Priča o izgubljenoj ovci

Izvor: Wikipedia
Dobri pastir, rana hrišćanska umetnost, 300. g.

Priča o izgubljenoj ovci je jedna od najpoznatijih Isusovih priča. Priča govori o pastiru kojem se jedna ovca izgubila i on ostavlja sve ostale da bi je našao. Ova priča je uticala na predstavu o Isusu kao dobrom pastiru.[1]

Priča je zabeležena u kanonskim jevanđeljima po Mateju (18:12–14) i Luki (15:3–7), kao i u nekanonskom jevanđelju po Tomi (izreka 107). U jevanđelju po Luki se nalazi uz još dve slične priče o gubitku i iskupljenju, priči o izgubljenom novčiću i priči o izgubljenom sinu, koje Isus pripoveda nakon što ga sveštenici optužuju za druženje sa „grešnicima“.[2]

Priča[uredi - уреди]

Po Mateju[uredi - уреди]

Jevanđelje po Mateju prenosi sledeću Isusovu priču:

Jer Sin čovečiji je došao da spase što je izgubljeno. Šta vam se čini? Ako neki čovek ima sto ovaca pa jedna od njih zaluta, neće li ostaviti devedeset i devet u planini i poći da traži zalutalu? I ako se dogodi da je nađe, zaista vam kažem da joj se raduje više no onim devedeset i devet koje nisu zalutale.

Evanđelje po Mateju, 18:12–14 (prevod Emilijana Čarnića)

Po Luki[uredi - уреди]

Jevanđelje po Luki navodi sledeće Isusove reči:

Koji čovek od vas imajući sto ovaca i izgubivši jednu od njih ne ostavi devedeset i devet u pustinji i ne ide za izgubljenom dok je ne nađe? I našavši digne je na rame svoje radujući se, i došavši kući sazove prijatelje i susede govoreći im: Radujte se sa mnom: ja nađoh svoju ovcu izgubljenu. Kažem vam da će tako biti veća radost na nebu za jednog grešnika koji se kaje, negoli za devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje.

Evanđelje po Luki, 15:4–7 (prevod Vuka Karadžića)

Po Tomi[uredi - уреди]

Jevanđelje po Tomi beleži sledeću verziju priče:

Kraljevstvo je isto što i pastir sa stotinu ovaca: jedna, najveća od njih, zaluta; on ostavi devedeset i devet te traži tu jednu dok je ne pronađe. Zatim, nakon tolikog truda, reče ovci: Ljubim te više od onih devedeset i devet.

Evanđelje po Tomi

Tumačenja[uredi - уреди]

Ova pripovetka deli zajedničku tematiku sa još dve slične priče o gubitku i pronalaženju: s pričom o izgubljenom novčiću i pričom o izgubljenom sinu. Izgubljena ovca ili novčić predstavljaju izgubljeno ljudsko biće.[2] U ovoj analogiji Isus je pastir, čime se poistovećuje sa slikom Boga kao pastira koji traži izgubljenu ovcu u Jezekilju 34:11–16.[2]

Džoel Grin smatra da ova poređenja prvenstveno govore o Bogu i cilj im je da pokažu „prirodu božanskog odgovora na povratak izgubljenog.“[3] Radost pastira predstavlja Božju radost, koja je u suprotnosti sa prekorom verskih vođa kojima je namenjena ova beseda.[3]

Izvori[uredi - уреди]

  1. Walter Lowrie, Art in the Early Church, Pantheon Books, 1947, ISBN 1406752916, p. 69.
  2. 2.0 2.1 2.2 Richard N. Longenecker, The Challenge of Jesus' Parables, Eerdmans, 2000, ISBN 0802846386, pp. 201–204.
  3. 3.0 3.1 Joel B. Green, The Gospel of Luke, Eerdmans, 1997, ISBN 0802823157, p. 526.