Priča o velikoj gozbi

Izvor: Wikipedia
Sluga poziva zvanice na gozbu.

Priča o velikoj gozbi (poznata i kao svadbena gozba ili svadba carevog sina) je Isusova alegorijska priča koja se nalazi u kanonskim jevanđeljima po Mateju i Luki, kao i u nekanonskom jevanđelju po Tomi.

Iako se tri verzije razlikuju u detaljima, osnovna potka je slična. Priča govori o domaćinu koji je pravio gozbu na kojoj se zvanice nisu pojavile, pa je pokupio ljude sa ulica i stavio ih za trpezu.

Priča[uredi - уреди]

Po Mateju[uredi - уреди]

Evanđelje po Mateju navodi sledeću verziju priče:

Carstvo nebesko je slično jednom kralju koji priredi svadbu svome sinu. I posla svoje sluge da pozovu zvanice na svadbu, i ne hteše da dođu. Opet posla druge sluge govoreći: recite zvanicama: evo, spremio sam ručak svoj, junci moji i hranjenici su poklani, i sve je spremno; dođite na svadbu. A oni ne mariše i odoše, jedan na svoju njivu, a drugi u svoju trgovinu; ostali pak uhvatiše njegove sluge, zlostaviše ih i ubiše. A kralj se razgnevi, posla svoju vojsku i pobi one ubice i grad njihov spali. Tada reče svojim slugama: svadba je spremna, ali zvanice ne behu dostojne; idite dakle na raskršća, i koje god nađete pozovite na svadbu. I sluge one iziđoše na puteve i skupiše sve koje nađoše, zle i dobre; i napuni se svadbena dvorana gostiju. A kada uđe kralj da vidi goste, ugleda onde čoveka koji nije bio obučen u svadbeno ruho. I reče mu: prijatelju, kako si ušao ovamo bez svadbenog ruha? A on zaneme. Tada kralj reče slugama: svežite mu ruke i noge i izbacite ga u krajnju tamu; onde će biti plač i škrgut zuba. Jer su mnogi zvani, ali je malo izabranih.

Evanđelje po Mateju, 22:1-14 (prevod Emilana Čarnića)

Po Luki[uredi - уреди]

Evanđelje po Luki navodi sledeću verziju priče:

Jedan čovek zgotovi veliku večeru, i pozva mnoge; I kad bi vreme večeri, posla slugu svog da kaže zvanima: Hajdete, jer je već sve gotovo. I počeše se izgovarati svi redom; prvi mu reče: Kupih njivu, i valja mi ići da je vidim; molim te izgovori me. I drugi reče: Kupih pet jarmova volova, i idem da ih ogledam; molim te, izgovori me. I treći reče: Oženih se, i zato ne mogu doći. I došavši sluga taj kaza ovo gospodaru svom. Tada se rasrdi domaćin i reče sluzi svom: Idi brzo na raskršća i ulice gradske, i dovedi amo siromahe, i kljaste, i bogaljaste, i slepe. I reče sluga: Gospodaru, učinio sam kako si zapovedio, i još mesta ima. I reče gospodar sluzi: Iziđi na puteve i među ograde, te nateraj da dođu da mi se napuni kuća. Jer vam kažem da nijedan od onih zvanih ljudi neće okusiti moje večere. Jer je mnogo zvanih, ali je malo izabranih.

Evanđelje po Luki, 14:16-24 (prevod Vuka Karadžića)

Po Tomi[uredi - уреди]

Evanđelje po Tomi navodi sledeću verziju priče:

Neki čovjek je primao goste. Kad je priredio gozbu, pošalje slugu da pozove zvanice. Sluga pođe prvom i reče mu: 'Moj gospodar te poziva'. A ovaj reče: 'Potražujem novac od nekih trgovaca, dolaze mi večeras, moram poći i dati im naloge. Molim te prihvati moje izvinjenje.' Sluga pođe drugome te reče: 'Moj gospodar te poziva'. Ovaj odgovori: 'Upravo sam kupio kuću, i tamo me trebaju danas. Nemam vremena'. Sluga pođe sledećem i reče mu: 'Moj gospodar te poziva'. Ovaj kaza: 'Prijatelj mi se ženi, a ja moram pripremiti sve za svadbu. Ne mogu doći, molim te prihvati izvinjenje.' Sluga pođe sledećem i reče mu: 'Moj gospodar te poziva'. Ovaj odgovori: 'Kupio sam posed, i upravo krećem ubirati najamninu. Zaista ne mogu doći, prihvati moje izvinjenje.' Sluga se vrati i kaza gospodaru: 'Oni koje si pozvao na gozbu ispričavaju se'. Gospodar reče slugi: 'Izađi van na ulice i dovedi sve koje nađeš neka jedu'. Kupci i trgovci neće kročiti u stan moga Oca.

Evanđelje po Tomi, izreka 64.

Tumačenja[uredi - уреди]

Ova priča se eshatološki tumači uglavnom kao proširenje gozbe sa Jevreja na ostale narode (Gentiles).[1] Kod Luke, prošireni poziv se posebno odnosi na "siromahe, kljaste, bogaljaste, i slepe" (14:21), pokazujući jasnu brigu za "sirote i odbačene".[1] Drugi smatraju da ova priča cilja na deklarisane vernike koji nemaju vremena za Boga; oni su predstavljeni kao ljudi koji su prihvatili poziv ali kasnije imaju razne izgovore.[2]

Kod Mateja se nalazi detalj kojeg nema u ostalim verzijama: čovek koji bez svadbenog odela dolazi na gozbu, zbog čega biva teško kažnjen. Kod Mateja, ova priča neposredno sledi priču o zlim vinogradarima, sa kojom je povezana.[3] Ova veza pomaže da se objasni loš tretman čoveka bez svadbene odeće.[3] Avgustin smatra da je svadbenu odeću u ovoj priči obezbedio domaćin, a da odeća simboliše ljubav[4], ali ovo tumačenje nije bilo široko prihvaćeno ni u srednjem veku.[5] Martin Luter smatra da svadbeno ruho predstavlja Hrista lično.[6] U to vreme se vodila živa rasprava oko značenja svadbenog ruha. Džon Kalvin povodom toga kaže: "Da li je svadbeno ruho vera ili svetački život? Ovo je bespotrebna kontroverza, jer vera ne može biti odvojena od dobrih dela, niti činjenje dobrih dela proishodi iz bilo kog drugog izvora sem vere".[7]

U Tominoj verziji se na kraju priče izvodi eksplicitan zaključak protiv svetovnih poslova i života okrenutog sticanju, u vidu upozorenja trgovcima i poslovnim ljudima.[3]

Alegorijski prikaz svadbe se pominje još u priči o vernom slugi i priči o deset devica.

Izvori[uredi - уреди]