Budnost

Izvor: Wikipedia

Budnost je svesno stanje koje je suprotno snu. Prelazak iz sna u budnost se naziva buđenje. Postojana budnost se naziva bdenje.

Budnost je stanje u kojem živi organizmi obavljaju mnoge aktivnosti vezane za preživljavanje (npr. ishrana, komunikacija, rekreacija, itd.). Životinje mogu jesti, trčati, leteti, plivati i hodati dok su budne. Postoji biološki neophodna količina vremena koju organizam mora provesti u budnom stanju, kao i količina vremena koju mora provesti spavajući.

Filozofi su od davnih vremena pokušavali da argumentovano dokažu razliku između sna i jave. Time se bavio još Platon u Teetetu, a to je ostao izazov za logičku argumentaciju do danas. Kod Heraklita nalazimo jedan od odgovora - da je stvarnost snova privatna, a stvarnost jave javna. Drugi mogući odgovor jeste da se oni razlikuju po tome što san nema posledica, dok ih java ima.[1] Treći, poput Šopenhauera, smatraju da je upravo momenat buđenja ono po čemu se san i java razlikuju.

Skulptura buđenja (Vašington, 2007.)
Buđenje je jedini kriterij razlikovanja budnog stanja od sna.
 

Tumačenja budnosti[uredi - уреди]

U filozofiji razlikujemo buđenje u doslovnom smislu (buđenje iz sna) od buđenja kao metafore (buđenje iz jave), koja ukazuje na transformaciju ljudske svesti.[1] Za razliku od buđenja u doslovnom smislu, istinska budnost sledi nakon buđenja iz jave, odnosno probuđenja. Mudraci svih vremena poručuju da su ljudska bića sposobna da žive u stanju svesti prema kojem je uobičajeno budno stanje poput spavanja ili sna. Upravo zbog toga mnoga duhovna učenja govore o «zajedničkom prividu» (vidi: Maja (iluzija), prelest) kako bi opisali uobičajeno ljudsko postojanje.[2] Tako Čuang Ce javu naziva "velikim snom", a probuđenje "velikim buđenjem".[3]

Budnost u grčkoj filozofiji[uredi - уреди]

Klitemnestra pokušava da probudi usnule erinije.

Starogrčki filozof Heraklit iz Efesa (oko 535-475. pne.) je govorio da postoji sveopšti um (logos) imanentan svim stvarima, koji ih povezuje u jedinstvo i upravlja njihovim promenama. Čovekov um je samo momenat tog opšteg uma, a one koji to ne uviđaju Heraklit poredi sa usnulima, koji imaju svoje pojedinačne snove, nasuprot istinskoj stvarnosti.

Budnima je svet jedan i zajednički, (a oni koji spavaju) okreću se svaki svome vlastitome.
 
Heraklit, fragment 89.

Da bi čovek bio istinski budan, treba da teži ostvarenju stanovišta uma i da živi u skladu sa njim, uviđajući jedinstvo svih stvari i vladavinu nepromenljivog zakona, zadovoljan nužnim tokovima vasione koji su izraz sveobuhvatnog logosa. Duše treba da teže da se izdignu iznad odvojene stvarnosti “spavača” i da dođu do zajedničke stvarnosti “budnog”, odnosno do poznanja sveopšteg logosa.[4]

Budnost u kineskoj filozofiji[uredi - уреди]

Čuang Ce, kineski filozof iz 4. veka pne. je naglašavao da ne postoji siguran kriterijum razlikovanja sna od jave.

"Pretpostavite da sanjate da ste ptica. Vi zaista uzlećete u nebo. Pretpostavite da sanjate da ste riba. Vi zaista ronite u dubinu ribnjaka. Sudeći prema tome, niko ne može biti siguran da li smo mi — vi i ja, koji upravo sada i ovde govorimo o tome — budni ili tek sanjamo.[3]"


Čuang Ce ono što se smatra ljudskom stvarnošću naziva Velikim Snom koji shvatamo tek kada doživimo Veliko Probuđenje.

"Čovek u snu pije vino, a ujutru plače i kuka. Čovek plače u snu, ali ujutro radosno kreće u lov. Dok sanja on nije svestan da sanja... Tek kada se probudi on shvata da je to bio san. Slično tome, tek kada doživimo Veliko Probuđenje mi shvatamo da je sve ovo samo jedan Veliki San. Ali glupi zamišljaju da su zaista budni... U stvarnosti, međutim, i vi i ja smo san. Štaviše, i sama činjenica da vam govorim da sanjate, sama za sebe je san... Veliki mudrac sposoban da pronikne u tu misteriju teško da će se pojaviti na ovom svetu i za deset hiljada godina.[3]"


I pored toga što ne postoji siguran kriterijum razlikovanja sna od jave, on je smatrao da mora postojati neka razlika, koju naziva preobražajem stvari.

Čuang Ce sanja da je leptir ili leptir sanja da je Čuang Ce
"Jednom sam ja, Čuang Ce, sanjao da sam leptir. Lepršajući naokolo, srećan i veseo, činio sam šta mi se prohte. Ne bejah svestan da sam Čuang Ce. Odjednom, probudih se, i gle, ponovo bejah Čuang Ce. Sada ne znam jesam li ja Čuang Ce koji je sanjao da je leptir ili leptir koji sanja da je Čuang Ce? Između Čuang Cea i leptira mora postojati razlika! To je ono što se naziva preobražaj stvari."


Preobražaj stvari je proces tokom kojeg jedinstvena stvarnost poprima različite oblike samo-ispoljavanja. Ko razume preobražaj stvari uviđa da sve stvari jesu večno jedno i da ljudski život predstavlja samo jedan pojavni oblik. Mudar čovek zna da "gde god da odemo, sve će biti u redu. Spokojno ćemo zaspati, i odjednom ćemo se naći budni".[3]

Budnost u indijskoj filozofiji[uredi - уреди]

Indijski filozofi tradicionalno san smatraju smetnjom i preprekom pune budnosti i svesnosti, koja im je ideal. Pri tom se i uobičajeno budno stanje poredi sa snom u kome smo omađijani velom maje. Maja je prividni osnov pojavnog sveta, čiji je zbiljski osnov apsolutni duh. Zbog maje nam se jedno čini mnogostrukim, a apsolutno relativnim. Stoga je potrebno postići duhovno oslobođenje (sanskrit: मोक्ष mokša) prevazilaženjem pojavnosti pojedinačne svesti (sanskrit: atman), vremena, prostora i uzročnosti, što se najčešće postiže asketskom disciplinom smirivanja strasti.[5]. U đainističkoj filozofiji, đinah, pobednik strasti i neznanja, takođe se naziva i budnim (buddho). Indijska filozofija razlikuje četiri stanja svesti[6]:

U sistemu joge su ova četiri stanja povezana sa određenim životnim dahovima (sanskrt: prana). Ti životni dahovi obrazuju jezgro tzv. "istančanog tela" čija su glavna energetska središta (sanskrt: čakra) poređana duž kičmene moždine. Ovaj splet sila se u indijskoj fiziologiji naziva kundalini, ili "zmijski" sistem, kojim teče životna energija prane uzdižući se do vrha središnjeg kanala, gde se uliva u otvor kičmene moždine. Svesno aktiviranje ovog procesa smatra se fiziološkom pretpostavkom "probuđenja".[7]

Budnost u budizmu[uredi - уреди]

Glavni članci: Bodi, Budastvo, i Satori
Statua Bude (Gandara, 1-2. v.)

Čitavo budističko učenje se prvenstveno zasniva na postizanju probuđenja (sanskrit: bodi), kako bi se čovek izbavio iz "začaranog kruga" samsare (sanskrit: संसार), odnosno večnog toka rađanja, umiranja i preporađanja. Probuđenje se može odrediti kao uviđanje istine (sanskrit: darma) koja se krije iza pojava. I sama reč Buda dolazi od sanskrtskog korena bud, što znači «biti budan». Tako Buda nije ime niti osoba, već je to stanje svesti[8], odnosno počasno zvanje za probuđenog pojedinca. Gotama Buda nalaže oplemenjivanje svesnosti postojanošću pažnje (sati-patthanam), koju ne smeju odvlačiti ni prošlost i budućnost.

Isposnik dok hoda jasno zna 'ja hodam', dok stoji jasno zna 'ja stojim', dok sedi jasno zna 'ja sedim', dok leži jasno zna 'ja ležim'... Isto tako isposnik je potpuno sabran kad dolazi i odlazi, kad gleda i kad se osvrće, kad se sagne i digne, potpuno je sabran kad nosi prosjačku zdelu i ogrtač, potpuno je sabran kad jede, pije, žvaće i guta, potpuno je sabran kad vrši veliku i malu nuždu...
 
— Mađdhima-nikajo, 10

Buda je formulisao uputstva za oplemenjivanje duha u vidu plemenitog osmostrukog puta koji podrazumeva: 1) ispravne nazore, 2) ispravne namere, 3) ispravan govor, 4) ispravno delanje, 5) ispravan život, 6) ispravan napor, 7) ispravnu pažnju i 8) ispravnu sabranost.

Budnost u hrišćanstvu[uredi - уреди]

U Novom zavetu nalazimo parabole koje govore o važnosti toga da čovek bude budan, tj. da se ne uspava. Isus kod svojih učenika insistira na neprestanoj budnosti:

Pazite dobro, ostanite budni, jer vi ne znate kad će biti čas. To je kao kad čovek pođe na putovanje: on ostavi svoju kuću, poveri svojim slugama vlast, svakom njegovu zadaću, a vrataru dadne naredbu da bde. Bdijte dakle, jer vi ne znate kad će gospodar kuće doći, na veče ili u sred noć, o petlovu poju ili u jutro. Bojte ce da ne dođe nenadano i ne nađe vas kako spavate. To što vama kažem, kažem svima - bdijte!
 

Gnostički hrišćani smatraju da Duh leži uspavan u materiji, bez svesti o samom sebi, a jedina dostojna svrha života jeste njegovo buđenje i oslobađanje kroz saznanje.[9] Duhovno buđenje se ostvaruje sticanjem uvida odnosno znanja (gr. γνώσις gnosis), koje se opisuje kao neposredno iskustveno saznanje o natprirodnom ili božanskom. Jevanđelje istine, hrišćanski apokrifni spis iz sredine 2. veka, čijim se autorom smatra teolog Valentin[10], govori o stanju nepoznavanja Oca koje se poredi sa košmarnim snom, dok sa poznajom nastupa buđenje.

Đoto di Bondone, Joakimov san (1305.)

Kod onih koji ne znaju Oca, jer ga ne vide, javljaju se strah, pometnja, nesvesnost, sumnja i odvojenost, iz čega nastaju razni prividi i utvare. Kao u nemirnom snu, oni nekud jure ili iznureni nekud beže, zadaju i primaju udarce, padaju s visina, lete vazduhom bez krila. Izgleda im da su u smrtnoj opasnosti iako ih niko ne goni, ili ubijaju svoje bližnje, okaljavši se njihovom krvlju. I sve dok se iz ove pometnje ne probude, oni ne vide ništa osim svoje uobrazilje. ... Jer svako u neznanju postupa kao u snu a sticanjem znanja se budi. Blago onome ko dođe sebi i probudi se. I blagosloven ko otvori slepe oči.

Jevanđelje istine

Hrišćanski crkveni oci su takođe naglašavali značaj budnosti. Tako sveti Antonije Veliki kaže:

"Probudimo se iz sna dok se još nalazimo u ovom telu.[11]"


U pravoslavnom monaštvu se pored ostalih podviga (post, molitva, itd.) upražnjava i bdenje, odnosno praksa postojane budnosti. Bdenje se posmatra kao sredstvo za dostizanje istinskog cilja hrišćanskog života, odnosno sticanja duha Božijeg.[12]

Budnost u islamu[uredi - уреди]

Ljudi spavaju, a kada umru — probude se!
 

Ova Muhamedova izreka je oduvek bila podsticajna za razna tumačenja budnosti u islamskoj tradiciji. Al-Gazali smrt naziva „počinkom između dva buđenja“, malog na ovom svetu i velikog na onom svetu. Ibn Arabi smatra da izraz „umreti i probuditi se“ označava duhovno iskustvo „samoponištavanja“ (fana) i istrajavanja (baqa) u Božjem prisustvu.[13] On u svom delu Dragulji mudrosti (Fusus al—hikam) pripoveda da su svi zemaljski snovi „u snu san“ (manam fi manam).[14] Ibn Arabi govori o potrebi buđenja iz velikog sna života u kojem čovek svakodnevno sanja da se budi iz posebnih snova.[13]

Muslimanski raj je opisan kao mesto u kojem se ne spava

Bog bdije nad ljudima.

Kuran VI, 18

Sve u svemiru bdije izuzev ljudske ravni čoveka (dok Božija ravan čoveka, npr. otkucaji srca, bdije). Al-Gazali u Alhemiji sreće govori o Božjim vojskama koje upravljaju krvotokom, mozgom, bubrezima, plućima, snovima... Čovek se ne može podvrći neprestanoj budnosti, jer ga nevidljivi božji prsti uspavljuju i naizmjenice bude (u skladu s okretanjem Zemlje oko sebe da bi je Sunce stalno budilo).[14] Budni je iznad sna, i čovek može postići budnost samo uz večno budnog Boga.[14]

Boga ne obuzima drijemež, niti san.

Kuran II, 255

Kuranski termin ayqaz (množ. od yaquz - budan) je postao obrazac mnogih mističnih naslova u islamskoj tradiciji. Ibn Sina (lat. Avicena) i Ibn Tufajl (lat. Abubacer) pišu knjige pod naslovom Živi sin Budnoga (Hayy ibn Yaqzan). Islamska filozofija govori o potrebi buđenje iz sna nemara i zaborava koji se u arapskom jeziku označava rečju jakze. Onaj koji se utopio u ovaj svet izgubivši moć posmatranja svetlosti svoje iskonske prirode (fitreta), u stanju je zaborava zbilje (hakka), odnosno nalik je spavaču koji nije svestan svog okruženja.[15]

Reci: Ja vam savjetujem samo jedno - ustanite iskreno prema Bogu!

Kur'an

Da bi ostvario budnost, duhovni putnik (salik) treba da pozna svoj greh i da se suprotstavi svom nefsu (strast, žudnja). Budnost je prva iskra koja osvetljava srce čoveka i čini ga spremnim za ostvarenje kontakta sa božanskim.[15]

Vidi još[uredi - уреди]

Izvori[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 Dušan Pajin, San, java i buđenje, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991.
  2. Eckhart Tolle, Intervew
  3. 3.0 3.1 3.2 3.3 Tošiko Izucu, San i stvarnost kod Čuang Cea, Zbornik radova „San, java i buđenje“ (priredio Dušan Pajin), Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991.
  4. Frederik Koplston, Istorija filozofije: Grčka i Rim, BIGZ, Beograd, 1999, str. 82-91.
  5. Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  6. Učenje o četiri aspekta svesti je izraženo u Mandukua-upanišadi
  7. Čedomil Veljačić, San i buđenje u idealizmu indijske filozofije
  8. Eckhart Tolle, Intervew
  9. Gnosticizam, Rečnik ezoterije
  10. Knjižnica Nag Hammadi, Prvo hrvatsko izdanje, Biblioteka Svjetlost, Predgovor Harold W. Attridge i George W. MacRae
  11. Dobrotoljublje, Antonije Veliki
  12. Serafim Sarovski, Cilj hrišćanskog života
  13. 13.0 13.1 Tošiko Izucu, San i stvarnost kod Ibn Arabija, Zbornik radova „San, java i buđenje“ (priredio Dušan Pajin), Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991.
  14. 14.0 14.1 14.2 Enes Karić, Smrt - san s onu stranu, Zbornik radova „San, java i buđenje“ (priredio Dušan Pajin), Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991.
  15. 15.0 15.1 Ismet Bušatlić, Budnost u islamu

Vanjske veze[uredi - уреди]