde, Nikoli Kalabiću, "da po svaku cenu uništi komunističke delove u oblasti Kosmaja, Venčaca, Bukulje i sve do Beograda", što se pretvorilo u brutalan teror nad stanovništvom. U dnevniku 3. brigade Gorske garde iz aprila 1944. o ovim operacijama, pored ostalog, piše:

Utorak, 11. april 1944: Danas u selu Dubani streljano šest lica komunističkih jataka i zapaljene su dve kuće komunističkih jataka.

Sreda, 12. april 1944: Danas u Senaji streljani komunistički jataci i to: Spasoje i žena mu Natalija.

Četvrtak, 13. april 1944: 1. i 3. bataljon na svojim reonima rade na prikupljanju žita za predaju našoj vojsci. U samu zoru, tj. noću oko 2 časa krenula je brigada za s. Dubanu (Dubona) radi blokiranja ovog sela zbog hvatanja komunista. Pri polasku streljali su četiri komunistička jataka ...

Četvrtak, 20. april 1944: Sa 1, 2 i 4. bataljonom oko 4 časa blokirano s. Vlaška i izvršen pretres sela. Pretres sela trajao je do 8 časova, a posle toga pred zborom seljaka likvidiran je Tihomir Avramović iz Vlaške, komunistički jatak koji je ranije bio aktivan komunista...[38]

Selo Vlaška je kažnjeno jer su meštani prethodno terali četničku stražu, i bežali da bi izbegli prisilnu regrutaciju u četničku vojsku.[39]

U svom pismu od 24. aprila Nikola Kalabić lično daje uputstva za klanje partizanskih simpatizera:

Dragi Pape, za klanje komunista molim te dobro tu stvar proveri. Ispitaj još bar 3 čoveka. Za te ljude koji treba da se zakolju. Pitaj Peru Miletića, Stevana Beserovca i Živorada Pajića, pa ako oni kažu da su krivi kao komunisti, onda najviše zakoljite: u Jasenici 3, Popučke 2, Garić 2, Grabovica 2, konja pastuva od Zakića mi dovedite, a za njega zna Stanimir. Mene ćeš naći tek drugi dan Uskrsa u večer u Lekovicama kod Stanoja. Nemoj se vraćati dok zadatak ne svršiš. Želim iskreno da praznik Hristovog voskrsenja dočekate svi zdravi. Doviđenja. Pozdravite mi sve, a tebe najviše pozdravlja tvoj čika Pera.[40]

29. aprila 1944. godine Nikola Kalabić je predvodio Korpus gorske garde u napadu na selo Drugovac kod Smedereva, kada je počinjen zloglasni pokolj u Drugovcu, prilikom kojeg su četnici poubijali veliki broj meštana. Nakon odstupanja partizanskih snaga, četnici su upali u selo i ubili 72 stanovnika, zapalili oko 120 kuća i opljačkali oko 200 domaćinstava. Iz pušaka je ubijen 41 stanovnik, 24 su zaklani, troje je umrlo od batina, a četvoro je izgorelo u zapaljenim kućama.[41] Zločin u Drugovcu predstavlja najmasovnije ubistvo srpskog stanovništva u Srbiji tokom rata koje su četnici počinili u jednom danu.[42]

Oslobođenje Srbije

Glavni članak: Bitka za Srbiju 1944.
Nemački kapetan Fürst Wrede i četnički komandanti Nikola Kalabić, Dragoslav Račić i Neško Nedić, nakon potpisanog sporazuma o zajedničkoj borbi protiv partizana, u Topoli 11. avgusta 1944. (nemački izvor)[43][44][45]

U depeši koju je Draža Mihailović (pseudonim »Hans«) poslao 5. maja 1944. godine svojim potčinjenim komandantima, navode se podaci o rasporedu četničkih, kvislinških i okupatorskih snaga u zapadnoj Srbiji tokom partizanske ofanzive:

U pravcu Bukova odbijeni komunistički napadi. Na Bukovima vodili borbu Kalabić i Ajdačić. Vođene borbe na frontu od Bukova — Povlena i od Bukova do Ražane. Isto tako na Subjelu i Previji. Raspored snaga: poljska straža u Mravincima. Kalabić na Bukovima. Od Bukova do Ražane Ajdačić. Ražana, jedan bataljon Nemaca i Kalabićevi. U Kosjeriću naše snage i 1 bataljon dobrovoljaca. U Sečoj Reci, jedna brigada Rakovića i Nemci. Na Vardi jedan bataljon Rusa i jedan bataljon dobrovoljaca. Dub, jedan bataljon Nemaca i jedan bataljon dobrovoljaca.[46]

Ađutant nemačkog generala Hansa Felbera, u svom ratnom dnevniku beleži kako je general obilazio trupe koje drže front prema partizanima, i u sklopu obilaska sastao se 7. maja 1944. sa „vođama četnika“ Predragom Rakovićem i Nikolom Kalabićem.[47]

U Felberovu izvješću upućenom 13. maja 1944. godine komandantu Jugoistoka generalu Maximilianu von Weichsu, navode se sljedeće karakteristike o držanju Mihailovićevih četnika, kao i o stavovima pojedinih ravnogorskih komandanata:

Četnici uvjeravaju da su prekinuli sve neprijateljske aktivnosti prema Nijemcima, te da su spremni boriti se protiv komunista do konačne pobjede; operacije vode, sa četničke strane Neško Nedić, sa njemačke major Weyel; iz razgovora vođenih na bojnom polju se vidi da su vođe poput Kalabića i Rakovića voljni sarađivati sa Nijemcima; [četničko] ljudstvo često ima prijateljski pristup, samo rijetko se vide neprijateljska lica; naoružanje im je skromno, manjka mitraljeza; stanje sa zalihama municije, kao i dosad, nejasno.[48]

– Izvještaj generala Hansa Felbera generalu Maximilianu von Weichsu (13. 5. 1944.)

Sarađujući sa njemačkim okupatorom u borbi protiv NOVJ, Kalabić je paralelno održavao redovne kontakte i sa kvislinškom vladom Milana Nedića. U pismu upućenom 18. maja 1944. kragujevačkom industrijalcu Stevanoviću, kapetan Kalabić navodi:

Primio sam 1,000.000 dinara i 600 kgr konzervi koje ste mi poslali preko Janka.

Zahvaljujem Vam na pažnji koju ste ukazali prema vojnicima Kraljeve Garde i borcima za spas i za dobro Kralja i Otadžbine.

Od Predsednika vlade đenerala Nedića dobio sam preko Janka izvesne pomoći za svoje borce i dobiću ih i nadalje, pa sam uveren da ćete Vi utoliko pre shvatiti i staviti mi na raspoloženje sva svoja sredstva kako bi svoje bose i gladne vojnike i borce organizovao za novu borbu protivu komunizma koji preti celom Srpskom narodu pa i Vama da ga uništi.[49][50]

Dragomir Dragi Jovanović, predsednik Beogradske opštine, upravnik grada Beograda i šef Srpske državne bezbednosti tokom okupacije, o svojim vezama sa članovima Mihailovićevog pokreta, kao i sa samim Kalabićem, pred istražnim organima jugoslovenskih vlasti 1946. godine izjavio je sljedeće:

Prve razgovore i pozdrave Draži Mihailoviću slao sam preko Milana Kalabića, tadanjeg komandanta oružanih odreda, i to koncem 1941. godine, i zatim sam prvi put video jednog čoveka za kojega sam znao da je iz bliže okoline Draže Mihailovića, i to u leto 1942. godine. Taj čovek je bio Nikola Kalabić, komandant kraljeve Gorske garde. On je lično došao kod mene u Beograd i sastali smo se u Beogradskoj opštini. Posle sam se sa njim sastajao koncem 1943. i u toku 1944. godine, osam do devet puta. Sastajali smo se u Šatornji, u Topoli, u Aranđelovcu, kod Mladenovca u banji Selters, kod Ralje, u Ražani i Pranjanima. Na tim sastancima razgovarali smo obično o toku razvitka događaja u Beogradu, o držanju dobrovoljaca, naročito o komunistima, o akcijama koje vode četnici protiv komunista i o Kalabićevim potrebama. Njegovim zahtevima izlazio sam u susret. Pomagao sam ga novcem, odećom, oružjem i municijom.[51][52]

U izvještaju za avgust 1944. godine, koji je poslat Vrhovnoj komandi Wehrmachta od strane generala Hermanna Behrendsa, višeg vođe SS i policije u okupiranoj Srbiji, procjenjuje se vojno-politička situacija u zemlji i konstatuje da među stanovništvom preovladava mišljenje da se „vreme nemačke okupacije približava svome kraju“:

Situacija kod neprijatelja u Srbiji:

Okrug Beograd: Komunisti: Znatno pojačana dejstva Šumadijske, Kosmajske i Podunavske brigade u prostoru Sopot – Lazarevac – Aranđelovac – Azanja – Drugovac. Prepadi na opštine, uništenje znatnog broja vršalica, ubistva činovnika i pojedinih seljaka…

DM: Neprekidne borbe protiv gore navedenih komunističkih bandi. Velika akcija komandanta DM, majora Kalabića, sa oko četiri hiljade ljudi, potpomognuta Dobrovoljačkim korpusom, Srpskom državnom stražom i nemačkim jedinicama je još u toku.[53][54]

Tokom septembra 1944. godine, Četvrta grupa jurišnih korpusa pod komandom Dragoslava Račića, zajedno sa Kalabićevim jedinicama, poražena je od nastupajućih snaga NOVJ i potisnuta prema Beogradu. Vojvođanski borci NOVJ koji su porazili ovu grupaciju opisuju da su se Kalabićevi četnici razletali "kao perje", potpuno nesposobni da se suprotstave.[55]

U završnoj godini rata, Kalabić je bio komandant Drugog jurišnog korpusa JVuO. Učestvovao je u svim borbama protiv snaga NOVJ, sve do jeseni 1944. godine. Prolazeći kroz Beograd na putu ka Kragujevcu, kapetan Kalabić je 4. oktobra 1944. u društvu generala Miodraga Damjanovića posjetio generala Milana Nedića. O ovom susretu, general Milan Nedić je 20. januara 1946. isljednicima OZNA-e, između ostalog, rekao:

Kalabić mi je tom prilikom kazao kako Draža vrši koncentraciju svih svojih snaga na prostoru: Kraljevo – Raška – Požega – Užice, a odatle će poći u susret Englezima koji treba da da se iskrcaju u Dalmaciji i oko Neretve. Ovom prilikom oborio se na Mitu Ljotića što sluša Nemce a ne sluša Dražu. Zatim je naredio svojim ljudima, te uvedoše dva gospodina. Rekao mi je kako su oni izaslanici Sinoda i idu u Beč u naročitu misiju. Nose i neko strogo poverljivo pismo patrijarhu Gavrilu. Tražio je od mene da pođem sa njima, jer im je generalni konzul Kronholc stavio na raspoloženje svoj automobil. Ovo mi je sve bilo zagonetno. Ova ideja potekla je od Hermana Nojbahera...[56][57]

Kalabićeve jedinice Nemci su tokom 3, 4. i 5. oktobra 1944. vozovima vratili iz Beograda za Kraljevo da nastave borbu protiv Narodnooslobodilačke vojske.[58][59]

Noću, iza ponoći, između 3. i 4. oktobra 1944, krenuli smo iz Beograda, sa železničke stanice u Topčideru... Uveče sam se oprostio sa komandantom Korpusa, generalom Kostom Mušickim... Kod Mušickog je u tom trenutku bio Nikola Kalabić, a u štabu Dobrovoljačkog Korpusa sam primetio i Neška Nedića... Došli su da se dogovaraju sa Dobrovoljačkom komandom i da traže opremu i ostalo. Na brzinu progovorio sam nekoliko reči sa Neškom Nedićem. U vozu su s nama putovali i Kalabićevi četnici. Rekoše nam da idu do Kraljeva, gde se vrši koncentracija četnika za borbu.[58]

– Nedićev ministar Ratko Parežanin

Dragoslav Račić je usled nastupanja Crvene Armije 19. oktobra 1944. nameravao da povede borbu protiv Nemaca, ali je Kalabić smatrao takav potez preuranjenim.[60]

Povlačenje u Bosnu

Glavni članci: Proboj Nijemaca i četnika iz Srbije i Bosanska golgota

Nakon oslobođenja Srbije, Četvrta grupa jurišnih korpusa je rasformirana, i Kalabić je ponovo na čelu Gorske garde. Zajedno sa Nemcima povlačio se preko Sandžaka ka Bosni.

U operacijskom dnevniku Drugog jurišnog korpusa Gorske kraljeve garde, koja je bila u sastavu 4. grupe jurišnih korpusa, o kretanju kroz Sandžak i Bosnu od 1. novembra 1944. do 10. januara 1945. godine, pored ostalog, piše sledeće:

Brojno stanje korpusa 2773 čoveka.

4. novembra u 8 h komandant (Nikola Kalabić — nap.) je, sa pratećom četom, ordonans oficirom Đukanovićem i ađutantom p.por. Rajovcem sa kamionima preko Duge Poljane krenuo za Novi Pazar gde je stigao u 14 časova — posle kraćeg odmora, komandant je sa jednim delom čete produžio za Rašku, i po završenom poslu vratio se u N. Pazar gde se i zanoćilo.

5. novembra ceo dan je komandant ostao u Novom Pazaru, svršavajući službene poslove sa pukovnikom i g. Pogačnikom (Ljudevit, komandant Nedićeve Srpske granične straže — nap.). Nabavljeno od Nemaca 60.000 municije i 600 granata za laki italijanski bacač.

6. novembra u 10 h komandant je sa pratećom četom kamionima krenuo preko Duge Poljane i stigao u Sjenicu u 14 časova. Jedinice Garde ostale su na svojim položajima.

7. novembra 1944. god. u 7,30 h komandant je sa deset trojki, ordonans oficirom kap. Đukanovićem i ađutantom Milovanom Rajovcem krenuo sa kamionom u Prijepolje radi sastanka sa komandantom Srbije đen. Trifunovićem. Usled zakrčenosti puta od nemačkih kolona, vrlo se je sporo kretalo, te se stiglo u Prijepolje tek u 20 h.

8. novembra u 06 h komandant je sa pratnjom krenuo iz Prijepolja i u Sjenicu stigao u 15 h. Komandant se sretno spasao od bombardovanja, jer ga je bombardovanje zateklo u sred Sjenice.[61][62]

U Bosni je nastavio borbu protiv Narodnooslobodilačke vojske u saradnji sa okupatorima, od kojih je krajem 1944. trebovao „puščanu, mitraljesku i bacačku municiju“.[63]

U izvještaju od 16. decembra 1944. godine, potpukovnik Warnstorff iz Armijske grupe E obavještava nadređene o pozitivnom odgovoru na ovaj zahtjev, budući da je „četničkoj grupi Kalabić, koja je na prostoru sjeverno od Rogatice (pl. Devetak) preuzela zadatke obezbjeđenja“ isporučeno 8320 metaka za mašinsku pušku, 45 hiljada metaka puščane municije, 30 hiljada metaka za mitraljeze i 60.000 za teške mitraljeze, kao i 200 ručnih bombi.[64]

U depešama od 20, 21. i 22. decembra 1944, Nikola Kalabić (pseudonimi »Perun« i »Čika Pera«), obavještava Dražu Mihailovića da sadejstvuje protiv snagâ NOVJ u istočnoj Bosni zajedno sa jedinicama pod komandom potpukovnika Dragutina Keserovića i majora Stevana Leke Damjanovića, kao i kvislinške Srpske granične straže (komandant: pukovnik Ljudevit Pogačar; SGS je skupa sa SDS-om činila okosnicu Srpskog udarnog korpusa, koji se 6. oktobra 1944. integrisao u JVuO), te da je »od broja 11« (šifra za Njemce) uspio dobiti dovoljnu količinu streljiva:

(20. XII) Nalazim se severoistočno od Šekovića, sela Selište, Korito i Vidaković. Pogačar je upao u Vlasenicu i ide pravcem ispred Kesera i ako mu to nije pravac. Odlični su borci i dobro su naoružani. Čika Pera.

(21. XII) Treća divizija S.U.K. Pogačareva nalazi se na mome desnom krilu. Danas kreće pravcem selo Dobrić selo D. Bašići selo Paprača selo Osmaci, gde će zanoćiti i čekati dalje naređenje preko moje radio stanice.

(22. XII) Ja i graničari smo juče zauzeli Caparde, Osmak i Kakanj brdo od 22 komunističke divizije koja se povlači od Zvornika. Neprijatelj ostupio ka Majevici. Keser je levo od mene i on imao borbu. Graničari su desno od mene. Sa Lekom nemam vezu ali je sa nama jedan mali deo Sprečanske grupe brigada. Detaljnije ću Vas izvestiti kad prikupim podatke. Od br. 11 snabdeo sam se dobro. Da sam imao mogućnosti snabdeo bi se još.[65]

Major Nikola Kalabić, komandant Grupe korpusa gorske garde, obavijestio je 27. decembra 1944. Vrhovnu komandu JVuO o osipanju četničkih snaga pod njegovom komandom, moleći da se ljudstvo dislocira u blizinu njemačkih trupa:

Meni nije došlo preko 300 ljudi. Od Graničara samnom je jedan i po bataljon. Celu noć smo maršovali pod borbom. Siniša je sa mnom. Ostao sam bez metka. Šta se radi sa nama. Ovo je propast. Bez obzira na sve, ako imate milosti dajte da sklonim ljude u blizini 11. Očajan sam za sve ovo. Ljude, ljude ovolike pogubih džabe.[66][67]

U bojnoj relaciji Štaba 14. srpskog korpusa Štabu 2. armije JA (4. januar 1945) pominje se jačina pojedinih grupacija srbijanskih četnika u istočnoj Bosni, kao i da je Kalabićeva grupa najbrojnija:

Kalabićeva grupa korpusa ima šest korpusa i jednu brigadu njegove lične pratnje. Korpusi su sledeći: Oplenački jačine oko 300 ljudi pod komandom Negovana Arsenijevića, Kosmajski jačine oko 200 ljudi pod komandom Mome Obradovića, Crnogorski jačine oko 200 ljudi pod komandom Filipa Ajdačića, Zlatiborski jačine oko 350 ljudi pod komandom Strahinje Rogića, Javorski jačine oko 100 ljudi pod komandom majora Cvetića i Mlavski jačine oko 500 ljudi pod komandom Siniše Pazarca. Brigada lične Kalabićeve pratnje je pod komandom Nešića. Ukupno brojno stanje ove grupe korpusa iznosi 2.000 ljudi...[68]

16. januara 1945. godine pukovnik Gojko Borota izveštava Dražu Mihailovića da je Kalabić dobio snabdevanje od Nemaca:

Nemci nameravaju da prodru preko Vlasenice u Zvornik... žele sudelovanje naše koje bi bilo levo i desno od te linije i zaposedanje očišćene prostorije... Kalabić primio prilično materijala i municije, samo lekova u težini 100 kg.[69]

– Pukovnik Gojko Borota

Nikola Kalabić uspijeva obezbijediti municiju od okupatora i u narednom periodu. U depeši potpukovniku Dragoslavu Račiću (pseudonim »Miki«) koju je general Mihailović uputio 21. februara 1945. godine, između ostalog, navedeno je sljedeće:

Primio sam depeše 84 do 86. Zadovoljan sam sa vašim rezultatima. Ja računam, da ste uz zaplenjeno oružje zaplenili i municiju, Broj 11 lako vam je može dostaviti iz Brčkog. Pokušajte. Pre kratkog vremena Kalabić je imao uspeha u tom pogledu.[70]

U maju 1945. godine, četničke jedinice su uništene u bici na Zelengori, od strane Jugoslovenske armije. Sa nekoliko desetina svojih ljudi, Kalabić je uspeo da stigne u okolinu Valjeva.

Zločini Kalabićevih četnika nad civilima

Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u saopštenju od 11. februara 1945. obznanila je pismo Nikole Kalabića od 24. aprila 1943. (potpisano Kalabićevim pseudonimom "Čika Pera") u kom Kalabić sugeriše podređenima da izvrše klanje 9 lica u selima u okolini Valjeva. U "Saopštenju Državne komisije br. 22." (Beograd, 1945) objavljen je faksimil ovog pisma:

"Dragi Pape, Za klanje komunista molim te dobro tu stvar proveri ispitaj još bar 3 čoveka za te ljude koji treba da se zakolju. Pitaj Peru Miletića, Stevana Besarovca i Živorada Pejića pa ako oni kažu da su krivi kao komunisti onda najviše zakoljite u Jasenici 3, Papučke 2, Garić 2, Grabovica 2. Konja pastuva od Zazića mi dovedite a za njega zna Stanimir. Mene ćeš naći tek drugi dan Uskrsa uvečer u Leskovicama kod Stanoja. Nemoj se vraćati dok zadatak ne svršiš. Želim iskreno da praznik Hristova voskresenja dočekate svi zdravi. Doviđenja. Pozdravi sve a tebe najviše pozdravlja tvoj Čika Pera, 24.4.43.g."[71]

Nikola Kalabić u depeši od 29. decembra 1943. obavestio je Dražu Mihailovića o pokolju koji su počinili četnici pod njegovom komandom u selu Kopljare pokraj Aranđelovca u noći 25-26. decembra 1943. Najveći broj stradalih bili su pripadnici romskih porodica koje su živele u selu.

"U Kopljarima uhvaćeno na spavanju i poklato 24 aktivna komunista od kojih su 20 cigani, koji su priznali da su bili takozvani "jarugaši", danju rade svoje poslove kući, a noću u akciji. Sve sam poklao. Ras Rasa"[72]

Ovaj pokolj potvrđuju i kvislinški izvori ("Izveštaj odeljenja za državnu zaštitu Nedićevog Ministarstva unutrašnjih poslova od 30. decembra 1943. o događajima u Srbiji od 24. do 30 decembra"):

"Noću 25/26. om. četnici DM zaklali su u selu Kopljaru, sreza orašačkog, Gavrilović Milutina, opštinskog delovođu, Milanovića Radojicu i Savkovića Tihomira, zemljoradnike i 15 cigana i 4 ciganke i spalili sve ciganske kuće u selu, kao i kuće dvojice seljaka čiji se članovi porodica nalaze u partizanskim redovima. Delo je izvršeno zbog saradnje ubijenih sa partizanima."[73]

U noći između 31. decembra 1943. i 1. januara 1944, pripadnici 1. (oplenačke) brigade Korpusa gorske garde zaklali su devet stanovnika Topole. Među ubijenima bilo je šest žena. Pored ostalih, ubijeni su Dragiša Aksentijević, njegova supruga Mirka, sin Milanko i kćerke Milena i Nadežda. Zaklane su i učiteljica Desanka Jakšić i njena majka Radojka.[74]

21. aprila 1944. u selu Banja, pokraj Aranđelovca, četnici Korpusa gorske garde, pod komandom Negovana Arsenijevića, zaklali su 10 meštana, uključujući tri žene.[75][76] Među ubijenima bila je i 20-godišnja Kosara Stojić, majka dvomesečne bebe. „Ovo su uradili zato što njenog muža nisu uspeli da uhvate.”[77][78]

Posleratno hvatanje i smrt

Pred kraj rata Nikola Kalabić kao i mnogi drugi četnici pokušavali su da se sakriju u zabačenim delovima zemlje, čekajući pokušaj pobune protiv komunističke vlasti. OZNA (Odeljenje Zaštite Naroda) je krenula sa širokim planom hvatanja bivših pripadnika JVUO i ostalih saradnika okupatora. Tako su uspeli da ga u tajnoj operaciji 5. decembra 1945. uhapse. Prema kasnije objavljenim službenim tvrdnjama vlasti, Kalabić je izrazio želju da sarađuje u hapšenju đenerala Draže Mihajlovića u zamenu za imunitet od krivičnog gonjenja. OZNA je na to pristala, te je Kalabić učestvovao u operaciji tako što je preko svojih veza namamio Mihajlovića u klopku u kojoj je uhapšen u martu 1946.

Deo istoričara i istorijskih publicista kao i nacionalistički deo srpske javnosti odbacuje te tvrdnje, smatrajući ih komunističkom propagandom i falsifikatima, odnosno nastojanjem da se ocrne najviše ličnosti JVUO. U tome su kasnije dobili podršku Kalabićeve porodice koja je nastojala sa njega izbrisati stigmu "izdajnika".[79]

Tačan datum Kalabićeve smrti niti mesto njegove sahrane nisu poznat. U zvaničnim arhivama nema nekakvih podataka o njegovoj sudbini; na temelju svedočanstava iz druge ruke se špekuliše kako je bio "diskretno" likvidiran mesec-dva posle Draže. 1980-ih, pogotovo nakon emitovanja TV-serije Poslednji čin, pojavile su se glasine o tome da mu je ipak pošteđen život te da je živeo još dvadeset godina pod novim identitom, bilo u inostranstvu, bilo u samoj Jugoslaviji. Navodilo se da je 1960-ih poginuo u saobraćajnoj nesreći, odnosno da je ubijen u kafanskoj tuči kada se napio i otkrio svoj identitet, odnosno da ga je prepoznala jedna od preživelih žrtava četničkih pokolja.

Kalabić je zvanično proglašen mrtvim tek početkom 2011. godine u sudskom vanparničnom postupku[1] koji je pokrenula njegova unuka Vesna Dragojević.[80] Prema tom rešenju, kao datum smrti je naveden 13. januar 1946. Rešenje se temelji na iskazu penzionisanog pravoslavnog sveštenika Mijajla Danilovića koji je preneo svedočanstvo dvoje Kalabićevih saboraca prema kome je na taj dan ubijen u OZNA-inog zasedi. Sud je prihvatio to svedočanstvo, jer ga niko nije zvanično osporio, tako da je zvanična verzija Kalabićeve smrti drugačija od one koje su decenijama navodile jugoslovenske vlasti.

Ipak, domaća istoriografija, uključujući istoričare Kostu Nikolića, Bojana Dimitrijevića i Predraga Ostojića, demantuje špekulacije o navodnoj Kalabićevoj pogibiji krajem 1945. i prihvata kao validnu zvaničnu posleratnu verziju o saradnji Nikole Kalabića u lociranju Draže Mihailovića i njegovom hvatanju marta 1946. O tome pišu K. Nikolić i B. Dimitrijević u biografiji generala Dragoljuba Draže Mihailovića (Beograd, 2011).

"Proučavajući dokumentaciju BIA ustanovili smo da je verzija po kojoj je generala Mihailovića zarobila grupa pripadnika Ozne za Srbiju uz "pomoć" Nikole Kalabića verodostojna. Raspoloživi dokumenti u posedu BIA nedvosmisleno potvrđuju verziju koja je u javnost došla putem literarno obrađenih iskaza pripadnika ove grupe. Nikola Kalabić je prvi put lociran krajem avgusta 1945. Prema publicističkim verzijama koje su docnije objavljivali bivši pripadnici Ozne/Udbe, infiltracija Titove službe bezbednosti u ravnogorsku organizaciju počela je u oktobru 1945. (oficir Ozne Milovan Pejanović pisao je o infiltraciji u Kalabićevu grupu na terenu krajem novembra 1945. pod pseudonimom "Ljubo Popović", pod kojim je kasnije objavio knjigu). Major Ozne Milovan Pejanović je, sudeći prema takvim svedocima, uspeo da nagovori Nikolu Kalabića da dođe u "beogradski ravnogorski štab" na prezimljavanje. Njegovo hvatanje je izvršeno početkom decembra 1945."[81]

U arhivi BIA sačuvano je nekoliko kratkih poruka koje je pisao Kalabić uoči hapšenja, kao i pismo-ispovest pisano 19/20. decembra 1945. organima nove vlasti iz zatvora, odnosno Slobodanu Peneziću Krcunu, Aleksandru Rankoviću i Milovanu Đilasu. Apostrofirajući ovo pismo, Nikolić i Dimitrijević ističu: "Ovo je indirektna potvrda o verodostojnosti verzije koju je objavio "Ljubo Popović" (Milovan Pejanović), a neke od pronađenih depeša slažu se vremenski i tematikom sa onima koje je on kao faksimile objavio u svojoj knjizi."[82]

U popularnoj kulturi

Događaji vezani uz hvatanje Draže Mihailovića, odnosno verzija prema kojoj je u njemu ključnu ulogu igrao Kalabić, dva puta su ekranizovani u bivšoj Jugoslaviji. Godine 1970. je snimljen igrani film Klopka za generala, gde se kao lik pojavljuje četnički komandant po imenu "Ras", temeljen na Kalabiću, a koga tumači Ljuba Tadić. Godine 1981. je Radiotelevizija Beograd emitovala dokumentarno-dramsku mini-seriju Poslednji čin gde Kalabića glumi Zoran Rankić; njegovo tumačenje Kalabićevog lika je izazvalo kontroverze u tadašnjoj javnosti, s obzirom da je prikazan s neoubičajenim simpatijama za nekoga sa zvaničnom reputacijom izdajnika i zločinca.

Rehabilitacija

Godine 2009. rodbina Nikole Kalabića pokrenula je njegovu sudsku rehabilitaciju.[83] Na najavu podnošenja zahteva za rehabilitaciju Nikole Kalabića, istoričar Venceslav Glišić, relevantan poznavalac istorije Drugog svetskog rata na tlu Srbije, izjavio je:

Nikola Kalabić najmanje od svih četnika zaslužuje da bude rehabilitovan. Ovaj osvedočeni izdajnik svog naroda i blizak saradnik okupatora ostao je upamćen po zverstvima nad srpskim civilima. I meni su, dok sam istraživao ovaj period srpske istorije, nuđene kontradiktorne informacije o njegovom životu i smrti. Ali jedina istina je ona koju mi je svojevremeno poverio Aleksandar Ranković - Nikola Kalabić je izdao Dražu Mihailovića."[84]

– Istoričar Venceslav Glišić

Kalabić je zvanično rehabilitovan u maju 2017. godine odlukom Višeg suda u Valjevu. Tu je odluku, međutim, poništio Apelacioni sud u Beogradu u maju 2018. i vratio na ponovno odlučivanje. Ponovo je rehabilitovan 8. augusta 2022. godine. Sud u Valjevu ga je oslobodio pređašnjih optužnica i ništavnima su proglašene odluke o konfiskaciji njegove imovine te je za zvanični datum njegove smrti nedvosmisleno utvrđen 19. januar 1946. godine. Apelacioni sud u Beogradu je 19. maja 2023. godine potvrdio rješenje Višeg suda u Valjevu, čime je Kalabić i pravomoćno rehabilitovan. U saopćenju suda je navedeno da je prvostepeni sud “pravilno utvrdio da Kalabić nije sarađivao sa okupatorom i da je neosporno utvrđeno da ne postoji nijedan pisani dokument u kome se reguliše saradnja Kalabića sa nemačkom vojnom silom”.

Literatura

Izvori

  1. ↑ 1,0 1,1 Kalabić i zvanično mrtav, B. Puzović, Večernje novosti, društvo, 20. januar 2011.
  2. ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_1_71.htm
  3. ↑ Tomasevich 1975: str. 198
  4. ↑ Borković 1979a: str. 270
  5. ↑ Petranović 1992: str. 271
  6. ↑ (Dimitrijević 2020, p. 122)
  7. ↑ Kosta Nikolić: Istorija ravnogorskog pokreta, knjiga 1, Srpska reč, Beograd, 1999, str. 154.
  8. ↑ Споменица палим борцима и жртвама фашистичког терора општине Ваљево 1941- 1945, (пр. Бранислав Милосављевић и др.), Ваљево, 1995, стр. 15-149.
  9. ↑ (Radanović 2016, p. 98)
  10. ↑ Naredba komandanta Gorske kraljevske garde od 23. februara 1943. o formiranju Rudničkog letećeg odreda za borbu protiv pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta na širem području planine Rudnik
  11. ↑ Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta, knjiga I, Beograd 1999., str. 319.
  12. ↑ „Nikola Živković, Srbi u Ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta”. Arhivirano iz originala na datum 2016-08-03. Pristupljeno 2012-11-11. 
  13. ↑ Zbornik NOR-a, tom XIV, knjiga 2, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1983, str. 813.
  14. ↑ Борис Томанић, Горска гарда Њ. в. краља Петра Другог у орашачком срезу. Формација, борбе, злочини, Војноисторијски гласник, Институт за стратегијска истраживања - Одељење за војну историју Министарства одбране Републике Србије, 2017, стр. 114.
  15. ↑ Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Četnička arhiva, kutija 74, registarski broj 13/3.
  16. ↑ Izveštaj komandanta Rudničkog korpusa od 27. novembra 1943. Draži Mihailoviću o borbama protiv jedinica NOVJ u vremenu od 14. oktobra do 27. novembra
  17. ↑ Борис Томанић, Горска гарда Њ. в. краља Петра Другог у орашачком срезу. Формација, борбе, злочини, Војноисторијски гласник, Институт за стратегијска истраживања - Одељење за војну историју Министарства одбране Републике Србије, 2017, стр. 118.
  18. ↑ Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Četnička arhiva, kut. 27, reg. br. 26/3.
  19. ↑ Zapovest inspektora četničkih jedinica za Srbiju od 16. oktobra 1943. potčinjenim komandantima za napad na jedinice NOVJ na području pl. Rudnika
  20. ↑ Pismo člana Štaba korpusa Gorske garde od 3. novembra 1943. Draži Mihailoviću o zločinima četnika na području pl. Rudnika
  21. ↑ Biblioteka Instituta za savremenu istoriju, Legat Pavla Miloševića, fascikla I, Ante.
  22. ↑ Rade Ristanović, Oblici otpora u okupiranom Beogradu (1941-1944). Doktorska disertacija, Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu, 2019, str. 494.
  23. ↑ Под небом Крушевца. Књижевно-историјски зборник крушевачког краја, (пр. Адам Стошић), Крушевац, 1997, стр. 401-402.
  24. ↑ (Radanović 2015, p. 113)
  25. ↑ Под небом Крушевца, Крушевац, 1997, стр. 436.
  26. ↑ Милослав Самарџић — Никола Калабић: Оцена карактера
  27. ↑ Herman Nojbaher: SPECIJALNI ZADATAK BALKAN, Službeni list SCG, Beograd 2005, strana 160.
  28. ↑ „Sporazum od 27. novembra 1943. između pukovnika Jevrema Simića i kapetana Nikole Kalabića sa nemačkim predstavnikom o saradnji u borbama protiv NOVJ”. Arhivirano iz originala na datum 2009-11-01. Pristupljeno 2023-05-19. 
  29. ↑ NARA, T313, Roll 485, frame no. 000628.
  30. ↑ https://www.znaci.org/00001/11_48.htm
  31. ↑ KNjIGA POSLATIH DEPEŠA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA
  32. ↑ Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima
  33. ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_3_58.htm
  34. ↑ Izvod iz knjige primljenih depeša štaba Draže Mihailovića u vremenu od 1. do 14. januara 1944. godine
  35. ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_3_67.htm
  36. ↑ IZVOD IZ KNJIGE PRIMLJENIH DEPEŠA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA U VREMENU OD 15. DO 31. JANUARA 1944. GODINE
  37. ↑ Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih
  38. ↑ Nikola Milovanović - KORPUSI DRAŽE MIHAILOVIĆA POLAŽU ISPIT PRED OKUPATOROM U SRBIJI
  39. ↑ Izveštaj komandanta 3. brigade Korpusa Gorske garde od 3. aprila 1944. o borbama protiv pripadnika NOP-a kod Umčara
  40. ↑ https://www.znaci.org/00001/11_62.htm
  41. ↑ Радослав Пауновић, Непокорени Друговац, Нови Сад, 1967, стр. 116-121.
  42. ↑ (Radanović 2015, p. 153)
  43. ↑ Wredeova zabeleška str.1
  44. ↑ Wredeova zabeleška str.2
  45. ↑ Wredeova zabeleška str.3
  46. ↑ Izvod iz knjige poslatih depeša štaba Draže Mihailovića u vremenu od 1. do 24. maja 1944. godine
  47. ↑ NARA, T501, Roll 255, frames no. 000803-804.
  48. ↑ Nacionalni arhiv SAD, mikrofilm publikacija T-501, rolna 256, snimci 723-724; Felberov raport von Weichsu, (13.5.44)
  49. ↑ AVII, arhivski fond Draže Mihailovića, S—X—35.
  50. ↑ KORPUSI DRAŽE MIHAILOVIĆA POLAŽU ISPIT PRED OKUPATOROM U SRBIJI
  51. ↑ Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979. Arhivirano 2023-06-04 na Wayback Machine-u, str. II/214—215.
  52. ↑ Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje PORAZ MIHAILOVIĆEVIH SNAGA U SRBIJI I NOVI SPORAZUMI SA OKUPATOROM I KVISLINGOM MILANOM NEDIĆEM
  53. ↑ DSUP FNRJ, Nemačka obaveštajna služba, knjiga VIII, Beograd, 1956, str. 903-921.
  54. ↑ Dragoslav Dimitrijević: Četnička kaznena ekspedicija u Drugovcu
  55. ↑ Mirko Tepavac: MOJ DRUGI SVETSKI RAT I MIR
  56. ↑ Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta, knj. 3, Srpska reč, Beograd, 1999, str. 356-357.
  57. ↑ Dragoslav Dimitrijević Beli: Istina o četničkoj izdaji (2)
  58. ↑ 58,0 58,1 Ratko Parežanin; MOJA MISIJA U CRNOJ GORI, Rim 1974 - strane 17-18
  59. ↑ Radomir Milošević - Čeda: ZAKASNELI RAPORT, Interprint, Beograd 1996 - strane 78-79
  60. ↑ Zbirka dokumenata Armijske grupe F[mrtav link]: "Racic beschloss den Kampf gegen den "Okkupator" aufzunehmen trotz abraten von Kalabic, der ein solches Vorgehen mit verfrüht bezeichnet."
  61. ↑ AVII, arhivski fond Draže Mihailovića, S—V—1740/14.
  62. ↑ Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ, poglavlje VELIKO BEKSTVO
  63. ↑ „Obaveštenje komandanta Grupe korpusa gorske garde od 13. decembra 1944. nemačkom komandantu odseka Rogatica — Sarajevo o upućivanju oficira za vezu radi dobijanja municije za borbu protiv NOVJ”. Arhivirano iz originala na datum 2022-10-24. Pristupljeno 2023-05-19. 
  64. ↑ Nacionalna arhiva Vašington, mikrofilm T311, rolna 184, frejm 001177.
  65. ↑ Izvod iz knjige primljenih depeša štaba četničke Vrhovne komande od 12. decembra 1944. do 26. februara 1945. godine
  66. ↑ Izvod iz knjige primljenih depeša štaba četničke vrhovne komande od 12. decembra 1944. do 26. februara 1945. godine
  67. ↑ (Radanović 2015, p. 403)
  68. ↑ (Radanović 2016, p. 416)
  69. ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_4_156.htm
  70. ↑ Izvod iz Knjige poslatih depeša štaba Vrhovne komande od 12. decembra 1944. do 7. aprila 1945. godine
  71. ↑ Саопштења Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, бр. 7-33, Београд, 1945, стр. 323, 325.
  72. ↑ Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u naroda Jugoslavije, XIV/3, Beograd, 1983, str. 213.
  73. ↑ Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u naroda Jugoslavije, I/21, Beograd, 1965, str. 560.
  74. ↑ Arhiv Jugoslavije, Državna komisija, 110, kutija 549, strana 176.
  75. ↑ Arhiv Srbije, Zemaljska komisija, k. 142, zl. br. 991, 994, 995.
  76. ↑ Коста Николић, Историја равногорског покрета, I-III, Београд, 1999, стр. II/211.
  77. ↑ AS, ZK, k. 142, zl. br. 991.
  78. ↑ (Radanović 2015, p. 151)
  79. ↑ http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:251504-Nista-o-Drazi---nije-bilo-u-sefu Ništa o Draži nije bilo u sefu Novosti, 18. 09.2009.
  80. ↑ http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:317490-Kalabica-ubili-sest-puta Kalabića ubili šest puta Novosti, 1. februar 2011.
  81. ↑ Коста Николић, Бојан Б. Димитријевић, Генерал Драгољуб Михаиловић 1893-1946. Биографија, Београд, 2011, стр. 465-466.
  82. ↑ Коста Николић, Бојан Б. Димитријевић, н.д, стр. 466.
  83. ↑ http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:241926-Nas-deda-nije-izdao-Drazu Naš deda nije izdao Dražu! Novosti, 06. 06.2009
  84. ↑ Medijska najava podnošenja zahteva za sudsku rehabilitaciju

Povezano

Vanjske veze

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Nikola_Kalabić&oldid=42222020