Isusove parabole

Izvor: Wikipedia

Isusove parabole (poređenja ili prispodobe) su kratke alegorijske priče kojima je Isus primerima iz svakodnevnog života prenosio duhovne pouke. Isusove parabole (priče) i aforizmi (izreke) su decenijama kružile od usta do usta pre nego što su zapisane i uključene u jevanđelja, te predstavljaju najraniju hrišćansku tradiciju o Isusu.[1] Isusove alegorične priče se smatraju najautentičnijim delom predanja.[2]

Parabole (heb. מָשָׁל mashal) su bile uobičajen način izražavanja za Stari zavet i jevrejsku duhovnu tradiciju uopšte.[3] I sam Isus se obilato koristio tim načinom izražavanja. U Novom zavjetu imao oko 40 Isusovih alegorijskih priča i one se uglavnom nalaze u tri sinoptička jevanđelja, po Mateju, Marku i Luki. U Evanđelju po Jovanu nema parabola[4][5][6], ili ih ima veoma malo.[7][8]

Iako je u razgovorima sa sveštenicima i svojim učenicima upotrebljavao i apstrakne teološke izraze, Isus je seoskom stanovništvu Palestine govorio u slikama iz njihove svakodnevnice. Kada su ga učenici pitali zašto narodu govori u poređenjima, Isus je odgovorio: "Vama je dano da znate tajne carstva Božjeg, a onima napolju sve u pričama biva" (Marko 4:11). Jer oni "gledajući ne vide i slušajući ne čuju niti razumeju" (Matej 13:11-13). Stoga je Isus u razgovoru sa običnim narodom koristio poređenja kao metod podučavanja.[9]

Poređenja su slikoviti govor razumljiv tadašnjem vremenu. Isus govori obično u prezentu o stvarima koje se u prirodi i životu ljudi redovno događaju, imaju vanvremensko značenje. On ukazuje na zajedničke veze između svakodnevnice i duhovne stvarnosti Kraljevstva Božjeg. Kao što se pastir raduje pronađenoj ovci, tako se Bog raduje zbog jednog pokajanog grešnika.

Snaga parabole je u reagovanju slušatelja. U parabolama se pojavljuju neočekivani trenuci različiti od uobičajene ljudske logike npr. u priči o radnicima u vinogradu. Mnoge priče završavaju pitanjem i dopuštaju slušatelju, da sam odluči koji će put odabrati. Isus želi, da se slušatelji prepoznaju u poređenjima, da prepoznaju što ne valja u njihovom životu i da zauzmu novi, drugačiji stav od dosadašnjeg.[10]

Neke priče pozivaju na budnost, na očekivanje Božjeg Kraljevstva. Takve su npr. priča o deset devojaka i priča o stražaru. Mnoge su priče kritike sveštenika i bogataša, u prilog odbačenih i prezrenih ljudi iz nižih slojeva. Takve su na primer: priča o fariseju i cariniku, priča o bogatoj budali, priča o bogatašu i ubogom Lazaru itd.

Izvori[uredi - уреди]

  1. Funk, Robert W. and the Jesus Seminar. The acts of Jesus: the search for the authentic deeds of Jesus. HarperSanFrancisco. 1998. "What do we really know about Jesus" p. 527-534.
  2. Isus, Enciklopedija živih religija (str. 316-318), Nolit, Beograd, 2004.
  3. Pheme Perkins, 2007 Introduction to the synoptic gospels ISBN 0-8028-1770-X page 105
  4. Barbara Reid, 2001 Parables for Preachers ISBN 0-8146-2550-9 page 3
  5. Arland J. Hultgren, 2002 The Parables of Jesus ISBN 0-8028-6077-X page 2
  6. Catholic Encyclopedia u članku Parabole tvrdi: "Nema parabola u Jovanovom jevanđelju."
  7. The Vine and the Branches by David Tryon, kao i drugi kroz istoriju uključujući Džona Kalvina u John Calvin's Commentary on John Volume 2
  8. The Parables of Jesus: The Grain of Wheat
  9. Harris, Stephen L., Understanding the Bible. Palo Alto: Mayfield. 1985.
  10. Marko Matić: Prispodobe u Novom zavjetu, Biblija danas 2007.

Vidi još[uredi - уреди]

Eksterni linkovi[uredi - уреди]