Otonska renesansa

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Oton II, Liutharovo jevanđelje (folij 16r), Reichenau, kraj 10. veka.

Otonska renesansa, poznata i kao renesansa 10. veka, period je kulturne obnove u istoriji srednjeg veka koji je trajao od početka 10. veka do oko 1030. godine. To razdoblje karakteriše živa kulturna delatnost, posebno u školama u Nemačkoj i, na raznorodniji način, širom evropskog kontinenta. Kulturom tog doba dominirala su dva velika intelektualca, Abbon od Fleuryja i Gerbert od Aurillaca. Među značajnim umetničkim dostignućima nalaze se ilimunirani rukupisi i važna arhitektonska dela. Ovaj period kulturnog uspona bio je više limitiran u odnosu na karolinšku renesansu, koja mu je prethodila, i predstavljao je poslednju fazu u dugom razvoju srednjovekovnog obrazovanja, od 6. do 11. veka, pre procvata renesanse 12. veka.

Naziv[uredi - уреди | uredi izvor]

Razdoblje kulture 10. veka prvi je nazvao "rensansom" nemački istoričar Hans Naumann. Tačnije, njegovo delo objavljenom 1927.[1] grupiše pod tim terminom karolinški i otonski period pod naslovom Karolinška i otonska renesansa (Karolingische und ottonische Renaissance, 1927.).[2] Otonska je renesansa poznata i kao "renesansa 10. veka",[3] da bi se uključili i događaji van Nemačke koja je bila pod vlašću otonske dinastije, odnosno kao "preporod 1000. godine",[4] budući da zahvata i deo 11. veka. U svakom slučaju, ovaj je preporod imao manje dosege od karolinške renesanse, na koju se i oslanja; stoga neki ispitivači, na primer Pierre Riché, radije govore o "trećoj karolinškoj renesansi", koja pokriva 10. vek i proteže se na početak 11. veka, pri čemu su se prve dve renesanse razvile za vreme Karla Velikog i njegovih naslednika.[5]

Preteče otonske renesanse[uredi - уреди | uredi izvor]

Karolinško nasleđe[uredi - уреди | uredi izvor]

Izdanci karolinške renesanse[uredi - уреди | uredi izvor]

Preporod 10. veka ne može se posmatrati izdvojeno od karolinške renesanse. Zahvaljujući Karlu Velikom i njegovim naslednicima, posebno Ludoviku Pobožnom i Karlu Ćelavom, hrišćanski zapad doživeo je razdoblje velike kulturne obnove od kraja 8. do kraja 9. veka. Ta se obnova očituje pre svega u pokretu osnutka velikog broja škola, koji je podsticalo ambiciozno školsko zakonodavstvo, počev od tzv. Admonitio generalis iz 789, a koji je pratila i gusta mreža centara za učenje.[6] Druga važna manifestacija karolinškog preporoda jeste snažna kulturna delatnost koja se razvila na dvoru u Aachenu i na tamošnjoj "Palatinskoj akademiji", a na čiji je razvitak uticala i velika želja prinčeva i biskupa da privuku učene ljude.[7]

Bogatstvo ovog pokreta vidi se u intelektualnoj baštini mnogih delatnika, od kojih je njih nekoliko bilo posebno značajno. Alkuin, učitelj iz Yorka, koga je Karlo Veliki pozvao na svoj dvor 781. nakon što ga je sreo u Parmi, dao je glavni podsticaj carske školske politike i istovremeno je bio plodan autor spisa o slobodnim veštinama, koje je ponovo uveo u nastavu, naročito u vreme kad je obavljao dužnost opata u sv. Martinu od Toursa počev od 796. godine.[8] Hraban Mauro, opat u u Fuldi, gde se nalazilo središte nemačkog školstva, blizak Ludoviku Pobožnom i potom Lotaru I, takođe je sastavio mnoge spise o slobodnim veštinama i teologiji.[9] Napokon, Jovan Skot Eriugena, jedan od najvećih predstavnika intelektualnog života u Zapadnoj Franačkoj pod Karlom Ćelavim, napisao je inovativno teološko delo koje je prožeto uticajem Pseudo-Dionisijeve negativne teologije i značajno zbog obnove dijalektike i koje će ostati uticajno tokom narednih nekoliko stoleća.[10]

U kulturnom se razvitku se primećuje nikakav oštar usek koji označava kraj karolinškog preporoda. Na kulturni razvoj na hrišćanskom zapadu nisu značajnije uticali ni Verdenski sporazum iz 843. ni vikinške provale: podela carstva u krajnoj linije nije imala većih posledica na školski i intelektualni život.[11] Jedino što se može primetiti jeste usporavanje u razvoju škola.[12] Otonska se renesansa nesumnjivo nastavlja na kulturna dostignuća karolinškog razdoblja.

Prilike u Nemačkoj[uredi - уреди | uredi izvor]

Kad je 936. Oton I krunisan u Aachenu, jasno je pokazao da sebe smatra naslednikom Karla Velikog.[13] Povratak karolinškoj tradiciji zapravo je predstavljao glavni Otonov cilj, što se vidi i po tome što ga je 2. februara 962. u Rim za cara krunuisao papa Jovan XII. Carska kruna, koja je smrću Berengara I 924. ostala bez nosioca, osnaživala je Otonov prestiž, koji je već bio veliki zahvaljajući njegovim osvajanjima na istoku Nemačke i u Italiji. Oton je ponovo oživeo san o obnovi carstva (renovatio imperii) i pri tom je uzeo sa sebe naslov "imperator avgust" (Imperator Augustus), koji su onda poneli i njegovi naslednici ― Oton II, koji je više voleo titulu "rimskog cara" (Imperator Romanorum), te Oton III.

Obnova carstva nije obuhvatala samo politički život, negoje zahvatala i područje kulture i crkvenog života. Književnici koji su delovali pod pokroviteljstvom otonske dinastije redovno u svojim delima proslavljaju program carske obnove. Oton I, posvećen u Aachenu i krunisan u Rimu, dobio je i versku misiju zaštite rimske crkve, održavanja savezništva među hrišćanima, vođenja borbe protiv barbara i širenja hrišćanstva.[14] Ta je misija prešla i na njegove naslednike i predstavljala izvor onoga što se u istoriografiji naziva Svetim rimskim carstvom.

Sredstva obnove[uredi - уреди | uredi izvor]

Biblioteke[uredi - уреди | uredi izvor]

Witigowo, opat manastira Reichenau (985‒997), predstavljen na jednoj rukopisnoj iluminaciji iz 10. veka, Reichenau, folij 72r.

Biblioteke osnovane i obogaćene tokom karolinške renesanse, zahvaljujući intenzivnoj aktivnosti skriptorijâ, doživljavaju novi uspon u 10. veku, kako pokazuju sačuvani bibliotečki katalozi. Katalog iz manastira Bobbio sadrži 600 dela, a gotovo isto toliko popisano ih je i u katalogu manastira Fleury.[15] Gerbert od Aurillaca igrao je važnu ulogu u prikupljanju i popisivanju dela za biblioteku u Bobbiju,[16] a i na uvećavanje svoje lične kolekcije knjiga potrošio je pravo bogatstvo.[17] I drugi su učenjaci posedovali zamašne biblioteke, na primer Adson od Montier-en-Dera, koji je dao da mu se popišu sve knjige koje je imao pre no što se uputio u Svetu zemlju, gde je i umro 992. godine:

Popis knjiga opata Adsona koji smo pronašli u njegovom ormaru nakon što je otišao u Jerusalim: 1. Porfirijeva Isagoga; 2. Aristotelove Kategorije; 3. Kategorije sv. Avgustina; 4. Jedna knjiga od deset Kategorija, bez autora; 5. Tulijeva Retorika [tj. O iznalaženju tema za besedu Marka Tulija Cicerona]; 6. Servijev komentar uz Vergilija; 7. i 8. dve Terencijeve knjige; 9. Seduelije; 10. Ambrozijeva knjiga o svetim tajnama; 11. Žitije sv. Jovana Milostivog; 12. Moridachov komentar Donata; 13. Knjižica koja sadrži sve Terencijeve naslove; 14. Prikaz Vergilijevih deset Ekloga i njegovih Pesama o zemljoradnji; 15. Eutihije; 16. Knjižica pod naslovom Martinellus; 17. Abecedni rečnik; 18. Rečnik iz Marcijanove Svadbe Filologije; 19. Bedina Metrika; 20. Povest izvesnog Frekulfa od Lisieuxa; 21. Deklinacije; 22. Haymonov prikaz Pavlove poslanice Rimljanima; 23. Izvodi iz knjiga Pompeja Festa.[18]

Kulturna razmena[uredi - уреди | uredi izvor]

Zahvaljajući relativnoj političkoj stabilnosti tokom dva stoleća, sredstva komunikacije bila su olakšana u odnosu na prethodno razdoblje: putovanje je postalo lakše, a vanjski se uticaji na zapadu osećaju sve češće i sve jače; grčko-vizantijski uticaj vidi se u ženidbi Otona II za Teofanu Sklirinu 972. godine, dok arapski uticaj u osnovi dolazi iz muslimanske Španije. Kontakti s barselonskom grofovijom igraju ključnu ulogu u dolasku učenih ljudi na dvor Borrella II, uključujući i tamošnji boravak mladog Gerberta između 967. i 970. godine, kao i u Ripoll i Vik.[19] Napokon, uočavaju se i uticaji Hebreja, među čijom se dijasporom nalaze značajni ljudi, na primer Geršom ben Jehuda, "svetlost prognanih" (Me'Or Hagolah), koji je podučavao u Mainzu i Metzu i čiji će uticaj omogućiti pojavu takvih ličnosti kakav je bio Raši.

Glavni školski centri[uredi - уреди | uredi izvor]

Škole u zapadnoj Evropi polovinom 11. veka.

Mapa glavnih manastirskih i episkopalnih škola na zapadu vrlo se malo promenila između kraja 9. i početka 12. veka. Glavna su kulturna žarišta ostala ista, premda su se razvila i neka nova, naročito u oblastima gde je došlo do uspona kulturne delatnosti, posebno u Nemačkoj i Kataloniji.[20]

Nemačka[uredi - уреди | uredi izvor]

Na jugu Nemačke (koja je 962. postala carstvo) škola u manastiru Sankt Galen ostala je glavno središte učenosti zahvaljujući istaknutim ličnostima na njenom čelu: Ekehardu I, kome neki pripisuju ep Valtarije, zatim lekaru Notkeru, Ekehardu II i njegovoj dvojici učenika ― Burkardu, opatu Sankt Galena između 1003. i 1022, i Notkeru Teutoncu, koji je uglavnom prevodio antička dela na nemački. Nasledio ga je Ekehard IV, čije glavno delo ― Zgode s. Gala (Casus Sancti Galli) ― opisuje povest manastira i njegovih učitelja od kraja 9. veka. Škola je počela opadati polovinom 11. veka zbog reforme manastira.[21] Reichenau je imao nestabilniju istoriju, budući da je prošao kroz period propadanja pre nego što je opat Witigowo (poznat kao Zlatni opat, tj. Abbas Aureus) između 985. i 997. povratio tom manastiru njegovu staru slavu i učinio ga naročito poznatim po proizvodnji luksuznih rukopisa pod Otonom III i Henrikom II. Potom se među učenicima Bernona (1008‒1048), koji je sam bio Abonov učenik, nalazio i Herman Uzeti , jedan od najsvestranijih učenjaka svog vremena, čiji su spisi o astrolabu, matematici i muzici i danas čuveni. Nakon njegove smrti 1054. u tom manastiru nije više bilo istaknutih učenjaka.[22]

U Bavarskoj se isticao manastir Tegernsee, čiju je biblioteku obogatio opat Gozpert i u kojem je delovao pesnik i prevodilac Fromond. Dalje na severu, u sklopu manastira sv. Emerama pod opatom Ramwoldom (975‒1001) delovala je škola koju je vodio monah Hartwich (obrazovan u Chartresu) i koja je bila posebno poznata po nastavi iz oblasti slobodnih veština, kao i po skriptoriju u kojem su se proizvodili luksuzni rukopisi.

U Saksoniji, Otrik ― poznat po sukobu s Gerbertom 980. u Raveni oko klasifikacije znanja ― podučavao je u episkopalnoj školi u Magdebourgu.[23] Episkopalna škola u Hildesheimu procvetala je pod Bernardom, budućim učiteljem cara Otona III. U 11. veku škola u Hildesheimu ostala je aktivna, a dalje na jugu razvile su se škole u Bambergu (gde je Henrik II osnovao biskupiju i opremio je velikim brojem knjiga iz carske biblioteke) i u Wormsu (suparniku Würzburga).[22]

Velik broj monaških i episkopalnih centara učenja postojao je i u Lotaringiji. Echternach je bio poznat po svojoj biblioteci. Keln je postao kulturni centar zahaljujući Brunonu: u tamošnjoj su školi obrazovanje stekli Teodorik od Metza, Wigfrid od Verduna i Gerard od Toula.[24] Liège (biskupija u kelnskoj oblasti), čija je škola već bila aktivna pod Stefanom (901‒920), Raterijem (953‒955) i Heraklijem (959‒971),[24] postao je "severna Atina" pod Notgerom (972‒1008). On se starao i za manastir Lobbes (kao i Heraklije koji je i tamo bio opat) te je upravu nad tim manastirom poverio svom prijatelju Folkuinu, a potom Herigeru, pesniku, hagiografu, teologu, učenjaku i Gerbertovom prijatelju. Egbert, upravnik škole koji je svoje obrazovanje stekao pod Notgerom, napisao je priručnik pod naslovom Krcata lađa (Fecunda ratis), zbirku religioznih i moralnih pesama, poslovicai priča, među kojima se nalazi i ona o Crvenkapici. Neki učenici Fulbeta od Chartresa smestili su se u Liègeu početkom 11. veka, među njima Adelman, koji u jednoj pesmi naziva taj grad "dojiljom visokih umetnosti" (legia magnarum quondam artium nutricula).[25] Wazon je upravljao školom u Liègeau pre no što je postao biskup 1042, a potom su ga nasledili Adelman i potom Frankon, autor jednog znamenitog spisa o kvadraturi kruga.[26]

Francuska[uredi - уреди | uredi izvor]

U Zapadnoj Franačkoj dominirale su tri škole, od kojih je svaka povezana s po jednim velikim učiteljem: Fleury, Reims i Chartres. Fleury se pročuo zahvaljujući Abbonu, koji je upravljao školom od 965, a 988. postao je opat, nakon kraćeg boravka u Ramsey u Engleskoj. Godine 1004. na dužnosti opata Fleuryja nasledio ga je Gauzlin, čiji život poznajemo na osnovu životopisa koji je napisao njegov učenik Andrej od Fleuryja[27] i koji tu kaže da "prostor Fleuryja nije bio ništa drugo do bojica slobodnih veština i gymnasium gospodareve škole".[28] Reims je svoju slavu stekao zahvaljujući Gerbertu, koji je tamo podučavao od 972. pa sve dok nije postavljen za nadbiskupa, na kojem je položaju bio od 991. do 997. Chartres je bio poznat zahvaljujući Fulbertu, koji je upravljao tamošnjom školom oko 1004. i potom postao biskup 1007, a bio je i savetnik Huga Kapeta i zatim Roberta II; od njega je sačuvana bogata korespondencija, velik broj govora i pesama.[29] Među njegovim učenicima bili su Berengar od Toursa, Hartvik od sv. Emmerama i Adelman od Liègea, koji se svog učitelja seća kao "našeg poštovanog Sokrata" na čelu "akademije u Chartresu" (in academia Carnotensi sub nostro illo venerabili Socrate iucundissime duxi).[30]

Među drugim značajnim kulturnim središtima u Francuskoj nalaze se opatija sv. Marcijala, povezana s Fleuryjem, gde se istakao Ademar od Chabannesa (autor pesama i govora, istoričar i ilustrator vlastitih dela), zatim Mont Saint Michel s aktivnim skriptorijem, Fécamp, gde je opat Jovan sastavio svoje meditativno teološko delo koje je izvršilo dugotrajan uticaj,[31][32] opatija sv. Riquiera, gde je opat Angilram (umro 1045), učenik Fulbertov, učio gramatiku, muziku i dijalektiku[21] te, naposletku, opatija sv Bertina, koja je razmenjivala rukopise i učitelje s engleskim školama.Riché & Verger 2006, str. 69

Engleska[uredi - уреди | uredi izvor]

Škole u Engleskoj reorganizovala su tri biskupa: Dunstan, kenterberijski nadbiskup (960–988), Aethelwold, biskup Winchestera (963–984) i Oswald, nadbiskup Yorka (972–992). Najpoznatiji učitelji u Engleskoj početkom 11. veka bili su Elfrik od Eynshama i njegov učenik Elfrik Bata, autori latinskih konverzacijskih priručnikâ u dijaloškom obliku, te Byrtferth, učenik Abonov tokom boravka u Ramseyu i autor udžbenika latinskog i anglosaksonskog jezika.

Mediteranske zemlje[uredi - уреди | uredi izvor]

U mediteranskim oblastima školska je aktivnost bila manje razvijena. U Kataloniji, prožetoj arapskim uticajima, školovali su se pisci i učenjaci, uključujući Gerberta, i to u Barseloni, Viku i u Ripolu, gde se nalazila najveća manastirska škola u Španiji, posebno u 11. veku pod Olibom, koji je bio njegov opat pte no što je postati biskup u Viku.

U Italiji škole nisu bile naročito aktivne sve do početka 11. veka. Gerbert se na položaju opata u Bobbiju zadržao vrlo kratko (983–984) i taj je period bio otežan administrativnim problemima te nije proizveo plodnu nastavu.[33] Međutim, oko 1000. godine brzo su se razvile škole u gradovima, naročito u Parmi, gde su se školovali polihistor Petar Damjan i Anselmo od Besate, autor jednog priručnika retorike pod naslovom Rhetorimachia, koji je kasnije otišap u Nemačku. Lanfranko se školovao u Paviji, svom rodnom gradu i kraljevskoj prestonici, gde je učio slobodne veštine i pravo pre no što je postao istaknuti učitelj u Normandiji. Važne su škole postojale i u Novari, Veroni i Kremoni.[34]

Dalje na jugu, pojavljuju se škole u Arezzu pod biskupom Teodaldom, koji je oko 1030. ugostio poznatog muzičara Guida Aretinskog, poznatog pre svefa po svojoj "solmizaciji" i pronalasku "Guidove ruke". Otvaraju se i škole pod uticajem vojvodâ Napulja, Kapue te Salerna, gde istakao Alfano, biskup i pesnik koji se ugledao na antičke autore i bio podjednako zainteresovan za muziku, astronomiju i medicinu.[35] Alfano je obrazovanje stekao u opatiji Monte Cassinu, koja je stekla veliki prestiž pod opatom Teobaldom (umro 1035) i u kojoj je delovao Laurencije, budući biskup Amalfija (od 1030), koji je kao monah sastavio jedan florilegij paganskih i hrišćanskih pesničkih dela, ali i izvoda iz Boetijevih tekstova i naučnih dela, koji je bio namenjen učenicima.[35]

Sadržina obrazovanja[uredi - уреди | uredi izvor]

Obrazovanje prema Abonu i Gerbertu[uredi - уреди | uredi izvor]

Prema Pierreu Richéu, "ovu renesansu najbolje simboliziraju dva čoveka, Abon, opat u Fleuryju, i Gerbert, učitelj iz Reimsa, koji će kasnije postati papa i na toj se dužnosti nalaziti i 1000. godine".[5] Bili su savremenici ― obojica su rođeni oko 940, Gerbert je umro 1003, Abon 1004. godine ― i obojica su bili "izvrsni učenjani koji su iza sebe ostavili brojna dela i odgojili mnoge učenike".[5]

Abon od Fleuryja[uredi - уреди | uredi izvor]

Stilizovani prikaz Abona od Fleuyja u rukopisu Aristotelovih Kategorija i Abonovog spisa O hipotetčkim silogizmima (De syllogismis hypotheticis), Fleury, oko 962–986, folij 62).

Abon je rođen u Orelansu i još kao dečaka (oko 950) roditelji su ga doveli u opatiju Fleury.[36] Boravio je u Parizu i Reimsu da dovrši svoje školovanje, a u Fleury se vratio kao učitelj 965. godine. Boravio je u engleskom manastiru Ramseyu između 985. i 987, ali se 988. vratio u Fleury i postao opat tog manastira. Usredsređen na odbranu manastirskih prava protiv zloupotreba (simonije, tj. držanja crkvenih dobara od strane laika), bio je savetnik Roberta II i predvodio dva kraljeva izaslanstva u Rim, 995. i 997. godine. Na osnovu toga osigurao je svom manastiru privilegije. Godine 1004. uputio se u inspekciju manastira La Réole, koji je bio podložan Fleuryju, no tamo su ga usmrtili pobunjeni monasi. Abonov život poznat je uglavnom iz životopisa koji je napisao njegov učenik Aimoin.[37]

Abonovi pogledi na obrazovanje poznati su poglavito iz njegovih sačuvanih pedagoških dela, posebno iz spisa Gramatička pitanja (Quaestiones grammaticales), koji predstavlja zbirku pitanja s područja gramatika koja su postavljali učenici u Ramseyu,[38] kao i iz spisâ o dijalektici i pirodnim naukama, koji pokazuju autorovo inovativno zanimanje za te oblasti. Aimoin se ovako priseća svog učitelja Abona:

Kad je došao do vrha učenosti, zamoljen je da i drugima pomogne i da se prihvati uloge učitelja. Nekoliko je godina podučavao učenike čitanju i pevanju s takvom brigom da se otvoreno veselio tome što je novac koji je dobijao uvećao njegov imetak. Želeći da u druge usadi tajnu znanja i proširiti im područje mudrosti, budući je već bio upućen u gramatiku, aritmetiku i dijalektiku, odlučio je dodati i poznavanje drugih veština. Zbog toga je je otišao u Pariz i Reims, gde je slušao filozofe koji su tamo podučavali, a naučio je i ponešto o astronomiji, ali ne onoliko koliko je hteo. Kad se odande vratio u Orleans, povezao se s jednim klerikom, koji ga je u potaji, zbog zavisti i ne za malu sumu novca, počeo podučavati muzičkoj veštini. I tako, savladavši pet od onih veština koje nazivaju slobodnim, sve je savremenike prevazilazio u količini znanja. Preostale su još retorika i geometrija, koje nikad nije savladao onako savršeno kako je želeo, ali mu ni one nisu bile sasvim strane. Zapravo, o plodnosti retorike čitao je Viktorina, za koga Hijeronim, prevodilac božanskog zakona, ponosno kaže da je bio njegov učitelj. A i njegovo poznavanje mnogobrojnih geometrijskih proračuna bilo je daleko od slabog. Tako su mu doista, savladavši sve to živošću svog uma, sve te operacije bile vrlo pristupačne.[39]Šablon:Shn

Gerbert od Aurillaca[uredi - уреди | uredi izvor]

Rođen u porodici skromnog porekla u Auvergneu, Gerbert je kao oblat ušao u manastir sv. Geralda od Aurillaca pre no što je između 967. i 969. otputovao u Kataloniju. Godine 970. boravio je u Rimu, gde je sreo Otona I. Učitelj u Reimsu postao je 972. pod nadbiskupom Adalberonom i uskoro postao jedan od najčuvenijih učenjaka na zapadu.[40]

Počev od 980. godine Gerbert se sve čvršće povezuje s otonskom dinastijom. Kratko je bio opat u Bobbiju zahvaljujući Otonu II, a 983. vratio se u Reims s namerom da nasledio Adalberona. Međutim, Hugo Kapet (čijem je izboru pomogao) prednost je dao Arnulfu, nazakonitom Lotarovom sinu, no ovaj je smenjen 991. godine, nakon čega je na dužnost nadbiskupa bio postavljen Gerbert; međutim, papa nije priznao njegov izbor i Gerbert je 997. pobegao Otonu III, koga je podučavao kad je ovome bilo 14 godina. Car ga je imenovao za nadbiskupa Ravene 998, a 999. isposlovao je i da se Gerbert postavi za papu, pod imenom Silvestar II. Gerbert je umro 1003, godinu dana nakon Otona III.

Gerbert je svoju reputaciju delom dugovao svom najpoznatijem učeniku, Richeru, koji mu daje istaknuto mesto u svojoj Istoriji i priseća se Gerbertovog podučavanja, obeleženog humanističkom kulturom s dosta pozivanja na antičke autore i s obnovljenim zanimanjem za dijalektiku:

Kako je pripremao učenike za proučavanje retorike. Takođe je čitao i izdašno objašnjavao četiri knjige o različitim vrstama tema, dve o kategoričkim silogizmima, tri o hipotetičkim, jednu o definicijama i jednu o podelama. Nakon toga želeo je s učenicima preći na retoriku, no strahovao je da se bez poznavanja pesničkih stilova ne može savladati besednička veština. Zbog toga je izabrao pesnike za koje je smatrao da ih treba upoznati. Čitao je i tumačio Vergilija, Stacija i Terencija, satiričare Juvenala, Persija i Horacija te istoričara Lukana. A kad bi mu učenici upoznali njihov stil, stao bi ih podučavati retorici. Zašto im je davao sofistu. Završivši s retorikom, davao im je sofistu, da se vežbaju u veštini raspravljanja i da tako savladaju tu veštinu da se nikakva veština i ne primeti, što, kako se čini, i označava najvišu besedničku sposobnost.[41]

Dijalektika i nauke[uredi - уреди | uredi izvor]

Sadržaj obrazovanja nije se previše razlikovao od onoga u doba karolinške renesanse, ali na dva je područja ipak došlo do novog razvoja: u okviru trivija istaknuto je mesto sada dobila dijalektika, a sve više zanimanja posvećuje se i kvadriviju.

Dijalektika[uredi - уреди | uredi izvor]

Dok se u prethodnom periodu proučavanje dijalektike temeljilo na tzv. "staroj logici" (logica vetus), tj. na Boetijevim prevodima Aristotela i Porfirija Tirskog i na Ciceronovom spisu Topica,[42] novi podsticaj dijalektici dalo je ponovno otkriće Boetijevih izvornih dela krajem 10. veka zahvaljujući oživljavanju kulturnih veza s Vizantijom, i to njegovih spisa Kategorički silogizami i Hipotetički silogizmi, koji su dopunjavali njegove Definicije i Podele.

Gerbert je poznavao ove knjige,[43] a bio je poznat i po svojoj umešnosti u dijalektici koja je došla do izražaja tokom ravenskog spora s Otrikom 980. godine,[23] kao i u njegovom spisu O racionalnom i upotrebi razuma (De rationalis et ratione uti), sastavljenom 997. i posvećenom Otonu III.[44] Abon je, sa svoje strane, komentarisao Boetijeva dela u dva spisa,[45] koja je hvalio njegov učenik Aimoin, koji za svog učitelja kaže da je "jasno rapetaljao neke čvorove dijalektilkih silogizama".[46]

Fulbert je poznavao Gerbertove spise (dugo se pogrešno verovalo i da je bio Gerbertov učenik): rukopis 100 u gradskoj biblioteci u Chartresu, florilegij dijalektičkih spisa koji potiču iz Fulbertovog vremena i verovatno ih je objavila njegova biblioteka, sadrži Porfirijev Uvod, Aristotelove Kategorije, Fulbertovo Razlikovanje retorike i dijalektike, Ciceronove Topike, Aristotelov spis O tumačenju, tri Boetijeva komentara i spis O razumu koji je Gerbert napisao 997.[47][48] Fulbert je dalje razvio podučavanje dijalektike, koja je nastavila da napreduje početkom 11. veka, na primer u delu Majola, opata u opatiji Cluny.[47]

Nauke[uredi - уреди | uredi izvor]

Prikaz tajni sveta u Birtfertovom Enhiridiju: dijagram prikazuje glavne tačke, četiri elementa, godišnja doba, stadije života i znake zodijaka; Engleska, oko 1080, Oxford, St. John's College Library.

Sve veće zanimanje za discipline koje su pripadale području kvadrivija takođe odslikavaju, kako se čini, učenje najobrazovanijih ljudi tog vremena.

Nastavu koju je Abon držao s područja prirodnin nauka spominje Aimoin u Abonovom životopisu: "Pokazivao bi cikluse po tablicama i aritmetiku po različitim prijatnim izračunavanjima. Takođe bi zapisivao svoja izlaganja o putanji Sunca, Meseca i planeta, kako bi ih ostavio potomstvu".[46] Ustvari, od Abona je sačuvano nekoliko spisa o astronomiji, jedan katalog zvezda i jedan komentar na spis o aritmetici Viktorija Akvitanskog,[49] uz pomoć kojega je sastavio večiti julijanski kalendar. Međutim, on je u potpunosti ignorisao nova matematička znanja do kojih su došli Arabljani.[45]

Bolje je poznata nastava koju je iz prirodnih nauka držao Gerbert. Richer naširoko priča o Gerbertovim metodama u nastavi aritmetike, muzike i, pre svega, astronomije:

Počinjao bi s podukom aritmetike [...] zatim je širio znanje iz muzike [...] postavljajući različite žanrove na monokordu, povlačeći razliku između konsonanci ili simfonija kod tonova i polutonova, kod terci i povisilica te metodički klasifikujući zvukove prema različitim modama [...] Ne može se rečima izraziti koliko je truda ulagao u tumačenje astronomije; diveći se mudrosti jednog tako velikog čoveka čitalac će istovremeno moći ceniti izvore njegova genija [...] Prvo bi predstavio svet jednom drvenom sferom, koja je, u smanjenim proporcijama, davala tačan prikaz našeg sveta. Liniju koja povezuje dva pola postavio bi u iskošeno u odnosu na horizont, i bliže gornjem polu predstavio bi severna sazvežđa, a pri dnu ona južna. Taj bi položaj odredio pomoću kruga koji Grci zovu "horizont", a Latini limitans ili determinans, budući da odvaja ili ograničava zvezde koje vidimo od onih koje su nevidljive. Pošto bi tu sferu postavio na horizont, tako da može na praktičan i uverljiv način prikazati izlaske i zalaske zvezdâ, uvodio je svoje učenike u poredak kosmosa i učio ih kako da prepoznaju sazvežđa. Tokom lepih noći predavao se proučavanju i posmatranju zvezda, kako njihove izlaske, tako i zalsake, okrećući se prema različitim stranama sveta.[50]

Pored muzičkog monokorda i Zemljine sfere, Gerbert je sastavljao i druge sfere za proučavanje planeta i sazvežđâ,[51] kao i jedan abakus za podučavanje aritmetike i geometrije:

Jednaku je pažnju Gerbert posvećivao i podučavanju geometrije. Da bi pripremio učenike za ovu nauku, dao je jednom oružaru da konstruiše abakus, odnosno tablu, namenjenu proračunavanju; ta je tabla bila podeljena na 27 uzdužnih kolona, gde je postavio devet cifara koje su mu služile za izricanje svih brojeva. Istovremeno, dao je da se od drena napravi hiljadu znakova, koji su, poređani u 27 delova abakusa, omogućavali množenje i deljenje svakovrsnih brojeva, i to s takvom brzinom da je, imajući u vidu ogroman raspon tih brojeva, bilo lakše tu prikazati određeni koncept nego ga objašnjavati. Onaj ko bi hteo temeljno upoznati taj sistem izračunavanja treba samo da pročita Gerbertov spis upućen gramatičaru Konstantinu i tamo će pronaći da je taj predmet u celosti jasno izložen.[52]

Ova korespondencija s njegivim učenikom Konstantinom, monahom u Fleuryju, zapravo predstavlja najvažniji deo Gerbertove naučne zaostavštine. U njoj se raspravlja o aritemici i upotrebi abakusa.[53] Tu treba dodati i pismo o pravljenju sfera za podučavanje astronomije.[54] U jednom drugom spisi obrađuje se geometrija.[55] Zahvaljujući Gerbertovom širokom naučnom znanju njemu se pripisivalo i uvođenje arapskih brojki u Galiju (bez nule),[56] no ta je teza i dalje sumnjiva.[4][57]

Fulbert je preuzeo abakus od Gerberta i koristio ga za podučavanje geometrije. U svojim pesmama o zodijačkim znacima aludira i na astrolab, a i prvi je za koga je posvedočeno da je upotrebljavao arapsku numeraciju.[4] Međutim, napredak koji su Gerbert i Fulbert načinili u naučnim proučavanjima ostao je izolovan: pozicionalni decimalni sistem na zapadu se proširio tek sa spisom Liber abaci Leonarda Fibonaccija (sastavljenim 1202. i revidiranim 1228) i s prevodima dela al-Hvarizmija koje je sastavio Gerard od Kremone u 12. veku.[58]

Pokrovitelji kulture i umetnosti[uredi - уреди | uredi izvor]

Otonska vladarska kuća[uredi - уреди | uredi izvor]

Do kulturnog preporoda u 10. veku došlo je ponajviše zaslugom otonske dinastije, koja je istovremeno radila i na "obnovi carstva" (renovatio imperii) i u tome crpela inspiraciju iz karolinškog razdoblja: kako primećuje Pierre Riché, "nemački kraljevi, ugledajući se u Karolinge, dovode učenjake i pružaju im pomoć, kako iz političkih tako i iz ličnih razloga".[59] Oton I okružio se učenim ljudima, među kojima i svojim bratom Brunom, koji mu je bio najbliži savetnik i koga je postavio za prvog kapelana i potom za biskupa u Kelnu. Drugi učenici ljudi došli su iz velikih samostana u Nemačkoj (sv. Galena, Fulde, Reichenaua) i u Italiji, koja je nedavno bila pokorena i iz koje su poticali učitelji Stefan iz Novare i Gunzo. Takvu je praksu nastavio i Oton II, koji je organizovao poznatu raspravu Geberta i Otrika o klasifikaciji znanja u Raveni 972. godine.[23] Otonov govor na otvaranju te rasprave, koji je zapisao Richer, pokazuje carevu ljubav prema učenosti:

Ljudsko znanje, verujem, usavršava se putem meditacije i učenja svaki put kad neko dobro postavljeno pitanje postane objekt mudrih rasprava među učenim ljudima. Naime, ako je naš duh često utrnut u lenjosti, kad ga neko dođe uzdrmati pitanjima, on se podstiče vrlo korisnim meditacijama. Tako i genij rađa znanje, tako i njegova otkrića, predana knjigama, služe za našu pouku. Otvorimo se, stoga, i mi za ovu temu rasprave o prirodi da uzdignemo naš duh i da ga s većom sigurnošću vodimo a istini. O pogledajmo danas ponovo ovaj prikaz delova filozofije koju su nam pokazali prošle godine. Neka ga svi pažljivo pogledaju i neka svako kaže šta ima za ili protiv. Ako ništa ne nedostaje, dobiće jednoglasno odobrenje, a ako nešto ne funkcioniše, biće osuđen ili ispravljen.[60]

Slavonija, Nemačka, Galija i Rim odaju počast Otonu III, Evanđelistar Otona III, Reichenau, kraj 10. veka, Minhen, Biblioteka Bavarske.

Brak Otona II s vizantijskom princezom Teofanom Sklirinom ostavio je važne posledice i u kulturnom životu: kao obazovana žena, Teofana se okružila grčkim klericima i umetnicima, uključujući i one koji su podigli kapelu sv. Bartolomeja u Paderbornu. Vizantijski se uticaj vidi i u otonskoj umetnosti, u rukopisima i luksuznim predmetima (tkanini, izrađevinama od slonovače) koji su pravljeni za cara i druge velikaše.[61] Za obrazovanje budućeg cara Otona III u ovom su se okruženju pre svega starali Willigis (nadbiskup Mainza), Bernard od Hildesheima (budući biskup Hildesheima) i Jovan Filagat (Teofanin kapelan i budući arhiepiskop Piacenze, koji ga je podučavao grčki jezik. Oton III je kao mladić, 996. godine, odlučio da k sebi pozove Gerberta, koji je tada napustion Reims i počeo podučavati cara aritmetiku, muziku i filozofiju.[62] Otonu III posveti je, među drugima, i spis O racionalnom i upotrebi razuma (De rationalis et ratione uti), s poukama caru o tome kako njegove akcije treba da se vode razumom i filozofijom. Uvod u tom spisu ima i prizvuke pohvale otonskoj "obnovi carstva" (renovatio imperii):

Naše je Rimsko carstvo, naše! Snagu nam daju Italija bogata plodovima, Galija i Germanija bogate ratnicima, a pri ruci su nam i snažna skitska [= slovenska] kraljevstva. Ti si naš cezar, imperator i avgust rimski, koji, potekao od preuzvišene grčke krvi, carstvom nadmašuješ Grke, po naslednom pravu vladaš Rimljanima, i jedne i druge svojim genijem i rečitošću nadvisuješ.[63]

Biblioteka otonske vladarske kuće bila je naročito bogata, kako se vidi iz popisa knjiga Henrika II, među kojima su razni Boetijevi rukopisi (Aritmetika koja je pripadala Karlu Ćelavom), Tit Livije, Seneka, Justinijanove Institucije, Isidorov spis O prirodi, Kasiodorove Institucije, kao i autografni primerak Richerove Istorije (koju je caru darovao Gerbert).[64]

Otonska je kuća podržavala i izradu luksuznih rukopisa, no čini se da nije okupljala umetnike na svom dvoru: takvi su se rukopisi izrađivali u Corveyu, u Fuldi i naročito u Reichenauu, odakle potiču evanđelistar Otona III i Liutarov evanđelistar, s prikazima carstva velike simboličke i političke vrednosti.[65]

Napokon, i neka važna dostignuća u arhitekturi, suštinski u religijskom domenu, obeležena su karolinškim i vizantijskim uticajima, a sa svoje su strane učestvovala u stvaranju temelja romaničke arhitektutre. Tako je Oton I bio zaslužan za izgradnju magdeburške katedrale, no najveće delo otonske arhitekture ― crkva sv. Mihovila u Hildesheimu ― nastala je za vreme Otona III pod nadzorom carevog učitelja, biskupa Bernarda.

Drugi pokrovitelji[uredi - уреди | uredi izvor]

Izuzev otonske vladarske kuće, podrška kulturnom životu bila je sporadična i retka. Najveći napred na polju kulture u ovom je razdoblju postignut u Nemačkoj, pre svega zahvaljujući naporima koji su dolazili iz crkvenih krugova. Manastirska i katedralna središta, u kojima su se razvile i značajne škole, istovremeno su bila i glavni centri umetničkog i arhitektonskog stvaralaštva. U Reichenauu je Witigowo, iako je više bio na dvoru nego u svojoj opatiji, ipak dao sagraditi brod u crkvi sv. Marije u Mittelzellu i ukrasiti crkvu sv. Georgija u Oberzellu. Ratwold, opat u sv. Emmeramu (975–1001) dao je restaurirati karolinški Codex aureus iz 9. veka.[66]

Egbert od Trijera prikazan u Egbertovom kodeksu, Reichenau, kraj 10. veka, 10,3 × 13.3cm, Trier, Nacionalna biblioteka.

Biskupi velikih nemačkih gradova, često bliski carevima, praktikovali su istu politiku. Egbert (977–993), nadbiskup u Trijeru, doveo je iz Italije tzv. "umetnika Grgurovog registra", koji je ilustrovao Grgurov registar, a u Reichenauu je dao izraditi Egbertov kodeks, na kojem je i sam bio predstavljen uz svoje prethodnike. Bruno, nadbiskup Kelna (953–965), podržavao je jednu školu i osnovao manastir sv. Pantaleona, koji su njegovi naslednici dodatno uvećali i u kojem je 991. sahranjena i crica Teofana. Liège je ukrasio Notger (972–1008), koji je dao sagraditi gradske zidine i crkve, obnoviti katedralu i četvrt koninika, te podići manastir u Lobbesu. Podržavao je i umetnike, posebno one koji su radili sa slonovačom i "umetnika Grgurova registra" nakon Egbertove smrti. U Mainzu su podstrek kulturnom stvaralaštvu davali Wilhelm (954–968), sin Otona I, i Willigis (975–1011), koji je dao sagraditi novu katedralu po uzoru na onu u Fuldi, a iz sv.č Albana je naručivao rukopise. U Mainzu je napravljena i carska kruna za Otona III.[67] Napokon, u Hildesheimu je delovao Bernarda, "savršeni tip aktivnih i obrazovanih carskih biskupa":[68] crkva sv. Mihovila i vrata katedrale u Hildesheimu dva su remek-dela otonske arhitekture, dok su se luksuzni rukopisi proizvodili za katedralu i za crkvu sv. Mihovila; istovremeno, Bernardov spis O matematici (De mathematicalis), inspirisan Boetijem i Vitruvijem, pokazuje njegovo zanimanje za arhitekturu i njegov vlastiti rad koji leži iza podignutih građevina.[69]

U Italiji je bila poznata radionica u Milanu u kojoj su se izrađivali predmeti od slonovače namenjeni carevima, no najveći je kulturni napredak ostvaren u Rimu. Sam je grad tokom 10. veka prolazio kroz transformaciju, uključujući rast stanovništva i nastanak novih četvrti, a Leoninska četvrt privlačila je hodočasnike, pisce i umetnike. Mnogi su manastiri bili restaurirani, među njima bazilika Svetog Pavla izvan zidina i bazilika svetih Bonifacija i Aleksija na Avetinu, dva manastira u koje su se uselili klinijevci. Crkvu sv. Sebastijana na Palatinu osnovao je lekar Petar oko 977. i ukrasio je freskama: tamo se sastao i jedan sabor 1001. koji su sazvali car Oton III i papa Silvestar II. Napokon, i Oton III želeo je svoju prestonicu preseliti u Rim, premda ga je smrt 1002. prekinula u ostvarenju te namere. Ipak, dao je sagraditi jednu crkvu ― sv. Bartolomeja na otoku, gde su korišćeni antički stubovi i gde je na jednom reljefu prikazan car okružen biskupima. Takođe je dao obnoviti građevinu na Palatinu, na mestu stare Avgustovske kuće.[70]

U Engleskoj je od Alfreda Velikog dvor igrao značajnu ulogu u kulturnom i intelektualnom životu zemlje. Ethelstan (925–939) prikupljao je relikvije i rukopise i započeo reformu manastira. Za vreme vladavine kralja Edgara (959–975) delovala su tri velika biskupa: Dunstan od Canterburyja, Oswald od Worcestera i Aethelwold od Winchestera. Sva trojica podupiru škole (crkveni nauk i slobodne veštine) i u tu svrhu pozivaju učitelje s kontinenta. No, Dunstan takođe podržava radionice prepisivača i umetnika, Oswald se stara o obnovi manastira, a Aethelwold uvodi liturgiju iz Corbieja i daje da se ilustruju rukopisi prepisani ili inspirisani karolinškim i otonskim rukopisima (kopije Utrehtskog psaltira uvezenog krajem 10. veka). Kralj Edgar 970. organizuje i Regularis concordiae, jedinstveno pravilo za njegovo kraljevstvo, kojim dovršava manastirsku reformu.[71]

U Francuskoj u ovom razdoblju nema značajnije kulturne delatnosti na dvoru. Malo se zna o aktivnostima koje je Hugo Kapet, koji sam nije znao latinski, preduzimao u vezi s odgojem svog sina, koga je 972. predao Gerbertu. Zapravo, učeni su se klerici često nalazili u pratnji aristokrata: na primer, Dudon od Sv. Kventina bio je blizak Rikardu od Normandije, a Vitger je bio blizak Arnulfu od Flandrije.[72] Štaviše, i klinijevska reforma, jedan od najvažnijih verskih poduhvata tog doba, nije imala nikakve veze s kraljevskom kućom.

Crkvene prilike[uredi - уреди | uredi izvor]

Iako se ne primećuje direktna veza između razvoja crkvenih prilika, koji je kulminirao u gregorijanskoj reformi, i renesanse 10. veka (s istaknutom ulogom otonske dinastije i vodećih obrazovanih ljudi tog doba), važno je podvući perspektive koje je reforma crkve u to doba otvorila. Štaviše, taj će razvoj crkve istovremeno predstavljati temelj rascepa koji će se otvoriti između monaškog sveta i akademske zajednice.

Klinijevci[uredi - уреди | uredi izvor]

U Francuskoj je 909. ili 910. u Mâconnaisu osnovan jedan manastir, koji je postao središte crkvenog pokreta koji će se proširiti po celom hrišćanskom svetu, a zvao se klinijevskom crkvom (Ecclesia cluniacensis) i obuhvatao sve veći broj manastira i priorata (tek se od 13. veka može govoriti o "klinijevskom redu").[73]

Manastir Cluny osnovao je niko drugi do Vilim Pobožni, sin moćnog grofa od Auvergnea, Bernarda Plantopilose, te unuk Dhuodin. Vilim je upravu nad manastirom poverio Bernonu (umro 926), začetniku reforme koji je nastojao slediti benediktinsko pravilo. Njegovo je delo nastavio opat Odon (927–942), a potom Cluny doživljava veliki uspon pod opatima Aymardom (942–954), Majolom i prvenestveno pod Odilonom, koji je 998. od Grgura V isposlovao neke privilegije za manastir, a potom od Jovana XIX dobio proširenje tih privilegija na sve crkve zavisne od klinijevske opatije bez obzira na njihovu lokaciju. Taj se razvoj nastavio i u 11. veku, kad se broj manastira uključenih u klinijevski red s 37 povećao na 65, među kojima su bili i novi manastiri Vézelay i Moissac.[74]

Klinijevci će igrati značajnu ulogu u benediktinskom monaštvu sve do kraja renesanse 12. veka, pa čak i kasnije. Klinijevska duhovnost nastojala je obnoviti pravilo sv. Benedikta i mnogo je polagala na horski element u služni, kojoj su davali prednost u monaškim životu u odnosu na tradicionalne aspekte povlačenja i izolacije u monaškim ćelijama. To je Clunyju dalo "najcenobitskiji oblik u benediktinskoj tradiciji" i uticalo je na ceo život klinijevaca, koji su se starali o uvećanju manastirskih prihoda zarad potreba horskih izvedbi, što je umanjilo nivo fizičkog rada, uključujući i u skriprorijima: biblioteka u Clunyju od 10. do 13. veka bila je najbogatija na zapadu nakon one u Monte Cassinu, no aktivnost klinijevske manastirske škole ostala je sve to vreme relativno ograničena.[75]

Potreba za reformom krajem 10. veka[uredi - уреди | uredi izvor]

Cluny će odigrati veliku ulogu u crkvenoj reformi koja se naziva gregorijanskom reformom, no druga će crkvena središta spontano delovati u istom pravcu: opatija sv. Gerarda u Brogneu osnovana je 919. pod benediktinskim pravilom i predvodila je reformski pokret u Belgiji i Flandriji, opatija Gorze reformisala se oko 933. i uticala na Lorenu i, iznad svega, na nemačko monaštvo, dok je Opatija sv. Viktora u Marseilleu reformisana 977. pod Honoratom, koji je uveo Benediktovo pravilo.[76]

Ovi različiti reformski centri odgovarali su na potrebu čija se hitnost počela osećati u to vreme. Zapravo, u 10. veku došlo je do slabljenja javnog poretka, koje je rezultiralo istinskom "institucionalnom i moralnom dekadencijom" na zapadu, kako to formuliše Jean Chélini.[77] Došlo je do oživljavanja nekih paganskih običaja (kulta duhova, veštičarenja), do raspada bračnog i seksualnog morala (odricanja od supruge, višestrukih brakova), ali i do obnove varvarskih kazni u vršenju pravde. U okviru crkve sve je više prisutna simonija, Kapeti (Hugo Kapet, Robert Pobožni) upuštaju se u unosnu trgovinu crkvenim položajima, a i opšte uzev crkvene su funkcije postale prenaglašeno ispolitizirane tokom vladavine Otona I.[77]

Uz ovo unutrašnje propadanje crkve išlo je pitanje novih hrišćanskih zemalja u Skandinaviji, gde je crkva naizlazila na velike teškoće i otpor zbog raširenih paganskih običaja. Pokrštavanje Danske išlo je relativno glatko, s preobraćenjem kralja Haralda i njegovog sina Svena oko 960, ali se zatio u Norveškoj odvijala usporeno, uz napore koje su u pravcu kristijanizacije preduzimali njeni hrišćanski kraljevi Haakon (938–961), Olaf Tryggvason (995–1000) i sv. Olaf Haraldson (1014–1030), koji su u pomoć pozivali i misionare iz drugih zemalja. U Švedsku je hrišćanstvo prodiralo još teže, počev od zajednice u Birki (osnovanoj 865. i oživljenoj kad ju je posetio Unni Hamburški, koji je tu i umro 936) i u Sigtuni, sve do pretpostavljenog preobraćenja kralja Olofa na hrišćanstvo oko 1008. godine.[78] Napokon, Češka je prešla na hrišćanstvo s osnivanjem praške dijeceze 973. i misijom pustinjaka Gunthera (umro 1045), dok se Poljska hristijanizovala s preobraćenjem Mješka I 966. godine, a Mađarska s krštenjem Gejze i njegovog sina Stefana 985. godine; i u tim se oblastima crkva suočavala s otporom paganskih običaja.[79]

Ograničenja[uredi - уреди | uredi izvor]

Dometi preporoda[uredi - уреди | uredi izvor]

U okviru ovog otonskog preporoda zapažaju se njegovi ograničeni dometi. To se, pre svega, odnosi na geografsku rasprostranjenost renesanse 10. veka. Kulturna vitalnost u Nemačkoj razlikovala se od one u drugim zemljama zapada, a razlike se zapažaju i između kulturnog života na evropskom zapadu i jugu; u stvari, mreža škola bila je vrlo neravnomerno raspoređena po kontinentu. Tu su i ljudska ograničenja: velike ličnosti otonskog razdoblja, osim dvojice glavnih ― Abona i Gerberta ― nisu ni tako brojne ni tako produktivne kao u karolinškom periodu, kad je stvara niz velikih učenjaka, od Petra iz Pize do Jovana Skota Eriugene. U kvantitativnom smislu razdoblje 10. i 11. veka ne može se meriti s karolinškom renesansom, a i školstvo se i dalje zanivalo na slobodnim veštinama i tekstovima napisanim ili otkrivenim u doba Karla Velikog i njegovih naslednika.

Još jedna razlika u odnosu na karolinšku renesansu jeste činjenica da se u otonskom periodu kraljevi i prinčevi uglavnom nisu aktivno angažovali u kulturnom životu svojih zemalja. Ako ovo i ne važi sasvim za Nemačku, ta pojava ipak dodatno ističe geografske razlike i ograničenja otonske renesanse, a još i više važi za crkvene krugove:

Činilo se da je savezništvo između vlasti i sveta učenih klerika bilo razvrgnuto. Štaviše, i crkva je pala i ruke laika, a najveći učenjak tog vremena, Gerbert, uopšte se nije zanimao za malo franačko kraljevstvo u kojem se rodio. Što se tiče monahâ, oni su se raspršili kao jata vrabaca, uzimajući sa sobom relikvije i rukopise pred navalama Danaca, Saracena i Ugara [...] Svi tragovi civilizacije nestaju u Normandiji počev od 911. i u Bretanji od 878.[80]

Ovaj kulturni preporod, koji traje od oko 900. do oko 1030. godine, stoga se pre svega treba smatrati nastavkom karolinške kulturne aktivnosti (što dobro označava izraz "treća karolinška renesansa", koji koristi Pierre Riché),[5] koja se, pak, odvijala u jednom nestabilnijem okruženju i bila obeležena ograničenim uspesima, kako u pogledu geografske rasprostranjenosti, tako i u pogledu vremenskog trajanja. To je razdoblje u kojem se dovršava dugotrajni proces kulturne unifikacije zapada i progresivni razvoj srednjovekovnog obrazovanja:

Temelji koje su postavili pioniri 6. i 7. veka pripremili su karolinšku građevinu, koju su dovršili monasi i klerici 10. veka. Obrazovne ustanove nemaju više potrebu za političkim podsticajem da bi se pokrenule i napredovale [...] Kakve li razlike između predominantno religiozne i liturgijske kulture Alkuinove i kulture Fulbera i njegovih učenika! [...] U duhovno jedinstvenom svetu, koji prevazilazi granice kraljevstva, klerikalna inteligencija ― koja se slobodno kreće od jedne do druge škole i međusobno lako komunicira zahvaljujući univerzalnom crkvenolatinskom jeziku ― može raditi na unapređenju i brzom širenju naučnih i pedagoških inovacija. Sad kad je stari program ostvaren od početka do kraja (što nije bio slučaj pod Rimskim carstvom), moći će se pokazati plodovi ovog obrazovanja.[81]

Buduće teškoće[uredi - уреди | uredi izvor]

Poslednje ograničenje otonske renesanse tiče se njene trajnosti i održivosti. U stvari, veliki procvat kulture u 12. veku ne sledi odmah nakon preporoda 10. veka, premda je ovaj trajao i nakon 1000. godine. Naime, u 11. veku, obeleženom političkim, društvenim i privrednim promenama, došlo je i do krize školâ i ukupnog kulturnog života. Humanistička kultura karolinškog razdoblja, bogata elementima antičke baštine, nestaje i ustupa mesto manje strogim doktrinama, koje se često označavaju i kao jeretičke i čiji je najupečatljiviji predstavnik bio Berengar od Toursa.[82]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Ova upotreba termina "renesansa" za 10. vek došla je samo dve godine nakon što je Erna Patzelt skovala termin "karolinška renesansa" (Die Karolingische Renaissance: Beiträge zur Geschichte der Kultur des frühen Mittelalters, Vienne, 1924), a iste, 1927. godine Charles H. Haskins prvi je govorio o "renesansi 12. veka" (The Renaissance of the Twelfth Century, Cambridge Mass., 1927).
  2. Frankfurt am Main, 1927.
  3. Riché 1983, str. 390.
  4. 4,0 4,1 4,2 Riché & Verger 2006, str. 68.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Riché & Verger 2006, str. 59.
  6. Za detaljnu studiju mape škola, v. Riché 1999, str. 55 i Riché & Verger 2006, str. 38–43.
  7. Riché 1983, str. 363.
  8. Dictionnaire des lettres françaises 1964, str. 43.
  9. Dictionnaire des lettres françaises 1964, str. 1219.
  10. Dictionnaire des lettres françaises 1964, str. 851.
  11. Riché & Verger 2006, str. 38.
  12. Louis-Henri Parias 1981, str. 232.
  13. Riché 1983, str. 281.
  14. Riché 1983, str. 298.
  15. Riché & Verger 2006, str. 61.
  16. Picavet 1897, str. 85‒86.
  17. Picavet 1897, str. 85‒119 sqq.
  18. Gustav Becker, Catalogi bibliothecarum Antiqui, Bonn, 1885, str. 126‒127, navedeno u Riché Verger, str. 61‒62.
  19. Picavet 1897, str. 30–38.
  20. Za geografski raspored škola na zapadu, v. Riché & Verger 2006, str. 62–66, 68–73 i Riché 1999.
  21. 21,0 21,1 Riché & Verger 2006, str. 69.
  22. 22,0 22,1 Riché & Verger 2006, str. 70.
  23. 23,0 23,1 23,2 Spor između Gerberta i Otrika u vezi s klasifikacijom znanja, do koga je došlo u prisustvu Otona II, poznat je iz podužeg opisa u Richerovoj Istoriji, III, 55‒65; v. Richer od Reimsa (PL).
  24. 24,0 24,1 Riché 1983, str. 387.
  25. Adelman od Liègea & De viris PL.
  26. Frankon od Liègea PL.
  27. Vita Gauzlini abbatis Floriacensis monasterii, ur. Paul Ewald u: Neues Archiv der Gesellschaft für ältere deutsche Geschichtskunde, 3, Hanovre, 1878, str. 351 ; ur. i prev. Robert-Henri Bautier i Gillette Labory, Paris, CNRS éditions, 1969.
  28. Citirano u Riché & Verger 2006, str. 68.
  29. Fulbert od Chartresa PL.
  30. Adelman od Liègea & De eucharistiae sacramento PL.
  31. Dictionnaire des lettres françaises 1964, str. 769.
  32. Jovan od Fécampa PL.
  33. Picavet 1897, str. 49.
  34. Riché 1983, str. 389.
  35. 35,0 35,1 Riché & Verger 2006, str. 71.
  36. O Abonu od Fleuryja, v. članak "Abbon de Fleury" u Dictionnaire des Lettres françaises, str. 1–2; Patrice Cousin, Abbon de Fleury-sur-Loire, un savant, un pasteur, un martyr à la fin du Xe siècle, Paris, 1954; Marco Mostert, The political theology of Abbo of Fleury, Hilversum, Verloren, 1987; Pierre Riché, Abbon de Fleury: Un moine savant et combatif (vers 950-1004), Turnhout, Brepols, 2004.
  37. Aimoin od Fleuryja PL.
  38. Abon od Fleuryja PL, col. 521–534.
  39. Aimoin od Fleuryja PL, III, col. 390.
  40. O Gerbertu, v. Riché 1989; Picavet 1897 ; Autour de Gerbert d'Aurillac, le pape de l'an mil, Olivier Guyotjeannin, Emmanuel Poulle (dir.), École des chartes, Paris, 1996; Gerbert l'Européen, Actes du colloque d'Aurillac (4–7 juin 1996), Nicole Charbonnel, Jean-Éric Iung (dir.), Aurillac, 1997.
  41. Richer od Reimsa, Istorije, III, 47–48 (col. 103), u: Poinsignon 1855
  42. Ova dela Gerbert i dalje koristi u nastavi, v. CITEREFRicher_od_ReimsaPL.
  43. CITEREFRicher_od_ReimsaPL: "Takođe je čitao i izdašno tumačio četiri knjige o vrstama rasuđivanja, dve o kategoričkim silogizmima, tri o hipotetičkim, jednu o definicijama i dve o kategoričkim silogizmima" (Necnon et quatuor de topicis differentiis libros, de sillogismis cathegoricis duos, diffinitionumque librum unum, divisionum aeque unum, utiliter legit et expressit).
  44. Gerbert od Aurillaca PL, 159–168.
  45. 45,0 45,1 CITEREFDictionnaire_du_Moyen_.C3.82ge2002; ta su dela nedavno objavljena: A. van de Vyver, Abbonis Floriacensis opera inedita, I, Bruges, 1966; Franz Schupp, De syllogismis hypotheticis, Leyde/New York/Cologne, 1997.
  46. 46,0 46,1 CITEREFAimoin_od_FleuryjaPL: Denique quosdam dialecticorum nodos syllogismorum enucleatissime enodavit, compotique varias et delectabiles, saecularium in morem tabularum, texuit calculationes. De solis quoque ac lunae seu planetarum cursu, a se editas disputationes scripto posterorum mandavit notitiae.
  47. 47,0 47,1 Riché & Verger 2006, str. 67.
  48. Parias 1981, str. 242–243.
  49. Abon od Fleuryja PL, col. 569–572.
  50. Richer od Reimsa PL, III, 49–50 (col. 103).
  51. Richer od Reimsa PL, III, 52–53 (col. 104–105).
  52. Richer od Reimsa PL, III, 45 (col. 105).
  53. Libellus de numerorum divisione, Gerbert od Aurillaca PL, col. 85–92.
  54. De sphaerae constructione, Gerbert od Aurillaca PL, col. 155–156.
  55. Gerbert od Aurillaca PL, col. 91–152.
  56. Dictionnaire des lettres françaises 1964, str. 515.
  57. Riché 1989.
  58. Dictionnaire du Moyen Âge 2002, s.v. Mathématiques; v. i Hieronymus Georg Zeuthen, Histoire des mathématiques dans l'Antiquité et au Moyen Âge, Paris, Gauthier-Villars, 1902, str. 270 sqq ("Premier réveil des mathématiques en Europe").
  59. Riché 1983, str. 382.
  60. Richer od Reimsa PL, str. III, 58.
  61. Riché 1983, str. 383–384.
  62. Riché 1983, str. 384.
  63. Gerbert od Aurillaca PL, col. 159.
  64. Riché 1983, str. 385.
  65. Riché 1983, str. 385–386.
  66. Riché 1983, str. 386.
  67. Riché 1983, str. 386–388.
  68. Riché 1983, str.388.
  69. Riché 1983, str. 388–389.
  70. Riché 1983, str. 389–390.
  71. Riché 1983, str. 390–391.
  72. Riché 1983, str. 381–382.
  73. Dictionnaire du Moyen Âge 2002, s.v. Cluny.
  74. Chélini 1968, str. 238.
  75. Chélini 1968, str. 240–242.
  76. Chélini 1968, str. 245.
  77. 77,0 77,1 Chélini 1968, str. 246.
  78. Chélini 1968, str. 261–265.
  79. Chélini 1968, str. 265–267.
  80. Louis-Henri Parias 1981, str. 235.
  81. Louis-Henri Parias 1981, str. 244–245.
  82. Riché & Verger 2006, str. 75–76.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Primarna[uredi - уреди | uredi izvor]

Sekundarna[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Bossuat, Robert; Hohlweg, Louis; Raynaud de Lage, Guy; Hasenohr, Geneviève; Zink, Michel (1964). Dictionnaire des lettres françaises. Le Moyen Âge. Fayard. 
  • Gauvard, Claude; de Libera, Alain; Zink, Michel (2002). Dictionnaire du Moyen Âge. Pariz: PUF. 
  • Iogna-Prat, Dominique; Picard, Jean-Charles (1990). Religion et culture autour de l'an mil. Pariz. 
  • Guyotjeannin, Olivier; Poulle, Emmanuel (1996). Autour de Gerbert d'Aurillac, le pape de l'an mil. Pariz: École des chartes. 
  • Chélini, Jean (1968). Histoire religieuse de l'Occident médiéval. Pluriel. 
  • Le Goff, Jacques (1977). La civilisation de l'Occident médiéval. Pariz: Arthaud. 
  • Le Goff, Jacques (1957). Les intellectuels au Moyen Âge. Pariz: Le Seuil. 
  • Picavet, François (1897). Gerbert, un pape philosophe, d'après l'histoire et d'après la légende. Pariz. http://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k92278s. 
  • Riché, Pierre; Verger, Jacques (2006). Des nains sur des épaules de géants. Maîtres et élèves au Moyen Âge. Pariz: Tallandier. 
  • Riché, Pierre (1983). Les Carolingiens. Une famille qui fit l'Europe. Pariz: Hachette. 
  • Riché, Pierre (1973). L'Empire carolingien. Pariz: Hachette. 
  • Riché, Pierre (1989). Gerbert d'Aurillac, pape de l'an mil. Pariz: Fayard. 
  • Riché, Pierre (1999). Écoles et enseignement dans le Haut Moyen Âge (fin du Ve siècle – milieu du XIe siècle). Pariz: Picard. 
  • Louis-Henri Parias, Michel (1981). Histoire générale de l'enseignement et de l'éducation en France. I: Des origines à la Renaissance. Pariz: Nouvelle Librairie de France. 
  • Sot, Michel; Boudet, Jean-Patrice; Guerreau-Jalabert, Anita; Rioux, Jean-Pierre; Sirinelli, Jean-François (1997). Histoire culturelle de la France. I: Le Moyen Âge. Le Seuil. 


Cscr-featured.png Članak Otonska renesansa je odabran u kategoriju izabranih članaka.
Pozivamo vas da unaprijedite i potom predložite neki članak za izabrani.