Priča o jakom čoveku

Izvor: Wikipedia
Pol Sezan, The Hanged Man's House, 1873.

Priča o jakom čoveku (ili priča o pljačkašu) je jedna od Isusovih alegorijskih priča, zabeležena u kanonskim jevanđeljima po Mateju, Marku i Luki, kao i u nekanonskom jevanđelju po Tomi.

Priča[uredi - уреди]

Po Mateju[uredi - уреди]

Ili kako može neko da uđe u kuću jakoga i da pograbi njegovo pokućstvo, ako prvo ne sveže jakoga, i tada će njegovu kuću opleniti?

Evanđelje po Mateju, 12:29 (prevod Emilijan Čarnić)

Po Marku[uredi - уреди]

Niko ne može pokućstvo jakoga, ušavši u kuću njegovu, oteti ako najpre jakoga ne sveže: i onda će kuću njegovu opleniti.

Evanđelje po Marku, 3:27 (prevod Vuk Karadžić)

Po Luki[uredi - уреди]

Kada jaki, naoružani čovek čuva svoj dvor, njegovo imanje je u miru; ako pak jači od njega dođe i nadvlada ga, uzima mu sve oružje u koje se uzdao i deli što je oplenio od njega.

Evanđelje po Luki, 11:21-22 (prevod Emilijan Čarnić)

Po Tomi[uredi - уреди]

Niko ne može ući u kuću jakog čoveka i silom je zauzeti a da mu prvo ne sveže ruke; tek tada mu može poharati kuću.

Evanđelje po Tomi, izreka 35

Tumačenja[uredi - уреди]

U sinoptičkim jevanđeljima po Mateju, Marku i Luki, ova priča predstavlja deo šire rasprave u kojo protivnici optužuju Isus da isteruje demone pomoću Belzebuba, odnosno tako što u savezu sa Satanom:

A književnici koji behu sišli iz Jerusalima govorahu: U njemu je Veelzevul. On pomoću kneza đavolskog izgoni đavole. I dozvavši ih govoraše im u pričama: Kako može sotona sotonu izgoniti? I ako se carstvo samo po sebi razdeli, ne može ostati carstvo ono; I ako se dom sam po sebi razdeli, ne može ostati dom onaj; I ako sotona ustane sam na se i razdeli se, ne može ostati, nego će propasti. Niko ne može pokućstvo jakoga, ušavši u kuću njegovu, oteti ako najpre jakoga ne sveže: i onda će kuću njegovu opleniti.[1]


Tumačeno u ovom kontekstu, snažan čovek predstavlja Satanu, a napadač predstavlja Isusa. Isus na taj način kaže da nije mogao vršiti egzorcizam a da prethodno nije pobedio Satanu.[2][3][4]

Kreg Kiner smatra da je ova Isusova priča o jakom čoveku nadovezivanje na antičku poslovicu "niko ne pljačka jakog čoveka".[5]

U nekanonskom Jevanđelju po Tomi, koje nema kontekst rasprave o Belzebubu, izreka se može tumačiti kao da su "lukavo planiranje i pažljiva strategija" neophodni kako bi se ostvarili nečiji ciljevi.[6]

Izvori[uredi - уреди]

  1. Evanđelje po Marku, 3:22-27 (prevod Vuk Karadžić)
  2. Jürgen Becker, trans. James E. Crouch, Jesus of Nazareth, Walter de Gruyter, 1998, p. 184
  3. Duane Frederick Watson, The Intertexture of Apocalyptic Discourse in the New Testament, Brill Academic Publishers, 2003, p. 26
  4. William Telford, The Theology of the Gospel of Mark, Cambridge University Press, 1999, ISBN 0-521-43977-9, p. 62
  5. Craig S. Keener, A Commentary on the Gospel of Matthew, Wm. B. Eerdmans Publishing, 1999, ISBN 0-8028-3821-9, p. 364
  6. Richard Valantasis, The Gospel of Thomas, Routledge (UK), 1997, p. 111

Vidi još[uredi - уреди]

Literatura[uredi - уреди]

William MacDonald: Komentar Novog zavjeta, sv. I., Zagreb, 1997., str. 71, 153, 244-245