Timozin α1

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
edit
Protimozin, alfa

NMR struktura timozina alfa-1. PDB 2l9i[1]
Dostupne strukture
2L9I
Identifikatori
SimboliPTMA; TMSA
Vanjski IDOMIM188390 MGI97803 HomoloGene130496 GeneCards: PTMA Gene
Ortolozi
VrstaČovekMiš
Entrez5757100504173
EnsemblENSG00000187514ENSMUSG00000026238
UniProtP06454P26350
RefSeq (mRNA)NM_001099285.1XM_003085343.2
RefSeq (protein)NP_001092755.1XP_003085391.1
Lokacija (UCSC)Chr 2:
232.57 - 232.58 Mb
Chr 1:
86.53 - 86.53 Mb
PubMed pretraga[1][2]

Timozin α1 je peptidni fragment izveden iz protimozina alfa, proteina koji je kod ljudi kodira PTMA genom.[2]

Funkcija[uredi - уреди | uredi kôd]

Thimozin α1 je glavna komponenta timozinske frakcije 5, koja je odgovorna za aktivnost tog preparata u obnavljanju imunske funkcije kod životinja bez grudne žlezde. To je bio prvi kompletno sekvencirani i sintetisani peptid iz timozinske frakcije 5. Za razliku od β timozina, sa kojim nije genetički i hemijski srodan, timozin α1 se formira kao fragment sa 28 aminokiselina, iz dužeg prekursora sa 113 aminokiselina, protimozina α.[3] On pospešuje ćelijski posredovanu imunost kod ljudi kao i eksperimentalnih životinja.[4]

Terapeutska primena[uredi - уреди | uredi kôd]

Timozin α1 je odobren u 35 zemalja za lečenje Hepatitisa B i C, kao i za upotrebu sa vakcinama za pojačavanje imunskog responsa u treatmentu drugih bolesti.[5][6]

Reference[uredi - уреди | uredi kôd]

  1. Elizondo-Riojas, M. A.; Chamow, S. M.; Tuthill, C. W.; Gorenstein, D. G.; Volk, D. E. (2011). „NMR structure of human thymosin alpha-1”. Biochemical and Biophysical Research Communications 416 (3–4): 356–361. DOI:10.1016/j.bbrc.2011.11.041. PMID 22115779. 
  2. Manrow RE, Leone A, Krug MS, Eschenfeldt WH, Berger SL (Jul 1992). „The human prothymosin alpha gene family contains several processed pseudogenes lacking deleterious lesions”. Genomics 13 (2): 319–31. DOI:10.1016/0888-7543(92)90248-Q. PMID 1612591. 
  3. Garaci E (September 2007). „Thymosin alpha1: a historical overview”. Ann. N. Y. Acad. Sci. 1112: 14–20. DOI:10.1196/annals.1415.039. PMID 17567941. 
  4. Wara DW, Goldstein AL, Doyle NE, Ammann AJ (January 1975). „Thymosin activity in patients with cellular immunodeficiency”. N. Engl. J. Med. 292 (2): 70–4. DOI:10.1056/NEJM197501092920204. PMID 1078552. 
  5. Garaci E, Favalli C, Pica F, et al. (September 2007). „Thymosin alpha 1: from bench to bedside”. Ann. N. Y. Acad. Sci. 1112: 225–34. DOI:10.1196/annals.1415.044. PMID 17600290. 
  6. Goldstein AL, Goldstein AL (May 2009). „From lab to bedside: emerging clinical applications of thymosin alpha 1”. Expert Opin Biol Ther 9 (5): 593–608. DOI:10.1517/14712590902911412. PMID 19392576. 

Literatura[uredi - уреди | uredi kôd]

Vidi još[uredi - уреди | uredi kôd]