Pablo Picasso

Izvor: Wikipedia
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
picasso[1]

{{{opis_slike}}}

Informacije
Datum rođenja 25. oktobar 1881.
Mesto rođenja Malaga (Španija)
Datum smrti 8. april 1973.
Mesto smrti Mužin (Francuska)
Dela
Pravac/tradicija Kubizam
Značajna dela Gernika (slika)Gospođice iz Avinjona
Uticaji od Fransisko GojaVelaskezEl Greko
Uticao na Apstraktne ekspresioniste
Signatur Pablo Picasso
Portret Pabla Pikasa koji je naslikao Huan Gris(1912.)
Rodna kuća Pikasa u Malagi
Pikasova skulptura kod Krisinehama (Švedska)

Pablo Ruiz Pikaso (šp. Pablo Ruiz Picasso[2], Malaga, 25. oktobar 1881Mužin, 8. april 1973), bio je svestrani španski umetnik, jedan od najvećih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka.[3] Uz Žorža Braka, jedan je od osnivača likovnog pravca kubizam.[4][5]

Biografija[uredi | uredi kod]

Pablo Pikaso je bio sin Hozea Ruiza Blanka, profesora crtanja, i Marije Pikaso Lopez. Njegovo neuobičajeno interesovanje za crtež je počeo vrlo rano, negde u 11 godini, kada je postao učenik svog oca u Korunji, gde se porodica premestila 1891. godine. Od tog momenta njegov talenat i interesovanje za eksperimentisanje i razvijanje sopstvenog likovnog izraza, pomaže mu da vrlo brzo prevaziđe umetničke sposobnosti svoga oca. U Korunji, Pikasov otac je odlučio da podredi svoje umetničke ambicije sinu, dovodeći mu modele i podržavajući ga u ostvarenju njegove prve izložbe kada je imao samo 13 godina.

Porodica Ruiz-Pikaso se seli u Barselonu 1895. godine i Pablo se upisuje u Ljoču (kat. La Llotja), lokalnu umetničku akademiju, gde je njegovo otac već dobio posao kao profesor crtanja. Svi u porodici su se složili da Pablo može da postane akademski slikar, a 1897. godine, njegova slava u Španiji je išla u prilog očekivanjima, pošto je te godine njegova slika Nauka i milosrđe za koju je njegov otac bio model doktora, dobila počasnu nagradu u Madridu na izložbi Kraljevske akademije San Fernando.

Španski glavni grad je bio očigledno sledeća stanica za mladog umetnika, gdje bi mogao da stekne priznanje i ispuni očekivanja svojih roditelja. Pablo Ruiz odlazi za Madrid i upisuje se u Kraljevsku akademiju San Fernando, jeseni 1897. godine. Ali ubrzo ocenjuje nastavu na Akademiji ispod očekivanog nivoa i provodi vreme na crtanje i slikanje svakodnevnice koja ga okružuje: kafića, ulica, burdela, itd. U Pradu otkriva špansko slikarstvo i piše: „Muzej je predivan. Velaskez je prva klasa; moju pažnju privlače odlični portreti od El Greka, ali Muriljo nije uverljiv u svakoj od svojih kompozicija“. Dela ovih i drugih umetnika su ostavila jak utisak na Pikasa i takođe postala putokaz u različitim momentima njegove duge karijere. Goja je bio umetnik čija dela je Pikaso naročito kopirao u Pradu 1898. godine (portret toreadora Pepea Ila i crteže za jednu od grafika iz Gojine serije Kaprici).

U Barseloni, gde je pohađao školu, kao i u Madridu, gde je bio svakodnevni posetilac muzeja Prado, zanimalo ga je sve u vezi sa slikarstvom, a sanjao je i o Parizu, gde napokon stiže u oktobru 1900. godine.

U istoriji slikarstva malo je “državnih udara” koji se mogu meriti s onim što ga je Pablo Pikaso ostvario 1907. godine, kada je svojim zapanjenim prijateljima pokazao “Gospođice iz Avinjona", sliku na kojoj je svet predstavio kao u razbijenom ogledalu. Pikaso je bio pokretač i inspirator slikarskih smerova kao što su kubizam i sugestivni ekspresionizam koji predstavljaju pravi revolucionarni prevrat u modernoj likovnoj umetnosti.

Ženio se dva puta i imao je mnogo ljubavnica. Otac je četvoro dece. Posljednje dete, Palomu, dobio je u svojoj 68. godini.

Paralelno sa slikarstvom Pikaso se posvećivao i skulpturi, pre svega u godinama oko 1907. kada je stvarao pod uticajem kubizma, zatim oko 1930. godine i u drugim razdobljima njegovog stvaranja.

Pikaso je napravio preko 6000 slika, skulptura i crteža. Njegove slike danas vrede milione.

Umro je 1973. kada mu je otkazalo srce za vreme napada gripa.

Pacifizam[uredi | uredi kod]

Pikaso je za vreme Španskog građanskog rata, Prvog svetskog rata, i Drugog svetskog rata ostao neutralan i nije bio ni na jednoj strani i nije ratovao. Nikakva politika nije bitno i trajno uticala na njega i ako je jedno vreme bio i u Komunistočkoj partiji, ali je posle Staljina odstupio iz nje jer je bio kritikovan.

Pikaso o tome nije nikada govorio ali je podržavao misao da je bio pacifista.

Pikasovo delo[uredi | uredi kod]

Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila; plavo razdoblje (19011904), ružičasto razdoblje (19051907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (19081909), analitički kubizam (19091912), sintetički kubizam (19121919).[6][7][8][9]

Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu.

Pre 1901. godine[uredi | uredi kod]

Pikaso je učio od svog oca pre 1890. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. 1897. godine je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove "modernističko".

Plavo razdoblje[uredi | uredi kod]

Plavi period je termin koji se koristi za definisanje dela španskog slikara Pabla Pikasa između 1901. i 1904. kada je slikao u suštini monohromatske slike u nijansama plave i plavo-zelene, samo povremeno zagrejane drugim bojama. Ovi mračni radovi, inspirisani Španijom, ali slikani u Parizu, sada su neke od njegovih najpoznatijih dela.

Početak ovog perioda je neizvesan, možda u Španiji u proleće 1901, odnosno u Parizu u drugoj polovini godine. Čest je izbor asketskih boja i tužanih subjekta- prostitutke, prosjaci i pijanci. Pikaso je bio pod uticajem putovanja kroz Španiju i samoubistva svog prijatelja Karlos Kasagemasa. Iako se Pikaso sam kasnije prisećao:

Wikiquote „Počeo sam da slikam plavom bojom kada sam saznao za smrt Kasagemas“

, istoričar umetnosti Elen Sekel je napisala:

Wikiquote „ne smemo izgubiti iz vida hronologiju događaja:. Pikaso nije bio tu kada je Kasagemas izvršio samoubistvo u Parizu ... Kada se Pikaso vratio u Pariz, u maju, on je ostao u studiju svog prijatelja, gde je radio za još nekoliko nedelja da se pripremi za svoju izložbu za Vollard.“

radovi koje je Pikaso slikao za svoju izložbu u galeriji Ambroise Vollarda, tog leta,su generalno okarakterisani "blistavim paletama i bujnim predmetima".

U drugoj polovini 1901, plavi tonovi su počeli da dominiraju na njegovim slikama. On je naslikao nekoliko posmrtnih portreta Kasagemaka, što je kulminiralo u sumornom alegorijsku sliku La Vije, naslikanu 1903. Isto raspoloženje prožima poznatu grafiku „Skroman obrok“ (1904), koja prikazuje slepog čoveka i ženu koja vidi- oboje izgladneli, sedeći za golim stolom. Slepilo je stalna tema u Pikasovim delima ovog perioda, takođe zastupljene u „Obrok slepca“ i u portretu „Celestina“ (1903). Drugi česti predmeti uključuju ženske aktove i majke sa decom. Verovatno njegov najpoznatiji rad iz ovog perioda je „Stari gitarista“. Pikasov plavi period je usledio njegov roze period.

Ružičasto razdoblje[uredi | uredi kod]

Za ružičasto razdoblje (19051907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. 1904. godine upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba.

Afričko doba[uredi | uredi kod]

Na početku Pikasovog afričkog doba (19071912) stoji njegova poznata slika gospođice iz Avinjona koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma. ...

Analitički kubizam[uredi | uredi kod]

Analitički kubizam (19091912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične.

Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, od gore i slično.

Sintetički kubizam[uredi | uredi kod]

Sintetički kubizam (19121919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti.

Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost.

Klasicizam i narealizam[uredi | uredi kod]

Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povretak "ka redu" se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste.

U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca.

Pozno delo[uredi | uredi kod]

Pikasov muzej u Malagi

Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa.

Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije.

Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrijednost njegovog rada je 1973. godine procjenjena na 7500000 miliona dolara.

Neka od poznatih Pikasovih dela[uredi | uredi kod]

  • Dete sa golubicom u rukama (zbirla ledi Aberkomvas, London, 1901)
  • Akt od pozadi (privatna zbirka, Pariz, 1902)
  • Porodica akrobata (Umetnički institut u Čikagu, 1905)
  • Gospođice iz Avinjona (Muzej savremene umetnosti Njujork, 19061907)
  • Akt (Galerija Tejt u Londonu, 1910)
  • Portret Ambroaza Volara (Muzej moderne umetnosti Moskva, 1910)
  • Žena sa gitarom (Muzej moderne umetnosti Njujork, 19111912)
  • Mrtva priroda sa lulom (Narodna galerija Prag, 1914)
  • Violina (Muzej nacionalne umetnosti u Parizu, 1914)
  • Sedeći pjero (Muzej moderne umetnosti Njujork, 1918)
  • Ogledalo (Pikasova zbirka, 1932)
  • Žena sedeća na plaži (Pikasova zbirka, 1937)
  • Gernika (Nacionalni muzej Kraljica Sofija, Madrid, 1937)

Najskuplje slike[uredi | uredi kod]

Reference[uredi | uredi kod]

  1. Pierre Daix, Georges Boudaille, Joan Rosselet, Picasso, 1881-1948: catalogue raisonné de l'oeuvre peint, Editions Ides et Calendes, 1988
  2. "Picasso". Random House Webster's Unabridged Dictionary.
  3. Gombrich, E. H. Historia del Arte (The Story of Art - originalni naslov na engleskom) Phaidon Press Limited, 1950, 1958, 1960, 1966, 1972, 1978, 1984, 1989, 1995; ISBN 84-8306-044-2
  4. The Guitar, MoMA”. Moma.org. Pristupljeno 3 February 2012. 
  5. „Sculpture, Tate”. Tate.org.uk. Arhivirano iz originala na datum 2012-02-03. Pristupljeno 3 February 2012. 
  6. Green, Christopher (2003), Art in France: 1900–1940, New Haven, Conn: Yale University Press, p. 77, ISBN 0300099088, pristupljeno 10 February 2013 
  7. Searle, Adrian (7 May 2002). „A momentous, tremendous exhibition”. Guardian (UK). Pristupljeno 13 February 2010. 
  8. Trachtman, Paul (February 2003). „Matisse & Picasso”. Smithsonian (Smithsonianmag.com). Arhivirano iz originala na datum 2010-05-08. Pristupljeno 13 February 2010. 
  9. „Duchamp's urinal tops art survey”. news.bbc.co.uk. 1 December 2004. Pristupljeno 10 December 2010. 

Literatura[uredi | uredi kod]

  • Gombrich, E. H. Historia del Arte (The Story of Art - originalni naslov na engleskom) Phaidon Press Limited, 1950, 1958, 1960, 1966, 1972, 1978, 1984, 1989, 1995; ISBN 84-8306-044-2
  • Pintura Española de El Greco a Picasso: el tiempo, la verdad y la historia, T. F. Editores, Madrid - 2006; ISBN 84-96209-75-X [1]
  • Picasso, Keith Suton, Odeon Praha, 1968.
  • Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959.
  • Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959.
  • Svet umenia, IKAR, Bratislava 2002.
  • Spozname umenie R. Dickensova a M. Griffildova, B. Bystrica 2004.
  • Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
  • Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.
  • Becht-Jördens, Gereon; Wehmeier, Peter M. (2003). Picasso und die christliche Ikonographie: Mutterbeziehung und künstlerische Position. Berlin: Dietrich Reimer Verlag. ISBN 978-3-496-01272-6. 
  • Berger, John (1989). The success and failure of Picasso. Pantheon Books. ISBN 978-0-679-72272-4. 
  • Cirlot, Juan Eduardo (1972). Picasso, birth of a genius. New York and Washington: Praeger. 
  • Cowling, Elizabeth; Mundy, Jennifer (1990). On classic ground: Picasso, Léger, de Chirico and the New Classicism, 1910–1930. London: Tate Gallery. ISBN 978-1-85437-043-3. 
  • Daix, Pierre (1994). Picasso: life and art. Icon Editions. ISBN 978-0-06-430201-2. 
  • FitzGerald, Michael C. (1996). Making modernism: Picasso and the creation of the market for twentieth-century art. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-20653-3. 
  • Granell, Eugenio Fernández (1981). Picasso's Guernica: the end of a Spanish era. Ann Arbor, Mich.: UMI Research Press. ISBN 978-0-8357-1206-4. 
  • Krauss, Rosalind E. (1999). The Picasso papers. MIT Press. ISBN 978-0-262-61142-8. 
  • Mallén, Enrique (2003). The visual grammar of Pablo Picasso. New York: Peter Lang. ISBN 978-0-8204-5692-8. 
  • Mallén, Enrique (2005). La sintaxis de la carne: Pablo Picasso y Marie-Thérèse Walter. Santiago de Chile: Red Internacional del Libro. ISBN 978-956-284-455-0. 
  • Mallén, Enrique (2009). A Concordance of Pablo Picasso's Spanish Writings. New York: Edwin Mellen Press. ISBN 978-0-7734-4713-4. 
  • Mallén, Enrique (2010). A Concordance of Pablo Picasso's French Writings. New York: Edwin Mellen Press. ISBN 978-0-7734-1325-2. Pristupljeno 8 October 2010. 
  • Nill, Raymond M (1987). A Visual Guide to Pablo Picasso's Works. New York: B&H Publishers.
  • Picasso, Olivier Widmaier (2004). Picasso: the real family story. Prestel. ISBN 978-3-7913-3149-2. 
  • Rubin, William (1981). Pablo Picasso: A Retrospective. Little Brown & Co. ISBN 978-0-316-70703-9. 
  • Wattenmaker, Richard J. (1993). Great French paintings from the Barnes Foundation: Impressionist, Post-impressionist, and Early Modern. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-679-40963-2. 
  • Wertenbaker, Lael Tucker (1967). The world of Picasso (1881– ). Time-Life Books. 
  • Pierre Daix: Dictionaire Picasso. Robert Laffont, Paris 1995.
  • Johannes M. Fox: Picassos Welt. Ein Lexikon. Bd. 1–2. Projekte Verlag Cornelius, Halle 2008.
  • Herschel Chipp, Alan Wofsy: Picasso-Project. Picasso’s Paintings, Watercolours, Drawings ans Sculpture. A. Comprehensive Illustrated Catalogue 1885–1973, bisher 22 Bde. Alan Wofsy, San Francisco 1995 ff.
  • Juan-Eduardo Cirlot: Pablo Picasso. Das Jugendwerk eines Genies. DuMont, Köln 1972.
  • Christian Zervos: Catalogue Raisonné des Œuvres de Pablo Picasso, 1895–1973 . Cahiers d’Art|Éditions Cahiers d’Art, Paris (33 Bände).[1]
  • Brigitte Baer, Bernhard Geiser: Picasso. Peintre-Graveur. Catalogue Raisonne de l’oeuvre grave et lithographie et des monotypes 1899–1972 Bd. I–VII [+ addendum zum Catalogue Raisonné 1969–1972]. Kornfeld, Bern 1984–1996.
  • Georges Bloch: Picasso. Catalogue de l’oeuvre gravé et lithographié. Bd. 1–2 und 4. Kornfeld, revidierte Aufl. Bern 1975, Bd. 2 und 4 in nochmals revidierter Aufl. im Rahmen des Picasso-Project Wofsy, San Francisco 2004; Bd. 3 Catalogue de l’oeuvre gravé ceramique. Kornfeld und Klipstein, Bern 1972.
  • Arnold Glimcher: Je suis le cahier. Die Skizzenbücher Pablo Picassos. Rowohlt, Reinbek 1986.
  • Ernst-Gerhard Güse, Bernhard Rau: Pablo Picasso. Die Lithographien. Gerd Hatje, Stuttgart 1988, ISBN 3-7757-0261-X.
  • Fernand Mourlot: Picasso lithograph. Sauret, Paris 1970.
  • Christoph Czwicklitzer: Pablo Picasso. Plakate 1923–1973. Werkverzeichnis. Deutscher Taschenbuchverlag, München 1984.
  • Sebastian Goeppert, Herma Goeppert-Frank, Patrick Cramer: Pablo Picasso. Die illustrierten Bücher. Hatje, Ostfildern 1995.
  • Georges Ramié: Céramiques de Picasso. Fotografien von Edward Quinn. Cercle d’Art, Paris 1974.
  • Alain Ramié: Picasso de l’Oeuvre Ceramique Édité 1947–1971. Madoura, Vallauris 1988.
  • Werner Spies (Hrsg.): Picasso: Skulpturen. Hatje Cantz, Ostfildern 2000, ISBN 3-7757-0908-8.
  • Peter Schifferli (Hrsg.): Pablo Picasso. Wort und Bekenntnis. Die gesammelten Dichtungen und Zeugnisse. Ullstein, Frankfurt am Main 1957.
  • Wilhelm Boeck: Pablo Picasso, mit einer Lebensbeschreibung von Jaime Sabartes. Kohlhammer, Stuttgart 1955
  • Mary Ann Caws: Pablo Picasso. „Malerei ist nie Prosa“. Ein Porträt. Piet Meyer, Bern 2010, ISBN 978-3-905799-06-4.
  • Siegfried Gohr: Pablo Picasso. Leben und Werk. Ich suche nicht, ich finde. DuMont, Köln 2006, ISBN 3-8321-7743-4.
  • Arianna Stassinopoulos Huffington: Picasso. Genie und Gewalt. Droemer Knaur, München 1988, ISBN 3-426-26399-8.
  • Norman Mailer: Picasso. Portrait des Künstlers als junger Mann. Piper, München Zürich 1996, ISBN 3-492-03878-6.
  • Patrick O’Brian: Pablo Picasso. Eine Biographie. Hoffmann und Campe, Hamburg 1979, ISBN 3-455-08890-2; Ullstein, Hamburg 1982.
  • Roland Penrose: Pablo Picasso. Sein Leben – sein Werk. Originalausgabe 1958, 2. Aufl., Heyne, München 1985, ISBN 3-453-55083-8.
  • John Richardson, Marilyn McCully: A Life of Picasso. New York 1996 ff. (bisher 3 Bde.; Bd. 1–2 auch auf deutsch Kindler, München 1991; 1997).
  • Wilfried Wiegand: Picasso. Mit Selbstzeugnissen und Bilddokumenten. Rowohlt, Reinbek bei Hamburg 19. Aufl. 2002, ISBN 978-3-499-50205-7.
  • Brassaï: Gespräche mit Picasso. Rowohlt, Reinbek 1966, 2. Aufl. 1985, ISBN 3-499-15593-1. (Originalausgabe: Conversation avec Picasso, Paris 1964).
  • Ilja Grigorjewitsch Ehrenburg: Memoiren. Menschen – Jahre – Leben I 1891–1922. München 1962, Sonderausgabe 1965, ISBN 3-463-00511-5, S. 296–311.
  • Françoise Gilot/Carlton Lake: Leben mit Picasso. Diogenes, Zürich 1987, ISBN 978-3-257-21584-7. (Originalausgabe: Life with Picasso, New York 1964).
  • Daniel-Henry Kahnweiler: Meine Maler, meine Galerien. DuMont Schauberg, Köln 1961.
  • Geneviève Laporte: Si tard le soir le soleil brille. Éditions Plon, Paris 1973 (Weitere Bücher über Picasso folgten.)
  • Antony Penrose: Der Junge, der Picasso biss (Kinderbuch). Aus dem Englischen von Egbert Baqué, Knesebeck, München 2010, ISBN 978-3-86873-260-3.
  • Marina Picasso: Die vergessenen Kinder. Bastei-Lübbe, Bergisch Gladbach 1998, ISBN 3-404-61403-8.
  • Marina Picasso: Und trotzdem eine Picasso. Leben im Schatten meines Großvaters. List, München 2001, ISBN 3-471-78443-8.
  • Jaime Sabartés: Picasso. Gespräche und Erinnerungen. Mit 17 Porträts und Zeichnungen von Picasso. Arche, Zürich 1956.
  • Gertrude Stein: Picasso. Sämtliche Texte 1909–1938. Arche, Hamburg, Neuausgabe 2003, ISBN 978-3-7160-2314-3.
  • Olivier Widmaier Picasso (Sohn von Picassos Tochter Maya): Picasso – Porträt der Familie. Prestel, München 2003, ISBN 3-7913-2962-6.
  • James Lord: Picasso und Dora Maar. Matthes und Seitz, 1994, ISBN 3-88221-797-9
  • Ingrid Mössinger, Kerstin Dechsel, Beate Ritter: Picasso et les femmes – Picasso und die Frauen. DuMont, Köln 2005, ISBN 978-3-8321-7529-0
  • Fernande Olivier: Picasso und seine Freunde. Erinnerungen aus den Jahren 1905–1913. Diogenes, Neuausgabe 1989, ISBN 978-3-257-21748-3. Die französische Originalausgabe erschien im Jahr 1933.
  • Gereon Becht-Jördens, Peter M. Wehmeier: Picasso und die christliche Ikonographie. Mutterbeziehung und künstlerische Position. Dietrich Reimer, Berlin 2003, ISBN 3-496-01272-2.
  • John Berger: Glanz und Elend des Malers Pablo Picasso. Rowohlt, Reinbek 1973.
  • Elisabeth Cowling: Picasso. Style and meaning. Berlin, London 2002.
  • Pierre Daix: Picasso createur. La vie intime et le oeuvre. Paris 1987.
  • Mary Matthews Gedo: Picasso. Art as Autobiography. The University of Chicago Press, Chicago London 1980, ISBN 0-226-28482-4.
  • Graphikmuseum Pablo Picasso Münster: Pablo Picasso – Im Atelier des Künstlers. Katalog zur gleichnamigen Ausstellung in Münster (28. August – 21. November 2010), Gesamtltg. von Ausst. u. Katalog: Markus Müller, Hirmer, München 2010, ISBN 978-3-7774-3281-6.
  • Klaus Herding: Pablo Picasso: Les Demoiselles d’Avignon. Die Herausforderung der Avantgarde. Frankfurt a. M. 1992, ISBN 3-596-10953-1.
  • Katja Herlach: Für den Tag gedruckt. Picassos Gebrauchsgraphik. Sammlung Margadant, Scheidegger & Spiess, Zürich 2005, ISBN 978-3-85881-160-8.
  • Kestner-Gesellschaft Hannover: Hommage à Picasso. Ausstellungskatalog, Ansprache von Wieland Schmied, Hannover 1973.
  • Josep Palau i Fabre: Picasso. Kindheit und Jugend eines Genies. Könemann, Köln 1998.
  • Josep Palau i Fabre: Picasso. Der Kubismus. 1907–1917. Könemann, Köln 1998.
  • Josep Palau i Fabre: Picasso. Von den Balletts zu den Dramas. 1917–1926. Könemann, Köln 1999.
  • Roland Penrose: Picasso und seine Zeit – Ein Fotobuch. Zürich 1957.
  • Roland Penrose: The Sculpture of Picasso. The Museum of Modern Art, New York 1967, ohne ISBN.
  • Roland Penrose, John Golding (Hrsg.): Picasso in Retrospect. Praeger Publishers, New York Washington 1973, Granada London 1973.
  • Jane Fluegel, William Rubin (Hrsg.): Pablo Picasso. Retrospective im Museum of Modern Art, New York, Prestel, München 1980, ISBN 3-7913-0534-4.
  • Werner Spies (Hrsg.): Pablo Picasso: eine Ausstellung zum 100. Geburtstag; Werke aus der Sammlung Marina Picasso. München 1981, ISBN 3-7913-0523-9.
  • Werner Spies, Götz Adriani (Hrsg.): Picasso: Pastelle, Zeichnungen, Aquarelle. Gerd Hatje, Stuttgart 1986, ISBN 3-7757-0213-X.
  • Werner Spies (Hrsg.): Malen gegen die Zeit. Picassos Spätwerk. Hatje Cantz, Ostfildern 2006, ISBN 978-3-7757-1831-8.
  • Ulrich Weisner: Picasso. Kerber, Bielefeld 1997, ISBN 3-924639-78-7.
  • Ingo F. Walther: Picasso – das Genie des Jahrhunderts. Taschen, Köln, 12. Auflage 1999, ISBN 978-3-8228-6371-8.
  • Carsten-Peter Warncke: Pablo Picasso 1881–1973. Taschen, Köln, Sonderauflage 2006, ISBN 978-3-8228-5025-1.
  • David Douglas Duncan: Viva Picasso. Zu seinem 100. Geburtstag. Fritz Molden, Wien 1981, ISBN 3-217-01203-8.
  • Kunstmuseum Pablo Picasso Münster (Hrsg.): Picasso bei der Arbeit. Durch die Linse von David Douglas Duncan. Wienand, Köln 2011, ISBN 978-3-86832-080-0. Einblicke in Ateliers, Wohnhäuser und Familienleben.
  • Edward Quinn: Picasso  −  Mensch und Bild. Einleitung: Pierre Daix, Klett-Cotta, Stuttgart 1987, ISBN 3-608-76221-3.
  • Edward Quinn: Picasso  –  Werke  +  Tage. Einleitung und Text: Roland Penrose, Manesse, Conzett&Huber, Zürich 1965, ohne ISBN
  • Helge Sobik: Picasso an der Riviera. Feymedia, Düsseldorf 2010, ISBN 978-3-941459-11-3.
  • Helge Sobik: Picassos Häuser. Feymedia, Düsseldorf 2009, ISBN 978-3-941459-00-7.
  • Kerstin Stremmel (Hrsg. für das Museum Ludwig, Köln): Ichundichundich – Picasso im Fotoporträt. HatjeCantz, Ostfildern 2011, ISBN 978-3-7757-3198-0 (deutsch), ISBN 978-3-7757-3199-7 (englisch), ISBN 978-3-7757-3248-2 (spanisch); Fotodokumentationskatalog zur gleichnamigen Ausstellung in Köln (24. September 2011 bis 15. Januar 2012), in Málaga (5. März – 10. Juni 2012) sowie im Museum für Kunst und Gewerbe, Hamburg (21. Juli bis 10. Oktober 2012).
  • Marie-Laure Bernadac, Christine Piot (Hrsg.): Picasso. Collected Writings. Abbeville Press, New York 1989, ISBN 1-55859-045-5 (französische Ausgabe: Paris 1989).
  • Elizabeth Cowling: Visiting Picasso  –  The Notebooks and Letters of Roland Penrose. Thames & Hudson, London 2006, ISBN 978-0-500-51293-7.
  • David Douglas Duncan: Picasso & Lump. Benteli, Zürich 2006, ISBN 3-7165-1435-7.
  • Boris Friedewald: Die Tiere von Picasso. Prestel, München, London, New York 2014, ISBN 978-3-7913-4989-3.
  • Michael Carlo Klepsch: Picasso und der Nationalsozialismus. Patmos, Düsseldorf 2007, ISBN 978-3-491-35011-3.
  • Piet Meyer (Hrsg.): Pablo Picasso in Zürich 1932. Piet Meyer, Bern 2010, ISBN 978-3-905799-09-5.
  • Mariano Miguel Montanés: Pablo Picasso  –  The Last Years. Assouline Publishing, New York 2004, ISBN 2-84323-613-4.

Spoljašnje veze[uredi | uredi kod]

Commons-logo.svgU Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Pablo Picasso
  1. Cahiers d’Art Arhivirano 2012-11-01 na Wayback Machine-u, cahiersdart.fr, abgerufen am 11. Juni 2013.