McLaren

Izvor: Wikipedia
Disambig.svg Za ostala značenja v. McLaren (razvrstavanje).
Ujedinjeno Kraljevstvo McLaren-Mercedes
Jenson Button 2011 Malaysia FP3.jpg
Puno ime Vodafone McLaren Mercedes
Sjedište Ujedinjeno Kraljevstvo Woking, Surrey, Velika Britanija
Šef momčadi Ujedinjeno Kraljevstvo Martin Whitmarsh
Sezona 2011.
Vozači 3 Ujedinjeno Kraljevstvo Lewis Hamilton
4 Ujedinjeno Kraljevstvo Jenson Button
Šasija McLaren MP4-26
Motor Mercedes-Benz FO 108Y 2.4 V8
Dobavljač guma Pirelli
Statistika
Utrke 691
Prva utrka Velika nagrada Monaka 1966.
Prva pobjeda Velika nagrada Belgije 1968.
Zadnja pobjeda Velika nagrada Kanade 2011.
Zadnja utrka Velika nagrada Kanade 2011.
Konstruktorski naslovi 8
(1974., 1984., 1985., 1988., 1989., 1990., 1991., 1998.)
Vozački naslovi 12
(1974., 1976., 1984., 1985., 1986., 1988., 1989., 1990., 1991., 1998., 1999., 2008.)
Pobjede 171
Prvo startno mjesto 146
Najbrži krugovi 145
Podiji 459


Maklaren (McLaren) je tim Formule 1, osnovan 1963. godine, svoj Gran-pri debi zabeležio je 1966. u Monaku. Tim je osnovao Novozelanđanin Brus Maklaren, koji je ujedno bio i vozač ove ekipe od 1966. do 1970. kada je tragično nastradao. Do 1972. tim se takmičio pod imenom Brus Maklaren Motor Rejsing, kada menja ime u Jardli Tim Maklaren. Danas je pun naziv tima Vodafon Maklaren Mercedes, a šef tima je Ron Denis. Ekipa je za 41 godinu takmičenja osvojila 12 vozačkih i 8 konstruktorskih titula, uz 161 pobede i 139 pol pozicija.

Prve godine i prvi uspesi[uredi - уреди]

Tokom prve dve godine u Formuli 1 tim nije imao mnogo uspeha. U obe sezone osvojena su osma mesta u konkurenciji konstruktora sa po 3 boda u obe sezone. 1968. Brus Maklaren donosi prvu pobedu svom timu u istoriji na Velikoj nagradi Belgije. Ekipa je u konkurenciji konstruktora završila na 2. mestu sa 51 bodom i ukupno 3 pobede u sezoni. Do 1974. tim se kotira između 3. i 6. mesta kada u ekipu dolazi šampion iz 1972. Emerson Fitipaldi i donosi prvu vozačku titulu timu u istoriji. Tim je ujedno osvojio titulu i u konkurenciji konstruktora. Od te sezone pa sve do 1997. glavni sponzor tima bio je Marlboro.

1976. još jednu vozačku titulu ekipi donosi Englez Džejms Hant.

Period dominacije u Formuli 1[uredi - уреди]

Od 1976. pa sve do 1984. Maklaren nije osvajao titule ni u vozačkoj, a ni u konstruktorskoj konkurenciji. 1984. godine u tim dolazi do tada dvostruki šampion sveta, Austrijanac Niki Lauda, a u ekipu se vratio i Francuz Alen Prost. Ekipa je te sezone pobedila na 12 od 16 trka, Niki Lauda je postao šampion po 3. put, a tim je osvojio i titulu u konkurenciji konstruktora. Alen Prost je u naredne dve godine doneo dve titule u konkurenciji vozača, a osvojena je i titula među konstruktorima 1985. godine. 1987. protekla je u dominaciji Vilijamsa, čiji je vozač Nelson Pike osvojio titulu među vozačima.

1988. bila je najbolja sezona u istoriji za Maklaren. Sa vozačkom postavom Ajrton SenaAlen Prost i Hondinim motorima, tim je pobedio na 15 od 16 trka osvojivši titule u obe konkurencije. Šampion je po prvi put postao Brazilac Ajrton Sena. 1989. Maklaren je takođe bio izuzetno ubedljiv sa 141 osvojenim bodom i titulama u obe konkurencije. Šampion je po 3. put postao Alen Prost posle sudara na poslednjoj trci u sezoni sa klupskim drugom Senom. Godine 1990. Prost je napustio Maklaren i prešao u Ferari (zamenio ga Gerhard Berger). Maklaren je i te 1990. osvojio titulu u obe konkurencije a šampion je ponovo postao Ajrton Sena, ali ovoga puta posle velike borbe sa dojučerašnjim timskim kolegom Alenom Prostom i njegovim Ferarijem. Titula je osvojena i 1991. ponovo u obe konkurencije, a šampion je po treći put postao Ajrton Sena.

1992-1999[uredi - уреди]

Godine 1992. Maklaren je izgubio svoj primat najboljeg tima u Formuli 1. Za tim su i dalje vozili Sena i Berger, ali je Vilijams sa Renoovim motorom te sezone ubedljivo osvojio titule u obe konkurencije, sa 10 pobeda u sezoni naspram Maklarenovih 5 pobeda. Najdžel Mensel je pobedio 9 puta u sezoni i tako prvi i jedini put osvojio šampionsku titulu. 1993. ekipa je prešla na Fordove motore i Ajrton Sena je pobedio 5 puta, ali nije mogao da se nosi sa Alenom Prostom koji se posle godinu dana pauze vratio u Formulu 1 i osvojio svoju 4. titulu, ovoga puta vozeći za Vilijams Reno, koji je pobedio u ekipnoj konkurenciji. Na kraju sezone Sena napušta Maklaren i prelazi u Vilijams.

1994. je za Maklaren bila izuzetno slaba, Pežoovi motori nisu ekipi doneli ni jednu pobedu u sezoni i osvojeno je tek 4. mesto u konkurenciji vozača (Finac Mika Hakinen) i četvrto mesto među konstruktorima.

U 1995. ekipa ulazi sa Mercedesovim motorima i vozačom postavom Hakinen — Blandel. Za Maklaren je te sezone na 2 trke vozio i šampion iz 1992. Najdžel Mensel. Međutim osvojeno je svega 30 bodova bez pobede.

1996. umesto Blandela u ekipu dolazi Škotlanđanin Dejvid Kultard. Osvojeno je 49 bodova, bez pobede i sa samo jednim drugim mestom. To je ujedno bila i poslednja sezona sa Marlborom kao glavnim sponzorom.

1997. glavni sponzor tima postaje Vest. Sa Hakinenom i Kultardom u vozačkoj postavi, sezona počinje izuzetno dobro Kultardovom pobedom na otvaranju sezone u Australiji. Međutim, ubrzo se ispostavilo da su Vilijams i Ferari i dalje prejaki. Do kraja sezone Kultard je zabeležio još jednu pobedu, a prvu pobedu u karijeri zabeležio je i Mika Hakinen u Herezu.

1998. bila je sjajna za Maklaren. Sa Mercedesovim motorima i Bridžston gumama ekipa osvaja titule u obe konkurencije. Mika Hakinen je osvojio svoju prvu titulu posle velike borbe sa Mihaelom Šumaherom u Ferariju. Hakinen je pobedio 8 puta a Kultard jednom.

1999. takođe je prošla veoma dobro za Maklaren, Hakinen je odbranio titulu pobedivši vog glavnog konkurenta Edija Irvajna iz Ferarija. Šampion je, kao i 1998. odlučen u Japanu, na poslednjoj trci sezone. Međutim, Ferari je osvojio titulu u konkurenciji konstruktora.

2000-2006[uredi - уреди]

2000. je protekla u znaku borbe između Hakinena i Šumahera, ali zahvaljujući sjajnoj završnici sezone Mihael Šumaher i Ferari osvajaju titule. Te sezone Hakinen je pobedio 4 a Kultard 3 puta.

2001. je donela dominaciju Ferarija i Mihaela Šumahera, Dejvid Kultard i Mika Hakinen su pobedili po dva puta i doneli ekipi 2. mesto među konstruktorima. Na kraju sezone Mika Hakinen je posle 10 godina napustio Formulu 1, a njegova zamena u Maklarenu bio je Kimi Raikonen.

2002. protiče u potpunoj dominaciji Ferarija i Šumahera, zabeležena je samo jedna pobeda (Kultard) a ekipa pada na 3. mesto među konstruktorima. Od te sezone Maklaren je koristio Mišlen gume.

2003. počela je odlično, ostvarene su dve pobede na prve dve trke, a Kimi Raikonen se tokom cele sezone odlično nosio sa Šumaherom, koji na kraju ipak osvaja titulu sa samo dva poena više u odnosu na Raikonena, 93-91. Ekipa je ponovo bila treća u konkurenciji konstruktora sa 144 boda.

2004. je počela katastrofalno po Maklaren, do 8. trke u sezoni i VN Kanade ekipa je imala samo 5 bodova. Ostatak sezone bio je bolji, Raikonen je pobedio u Belgiji ispred šampiona Šumahera. Na kraju je ukupno osvojeno 69 bodova. Na kraju sezone u ekipu je umesto Dejvida Kultarda stigao Kolumbijac Huan Pablo Montoja.

2005. je počela slabo, Kimi Raikonen je prvi podijum u sezoni osvojio na 3. trci u Bahreinu. Na sledećoj trci u San Marinu Raikonen osvaja pol poziciju ispred do tada dominantnog Fernanda Alonsa u Renou, odlično je otvorio trku i vodio ali je posle 9 krugova zbog kvara odustao. Na naredne dve trke Raikonen je ubedljivo trijumfovao, a u Nirburgringu je vodio sve do poslednjeg kruga kada mu je pukla guma zbog čega je morao da odustane. Raikonen pobeđuje u Kanadi, ali je posle toga Maklaren često imao problema sa motorom, zbog čega je Raikonen u nekoliko navrata morao da krene sa 10 mesta čošije pozicije u odnosu na onu osvojenu u kvalifikacijama. Do kraja sezone Raikonen je pobedio još 4 puta, a Huan Pablo Montoja 3 puta. Fernando Alonso je postao šampion, kao i Reno, koji je i pored Maklarenovih 10 pobeda sakupio više bodova.

2006. protekla je veoma loše po Maklaren, nije ostvarena ni jedna pobeda, prvi put od 1996. Osvojena su 4 druga mesta i treće mesto u konkurenciji konstruktora. Huan Pablo Montoja je na sredini sezone napustio tim, zamenio ga je Pedro De la Rosa, a Kimi Raikonen je 1. januara 2007. postao vozač Ferarija.

2007[uredi - уреди]

U sezoni 2007. za Maklaren vozi dvostruki šampion Fernando Alonso, koji je iz Renoa doneo broj 1. 24. novembra 2006. objavljeno je da će drugi vozač ekipe biti Britanac Luis Hamilton, pobednik GP2 serije u 2006. godini. Od 2007. glavni sponzor ekipe je Vodafon. Test vozači ekipe za 2007. su Pedro De la Rosa i Geri Pafet. Novi Maklarenov bolid, MP4-22, predstavljen je 15. januara 2007. u Valensiji, Španija. Fernando Alonso i Luis Hamilton vozili su MP4-22 ulicama Valensije pred oko 100.000 navijača.

Nova sezona počela je sjajno po Maklaren čiji su vozači posle dobre trke na otvaranju sezone u Australiji ostvarili duplu pobedu na drugoj trci sezone u Maleziji i napravili prednost od 9 poena u odnosu na Ferari u konkurenciji konstruktora.

Ipak nastavak sezone, uprkos sjanim rezultatima obojice vozača nije bio sjajan za tim. Konferencije za štampu su prolazile u znaku optužbi Alonsa za neravnopravan tretman u timu, na šta je rukovodstvo Maklarena odgovaralo negiranjem tih optužbi. Takođe tim je potresala i špijunska afera [1] u kojoj je navodno Maklaren pribavio tehničku dokumentaciju Ferarija. Slučaj se završio kažnjavanjem Maklarena od strane uprave Formule 1. Tim je kažnjen sa 100 miliona dolara i izbacivanjem iz takmičenja konstruktora za 2007. i 2008. sezonu.

Vozači Maklarena su sezonu završili na drugom i trećem mestu, sa istim brojem bodova, i svega jednim poenom manje od osvajača titule Kimija Raikonena.

Eksterni linkovi[uredi - уреди]


Ferrari stub.gif Nedovršeni članak McLaren koji govori o Formuli 1 je u začetku. Dopunite ga prema pravilima Wikipedije.