Antonije Veliki

Izvor: Wikipedia
Sveti Antonije
220

Veliki, Ava
Rođen 250, selo Koma blizu Herakleje
Preminuo 335, egipatska pustinja
Poštuje se u katolička crkva, pravoslavna crkva, anglikanska crkva, luteranstvo
Glavno svetilište Manastir svetog Antonija u Egiptu
Praznik 17. januara po julijanskom, 30. januara po gregorijanskom kalendaru).
Gloriole.svg Category:Sveci

Antonije Veliki, Ava Antonije ili Sveti Antun Pustinjak je bio hrišćanski asketa koji je živeo Egiptu u IV veku. Smatra se ocem pustinjačkog (otšelničkog) monaštva i hrišćanskog monaštva uopšte.

Mladost[uredi - уреди]

Antonije je rođen oko 250. godine u selu Komi blizu Herakleje. Mladost je proveo u Aleksandriji. Imao je bogate roditelje, i odrastao je u blagostanju i izobilju. Od ranog detinjstva njegova tiha priroda odaljavala je od druge dece, zadržavajući ga u domu kod pobožnih roditelja, koji su ga čuvali kao zenicu oka. Nije pohađao školu, tako da nikad nije naučio čitati ni pisati. Kada je imao osamnaest godina, umrli su mu i otac i majka, ostavivši mu u nasledstvo sve svoje bogatstvo.

Po smrti roditelja, on je, kao stariji, bio dužan da preuzme upravljanje domaćinstvom i izdržavanje maloletne sestre.[1]. Međutim, on je poželeo da napusti sve. U toj odluci su ga učvrstile reči svetog Pisma: „Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu“ (Mt.19,21). U dvadesetoj godini Antonije razdade sve što je imao siromasima i ode u egipatsku pustinju.

Wikicitati „Ko hoće da se spase neka ne ostaje u domu svome i u gradu u kome je grešio. Ne treba posećivati roditelje i rođake po telu, budući da je to štetno po dušu i narušava plodove života.[2]
()

Podvižništvo[uredi - уреди]

Antonije je u početku svoga podvižništva često obilazio pustinožitelje koji su živeli sličnim životom. Gledajući njihove podvige i vrline, i sam se trudio da ih dostigne. Na taj način on je, kako kaže Atanasije, „slično mudroj pčeli sa svih strana sabirao duhovni med, slažući ga u svoje srce kao u košnicu“.[3] Od jednog se učio uzdržavanju od hrane, spavanju na goloj zemlji i dugotrajnom bdenju, od drugoga neumornoj molitvi, pažnji prema pomislima i bogomisliju, od trećeg trudoljublju, vernosti pravilima i trpljenju, dok je od svih zajedno primao isti duh vere u Hrista.[1] On je nastojao da u sebi sabere sve ono čim se svaki od duhovnika koje je sreo odlikovao ponaosob.

Osamljen, proveo je mnoge godine živeći u grobnici van sela. NJegov dan se sastojao od drvodeljstva, molitve i razmišljanja o poukama sveto Pisma. Do njega je ponekad dolazio prijatelj iz sela, koji mu je donosio hleb i so u zamenu za rukodelje. On sam bi ponekad odlazio starcima ili do seoske crkve na bogosluženje, uglavnom na liturgiju. "On je izmišljao sve strožije oblike podvižničkog opita, svakim danom postajući sve uzdržljiviji. Kao da je svagda tek započinjao, dodajući novu silu revnosti. (...) NJegova hrana je bila hleb i so, piće voda, a vreme obeda zalazak sunca. Često bi po dva ili više dana ostajao bez hrane. (...) Većinom je spavao na goloj zemlji, koja mu je služila kao postelja. Sebi nije dozvoljavao mazanje uljem, kupanje i druge ugodnosti da se telo ne bi raznežilo".[4]

Iskušenja svetog Antonija[uredi - уреди]

Iskušenje svetog Antonija (Félicien Rops, La tentation de Saint Antoine, 1878.)
Borba svetog Antonija sa demonima (15. vek).

Antonije je govorio o svojoj borbi sa demonima, odnosno sa mislima koje su ga iskušavale. U početku su ga najviše mučile misli o beskorisnom napuštanju bogatstva i sveta, a posebno o sestri bez podrške, zbrinutosti i utehe.[1] Često nije spavao po čitavu noć. Ovakve misli savladao je verom da je sve ostavljeno ništavno u poređenju sa beskonačnim blaženstvom koje Bog daje podvižnicima.

Wikicitati „Sticanje novca i njegovo izdašno korišćenje smatraj kratkotrajnom maštarijom. Jer, kakva je korist sticati ono što se ne može poneti u duhu? Nije li bolje sticati ono što možemo poneti sa sobom: blagorazumnost, pravičnost, mudrost, hrabrost, rasuđivanje, ljubav, veru, bezgnevlje i gostoljubivost?“
()

Mučila su ga i iskušavanja telesnom pohotom, i noću i danju. Borba je bila tako žestoka i dugotrajna da nije mogla da se sakrije od drugih. Dolazile su mu nečiste misli, koje je odbijao molitvom, a raspaljene udove je hladio postom, bdenjem i zamaranjem. Đavo je često noću na sebe uzimao ženski izgled, nagoneći ga na greh.[1]

Nakon svih iskušenja, koje je prošao, vrag mu se javio u liku malog crnog dečaka, ponizno mu govoreći: "Pobedio si me". Hteo je da ga navede da pobedu pripiše sebi, čime bi pao u gordost. Međutim, Antonije ga je pitao: "Ko si ti?" On je odgovorio: "Ja sam duh bluda koji izaziva telesnu pohotu i podstiče na telesni greh. Prevario sam mnoge od onih koji su dali zavet celomudrenosti. (...) Ti si, pak, raskrinkao sve moje zamke i sve strele polomio, tako da sam oboren". Tada Antonije, pogledavši bez straha na njega, reče: "Bog je dopustio da mi se javiš crn - radi obelodanjenja tame tvojih zlomisli, a kao dečak - radi izobličenja tvoje nemoći. Zbog toga si i dostojan svakog prezira". Od tih reči je nečisti duh nestao i više se nije vratio.[1]

Nemoćni da pomislima iskušavaju dušu koja se očistila, demoni se javljaju u snu, nastojeći da mu naškode i pored njegove dobre namere. Demoni su ga fizički napadali takvom silinom da je Antonije posle tih njihovih napada izgledao kao živi leš, nemoćan da se pomeri od bolova. Jednom ga je sabrat našao kako leži potpuno pretučen i u takvom stanju ga doneo u seosku crkvu. Došavši sebi, Antonije je rekao: "Nosi me opet na moje usamljeno mesto", izražavajući rešenost da tamo nastavi svoju borbu. Ova iskušenja svetog Antonija već su vekovima motiv za mnogobrojne umetnike zapada.

Onaj ko živi u osamljenosti, slobodan je od tri borbe: od borbe jezika, vida i sluha. Kod njega jedino ostaje borba srca.[2]


Težeći potpunoj usamljenosti, bez ikakvih viđanja i susreta, Antonije je prešao u pustinju udaljenu dva-tri dana puta od naseljenih mesta. Tu se nastanio u napuštenom idolištu u kome se nalazio bunar sa vodom. No oni, koji su hteli da krenu njegovim podvižničkim stopama, pronašli su ga i počeli da mu dolaze. Antonije jednom, želeći da bude sam sa sobom, nije hteo da im otvori vrata te su ih ovi razvalili.[5]

Šta se sa njim dešavalo tokom njegove osamljenosti, to niko ne zna. Međutim, sudeći po tome kakav je izašao odatle, izgleda da se radilo o vremenu njegovog izgrađivanja duhom. Dešavalo se nešto slično kao sa gusenicom kada se uvije u larvu: niko je ne vidi i ona kao da je zamrla. Međutim, u svoje vreme iz lavre izleće prekrasan raznobojan leptir.[1]

Naukovanje[uredi - уреди]

Antonije je vremenom izrastao u pravog duhovnog gorostasa. Nakon vremena izgrađivanja, on je izašao da služi verujućima, opremljen raznim darovima svetog Duha. Atanasije piše da je Bog svetom Antoniju dao snažnu reč, koja prodire do dubina srca. On je umeo sa takvom silom da govori da su mnoge vojvode i građani sa značajnim imetkom, zbacivali sa sebe sve životne brige i postajali askete. LJudi su mu dolazili da bi čuli reč istine i da bi našli duhovno vođstvo. Pustinjaci su se sabirali oko Antonija i njegova monaška zajednica se sve više rasla.[5]

Probudimo se iz sna dok se još nalazimo u ovom telu.

Priča se da je ava Antonije dobio pismeni poziv od cara Konstantina (306-337) da dođe u Carigrad. Tada se on obratio Pavlu Preprostom sa pitanjem: "Treba li da idem?" Ovaj je odgovorio: "Ako odeš, bićeš Antonije, a ako ne odeš, bićeš ava Antonije". Zbog takvog neodobravanja putovanja, on je spokojno ostao na svom mestu.[6]

Wikicitati „Istraži i ispitaj, pa ćeš uvideti da načelnici i vlastodršci imaju vlast samo nad telom, ali ne i nad dušom. To uvek imaj u vidu. Stoga se njima ne treba pokoravati ukoliko naređuju ubistvo ili neko drugo bezakonje i nepravdu na štetu duše, pa makar zbog toga i mučili telo. Jer, Bog je dušu stvorio slobodnom i samovlasnom da čini dobro ili zlo.[7]
()
Susret Antonija Velikog i Pavla Tivejskog.

Od njegovih učenika najpoznatiji su Pavle Preprosti i Makarije Egipatski. Oni su imali prilike da slušaju besede ave Antonija koji je, izlazeći iz svog usamljeništva, ponekad po čitavu noć razgovarao sa onima koji su se okupili radi pouke.[8] Među starcima koji su ga posećivali bili su ava Josif, ava Elenije iz Sirije, Pavle Tivejski i mnogi drugi. Jednom prilikom je Antonije učenicima navodio izreke iz svetog Pisma, raspitujući se za njihovo značenje. Svako je govorio kako sam razume, ali je Antonije svima odgovarao: "Ne, nisi shvatio". Na kraju, on upita avu Josifa: "Šta ti kažeš o toj izreci?" "Ne znam", odgovori Josif. Tada Antonije reče: "Ava Josif je našao put rekavši: "Ne znam"".

On je podvižnike savetovao da ne zapostavljaju u potpunosti svoje telo, već da mu daju onoliko koliko mu je potrebno ali ništa više od toga, jer je to pravi način na koji duša ostvaruje potpunu vlast nad telom.

Upotrebljavaj najprostiju i najjeftiniju hranu. Meso uopšte nemoj jesti.[2]


Antonije je duhovno poučavao monahe o tome koliko je ništavan ovaj svet u poređenju sa slavom budućeg veka. „Gledajući na svet, nemojmo misliti da smo se odrekli nečega velikog, budući da je i cela zemlja neznatna u odnosu na nebo.“ Govorio im je o smislu života na zemlji sasvim jednostavnim, ali snažnim rečima: "Živi kao da nisi od ovoga sveta i imaćeš mir". Antonije je ponekad odlazio i u Aleksandriju i na javnim mestima propovedao Hrista, nakon čega se vraćao u samoću svojih planina.[5]

Wikicitati „Svako ko želi da bude istinski duhovan podvižnik treba da se postara da se udalji od bučne gomile i da joj se ne približava, kako bi i telom i umom i srcem bio izvan smućenja i ljudskog vrtloga.“
()

Jedan mladić, koji je smatrao da ne treba napuštati svet, govoriti je Antoniju: "Više vredi onaj ko se podvizava u gradu ili selu i koji ispunjava sve što je potrebno za duhovno savršenstvo". Kada ga Antonije upita: "Gde i kako ti živiš?", on odgovori: "Živim u domu roditelja, koji mi sve nabavljaju. To me izbavlja od briga i staranja, te se neprestano bavim jedino čitanjem i molitvom, ne rasejavajući duh ničim sporednim". Tada ga Antonije opet zapita: "Kaži mi, sine moj, da li se ti žalostiš u njihovim žalostima i raduješ u njihovim radostima". On priznade da oseća i jedno i drugo. Tada Antonije reče: "Znaj da ćeš i u budućem veku imati udeo sa onima sa kojima si u ovom životu delio radost i žalost. Za tebe je put koji si izabrao štetan ne samo zbog toga što se usled gotovo svakodnevne promene životnih slučajnosti tvoj um pogružava u neprestane pomisli o zemaljskom, već i stoga što te lišava ploda koji bi stekao da se svojim rukama trudiš oko prehranjivanja.”[9]

Premda nije imao nikakvo svetsko obrazovanje, Antonije je bio izuzetno mudar čovek. Jednom ga neki filosof upita: "Iz kakvih si ti knjiga pocrpio znanje o visokim istinama koje propovedaš"? A ava Antonije ne govoreći ni riječi, jednom rukom pokaza na nebo, a drugom zemlju.[10]

Wikicitati „Grci idu u tuđe krajeve i plove preko mora da bi izučili nauke, a nama nije potrebno da idemo u tuđe krajeve radi carstva nebeskog, niti da plovimo preko mora zbog vrlina.[7]
()

Jednom prilikom su kod njega došli neki filosofi u nameri da ga nadmudre, jer su znali da je bio nepismen i neškolovan. Ali Antonije njih upita: "Šta ima prvenstvo, um ili učenost? I šta je uzrok čega: um učenosti ili učenost uma?". Kada mu filosofi odgovoriše da um ima prvenstvo nad učenošću, Antonije im odgovori: "Sada shvatate da čovek razvijenog uma nema potrebe za učenošću.[5]

Wikicitati „Razboriti nisu oni koji su izučili izreke i spise drevnih mudraca, nego oni razlikuju dobro od zla, te ono što je rđavo i po dušu štetno izbegavaju, a ono što je dobro i za dušu korisno usrdno ištu i čine uz veliku blagodarnost Bogu.[7]
()
Kip svetog Antuna Pustinjaka, Novo Selo, Brač, Hrvatska.

On je objašnjavao da je nemoguće da čovek odjednom postane dobar i mudar, već jedino upornim staranjem, bavljenjem, iskustvom, vremenom, podvigom i težnjom za činjenjem dobra.[11] LJudi su verovali njegovim poukama, jer je njegov život, kao živi dokaz, stajao iza svake njegove reči. Antonije je takođe učio da se neprestano treba sećati smrti.

Wikicitati „Svako jutro kada ustanemo treba misliti da nećemo dočekati veče, i pre nego što legnemo treba misliti da se nećemo probuditi. Po prirodi nije poznata granica našeg života, niti se zna koliko nam ostavlja promisao. Živeći svakodnevno sa takvim raspoloženjem mi nećemo ni grešiti, ni imati pohotu, niti se na koga gneviti, niti gomilati bogatstvo na zemlji.[7]
()

Kada je već zašao u duboku starost, Antonije jer osetio da mu se bliži smrtni čas. Pozvavši one koji su mu bili bliski, Antonije reče: "Spremam se na put naših Otaca, jer me je pozvao Gospod. Neću više biti sa vama". Pošto ovo reče, učenici se pozdraviše sa njim, i on izdahnu, a njegovo lice se obasja unutarnjom svetlošću. Preminuo je 335. godine, u sto petoj godini svoga života, ostavivši iza sebe mnoštvo učenika. Žitije svetog Antonija napisao je Atanasije Veliki.

I katolička i pravoslavna crkva ga slave 17. januara po julijanskom kalendaru (odnosno 30. januara po gregorijanskom).

Navodi[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 Dobrotoljublje, Sveti Antonije Veliki
  2. 2.0 2.1 2.2 Ava Antonije, Ustav otšelničkog života
  3. Atanasije Veliki, Žitije svetog Antonija
  4. Sozomen, Crkvena istorija, knj. 1, gl. 13
  5. 5.0 5.1 5.2 5.3 Deca Apokalipse, Sveti Antonije Egipatski
  6. Dobrotoljublje, Izreke svetog Antonija i kazivanja o njemu
  7. 7.0 7.1 7.2 7.3 Ava Antonije, Pouke o dobroj naravi
  8. Kronije, Lavsaik, gl. 23.
  9. Kasijan, Razgovori, 24,11
  10. Episkop Melentije Hilandarac, Duhovna gradina, Zbirka mudrih izreka svetih otaca za duhovni život
  11. Pouke o dobroj naravi

Vanjske veze[uredi - уреди]