Karlo I. Austrijski

Izvor: Wikipedia
car i kralj Karl I

Karlo I. Austrijski (17. avgust 18871. april 1922) je bio poslednji car Austro-Ugarske. Vladao je kao Karlo I. od Austrije ili kao Karlo IV. od Ugarske od 1916. do 1918., kada je Austrija postala republika. Karl nije abdicirao. Ostatak života, sve do smrti 1922. proveo je nastojeći da obnovi monarhiju.

Život[uredi - уреди]

Karlo je sin nadvojvode Ota Franca od Austrije (1865.-1906.) i Marije Jozefe od Saksonije (1867.-1944.). Karl je bio oženjen Zitom od Parme. Kada je ubijen njegov stric Nadvojvoda Franjo Ferdinand Karl je postao prestolonaslednik. Nasledio je 1916. staroga cara Franjo Josip. Preuzeo je vrhovnu komandu nad austrijskom vojskom 2. decembra 1916. Tokom 1917. vodio je tajne mirovne pregovore sa Francuskom. Austrijski ministar vanjskih poslova je bio zainteresiran samo za opšti mir. Karlo je pokazivao spremnost da sklopi separatni mirovni sporazum. Kada su 1918. procurile vesti da pokušava da sklopi separatni mirovni sporazum Karlo je sve odlučno negirao. Francuski predsednik vlade je objavio njegova pisma, koja su pokazala namere sklapanja separatnoga mira. ministar vanjskih poslova je zbog toga dao ostavku, a Austro-Ugarska je još više postala ovisna o Nemačkoj. Austro-Ugarska je bila u stanju rasula u poslednjim godinama rata. Predsednik SAD Vudro Vilson je kao deo svojih 14 tačaka zahtevao od Evrope da dopusti samoopredelenje naroda. Kao odgovor na takvu mogućnost Karlo se složio da se sazove parlament i da se stvori konfederacija, po kojoj bi svaka etnička grupa imala pravo autonomije. Međutim stvari su brzo izmicale kontrole i usledilo je proglašavanje nezavisnosti u svim delovima Austro-Ugarske. Karlova politička budućnost je postala neizvesna. Izgledalo je da će moći vladati bar Austrijom, ali Austrija je postala republika.

carica i kraljica Zita

Život u egzilu[uredi - уреди]

Do 11. novembra 1918. sve nacije Austro-Ugarske su proklamovale svoje težnje da se odvoje od Austro-Ugarske. Karlo nije abdicirao, nego je pobegao u Švajcarsku, odakle je nastojao da povrati vlast. Bio je ohrabren od strane mađarskih nacionalista, pa je dva puta tokom 1921. pokušao da se vrati na tron Mađarske. Mađarska je ostala kraljevina, ali bez kralja. U pokušaju da se vrati na tron bar Mađarske nije mu uspeo zbog raznih faktora uključujući i izostanak podrške od strane regenta Mikloša Hortija.

Monarhisti Hortijevo odbijanje da pomogne Karlu često opisuju kao "izdajničko". Prvi pokušaj marta 1921. da ponovo osvoji krunu Mađarske propao je kada je Hortijeva vlada zamolila Karla da napusti zemlju. Drugi put u oktobru 1921. priključuje mu se 3.000 mađarskih vojnika, ali Kraljevina SHS i Čehoslovačka su Mađarskoj predali ultimatum preteći ratom, ako se Karl kruniše.

Pošto je postao opasan po međunarodni poredak (Versajski poredak) i mir u Evropi Francuska i Velika Britanija su odredile portugalsko ostrvo Madeiru kao mesto njegova izgnanstva. Na Madeiri je umro 1922. od upale pluća. Karlo je na Madeiru već došao bolestan i slomljen, a šetao je po hladnom zimskom danu okolo.

Posle smrti[uredi - уреди]

Istoričari različito ocenjuju Karla i njegov period vlasti. Jedan od najvećih kritičara je Helmut Rumpler, šef jednoga odela austrijske akademije nauka, koji je opisao Karla kao "diletanta, preslaboga za izazove sa kojima se suočavao" i smatra da nije bio pravi političar. engleski pisac Herbert Vivian piše "Karl je veliki vođa, princ mira, koji je nastojao da spasi svet jedne godine rata državnik sa idejama da spasi narod komplikovanih problema carstva". Papa ga je 2004 proglasio svecem.

Porodica[uredi - уреди]

roditelji[uredi - уреди]

supruga[uredi - уреди]

princeza Zita od Burbon - Parme (09.05.1892. - 14.03.1989.), venčali su se 21.10.1911. godine, u zamku Švarcau;

deca[uredi - уреди]

Eksterni linkovi[uredi - уреди]