Andrija I od Mađarske

Izvor: Wikipedia
spomenik Andriji I.

Andrija I (mađ. I. András, Fehér/Katolikus, András/Endre ) (r. 1015 – † 6. decembar 1060 Zirc), kralj Mađarske u periodu (1046-1060). Potiče iz mlađe grane dinastije Arpadovaca. Posle petnaest godina provedenih u izgnanstvu vraća se nazad u Mađarsku, u periodu buna paganskih Mađara (mnogobožaca), kada i 1046. godine preuzima vlast. Tokom svoje vladavine je ojačao hrišćanstvo u državi i održao nezavisnost kraljevine u odnosu na Sveto rimsko carstvo.

Biografija[uredi - уреди]

Poreklo i mladost[uredi - уреди]

Andrija je bio drugi sin kneza Vazula, rođaka kralja Stefana I, prvog mađarskog hrišćanskog kralja. Njegova majka je verovatno bila, konkubina njegovog oca Vazula, iz porodice Tatonj (Tátony) koja je i dalje sledila mnogoboštvo i stare paganske običaje [1].

Jedini preostali sin kralja Stefana I, Emerik, je 2. septembra 1031. godine poginuo u lovu na vepra. Kralj Stefan je ovime ostao bez naslednika pa je iz tog razloga morao da bira naslednika. Izbor mu je otežalo to što je i dalje jedan deo mađara bio priklonjen starim tradicijama i mnogobošstvu a kralj Stefan je hteo da ojača hrišćanstvo. Iz tog razloga je hteo da za svog naslednika postavi svog sestrića Petra Orseola koji je bio hrišćanin. Iz tog razloga je Vazul , Andrašev otac, uzeo učešće u zaveri da bi se kralj Stefan ubio.

Pokušaj ubistva kralja Stefana nije uspeo, zaverenici su bili pohvatani i ubijeni. Vazulovi sinovi su proterani i otišli su da žive prvo u Bohemiju, pa u Poljsku gde je Bela ostao a Andraš i Levente su produžili za Kijev.

Pozadina[uredi - уреди]

Mađari su u vreme plemenskih zajednica, i u Andrija vreme, za naslednog vladara umesto prvorođenog ili najstarijeg sina, favorizovali mlađeg vladarevog brata pri određivanju reda nasleđivanja vladarskog trona. Ovim nepisanim pravilom ostale grane Arpadovićke porodice su dovele u opasnost namere i planove postojećeg kralja. Grana kojoj je Andraš pripadao je odavno predstavljala suparnički tabor ogranku Arpadovića kojoj je pripadao Stefana I. U prethodnih pedeset godina rivalitet ove dve grane se ogledao u davanju prednosti paganizmu ili hrišćanstvu. Starija grana, grana kralja Stefana je ostala bez muškog potomka, i to je otvorilo širom vrata mlađoj grani Arpadovića. Mađarsko društvo jedanaestog veka je i dalje davalo prednost liniji nasleđivanja samo preko muških potomaka, tako da je Andraš iako u izgnanstvu bio logičan pretendent na mađarski presto.

Izgnanstvo[uredi - уреди]

Posle smrti svoga oca, tri brata Andrija, Bela i Levente su bili primorani da napuste Mađarsku. Prvo su otišli za Bohemiju, pa posle za Poljsku gde se Bela oženio sa ćerkom poljskog kralja Mješka II[2], članom dinastije Pjastovići.

Andrija i Levente su nastavili svoj put u izgnanstvu i otišli za Kijevsku Rusiju. U Kijevu Andrija se oženio ćerkom velikog kneza Jaroslava, Anastazijom[3]

Gerard, tadašnji biskup, je odlučio da 1046. pozove nazad Andraša i poslao mu je pismo u kojem traži Andrašev povratak. Andraš se zajedno sa bratom Leventeom vraća u Mađarsku koja je tada bila u velikim verskim i političkim previranjima.

U leto 1046. godine, nezadovoljstvo pod vladavinom Petra I. dostiže kulminaciju i sveštenstvo na čelu sa tadašnjim biskupom Gerardom poziva nazad Vazulove sinove iz Kijeva, a takođe mađari koji su bili privrženi staroj veri se pobunjuju. Andraš je sklopio savez sa paganskim buntovnicima u Abaujvaru a pobunjenici su prihvatili Andraševo vođstvo i zajedno su krenule protiv vladajućeg kralja Petra Orseola. Deo pobunjenika predvođeni Vatom zbacuju Petra Orseola sa prestola koji beži u zapadni deo kraljevstva. Kod mesta Zamolj biva uhvaćen, oslepljen i vraćen u Stolni Biograd kao zarobljenik gde i umire.

Vladavina[uredi - уреди]

Opatija u Tihanju gdje je sahranjen Andrija I.

Mađarske hronike tog doba beleže da se po padu kralja Petra I, Andrija dogovorio sa svojim bratom Leventeom da on preuzme krunu u kraljevini. Andraš je bio zvanično ustoličen tek 1407. godine, posle bratovljeve smrti. Kada je došao na vlast, Andraš je nastavio politiku hrišćanizacije kraljevstva i isto kao i kralj Stefan I pozivao je hrišćanske sveštenike u Mađarsku.

Odnosi sa Svetim rimskim carstvom su i dalje ostali zategnuti. Glavni razlog tome je bio kralj prethodnik na tronu, Petar, koji je ne samo bio blizak Henriku III, već je i bio vazal Svetog rimskog carstva. I pored toga što je Andraš poslao diplomaciju sa ponudama na Henrikov dvor, uslovi nisu prihvaćeni i Henrik je odbio da sklopi mir. Ovi događaji su doveli do novih sukoba. Andraš je u pomoć pozvao svog mlađeg brata Belu, koji je bio veoma uspešan vojskovođa u Poljskoj, i za uzvrat mu je dao trećinu kraljevine na upravljanje.

Imperator Henrik III je 1051. godine poveo novu kampanju protiv Mađarske. U bici kod brda Verteš, imperatorove snage su potučene a flota je bila takođe povučena. I pored toga što nije ostvario pobedu Henrik III je odbacio svaku ponudu o primirju. Sledeće godine je ponovo poveo kampanju protiv Mađarske, ali je njegova flota bila potopljena kod Požonja.

Posle ovih događaja Papa Lav IX je pokušao da posreduje u pregovorima za mir ali Henrik III je opet odbacio sve ponude. Kada su se sve imperatorove snage povukle, Andraš se 1053. godine udružio sa Konradom II, ova snažna alijansa je donekle smirila Henrika III i time je uspostavljen relativan mir na granicama.

Andrija I je 1055. godine osnovao benediktansku opatiju u Tihanju, na obali Balatona, a takođe je podigao manastir za pravoslavne monahinje.

Naslednička kriza[uredi - уреди]

U pokušajima da svojoj lozi obezbedi nasledstvo na prestolu, Andrija je 1057. godine krunisao svog petogodišnjeg sina Šolomon i proglasio naslednikom. Krunisanje je dovelo do nezadovoljstva Bele, koji je i sam tražio mesto na prestolu. Bela je nezadovoljan napustio dvor.

Andrija I se 1058. godine sastao sa Nemačkim carem Henrikom IV i ugovorio veridbu Šolomona sa Henrikovom sestrom Juditom.

Posle uspostavljanja mira sa Svetim rimskim carstvom, Andrija I je pokušao da se pomiri i sa svojim bratom Belom, međutim Bela je napustio Mađarsku i otišao za Poljsku da sakupi vojsku da bi povratio pozicije na koje je on mislio da ima pravo. Andraš I je osetio novu ratnu opasnost, poslao je celu porodicu za Austriju i počeo je da se pripšrema za novi rat. Bela se uskoro pojavio na granicama Mađarske sa novim poljskim trupama i porazio Andraševe snage i bici kod Tebanskog prolaza blizu Vajsburga pored Dunava u današnjoj Austriji. Andrija je pokušao da pobegne, međutim biva zarobljen i odveden u mesto Zirc, gde je ostao sve do svoje smrti 1060. godine.

Andrija I je sahranjen u opatiji koju je još za života sagradio u Tihanju.

Ženidba i deca[uredi - уреди]

# tokom 1039: Anastazija Jaroslavna (tokom 1023 – tokom 1074/1096), ćerka velikog kneza Kijevske Rusije Jaroslava Mudrog i Ingegerde

Šolomon nikada nije uspeo da se ustali kao kralj Mađarske, niti su on niti njegov mlađi brat David ostavili za sobom muškog potomka, tako da je loza Andraša I bila nastavljena samo preko loze Pjastovića.

Reference[uredi - уреди]

  1. Po nekim izvorima Vazul je oženio Katun Anastaziju Bugarsku koja je ustvari majka Andraša, Leventea i Bele.
  2. Njeno ime nije poznato. Neki autori, je nazivaju Riksa. Noviji izvori međutim, upućuju na ime Adelaida, vidi K. Jasiński, Rodowód pierwszych Piastów, Wrocław - Warszawa (1992).
  3. Anastazija je ćerka od kneza Jaroslava, u različitoj literaturi je različito spominju. U engleskoj http://en.wikipedia.org/wiki/Anastasia_of_Kiev Anastazija od Kijeva], u mađarskoj literaturi kao http://hu.wikipedia.org/wiki/Anaszt%C3%A1zia_magyar_kir%C3%A1lyn%C3%A9 Anastazija mađarska kraljica] dok literatura na slovenskim jezicima je navodi kao rus. Anastasiя Яroslavna, polj. Anastazja Jarosławówna.

Izvori[uredi - уреди]

  • Kristó, Gyula - Makk, Ferenc: Az Árpád-ház uralkodói (IPC Könyvek, 1996)
  • Korai Magyar Történeti Lexikon (9-14. század), főszerkesztő: Kristó, Gyula, szerkesztők: Engel, Pál és Makk, Ferenc (Akadémiai Kiadó, Budapest, 1994)
  • Magyarország Történeti Kronológiája I. – A kezdetektől 1526-ig, főszerkesztő: Benda, Kálmán (Akadémiai Kiadó, Budapest, 1981)