Tokio

Izvor: Wikipedia
(Preusmjereno sa Tokyo)
Tokio
東京
Kolaž slika  grada
Kolaž slika grada
Koordinate: 35°41′N 139°41′E / 35.683°N 139.683°E / 35.683; 139.683
Država  Japan
Površina
 - Ukupna 622 km²
2 187.66 km² (prefektura Tokio)
Stanovništvo (2006.)
 - Grad 13.185.502[1]
 - Urbano područje 8 535 792 [2]
13 185 502 (prefektura Tokio)[3][4]
Vremenska zona UTC+9 (UTC)
Karta
Tokio is located in Japana
Tokio
Tokio
Tokio na karti Japana

Tokio (japanski: 東京‎; Tōkyō O ovom zvuku slušaj) nekadašnji Edo je glavni[5] i najveći grad Japana od 8 535 792 stanovnika (po procjeni iz 2006). [2]

Ali metropolitanski (prefektura) Tokio je puno veći, on ima oko 13 185 502 stanovnika, dok još 20 miliona ljudi svaki dan putuje iz okolnih područja radi posla. Tokio je centralno mesto japanske politike, ekonomije, kulture i obrazovanja, kao i grad u kom stoluje japanski car. Tokio je i poslovni i financijski centar istočne Azije.

Zanimljivo je da ima daleko manje nebodera nego drugi gradovi slične veličine, a čemu je razlog standardi u gradnji koji su zahtevani zbog čestih zemljotresa. Zgrada gradske vlade (Tokio metropoliten) je najviši neboder u Tokiju. Tokio ima najkompleksniji sistem javnog prevoza na svetu.

U doslovnom prevodu Tokio znači "istočna prestonica" na japanskom, a ime je dobila zato što je stara prestonica (Kjoto) nalazila na zapadu i bila je preimenovana u "Saikio" (西京 Saikyō), što znači "zapadna prestonica", u toku devetnaestog veka. Do 1870. Tokio je bio poznat pod imenom "Edo" (u nekim evropskim jezicima se izgovara "Jedo"). Kada je Carska porodica preselila iz Kjota ime je promenjeno.

Istorija[uredi - уреди]

Tokio je osnovan 1457. pod imenom Edo (江戸). Tokugava šogunat je osnovan 1603. sa Edom kao sedištem vlade. U septembru 1868., kada je prestao da postoji šogunat, car Meiđi je naredio da Edo bude preimenovan u Tokio.

Veliki Kanto zemljotres je pogodio Tokio 1923. godine, i u njemu je poginulo oko 70.000 ljudi. I pored toga grad je nastavio da raste do početka Drugog svetskog rata.

DN toranj 21 se uzdiže iznad zgrade u kojoj je radio Douglas MacArthur

Tokom rata, Tokio je teško bombardovan, i veliki deo grada je sravnjen sa zemljom. Pored rušenja izazvanog bombama, veliki deo grada je nestao i u požarima izazvanim bombardovanjem. Broj stanovnika Tokia 1945. godine je bio samo polovina broja koji je imao 1940. godine.

Nakon rata, Tokio je bio vod vojnom okupacijom od strane savezničke vojske. Američko prisustvo u Japanu je bilo važan logistički i komandni centar tokom rata u Koreji. U Tokiju i dalje postoji nekoliko američkih vojnih baza.

Tokom pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka Japan je često opisivan kao "ekonomsko čudo", koje je transformisalo zemlju od ratom razorene zemlje do druge ekonomske sile na svetu 1966. godine. Ponovna izgradnja ratom razrušenog Tokija je završena održavanjem Olimpijskih igara 1964. godine.

Početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka, japanski gradovi su se suočili sa velikim prilivom radne snage i ruralnih delova zemlje, a Tokio je bio jedan od gradova sa najvećim prilivom stanovništva.

Tokio je bio u centru svetske pažnje 20. marta 1995. godine, kada je sektaška teroristička organizacija nervnim otrovom, sarinom, napala sistem podzemnih železnica u kome je 12 osoba poginulo, a hiljade povređeno.

Geografija[uredi - уреди]

Jezera, planine i ostrva[uredi - уреди]

U Tokiju se nalazi jezero Okutama

Sledeće planine se nalaze u Tokiju:

  • Kumotori
  • Takao
  • Mitake
  • Mihara

Ostrva koja se nalaze u Tokiju su:

Životna sredina[uredi - уреди]

Tokio je doneo mere za smanjenje emitovanja gasova staklene bašte. Guverner Shintaro Ishihara je kreirao prvi japanski sistem emisionih maksimuma, s ciljem redukovanja emisije gasova zelene bašte za totalnih 25% do 2020 relativno na nivo iz 2000.[6] Tokio je primer urbanog toplotnog ostrva, i fenomen je posebno ozbiljan u njegovim širim gradskim oblastima.[7][8] Prema tvrdnjama Tokijske gradske vlade,[9] godišnja srednja temperatura je povišena za oko 3 °C tokom zadnjih 100 godina. Tokio je navođen kao „ubedljiv primer relacije između urbanog rasta i klime.“[10]

Godine 2006, Tokio je doneo „Desetogodišnji projekat za Zeleni Tokio“ koji bi trebalo da bude ostvaren do 2016. Planom je postavljen cilj povećanja broja stabala duž puteva u Tokiu na 1 milion (počevši od 480.000), i dodavanja 1.000 ha zelenog prostora, 88 koji bi bio novi park sa imenom "Umi no Mori" (morska šuma) koji bi bio na povraćenom ostrvu u Tokijskom zalivu, koje je ranije bilo deponija.[11] Od 2007. do 2010. 436 ha od planiranih 1,000 ha zelenog prostora je kreirano i 220.000 stabala je posađeno, čime je totalni broj porastao na 700.000. Do 2014. broj stabala duž puteva u Tokiu se očekivao da poraste do 950.000 i bilo je planirano da se doda dodatnih 300 ha zelenog prostora.[12]

Demografija[uredi - уреди]

Registriranih stranih državljana[13]
Nacionalnost Populacija (2012)
 Kina 161,169
 Severna Koreja i  Južna Koreja 99,880
 Filipini 27,929
 SAD 15,901
 Indija 8,313
 Nepal 8,669
 Tajland 6,906
 Ujedinjeno Kraljevstvo 5,522
 Mjanmar 4,781
 Francuska 4,635

Oktobra 2012, zvanična unutarpopisna procena je pokazala 13,22 miliona ljudi u Tokiju, od kojih 8,996 miliona živi unutar Tokijske 23 oblasti.[14] Tokom dana, populacija naraste za preko 2,5 miliona pošto radnici i studenti pristignu iz susednih oblasti. Ovaj efekat je još naglašeniji u tri centralne oblasti Chiyoda, Chūō, i Minato, čija kolektivna populacija je po popisu iz 2005. bila 326.000 tokom noći, a 2,4 miliona tokom dana.[3]

Celokupna prefektura je imala 12.790.000 stanovnika oktobra 2007. (8.653.000 u 23 oblasti), pri čemu se broj poveća za preko 3 miliona tokom dana. Tokio je zadnjih godina na svom najvišem nivou populacije svih vremena, dok su 23 oblasti zvanično imale 8.893.094 po popisu iz 1965, broj je bio opao na ispod 8 miliona po popisu iz 1995.[14]

Godine 2005, najbrojniji stranci u Tokiu su bili Kinezi (123,661), Korejci (106,697), Filipinci (31,077), Amerikanci (18,848), Britanci (7,696), Brazilci (5,300) i Francuzi (3,000).

Godine 1889, Ministarstvo unutrašnjih poslova je zabeležilo 1.375.937 ljudi u gradu Tokio i totalno 1.694.292 ljudi u Tokyo-fu.[15] Iste godine, ukupno 779 osoba strane nacionalnosti je zabeleženo da borave u Tokiu. Najzastupljenija nacionalnost su bili Britanci (209 rezidenta), čemu su sledeli amerikanci (182) i pripadnici dinastije Qing| (137).[16]

Populacija Tokia[3]
Po području1

Tokio
Specijalne oblasti wards
Tama područje
Ostrva

12,79 milion
8,653 milion
4,109 milion
28.000

Po uzrastu²

Deca (uzrast 0-14)
Odrasli (uzrast 15-64)
U penziji (uzrast 65+)

1,461 milion (11.8%)
8,546 milion (69.3%)
2,332 milion (18.9%)

Po dobu dana³

Dan
Noć

14,978 milion
12,416 milion

Po nacionalnosti

Stranci

364.6534 (2,9% totala)

1 Procena od 1. oktobra 2007.

² od 1. januara 2007.

³ po popisu iz 2005.

4 od 1. januara 2006.

Ovaj grafikon je stopa rasta opština Tokija, Japan. On je procenjen na osnovu popisa iz 2005. i 2010.
Povećanje
  10.0 % i više
  7.5 – 9.9 %
  5.0 – 7.4 %
  2.5 – 4.9 %
  0.0 – 2.4 %
Smanjenje
  0.0 – 2.4 %
  2.5 – 4.9%
  5.0 – 7.4 %
  7.5 – 9.9 %
  10.0 % i manje

Ekonomija[uredi - уреди]

Neboderi u centru grada
Centralni Tokio (pogled sa Gradske većnice) se širi do dometa ljudskog oka.

Tokio ima najveću gradsku ekonomiju na svetu. Prema studiji koju je sprovela agencija PricewaterhouseCoopers, urbana oblast Tokija (35 miliona ljudi) je imala GDP od US$1,9 biliona 2012. godine (po paritetu kupovne moći), što ju je stavilo na vrh liste. Od kompanija na listi Global 500 u Tokiju je bazirana 51, što je skoro dva putva više od drugoplasiranog grada (Pariza).[17]

Tokio je značajan međunarodni finansijski centar,[18] u kome se nalaze sedišta nekoliko najvećih investicionih banki i osiguravajućih kompanija na svetu, i služi kao čvorište japanskog transportnog sistema, izdavačke, elektronske i radio difuznih industrije. Tokom centralizovanog rasta japanske ekonomije nakon Drugog svetskog rata, mnoge velike firme su preselile svoja sedišta i gradova kao što je Osaka (istorijske trgovačke prestonice) u Tokio, u pokušaju da iskoriste bolji pristup vladi. Taj trend je počeo sa usporavanjem zbog stalnog rasta populacije grada i troška života u njemu.

Economist Intelligence Unit je rangirao Tokio kao najskuplji grad (sa najvišim životnim troškovima) na svetu tokom 14 godina redom, što se okončalo 2006.[19]

Tokio je bio opisivan kao jedan od tri „komandna centra“ svetske ekonomije, zajedno s Njujorkom i Londonom.[20] Tokijska berza je najveća japanska berza, i treća po veličini u svetu po kapitalizaciji tržišta i četvrta prema prometu deonica. Godine 1990. na kraju japanskog mehura cena nekretnina, ona je činila više od 60% svetske berzne vrednosti.[21] Tokio je imao 8.460 ha poljoprivrednog zemljišta 2003, prema Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i ribarstva, te je bio najmanja prefektura u zemlji u tom pogledu. Poljoprivredno zemljište je koncentrisano u Zapadnom Tokiju. Kvarljive namirnice kao što su povrće, voće i cvijeće se mogu podesno trasportovati na tržišta u istočnom delu prefekture. Komatsuna i španać su najvažnije povrće; Godine 2000, Tokio je snabdevao 32.5% količine komatsuna prodate na svoj centralnoj zelenoj pijaci.

Sa 36% svoje površine pokriveno šumom, Tokio ima ekstenzivni rast kriptomerija ijapanskog čempresa, posebno u planiskim zapadnim delovima: Akiruno, Ōme, Okutama, Hachiōji, Hinode, i Hinohara. Smanjenje cene drveta, povećanje u troškovima proizvodnje, i povećanje starosti među šumarskim stanovništvom dovele do pada u Tokijske proizvodnje prerađenog drveta. Pored toga, polen, posebno sa kriptomerija, je značajan alergen za obližnje populacione centre. Tokijski zaliv je nekad bio znatan izvor ribe. Trenutno, najveći deo Tokijske riblje proizvodnje dolazi sa spoljašnjih ostrva, kao što su Izu Ōshima i Hachijōjima. Tuna, nori, i aji su među okeanskim produktima.

Turizam u Tokiju isto tako doprinosi ekonomiji. Godine 2006, 4,81 miliona stranaca i 420 miliona japanaca je posetilo Tokio. Ekonomska vrednost tih poseta je iznosila 9,4 biliona jena prema izveštaju vlade Tokija. Mnogi turisti posećuju razne centre gradova, prodavnice, i zabavne distrikte širom susedstava posebnih okruga Tokija. Školskoj deci na ekskurzijama, poseta Tokijskom tornju je obavezna. Kulturna ponuda obuhvata sveprisutnu japansku pop kulturu i asocirane distrikte kao što su Shibuya i Harajuku, subkulturne atrakcije kao što je anime center studija Ghibli, kao i muzeji poput Tokijskog nacionalnog muzeja, u kojem se nalazi 37% umetničkog nacionalnog blaga zemlje (87/233).

Ribara Tsukiji u centralnom Tokiju je najveće tržište ribe i morskih plodova na veliko na svetu, a takođe i jedno od najvećih prehrabenih tržišta na veliko bilo koje vrste. Tsukiji tržište se strogo pridržava tradicija svog prethodnika, Nihombaši ribare, i opslužuje oko 50.000 kupaca i prodavaca svaki dan. Trgovci na malo i veliko, akcionari, i obični građani se okupljaju na tržištu, kreirajući jedinstven mikrokosmos organizovanog haosa koji još uvek nastavlja da napaja grad i njegove zalihe hrane nakon više od četiri veka.[22]

Kultura[uredi - уреди]

Mesta od religijskog značaja u Tokiju:

Sport[uredi - уреди]

Fudbalski klubovi u Tokiju:

Palata[uredi - уреди]

Sedište carske vlasti Japana nalazi se na mestu nekadašnjeg utvrđenja grada Edo, koje su nekada kao svoj dom koristili i šoguni. Ovu raskošnu građevinu okružuju brojni vrtovi, od kojih su neki otvoreni i za javnost. Iz njih se do palate i unutrašnjih vrtova stiže preko jednog od dva mosta. Međutim, ti delovi su otvoreni za javnost samo dva dana godišnje, za Novu godinu i za carev rođendan. Legenda kaže da je prvi car Japana, Jimu, sin boginje Sunca Amaterasu i da je krunisan pre otprilike hiljadu i po godina. Za razliku od gotovo svih drugih svetskih dinastija, ova se održala do danas, i današnji car je direktan potomak cara Jimua. Iako kroz istoriju carevi nisu uvek imali vlast, uvek su predstavljali autoritet koji su uvažavali nosioci stvarne vlasti. Čak i danas, kada je Japan moderna država sa demokratski izabranom vlašću, carska porodica smatra se izuzetno značajnom i uvaženom.

Železnica[uredi - уреди]

Šinkasen u Tokiju

Železnica je osnovno prevozno sredstvo u Tokiju još od početka 20. veka. Zahvaljujući brižljivo planiranom javnom prevozu, ovaj grad uspešno izdržava 35 miliona svojih stanovnika koji neprekidno žure sa jednog na drugi kraj grada. Broj automobila, u odnosu na broj stanovnika, je relativno mali- vozovi su brži, tačniji i jeftiniji način kretanja kroz grad. Istini za volju, tokom špica su pretrpani do te mere da na prometnijim stanicama postoje ljudi kojima je posao da poguraju one koji vise sa vrata i pomognu im da stanu u već krcat vagon. Grad u Japanuski saobraćaj obuhvata preko 17 linija i više od 1000 stanica. Najprometnija je Šindžuku, koja je svakako i svetski rekorder sa preko 3 miliona putnika dnevno. Na samu stanicu se ulazi kroz jedan od 200 ulaza. Po površini prevazilazi je jedino železnička stanica u gradu Nagoji.

Ginza[uredi - уреди]

Ovo je deo grada sa najviše prodavnica, restorana i noćnih klubova. Svaka robna marka koja nešto znači u svetu ima svoj prostor upravo u Ginzi. Nekada se tu nalazila kovnica srebrnjaka po čemu je ceo kraj dobio ime. Nakon velikog zemljotresa 1923, oblast je pretvorena u trgovinsku četvrt koja je brzo napredovala. Ginza je poznata po najskupljem zemljištu na svetu- kvadratni metar građevinskog zemljišta često prelazi cenu od 100000 američkih dolara. Tokom vikenda Ginza je pešačka zona, a brojni restorani otvaraju svoje bašte.

Akihabara[uredi - уреди]

Akihabara

U pitanju je četvrt koja najviše podseća na buvlju pijacu iz naučnofantastičnih filmova. Iako su glavni artikli elektronika, kompjuterske komponente i audio i video oprema, na istim tezgama može se kupiti sve i svašta, uključujući i voće i odeću. Putnik namernik ovde se najpre sreće s neonskim reklamama i video-bimovima, ali, za razliku od većine drugih bazara u svetu, ovde prodavci ne mame kupce glasnim reklamiranjem svoje robe i izvikivanjem cena. Naime, kako i dolikuje centru svetske elektronike, svi glasovi su snimljeni i vrte se neprekidno pojačani do maksimuma. Akihabara je zbog toga bučna, šarena i gotovo neprohodna.

Zemljotresi[uredi - уреди]

Zemljotresi su česta pojava u Japanu. Manji potresi mogu se očekivati bar jednom mesečno i stanovništvo je prilično naviknuto na njih. Nažalost, neki od zemljotresa su jači i prilično razorni. Najteži udarac naneo je Veliki kanto zemljotres, 1. septembra 1923. godine. Za samo nekoliko minuta Tokio i susedna Jokohama su gotovo u celosti srušeni. Živote je izgubilo između 100000 i 150000 ljudi, a oko dva miliona ljudi ostalo je bez domova. Zemljotres je izazvao niz požara koji su se brzo proširili zahvaljujući tajfunu koji je duvao sa Pacifika. Usled medijske zbrke koja je nastala, danima nakon zemljotresa na ulicama su vladali haos i nasilje. Požari su ugašeni tek tri dana kasnije. Rekonstrukcija grada trajala je decenijama.

Jokohama[uredi - уреди]

Jokohama možda najbolje ilustruje širenje Japana na okolne gradove i sela. Nekada, ona je bila ribarsko selo. Sa otvaranjem Japana ka svetu tokom 19. veka, selo se pretvorilo u luku, a zatim u mali gradić koji je brzo prihvatio uticaj dalekih zapadnih zemalja. Do kraja veka, tu su se objavljivale prve japanske novine, a ulice su po prvi put bile osvetljene lampama na gas. Budući da se nalazi na zapadnoj strani Tokijskog zaliva, na svega tridesetak kilometara od užeg centra grada, Jokohama je od 1927. povezana sa Tokiom redovnom metro linijom. Već deceniju kasnije, gradovi se stapaju u jedan. Zahvaljujući Jokohami danas je Tokio jedini grad na svetu koji ima predgrađe sa više od 3 miliona stanovnika.

Izvori[uredi - уреди]

  1. "Population Census". StatisticsBureau. http://www.stat.go.jp/english/data/kokusei/index.htm. 
  2. 2.0 2.1 "Tokyo " (engleski). Encyclopædia Britannica. http://www.britannica.com/EBchecked/topic/598411/Tokyo. pristupljeno 6. 11. 2012. 
  3. 3.0 3.1 3.2 "Population of Tokyo". Tokyo Metropolitan Government. http://www.metro.tokyo.jp/ENGLISH/ABOUT/HISTORY/history03.htm. pristupljeno January 1, 2009. 
  4. "大都市圏・都市圏の人口". Ministry of Internal Affairs and Communications. http://www.stat.go.jp/data/kokusei/2005/nihon/mokuji.htm. pristupljeno 2005. 
  5. "Japan's Local Government System". Tokyo Metropolitan Government. http://www.metro.tokyo.jp/ENGLISH/PROFILE/overview05.htm. pristupljeno August 5, 2013. 
  6. "World Business Council for Sustainable Development (WBCSD)". Wbcsd.org. http://www.wbcsd.org/home.aspx. pristupljeno October 18, 2008. 
  7. Barry, Roger Graham & Richard J. Chorley. Atmosphere, Weather and Climate. Routledge (2003), p344. ISBN 0-415-27170-3.
  8. Toshiaki Ichinose, Kazuhiro Shimodozono, and Keisuke Hanaki. Impact of anthropogenic heat on urban climate in Tokyo. Atmospheric Environment 33 (1999): 3897-3909.
  9. "Heat Island Control Measures". .kankyo.metro.tokyo.jp. January 6, 2007. http://www2.kankyo.metro.tokyo.jp/sgw/English/heatisland.htm. pristupljeno October 29, 2010. 
  10. Barry, Roger Graham; Chorley, Richard J.. Atmosphere, Weather and Climate. London: Methuen Publishing. str. 344. ISBN 0-416-07152-X. 
  11. Umi no mori: What if a forest is created and no one knows?
  12. "2012 Action Program for Tokyo Vision 2020 – Tokyo Metropolitan Government". Metro.tokyo.jp. http://www.metro.tokyo.jp/ENGLISH/PROFILE/policy03.htm. pristupljeno December 23, 2012. 
  13. "Tokyo Statistical Yearbook 2012, Population: 2-4 Foreign Residents by District and Nationality (Year-End Data 2008-2012)" (Excel 97). Bureau of General Affairs, Tokyo Metropolitan Government. http://www.toukei.metro.tokyo.jp/tnenkan/2012/tn12qa020400.xls. pristupljeno January 27, 2015. 
  14. 14.0 14.1 "Tokyo Statistical Yearbook 2012, Population: 2-3 Population by District (1920-2012)" (Excel 97). Bureau of General Affairs, Tokyo Metropolitan Government. http://www.toukei.metro.tokyo.jp/tnenkan/2012/tn12qa020300.xls. pristupljeno January 27, 2015. 
  15. 東京府 編 (1890) (Japanese). [Tōkyō-Fu Statistics Book (1889)]. 1. 東京府. str. 40–41.  (National Diet Library Digital Archive) (digital page number 32)
  16. 東京府 編 (1890) (Japanese). [Tōkyō-Fu Statistics Book (1889)]. 1. 東京府. str. 66–67.  (National Diet Library Digital Archive) (digital page number 46)
  17. "Global 500 Our annual ranking of the world's largest corporationns", CNNMoney.com, pristupljeno December 4, 2008.
  18. "Financial Centres, All shapes and sizes", The Economist, September 13, 2007, pristupljeno October 14, 2007.
  19. "Oslo Overtakes Tokyo as World's Most Expensive City", pristupljeno 1. maj. 2015.
  20. Sassen, Saskia (2001). The Global City: New York, London, Tokyo (2nd izd.). Princeton University Press. ISBN 0-691-07063-6. 
  21. "Japan exchange group". Stock-market.in. http://www.jpx.co.jp/english/. pristupljeno October 29, 2010. 
  22. Hannerz, Ulf (2005). "The Fish Market at the Center of the World (Review)". The Journal of Japanese Studies 31 (2): 428–31. doi:10.1353/jjs.2005.0044. 

Literatura[uredi - уреди]

  • Fiévé, Nicolas and Paul Waley. (2003). Japanese Capitals in Historical Perspective: Place, Power and Memory in Kyoto, Edo and Tokyo. London: RoutledgeCurzon. 10-ISBN 070071409X/13-ISBN 9780700714094; OCLC 51527561
  • McClain, James, John M Merriman and Kaoru Ugawa. (1994). Edo and Paris: Urban Life and the State in the Early Modern Era. Ithaca: Cornell University Press. 10-ISBN 0801429870/13-ISBN 9780801429873; OCLC 30157716
  • Nussbaum, Louis-Frédéric and Käthe Roth. (2005). Japan encyclopedia. Cambridge: Harvard University Press. 10-ISBN 0-674-01753-6; 13-ISBN 978-0-674-01753-5; OCLC 58053128
  • Sorensen, Andre. (2002). The Making of Urban Japan: Cities and Planning from Edo to the Twenty First Century. London: RoutledgeCurzon. 10-ISBN 0415226511/13-ISBN 9780415226516; OCLC 48517502
  • Bender, Andrew, and Timothy N. Hornyak. Tokyo (City Travel Guide) (2010)
  • Mansfield, Stephen. Dk Eyewitness Top 10 Travel Guide: Tokyo (2013)
  • Waley, Paul. Tokyo Now and Then: An Explorer's Guide. (1984). 592 pp
  • Yanagihara, Wendy. Lonely Planet Tokyo Encounter (2012)
  • Allinson, Gary D. Suburban Tokyo: A Comparative Study in Politics and Social Change. (1979). 258 pp.
  • Bestor, Theodore. Neighbourhood Tokyo (1989). online edition
  • Bestor, Theodore. Tsukiji: The Fish Market at the Centre of the World. (2004) online edition
  • Fowler, Edward. San'ya Blues: Labouring Life in Contemporary Tokyo. ( 1996) ISBN 0-8014-8570-3.
  • Friedman, Mildred, ed. Tokyo, Form and Spirit. (1986). 256 pp.
  • Jinnai, Hidenobu. Tokyo: A Spatial Anthropology. (1995). 236 pp.
  • Reynolds, Jonathan M. "Japan's Imperial Diet Building: Debate over Construction of a National Identity". Art Journal. 55#3 (1996) pp 38+.
  • Sassen, Saskia. The Global City: New York, London, Tokyo. (1991). 397 pp.
  • Sorensen, A. Land Readjustment and Metropolitan Growth: An Examination of Suburban Land Development and Urban Sprawl in the Tokyo Metropolitan Area (2000)
  • Waley, Paul. "Tokyo-as-world-city: Reassessing the Role of Capital and the State in Urban Restructuring". Urban Studies 2007 44(8): 1465–1490. ISSN 0042-0980 Fulltext: Ebsco
  • Philippe Pons, D'Edo à Tokyo. Mémoires et modernités, Gallimard, Paris, 1988, 455 pages, ISBN 978-2070711932 (Compte-rendu dans la revue Politique étrangère).
  • Donald Richie, Tokyo : extravagante et humaine, photographies de Joel Sackett, préface de Philippe Pons ; traduit de l'anglais (américain) par Geneviève Brzustowski, Paris : Éd. Autrement, 1999, ISBN 978-2862609690
  • Livio Sacchi, Tokyo : Architecture et urbanisme traduit de l'italien par Odile Menegaux, Paris, Flammarion, 2005, 247 pages, ISBN 978-2080114105
  • Natacha Aveline, La ville et le rail au Japon, l’expansion des groupes ferroviaires privés à Tokyo et Osaka, CNRS éditions, collection Asie orientale, Paris, 2003, ISBN 978-2271061270.
  • Natacha Aveline, Tokyo, métropolole japonaise en mouvement perpétuel, 2006, sur le site Géoconfluences.
  • François Laplantine, Tokyo, Ville flottante : scènes urbaines, mises en scène, Paris, éditions Stock, 2010 ISBN 9-782234-063976
  • Saskia Sassen, La ville globale, New York, Londres, Tokyo - Traduit de l'américain par Denis-Armand Canal - Éd. Descartes & Cie - 1997 (version originale en anglais de 1991, rééditée et modifiée en anglais en 2001 - Princeton University Press) 2001 ISBN 0-691-07063-6
  • Michaël Ferrier, Le Goût de Tokyo, anthologie commentée de textes sur Tokyo, Paris, Mercure de France, 2008 ISBN 2-7152-2811-2, Tokyo, petits portraits de l’aube, Paris, Gallimard, 2004 (rééd. 2010) ISBN 978-2070772131

Spoljašnje veze[uredi - уреди]