Lin Biao

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Lin Biao
Lin Piao
Lin Biao
Biografija
Datum rođenja 5. decembar 1907.
Mesto rođenja Huangang (Kina)
Datum smrti 13. septembar 1971.
Mesto smrti Enderhan (Mongolija)
Veroispovest nijedna (ateizam)
Politička partija Komunistička partija Kine
Mandat(i)
2. ministar odbrane NR Kine
april 1959. — septembar 1971.
Prethodnik Peng Dehuaj
Naslednik Je Čanjing

Lin Biao čita se Lin Piao (kin. 林彪, pinjin: Lín Biāo; Huangang, 5. decembar 1907Enderhan, 13. septembar 1971) bio je značajni kineski vojskovođa, jedan od najzaslužnijih za pobedu komunista u Kineskom građanskom ratu. Bio je treći u hijerarhiji od tzv. Deset maršala.[1]

Nakon rata je ostao aktivan u vojsci, ali se držao podalje od politike. Nakon početka Kulturne revolucije 1966, Mao Tse-tung ga je odredio za svog naslednika. Lin Bijao poginuo je u avionskoj nesreći nad Mongolijom 1971, navodno pri begu u Sovjetski Savez nakon neuspešnog puča protiv Maoa.

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Mladost i početak vojne službe[uredi - уреди | uredi izvor]

Rođen je 1907. godine u imućnoj seljačkoj porodici u Huangangu, pokrajina Hubei.[2] Isprva se školovao u rodnom kraju, ali je 1919. školovanje nastavio u Šangaju.[3] Oko 1925. se povezao s komunistima, ali tada nije postao član KP Kine, nego se upisao u Vojnu akademiju u Guangdžouu.[2] Bio je velik štovalac Čang Kaj Šeka koji je u to vreme bio ravnatelj Akademije,[4] a jedan od njegovih predavača bio je i Džou Enlaj.

Nakon što je diplomirao 1926, Lin je poslan u jedinicu koja je učestvovala u tzv. Severnoj kampanji, usmerenoj protiv lokalnih gospodara rata mi s ciljem stavljanja Kine pod upravu Pekinga. Tokom kampanje postao je član KP Kine.[2] Već 1927. imao je čin pukovnika.

Kineski građanski rat[uredi - уреди | uredi izvor]

Nakon raskola između Kuomintanga i Komunističke partije Kine, jedinica u kojoj je bio Lin učestvovala je avgusta 1927. u ustanku u Nančangu.[3][5] Nakon propasti ustanka, Lin je pobegao prema komunističkim teritorijama i 1928. se pridružio Maou i Džu Deu u Janši sovjetu.[6] Tokom postojanja sovjeta, bio je jedan od najviših vojnih oficira i bio komandant Prve armijske grupe. Linova armijska grupa bila je najuspešnija u borbama, te jedna od najboljih i najopremljenijih jedinica kineske Crvene armije.[7]

Pred sve većim nadiranjem Čang Kaj Šekovih snaga, Lin je bio jedan od upornijih zagovornika da se napusti Janši sovjet, dok je Mao bio protiv.[8] Kada je ipak odlučeno da se sovjet napusti, Lin je uspešno predvodio svoje jedinice tokom Dugog marša 1934-1936. godine.

Crvena armija je pod komandom Maoa i Džoua konačno decembra 1936. stigla na sigurno područje Jenanskog sovjeta na severu Kine. Uprkos manjim nesuglasicama i ponekim neslaganjem s Maovom taktikom tokom marša, Lin je zadržao dobre odnose s njim i nastavio da podupire njegovu politiku.[9]

Drugi kinesko-japanski rat (1937-1945)[uredi - уреди | uredi izvor]

Nakon početka otvorenog rata protiv japanskih okupatora 1937. i uspostavljanja saradnje s Kuomintangom, Lin je postao komandant 115. divizije komunističke Osme armije[3] i pobedio Japance u njihovoj ofanzivi na pokrajinu Šansi. To je bila jedna od retkih kineskih pobeda nad Japancima u prvim godinama rata.

Godine 1938. desila se nesreća koja je onemogućila Lina da učestvuje u ratu nekoliko narednih godina. Naime, grupa japanskih vojnika je prebegla komunista i pridružila im se u borbi. Tada je Lin došao u doticaj s japanskim uniformama i katanom. Iz zabave je obukao uniformu i uzeo sablju, te na konju odjahao dalje od štaba. Na putu ga je iz daljine primetio jedan stražar i, iznenađen Japanskim oficirom u pozadini kontrolisanoj od komunista, zapucao na Lina. Metak mu je ozledio lobanju, a Lin je padom s konja dodatno ozledio leđa.[10]

Zbog zadobivenih ozleda i tuberkuloze, Lin je krajem 1937. poslan na lečenje u Moskvu, gde je ujedno bio i predstavnik KP Kine u Izvršnom komitetu Kominterne.[3] U Moskvi je boravio do februara 1942, kada se vratio u Kinu, u pokrajinu Jenan. Tamo je vodio uvežbavanje vojnika i propagandni odsek.

Kineska revolucija[uredi - уреди | uredi izvor]

Lin zbog povrede u glavu i leđa većim delom Drugog svetskog rata nije učestvovao u borbama, ali je svejedno bio šesti u hijerarhiji Centralnog komiteta KPK zahvaljujući ranijim zaslugama tokom građanskog rata.[1] Nakon japanske kapitulacije, Lin je prešao u Mandžuriju i preuzeo komandu nad novoformiranim Komunističkim severoistočnim vojnim distriktom. Sovjeti su kineskim komunistima predali oružje Japanaca, nakon čega je Linova armija bila jedna od najbolje opremljenih komunističkih armija u Kini. Dok su snage Kuomintanga stigle u Mandžuriju, Linove jedinice već su kontrolisale sva strateški bitna područja.[11]

Do kraja 1945, pod Linovom komandom bilo je 280.000 vojnika,[12] a kada se građanski rat ponovno razbuktao do 1947, Lin je već imao pod kontrolom celu severnu Kinu. Nakon tri velike pobede u Mandžuriji Lin je komandovao sa preko milion vojnika Narodnooslobodilačke armije. Nacionalistički general Fu Cuoji je sa svojih 440.000 vojnika predao Peking bez borbe 22. januara 1949, nakon čega je deo vojnika prešao na stranu komunista.[13]

Nakon propasti pregovora s Kuomintangom, Lin je, komandujući sa preko 1.5 miliona vojnika, nastavio sa zauzimanjem centralne Kine, sa završnom tačkom na ostrvu Hajnan.

Politička karijera[uredi - уреди | uredi izvor]

Lin Bijao je nakon završetka rata 1949. i dalje osećao posledice ranjavanja zbog čega je to počelo da utiče i na njegovo psihičko zdravlje. Zbog toga je izbegavao isticanje u javnosti i zahtevao da mu se dodeljuju manje značajne funkcije u vladi i vojsci.[1] Odbio je da bude vojskovođa kineskih snaga u Koreji 1950, pravdajući se da mu je zdravlje narušeno.[14] Zbog toga je komandu preuzeo Peng Dehuaj. Godine 1955, postao je član Politbiroa KP Kine, a 1958. zamenik premijera NR Kine.

Nakon početka Kulturne revolucije 1966, Mao se obračunao s Lju Šaoćijem, koji je do tada bio njenog potencijalni naslednik na mestu vođe Kine. Lin je lično bio protiv obračuna s Ljuom i Dengom Sjaopingom, ali je službeno podupro Maoa. Nakon uklanjanja Ljua, bio je postavljen za zamenika predsednika KP Kine, čime ga je Mao ujedno i odbrao za svog naslednika nakon svoje smrti.[1] Tokom Kulturne revolucije, Bijao je bio zapovednik Crvene garde u Pekingu u obračunima protiv svih onih koji su smatrani „neprijateljima Revolucije“.[15] Zvanično je postao druga najuticajnija ličnost na Prvom plenumu Devetog Centralnog komiteta KP Kine aprila 1969. godine.[16]

Džou Enlaj i Čang Đing (Maova supruga) su 1970. oformili grupu u Armiji koja je bila suprotstavljena Linu. Zbog toga je on uputio Maou nekoliko negativnih komentara o Đing.[17] Maou se to nije svidelo i hteo je da Lin izvrši samokritiku, ali se ovaj držao dalje od Pekinga i odbijao da se povinuje zahtevu. Jula 1971, mao je odlučio da ukloni s vlasti Lina i njegove pristalice.

Pogibija i nasleđe[uredi - уреди | uredi izvor]

Lin Bijao i nekoliko članova njegove porodice poginuli su u padu aviona nad Mongolijom 13. septembra 1971. godine. Opšteprihvaćena verzija je ta da je Lin pokušao da prebegne u Sovjetski Savez pošto nije uspeo da počini atentat na Maoa. Sovjetski forenzičari su istražili mesto nesreće i potvrdili da je u olupini bilo telo Lin Bijaoa.[6] Kineski mediji objavili su vest o Linovoj smrti sredinom oktobra 1971. godine. Mao je bio iznenađen ovim događajem, te je bio vidno potresen; zdravlje mu se narušilo, a početkom 1972. je pretrpeo i srčani udar. Nakon Linove smrti, zvanični Maov naslednik postao je Džou Enlaj.

Kineski dokumenti vezani uz Bijaovu smrt su uništeni, tako da su okolnosti oko njegove pogibije do danas ostali obavijeni velom tajne. Kineska vlada i dalje podupire zvanično stajalište da je Bijao poginuo pri padu aviona nakon pokušaja svrgavanja Mao Cedunga. Iako još uvek nije zvanično rehabilitovan, Linov lik i delo su poslednjih godina sve prisutniji u kineskoj popularnoj kulturi i školskim udžbenicima.[18][19]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Mackerras, McMillen, and Watson 141
  2. 2,0 2,1 2,2 Leung 69
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Lazitch and Drachkovitch 265-267
  4. Lee 170
  5. Leung 70
  6. 6,0 6,1 Mackerras, McMillen, and Watson. 140
  7. Hu Chi-hsi 263
  8. Hu Chi-hsi 264
  9. Chang and Halliday 504
  10. Lee 171
  11. Leung 70-71
  12. Barnouin and Yu 103
  13. Barnouin and Yu 116
  14. Barnouin and Yu 142-143, 145
  15. Barnouin and Yu 226, 229
  16. Uhalley and Qiu 388
  17. Qiu Distorting History
  18. He 249
  19. Robinson 1080

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]