Priča o kukolju

Izvor: Wikipedia
Albin Egger-Lienz, Sejač i đavo, oko 1923.

Priča o kukolju (takođe priča o korovu, priča o žitu i kukolju) je jedna od najpoznatijih Isusovih alegorijskih priča, koja govori o čoveku kojem je neprijatelj posejao kukolj u useve žita.

Zabeležena je u kanonskom jevanđelju po Mateju i nekanonskom jevanđelju po Tomi. Kod Mateja sledi priču o sejaču, a prethodi priči o zrnu gorušice.

Po naravoučenju, slična je priči o bacanju mreže, koja takođe govori o odvajanju dobrih od loših na sudnjem danu.

Priča[uredi - уреди]

Po Mateju[uredi - уреди]

Jevanđelje po Mateju navodi sledeću Isusovu priču:

Carstvo je nebesko kao čovek koji poseja dobro seme u polju svom, a kad ljudi pospaše, dođe njegov neprijatelj i poseja kukolj po pšenici, pa otide. A kad niče usev i rod donese, onda se pokaza kukolj. Tada dođoše sluge domaćinove i rekoše mu: Gospodaru! Nisi li ti dobro seme sejao na svojoj njivi? Otkuda dakle kukolj? A on reče im: Neprijatelj to učini. A sluge rekoše mu: Hoćeš li dakle da idemo da ga počupamo? A on reče: Ne; da ne bi čupajući kukolj počupali zajedno s njime pšenicu. Ostavite neka raste oboje zajedno do žetve; i u vreme žetve reći ću žeteocima: Saberite najpre kukolj, i svežite ga u snoplje da ga sažežem; a pšenicu svezite u žitnicu moju.

Evanđelje po Mateju, 13:24-30 (prevod Vuka Karadžića)

Po Tomi[uredi - уреди]

Jevanđelje po Tomi navodi sledeću Isusovu priču:

Očevo je carstvo poput čoveka koji je posejao dobro seme. Njegov neprijatelj dođe noću te poseja korov. Čovek ne dozvoli slugama da počupaju korov, već im reče: Ne, da ne biste sa njim počupali i pšenicu. Jer na dan žetve korov će postati očit, i biće počupan i spaljen.

Evanđelje po Tomi, izreka 57)

Kontekst[uredi - уреди]

Grčka reč koja se obično prevodi kao korov ili kukolj je zizania (gr. ζιζάνια), množina od zizanion (ζιζάνιον). Smatra se da ova reč označava Lolium temulentum.[1][2], koji izgleda sasvim slično kao pšenica u ranoj fazi razvoja.[3]

Rimski zakon je zabranjivao sejanje korova/kukolja među pšenicu neprijatelja[3][4], što znači da je scenario u ovoj priči sasvim realan.

Tumačenja[uredi - уреди]

Félicien Rops, Satana seje seme, oko 1872.

Po Mateju[uredi - уреди]

Matej beleži da je prvo tumačenje ove priče dao sam Isus. On je po završetku besede ostavio narod i povukao se u kuću, gde je učenicima razjasnio priču:

Sejač dobrog semena je Sin čovečiji; njiva je svet; dobro seme - to su sinovi carstva; a kukolj su sinovi zla, a neprijatelj koji ga poseja jeste đavo; žetva je kraj sveta, a žeteoci su anđeli. Kao što se kukolj skuplja i vatrom spaljuje, tako će biti i na svršetku sveta. Poslaće Sin čovečiji svoje anđele, i pokupiće iz svoga carstva sve sablazni i one koji čine bezakonje, i baciće ih u peć ognjenu; onde će biti plač i škrgut zuba.



Tada će pravednici sijati kao sunce u carstvu Oca svoga. Ko ima uši neka sluša.

Evanđelje po Mateju, 13:36-43 (prevod Emilijana Čarnića)

Kasnija tumačenja[uredi - уреди]

Iako Isus pravi razliku između "sinova carstva" i onih koji to nisu, ta razlika ne mora uvek biti očigledna, kao što priča o kvascu nagoveštava.[5] Tek sudnji dan će biti tačka preokreta, kada će se period tajnog rasta Božjeg carstva uporedo sa aktivnostima nečastivog biti okončan, i novo doba osvanuti.[5]

Avgustin napominje da se nevidljiva razlika između "žita" i "kukolja" provlači i kroz Crkvu:

"O vi hrišćani, čiji životi su dobri, vi uzdišete i jecate budući malobrojni među mnogima... Reći ću ti istinu, moj Voljeni, čak i u ovim visokim stolicama ima i žita i kukolja, i među svetovnjacima ima i žita i kukolja. Neka dobri trpi loše; neka loši promene sebe, i podražavaju dobre. Neka svi, ako je to moguće, stignemo Bogu; neka svi kroz njegovu milost uteknemo zlu ovoga sveta.[6]"


Verska tolerancija[uredi - уреди]

Priča o kukolju je često navođena u prilog verske tolerancije. Biskup Wazo od Liježa (oko 985-1048) se oslanja na ovu priču[7] dokazujući „da crkva treba da pusti da različitost (dissent) raste zajedno sa ortodoksijom dok Gospod ne dođe da ih razdvoji."[8]

Martin Luter u svojoj besedi, inspirisan Isusovom parabolom, podseća da samo Bog može odvojiti lažne od pravih vernika, i naglašava da ubijanje jeretika ili nevernika okončava bilo kakvu mogućnost njihovog spasenja:

"Iz ovoga vidimo kako smo besni i srditi bili toliko mnogo godina, u želji da druge prisilimo da veruju; Turke mačem, jeretike vatrom, Jevreje smrću; i tako isčupamo kukulj sopstvenim snagama, kao da smo mi ti koji imaju vlast nad srcima i duhovima; i učinimo ih pobožnima i ispravnima, što jedino Božja Reč može. Ali ubistvom razdvajamo ljude od Reči, koliko je u našoj moći, da više ne može delovati na njih i tako sebi navlačimo jednim udarcem dvostruko ubistvo, naime ubijamo telo za vreme i dušu za večnost. A nakon toga govorimo da služimo Boga našim postupcima, i želimo posebne zasluge na nebu.[9]"


Rodžer Vilijams (oko 1603–1683), baptistički teolog i osnivač Roud Ajlanda, je koristio ovu parabolu kao podršku vladinom tolerisanju svih "korova" u svetu, zato što progoni često nanesu šteti i "pšenici". Vilijams je verovao da je Božja dužnost da sudi na kraju, a ne čovečja.[10] Džon Milton se u Areopagitici (1644), takođe poziva na parabolu braneći slobodu govora i osuđujući pokušaj Parlamenta da cenzuriše štampu:

"Nije moguće da čovek odvoji žito od kukolja, to mora biti zaduženje anđela na kraju smrtnih stvari.[11]"


Izvori[uredi - уреди]

  1. Liddell H G and Scott R, A Greek-English Lexicon, Clarendon Press, Oxford, 1843–1996, odrednica "ζιζάνια". Pluralni oblik (zizania) je u moderno vreme prihvaćen kao botanički naziv za plevalj (enh. ryegrass)
  2. Thayer's Lexicon: ζιζάνιαThayer's Lexicon: ζιζάνια
  3. 3.0 3.1 Craig S. Keener, The Gospel of Matthew: A Socio-Rhetorical Commentary, Eerdmans, 2009, ISBN 0-8028-6498-8, pp. 386-387.
  4. Ramesh Khatry, The Authenticity of the Parable of the Wheat and the Tares and Its Interpretation, Universal Publishers, 2000, ISBN 1-58112-094-X, p. 35.
  5. 5.0 5.1 R. T. France, The Gospel According to Matthew: An introduction and commentary, Eerdmans, 1985, ISBN 0-8028-0063-7, pp. 225-227.
  6. Augustine, Sermon #23 on the New Testament
  7. Richard Landes, "The Birth of Heresy: A Millennial Phenomenon," Journal of Religious History 24.1 (2000): 26 -43 http://www.bu.edu/mille/people/rlpages/TheBirthofHeresy.html Accessed December 13, 2010
  8. Jeffrey Burton Russell, Dissent and Order in the Middle Ages: The Search for Legitimate Authority (New York: Twayne Publishers 1992), p. 23
  9. The Sermons of Martin Luther, Vol II, pp. 100-106, (Grand Rapids: Baker Book House 1906)
  10. James P. Byrd, The challenges of Roger Williams: religious liberty, violent persecution, and the Bible (Mercer University Press, 2002) (accessed on Google Book on July 20, 2009)
  11. The Areopagitica Retrieved January 12, 2011.