Апокриф

Izvor: Wikipedia
Dio serije članaka na temu

Hrišćanstvo

Christian cross
Kršćanstvo

Isus Krist
Rođenje · Krštenje · Učenje
Smrt · Uskrsnuće

Osnove
Apostoli · Evanđelje · Crkva

Historija
Rano kršćanstvo · Oci · Sabori
Ikonoklazam · Šizma · Križari
Reformacija · Ekumenizam

Tradicije

Teologija
Stvaranje · Pad · Grijeh · Sud
Spasenje · Carstvo · Hristologija
Trojstvo (Otac, Sin, Sveti duh)

Biblija
Stari zavjet · Novi zavjet
Knjige · Kanon · Apokrifi

Ova kutijica: pogledaj  razgovor  uredi

Апокрифни спис или апокриф (грч: ἀπόκρυφα – скривен) је неканонска књига библијске тематике, која је забрањена од црквених власти и углавном тајно ширена.

Апокрифи најчешће обрађују разне библијске мотиве, дају приповести о пророцима, апостолима, свецима, итд. Постоји разлика између херетичких и ортодоксних апокрифа, иако ју често није могуће сасвим јасно и точно утврдити.[1]

Нови импулси за проучавање апокрифне литературе дошли су у 20. веку након открића бројних жидовских рукописа у Кумрану (1947), као и проналажења гностичке библиотеке Наг Хамади 1945. године.

Назив[uredi - уреди]

Термин апокриф је паганског подријетла; у хеленистичко доба су се тим именом означавале »тајне књиге« оријенталних култова (apokryphos - сакривен). Кад је жидовска синода у Јамнији (око 9095) фиксирала библијски канон (СЗ), почело се то име давати из канона искљученим књигама (то су оне које се данас често називају »деутероканонскима«). Тај је онда назив прешао и у кршћанске кругове.[1]

Повест[uredi - уреди]

Када је у 4. веку хришћанство постало званична државна религија Римског царства, поставило се питање прописивања (канонизовања) званичне хришћанске литературе, јер су постојала многа дела у којима је хришћанство тумачено другачије од учења цркве. Зато је црква је одлучила да изврши ревизију свих дотадашњих познатих хришћанских списа са циљем да одвоји оне које садрже божју “истину” од оних чије је учење „лажно“.

Канонске књиге су прописане на лаодикијском сабору 360. године. Синод у Лаодикеји ограничава јавно читање у цркви само на канонске књиге Старог и Новог Завета. У канон је ушло оно што и данас спада у Нови завет (јеванђеља по Матеју, Марку, Луки и Јовану, дјела апостолска, посланице итд.) и Стари завет (књига постања, књиге пророчке итд.). Синод даје списак књига Новог завета, који садржи 26 књига, све осим Књиге Откривења, и Стари завет, који садржи 22 књиге, плус књигу Баруха и Писмо Јеремије.

Атаназије, моћни епископ Александрије, је први пут навео 27 књига као књиге Новог завета. Године 367. Атанасије је написао посланицу египатским црквама наводећи које књиге би требало читати у црквама као свете списе.[2] Истовремено наређује да се библиотеке очисте од свих »апокрифних књига« са »јеретичким« тенденцијама.[3] Он наводи данашњих двадесет и седам књига, искључујући све остале. То је први сачувани пример да неко потврђује комплетан низ књига као Нови завет.[2]

Фиксирањем канона одузет је ауторитет не само херетичким апокрифима, које је Црква прогонила, него је снижен ауторитет и свим другим побудним апокрифним списима, којих Црква иначе није прогонила.[1] Окончањем канонизације библијских књига, апокрифима почињу да се називају сва остала дела библијске тематике, која су остала изван састава Светог писма и која се често сматрају јеретичким књигама. Апокрифне књиге су забрањиване и спаљиване, јер се њихово виђење библијских повести и доктрине није слагало са виђењем званичне цркве.

Подела апокрифа[uredi - уреди]

Као и канон, и апокрифи се деле на старозаветне и новозаветне. Од старозаветних апокрифа познати су: Књига Енохова, Књига Варухова и Књига Аврамова.

Новозавјетни апокрифи уско слиједе књижевне облике новозавјетних канонских списа, па услијед тога имамо апокрифна еванђеља, апокрифна дјела, апокрифне посланице и апокрифне откровења.

Словенски апокрифи[uredi - уреди]

У старословенској књижевности било је више апокрифа: Књига Авраамова, Књига Енохова, Јеванђеље Младенства, Јеванђеље Јаковљево, Никодимово и др. Преведени с грчког, пуни маште и легенде, утицали су на српску народну књижевност. И поред свих забрана, апокрифи су у српској књижевности много и дуго преписивани, све до 19. века. Неки су и читани у цркви: "Протојеванђеље Јаковљево" (на дан Богородичиног рођења) и "Никодимово јеванђеље" (на Велику Суботу за Васкрс).[4]

Значај[uredi - уреди]

Унаточ свим слабостима, новозаветни апокрифи су веома важни за проучавање повијести црквеног живота, посебно за II и III стољеће. Доносе описе најстаријих облика богоштовља у приватним кућама, у њима налазимо најстарије химне и молитвене обрасце, из њих можемо видјети какви су аскетски идеали били у цијени у то доба, посебно у различитим кршћанским заједницама, а особито могу послужити у проучавању како се рано кршћанство суочавало с обичајима тадањег паганства, и у какве је синкретизме упадало.[1]

Извори[uredi - уреди]

  1. 1.0 1.1 1.2 1.3 Tomislav J. Šagi-Bunić - Povijest kršćanske literature (svezak I) (scribd)
  2. 2.0 2.1 Bart Ehrman - Isus to nije rekao (scribd)
  3. Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja (scribd)
  4. Наведено према: Трифуновић Ђорђе, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Нолит, Београд, 1990. године

Види још[uredi - уреди]

Спољашње везе[uredi - уреди]