Enriko Josif

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Enriko Josif
Rođen/a 1. maj 1924. (1924-05-01)
Beograd, Kraljevina Jugoslavija
Umro/la 13. mart 2003. (dob: 78)
Beograd, Srbija
Nacionalnost Jugoslaven, Srbin
Etnicitet Jevrej
Državljanstvo Srbija
Zanimanje kompozitor
Roditelji Moša Josif
Sofija Fahri-Josif

Enriko Josif (Beograd, 1. 5. 1924 — Beograd, 13. 3. 2003) je bio jugoslavenski i srpski kompozitor, pedagog, muzički pisac i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti.

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Rođen je 1. 5. 1924 godine u jevrejskoj porodici Beogradu.[1] Njegov otac, Moša Josif, rođeni Beograđanin, bio je trgovac, zastupnik italijanskih i nemačkih preduzeća, dramski pisac-amater. Majka Sofija (rođ. Fahri), iz bogate zemunske porodice, odškolovana je u švajcarskom ženskom institutu. Stekavši dobro znanje stranog jezika, radila je kao prevodilac i postala član uglednog međunarodnog PEN kluba. Značajni su njeni prevodi pesama srpskih pesnika na nemački jezik. Brojni intelektualci, poput Jovana Dučića i Miloša Đurića, bili su joj saradnici i poznanici. U porodici Josif muzika je brižljivo negovana. Majka je svirala klavir, dok je otac gajio posebnu naklonost prema operskoj umetnosti. Iako su želeli da svoja oba sina, Enrika i mlađeg Alberta, pošalju na studije muzike, roditelji su rano prepoznali posebnu Enrikovu obdarenost. Ubrzo su mu obezbedili prvog, privatnog učitelja muzike, kompozitora i dirigenta Vladislava Grinskog, uz koga je Enriko napisao svoje prve kompozicije. Otac mu je umro 1937 godine, a neposredno pred početak bombardovanja Beograda (1941), porodica je otišla u Sarajevo, odakle su, preko Dubrovnika, Splita i Korčule prešli u Italiju. Tamo su, neproganjani, ostali do 1943, a potom su se preselili u Švajcarsku. Po završetku rata Enriko Josif je nastavio prekinuto školovanje u Beogradu i maturirao u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Studiranje je započeo na Medicinskom fakultetu, ali je ovu oblast ubrzo napustio opredelivši se za studije na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Kao student Milenka Živkovića]] na Odseku za kompoziciju diplomirao je 1954 godine. U periodu od 1961 do 1962 boravio je u Rimu na studijskom usavršavanju. Pedagoški rad je započeo kao nastavnik u Nižoj muzičkoj školi „Vojislav Vučković“ (19551956) i Srednjoj muzičkoj školi „Kornelije Stanković“ (19551957). Na Muzičkoj akademiji pratio je rad svog profesora Živkovića najpre kao asistent (od 1957), a nakon iznenadne profesorove smrti (1964) nasledio je Živkovićevo mesto na Odseku za kompoziciju. Sledeće godine (1965) izabran je za docenta, a potom za vanrednog (1970) i redovnog profesora (1976). Kao redovni profesor radio je do odlaska u penziju (1989). U periodu 19671968 bio je predsednik Udruženja kompozitora Srbije. Kao vrsni intelektualac, izabran je najpre za dopisnog (25. 4. 1991), a potom za redovnog člana SANU (26. 10. 2000). Autor je legendarne krilatice „Srbi su nebeski narod“.[2] Enriko Josif preminuo je u Beogradu 13. 3. 2003 godine.

Kompozitorska delatnost[uredi - уреди | uredi izvor]

Enriko Josif je uspešno komponovao već kao student (Četiri skice za klavir, Improvizacija na narodnu temu za gudačke instrumente, Sonata brevis za klavir, gudački kvartet Quartetto lirico, Isečak za recitatora, sopran i klavir četvororučno, Simfonietta), a plodan stvaralački rad pratio je i njegove pedagoške aktivnosti. U Josifovom opusu zastupljena su žanrovski raznovrsna dela: solistička, kamerna, horska, orkestarska, vokalno-instrumentalna, kao i filmska muzika.

Osim afiniteta prema savremenom (mada ne i avangardnom) izrazu, uočena je kompozitorova naklonost prema zvučnom svetu baroka i ranijih epoha, o čemu osim kompozicionih postupaka svedoče i nazivi pojedinačnih dela: Sonata antica, Oratorio profano da camera, Frescobaldiana, Sinfonia ricercar. U pojedinim Josifovim ostvarenjima vidljivi su obrisi nacionalnog muzičkog jezika, kao i impresionističke stilske crte (Rustikon, Lirska simfonija).

Poseban, individualni pečat Josifovim delima daje originalna melodijska invencija i osobeni instrumentalni kolorit. Prema umetnikovim rečima, „pesmenost“, izražena melodioznost, bila je jedna od najznačajnijih odlika njegovog muzičkog stila. Josif je klicu razvoja svih svojih muzičkih misli označavao pojmovima „glasa“, „unutrašnjeg pevanja“, „pesmenosti“. Ukupni Josifov pristup umetnosti i stvaranju bio je duboko protkan filozofskom, poetskom dimenzijom. Ona je prepoznatljiva i u većini naslova Josifovih dela (Kazivanja, Dozivanja, Snoviđenja, Pesmena govorenja, U znamen vremena, Vatrenja, Ptico, ne sklapaj svoja krila, Slobodišta).

Religijski i filozofski pogledi[uredi - уреди | uredi izvor]

U raznovrsnim Josifovim iskazima izražena je njegova duboko emocionalna, filozofska i duhovna, religiozna priroda. Nesumnjivo je da su na nju značajno uticali i religiozno-filozofski pogledi Fjodora Dostojevskog, Nikolaja Berđajeva i Martina Bubera, mislilaca čije je zapise Josif proučavao u mladosti i u zrelim godinama. U svojim „kazivanjima“, Josif je govorio o duhovnom životu, svojim prvim susretanjima sa Biblijom, razmišljanjima, odnosu prema Bogu i prema ljudima. Privlačile su ga starozavetne, jevrejske, ali i novozavetne teme. Bio je zanesen čovekoljubivom idejom o „zagrljaju svih ljudi“. Naročito zamišljen nad motivima patnje i stradalništva, uočavao je pojedinosti, ali i specifične paralele između sudbine srpskog i jevrejskog naroda; inspirisan „opštom ljudskom tragedijom otuđenog čoveka“, pristupio je i komponovanju scenskog letopisa Smrt Stefana Dečanskog.

Uprkos tome što je odbijao štampanje i javno objavljivanje svojih govora i zapisa, pojedinačni sačuvani izvori svedoče o Josifovim razmišljanjima, njegovoj životnoj i umetničkoj inspiraciji. Među njima su brojni intervjui objavljeni u dnevnoj i periodičnoj štampi, kao i zbirka Josifovih kazivanja „Prorok stadu kamenom“, na osnovu magnetofonskih snimaka, sačinio Vladeta R. Košutić 1990 godine i drugo izdanje 2005 godine.

Muzički kritičar[uredi - уреди | uredi izvor]

Osobeni Josifov umetnički senzibilitet uočljiv je i u njegovim muzičkim kritikama. Komentarišući pojedinačna muzička dela, kompozitorske opuse, dostignuća poznatih muzičkih interpretatora i odabrana koncertna izvođenja, Josif je upečatljivo ukazivao na značaj bezuslovnog i potpunog saživljavanja sa umetničkim delom. Upoređivao je višeslojnost muzičkog tkiva sa složenošću samog ljudskog bića, a „tonsko otkrivanje tajne beskraja nastajanja i razvoja“ proglasio najuzvišenijom svrhom muzičke umetnosti. Pisao je bogatim, eruptivnim jezikom sa nesvakidašnjim, često i sasvim novim kovanicama.

Knjiga o Milenku Živkoviću[uredi - уреди | uredi izvor]

Sedamdesetih godina 20. veka, na predlog Odeljenja likovne i muzičke umetnosti SANU, Enriko Josif je napisao monografiju o svom profesoru Milenku Živkoviću. Zalaganjem Josifove udovice, Vere Josif, i beogradskog rabina Isaka Asiela, rukopis je nakon dvadeset godina priređen za štampu. Monografija je objavljena 2009. godine, u izdanju SANU, uz dodatak sa osnovnim informacijama o izdanju koji je priredio urednik, akademik Dejan Despić.

Dela[uredi - уреди | uredi izvor]

Solistička i instrumentalna skladba[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Sonata brevis, za klavir (1949)
  • Četiri skice, za klavir (1957)
  • Četiri priče, za klavir (1957)
  • Tri psalma, za klavir (1966)
  • Kazivanja, za klarinet (1981)
  • Canzonna Bergamasca, za čembalo
  • Balada, za flautu
  • Psalmodija, za flautu
  • Znakovi, za kontrabas
  • Monolog, za violinu

Kamerna skladba[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Improvizacija na narodnu temu, za 14 duvačkih instrumenata (1949)
  • Gudački kvartet (1953)
  • Snoviđenja, za flautu, harfu i klavir (1964)
  • Hamlet, za flautu, čembalo, harfu i violu da gamba (1969)
  • Zapisi, za duvački kvintet (1969)
  • Vatrenja, za klavir, violinu i violončelo (1972)
  • Dozivanja, za hor flauta, dve trube i harfu (1982)
  • Koncertantna parodija, za violinu i klavir
  • Divertimento za duvački kvintet
  • Frescobaldiana, za duvački kvintet
  • Largo nobile, za dve flaute i harfu
  • Monodija, za flautu i harfu
  • Znakovi, za flautu, hor flauta, čembalo i violončelo
  • Pesmena govorenja, za flautu, hor flauta i violončelo
  • Epski napev, za hor flauta i violončelo
  • U znamen vremena, za hor flauta, dve trube, trombon, dve horne, dva fagota, violu, violončelo

Horska skladba[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Dodolska, za muški hor

Orkestarska skladba[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Svita (1950)
  • Simfonija (1953–54)
  • Sinfonietta (1954)
  • Sonata antica, za klavir i orkestar (1955)
  • Lirska simfonija, za četiri flaute, harfu i gudački orkestar (1956)
  • Iz osame (1957)
  • Introdukcija (1961)
  • Simfonija u jednom stavu – Monoptih (1964)
  • Koncert za klavir i orkestar (1967)
  • Sinfonietta di tre re (1968)
  • Koncert za klavir i orkestar (1974)
  • Vučićevci i Knjaževci, za instrumentalni ansambl
  • Piesa, za violinu i orkestar
  • Sinfonia ricercar

Vokalno-instrumentalna skladba[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Ciklus pesama za sopran i klavir (1954)
  • Isečak, za recitatora, sopran i klavir četvororučno (1954)
  • Oratorio profano da camera, za sopran, recitatora, čelestu, klavir i udaraljke (1956)
  • Smrt Stefana Dečanskog, moteti za recitatora, soliste, mešoviti hor i 16 instrumenata (1956)
  • Pesma nad pesmama, za ženski hor i mali instrumentalni ansambl (1957)
  • Rustikon, za alt, mešoviti hor i orkestar (1962)
  • Himna Dunavu, za glas i duvački kvintet
  • Na vodama Babilonskim, za glas, flautu i harfu
  • Pesma, za glas, flautu i harfu
  • Kameni spavač, za glas i orkestar
  • Nepokoreni grad, oratorijum
  • Slobodišta, kantata

Scenska skladba[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Smrt Stefana Dečanskog, scenski letopis za recitatora, hor i orkestar (1970)
  • Ptico, ne sklapaj svoja krila, balet (1970)

Filmska skladba[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Desant na Drvar (1963)
  • Vrtlog (1964)
  • Ko puca otvoriće mu se (1965)
  • Opatica i komesar (1968)
  • Sarajevska hagada

Radio skladba[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Lomača
  • Omer i Merima

Nagrade[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Sedmojulska nagrada Srbije (1960) za Koncert za klavir i orkestar
  • Šestoaprilska nagrada grada Sarajeva (1962) za muziku za film Sarajevska hagada
  • Oktobarska nagrada Beograda (1965) za Simfoniju u jednom stavu
  • Nagrada žirija Jugoslovenske radio-televizije (1967) za Tri psalma
  • Nagrada Radio-Beograda (1969) za muziku u radio-drami Lomača
  • Sterijina nagrada (1970) za muziku za dramu Omer i Merima
  • Nagrada Petar Konjović (1971) za balet Ptico, ne sklapaj svoja krila
  • Nagrada žirija Jugoslovenske radio-televizije (1971) za Zapise za duvački kvintet
  • Nagrada Televizije za muziku pisanu za Visočku hroniku
  • Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima (1972)
  • Plaketa Narodnog pozorišta u Beogradu

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. ((en)) Oral history interview with Enriko Josif. United States Holocaust Memorial Museum (2. 5. 1997). Preuzeto 8. 3. 2014
  2. Stojić, Vladan (2. 5. 1997). Život koji dasku znači. www.nin.co.rs. Preuzeto 8. 3. 2014

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Peričić, Vlastimir, Muzički stvaraoci u Srbiji, Prosveta, Beograd 1969, 151–162.
  • Veselinović, Mirjana, Stvaralačka prisutnost evropske avangarde u nas, Univerzitet umetnosti, Beograd 1983.
  • „Enriko Josif“, Otisak iz Glasa CCCLXVII Srpske akademije nauka i umetnosti, Odeljenje likovne i muzičke umetnosti, knj. 5, Beograd 1992.
  • Milin, Melita, Tradicionalno i novo u srpskoj muzici posle Drugog svetskog rata (1945–1965), Muzikološki institut SANU, Beograd 1998.
  • Almuli, Jasa, „Similar Destiny“, Interview with Professor Enriko Josif, The Living and the Dead – Talks with Jews, Belgrade, Independent Editions Slobodan Masic, 2002. URL: htpp://www.srpska-mreza.com/library/facts/Enriko-Josif.html.
  • Mosusova, Nadežda, „In memoriam: Enriko Josif (1924–2003)“, Muzikologija, 4, Beograd 2004, 278–281.
  • Veselinović-Hofman, Mirjana, Pred muzičkim delom, Zavod za udžbenike, Beograd 2007.
  • Marjanović (Salaj) Nataša, Prikaz knjige: Enriko Josif: Milenko Živković, ured. akademik Dejan Despić, Srpska akademija nauka i umetnosti, Posebna izdanja, knj. DCLXVI, Odeljenje likovne i muzičke umetnosti, 2009, u: Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, 42, Novi Sad 2010, 160–163; „Hamlet – malo poznato delo Enrika Josifa – između književno-teorijskih, filozofskih i muzikoloških pogleda“, Muzikologija, 11, Beograd 2011, 251–266.