Strast

Izvor: Wikipedia

Strast (grč. παθος, lat. passio, - strast, stradanje, trpnja) je veoma jako osećanje prema nekome ili nečemu. Strast se razlikuje od afekta time što ona ne nastupa kao trenutno stanje, nego predstavlja trajno usmerenje čitave čovekove duše.[1]

Za strast se često vezuje seksualna tematika, ali ona može biti i profesionalna, životna, itd. Vrednovanje neke strasti se vrši prema tome da li je ona usmerena na niže ili na više vrednosti, odnosno kakva dela izaziva.[1] U mnogim filozofijama i religijama se pobeđivanje strasti smatra najvećom vrlinom.

Filozofsko viđenje[uredi - уреди]

Stoici su kao ideal zagovarali apatiju ili ukidanje strasti zbog njihove škodljivosti. Filozofija renesanse je otkrila pozitivnu ulogu afekata. Spinoza prigovora onim filozofima koji »strasti zamišljaju kao poroke» i razlikuje strasti prema tome da li povećavaju (radost) ili smanjuju (žalost) moć našega delovanja. Spinoza smatra da se neka strast može ograničiti i ukloniti samo suprotnom i jačom strašću. Kant razlikuje strasti i afekte, označujući »afekt kao vodu koja probija nasip a strast kao veliku reku koja se u svom koritu sve dublje probija».

Bez strasti nije ništa veliko stvoreno niti se bez nje može stvoriti.
 
Hegel

Ernst Bloh među "afektima iščekivanja" razlikuje negativne afekte (strah, teskoba), koji su usprkos otporu »potpuno trpni«, i pozitivne afekte kao što je nada. Za Bloha nada sadrži »bitno pravu budućnost« ili bitak koji još nije ispunjen.

Nada, taj anti-afekt iščekivanja protiv straha i teskobe, je najljudskije od svih unutarnjih uzbuđenja i dostupna je samo ljudima; ona se ujedno odnosi spram najdaljeg i najsvetlijeg horizonta. Ona je u unutrašnjosti prohteva koji subjekt ne samo ima, nego se iz njega, kao neispunjen, suštinski sastoji.[1]
 

Hrišćansko viđenje[uredi - уреди]

Broom icon.svg Ovom članku ili jednom njegovom delu je potrebno sređivanje da bi se dobio kvalitetniji članak. Sređivanje podrazumeva dodavanje interviki-veza, kategorizaciju, unutrašnje povezivanje, razlamanje teksta i slična uređivanja, kako bi se dobio karakter pravog Vikipedijinog članka.
Pogledajte kako se menja strana za pomoć, ili stranu za razgovor. Uklonite ovaj template kada završite.

Strasti su u teološkom smislu, posebne slabosti i lična svojstva ljudske prirode koja, kad se ne drže u granicama prirode, mogu uneti grešno stanje i mogu dovesti do propadljivosti i smrti. Strasti najbolje otkrivaju strastvenu crtu i dvoj nost ljudske prirode, odnosno pokazuju da su prirodne sposobnosti, zbog izopačenja slobodne volje, postale izvor greha koji otvara vrata truležnosti ili propadljivosti. U ljudskoj prirodi postoje, naime, ne samo prirodni afekti, nego i naklonost prema grehu vezana za te afekte. Mi poznajemo afekte kao "slabosti", kao nerazumne težnje i grešna uzbuđenja. Bestrašće ili čistota, otud, jesu rezultat čovečne volje da drži afekte u granicama "razuma" prirode, da slušanjem Hrista izleči strasne i nerazumne nagone volje. Isus Hristos je primio afekte, pretrpeo je dragovoljno ljudska stradanja (φθορα), ali On ih je oslobodio njihovog grešnog karaktera Svojim bezgrešnim rođenjem, Svojim neporočnim životom i Svojim vaskrsenjem. Što se tiče prirodnih afekata, On je istovetan sa nama, te otuda i Njegova sposobnost da strada radi nas. Međutim, On je prirodnim afektima oduzeo njihovu grešnu naklonost i tako u našu prirodu uneo nepropadljivost da se "ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno obuče u besmrtnost" (1. Kor. 15, 53). On je apsolutno slobodan od greha blagodareći nepromenjivoj stalnosti Njegove slobodne volje; strastvenu crtu naše prirode ispravio je neizmenjivošću Svoje slobodne volje (Maksim Ispovednik, Odgovori Talasiju 42).

Napomene[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 Strast, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.

Vidi još[uredi - уреди]