Fuleren

Izvor: Wikipedia
Fuleren
Fullerene c540.png
Generalno
Kategorija Mineral
Hemijska formula C60
Identifikacija

Fuleren je alotropska modifikacija ugljenika, otkrivena 1985. godine, kada je pukom igrom slučaja laserski sintetizovan molekul C60. Za ovo otkriće naučnici Harold Kroto (Univerzitet u Saseksu, Velika Britanija), Robert Kerl i Ričard Smoli (Rajs Univerzitet iz Hjustona) 1996. godine dobili su Nobelovu nagradu.

Fuleren se sastoji od 60 sp hibridizovanih ugljenikovih atoma, koji su spojeni u tridesetostranični eikozaedarski molekul koji se sastoji od 12 petočlanih (pentagoni) i 20 šestočlanih (heksagoni) prstenova, spojenih u sferni oblik C60 (eng. buckminster fullerene) nalik fudbalskoj lopti. Broj pentagona je uvek konstantan u sfernim molekulima ugljeničnih klastera, dok broj heksagona može biti varijabilan.[1]

Molekul fuleren C60[uredi - уреди]

Familija fulerena (C60, C70, C82,..., C540) su kavezati sferni molekuli, koji predstavljaju treću alotropsku modifikaciju ugljenika, a najstabilniji predstavnik familije fulerena je molekul C60. Danas se fulerenima naziva čitava familija zatvorenih, sfernih ugljovodoničnih struktura, kaveza, mreža sa obaveznih 12 pentagona i neograničenim brojem heksagona.[2][3]

Molekul C60 gradi kristalnu formu koja po svojoj simetričnosti spada u najviši rang uređenosti. Kao individualni molekul, C60 čvršći je od dijamanta, međutim, kada kristališe, kristalna rešetka mu je meka skoro kao kod grafita. Kako C60 ima osu petog reda, to su njegova struktura i energetska stanja određena osobina zlatnog preseka.

Iako vrlo stabilan, molekul C60 je neočekivano reaktivan, tako da je danas poznato više od 6500 potpuno novih jedinjenja na bazi ovog molekula.

Molekul C60 ima neslućene mogućnosti primene koje se očekuju u narednim decenijama.

Upotreba[uredi - уреди]

Fulereni su drugi tip najčešće korišćenih nanočestica nakon srebra.[4] Svojstva kristalne strukture, provodnika i lubrikanta doprinose da se ovo jedinjenje koristi u više oblasti među kojima su farmacija, kozmetika, elektronika i solarna energija.[5]

Vidi još[uredi - уреди]

Reference[uredi - уреди]

  1. Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. http://www.pearsonhighered.com/educator/product/Housecroft-Inorganic-Chemistry-3e/9780131755536.page. 
  2. Lide David R., ur. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th izd.). Boca Raton, FL: CRC Press. 0-8493-0487-3. http://www.hbcpnetbase.com. 
  3. Susan Budavari, ur. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th izd.). Merck Publishing. ISBN 0911910131. http://www.merckbooks.com/mindex/online.html. 
  4. (2008) D. Bouchard et X. Ma, Extraction and high-performance liquid chromatographic analysis of C60, C70, and [6,6]-phenyl C61-butyric acid methyl ester in synthetic and natural waters, in Journal of Chromatography A, vol. 1203, no 2, p. 153-159.
  5. (2010) Carl W. Isaacson et Dermont Bouchard, Asymmetric flow field flow fractionation of aqueous C60 nanoparticles with size determination by dynamic light scattering and quantification by liquid chromatography atmospheric pressure photo-ionization mass spectrometry, Journal of Chromatography, volume 1217,p. 1506-1512