Prijeđi na sadržaj

Louis XIV od Francuske

Uredi veze
Izvor: Wikipedija
(Preusmjereno sa stranice Luj XIV., kralj Francuske)
Louis XIV.
Francuska Kralj Francuske i Navarre
Vladavina 14. maj 1643. – 1. rujna 1715.
Krunidba 7. jun 1654.
Katedrala u Reimsu, Francuska
Prethodnik Louis XIII
Nasljednik Louis XV
Supruge Maria Thérèsa od Austrije
Françoise d'Aubigné
Djeca Louis Dauphin
Anne-Élisabeth de France
Marie-Anne de France
Marie-Thérèse de France
Philippe-Charles de France
Louis-François de France
Puno ime
Louis-Dieudonné
Dinastija Bourbon
Otac Louis XIII.
Majka Ana od Austrije]
Rođenje 5. septembar 1638.
Saint-Germaine-en-Laye, Francuska
Smrt 1. septembar 1715.
Versailles, Francuska
Pokop Saint-Denis, Francuska

Louis XIV (1638—1715) bio je kralj Francuske iz dinastije Burbona od (1643—1715), sin Louisa XIII i Ane Austrijske. Postao je kralj 14. maja 1643, nekoliko meseci pre petog rođendana. U njegovo ime je vladala kao regent njegova majka Ana Austrijska, koja je glavninu vlasti predala Kardinalu Mazarinu. Nakon smrti predsednika vlade kardinala Mazarena 1661. Louis XIV je preuzeo osobnu kontrolu nad vladom. Vladavina Louisa XIV, poznatog kao Kralj Sunce (fr. Le Roi Soleil) ili Veliki Louis (fr. Louis le Grand) trajala je 72 godine. Bila je to najduža vladavina u evropskoj historiji. Ojačao je moć i uticaj Francuske u Evropi. Francuska je u doba njegove vladavine ratovala u tri velika rata: Francusko-holandski rat, Rat Velike alijanse i Rat za špansko nasleđe. Učestvovala je i u dva manja rata: Devolucioni rat i Rat za reujedinjenja.

Političku i vojna scenu Francuske tokom njegova života činile su takve ličnosti kao Kardinal Mazarin, Nicolas Fouquet, Jean-Baptiste Colbert, Michel Le Tellier, Ministar rata Louvois, Grand Condé, Henri Turenne, Sébastien Vauban, Mašal Villars i Admiral Tourville. Dok je vladao Francuska je postigla ne samo političku i vojnu nadmoć, nego je dominirala i kulturom sa različitim ličnostima kao što su bili Molière, Jean Racine, Jean de La Fontaine, Charles Le Brun, Jean-Baptiste Lully, Hyacinthe Rigaud, André Le Nôtre, Claude Perrault i Jules Hardouin-Mansart. Kulturna dostignuća tih ljudi doprinela su prestižu Francuske, njenog naroda, jezika i kralja.

Louis XIV je uspešno radio na stvaranje centralizovane države, u kojoj se vladalo iz prestolnice. Stvorio je modernu državu od dotada rascepkane feudalne države. Louis XIV je postao primer apsolutističkog vladara. Često mu se pripisuje fraza „Država to sam ja“ (fr. L'État, c'est moi), iako istoričari smatraju da su mu to verovatno prišili politički protivnici, kao stereotipan način potrde njegovog apsolutizma. Sasvim suprotno od toga, Louis XIV je na samrti rekao „Ja umirem, ali država će uvek ostati“. (fr. Je m'en vais, mais l'État demeurera toujours).

Rane godine

[uredi | uredi kod]

Louis XIV je rođen 1638. nakon 23 godine braka njegovih roditelja Louisa XIII i Ane Austrijske. Smatrali su ga božjim darom, pa je zbog toga kršten pod imenom Louis Djedone.[α 1] Dobio je titulu „Prvi sin Francuske”, kao i tradicionalnu titulu dofena. Louisovim venama je tekla krv mnogih evropskih kraljevskih dinastija. Prema Fransoa Blišeu i Hristan Karetijeu, koji su izračunavali pretke Louisa XIV do desetog kolena dobili su da su mu potomci:

  • 28 % Francuzi
  • 26 % Španci
  • 11 % Nemci
  • 10 % Portugalci
  • 8 % Italijani
  • 7 % Slaveni
  • 7 % Englezi.

Njegovi deda i baba po ocu su bili Francuz Anri IV i Italijanka Marie de' Medici. Sa majčine strane deda i baba su bili Habzburzi Filip III od Španije i Margareta od Austrije.

Preci Louisa IV, tri kolena unazad
Louis IV Otac:
Louis XIII 		Deda (po ocu):
Henri IV 		Pradeda:
Antoan od Burbona
Prababa:
Žana od Albera
Baba (po ocu):
Marie de' Medici 		Pradeda:
Francesco I. de' Medici
Prababa:
Majka:
Ana Austrijska
 Deda (po majci):
Filip Treći od Španije
 Pradeda:
Filip Drugi od Španije
Prababa:
Ana Austrijska
Baba (po majci):
Margareta od Austrije
 Pradeda:
Karlo Drugi
Prababa:
Marija Bavarska

Louis XIII i Ana Austrijska dobili su 1640. i drugo dete, Filipa I, vojvodu od Orleana. Louis XIII nije verovao da će njegova žena dobro vladati kada on umre. Zbog toga je odredio regentsko veće, koje će vladati u ime njegova sina dok ne postane punoletan. Na čelo veća je postavio Anu od Austrije, ali postojanje regentskog veća je umanjivalo njenu vlast. Kada je umro Louis XIII 14. maja 1643. Louis XIV je postao kralj. Ana Austrijska je u skupštini poništila testament Louisa XIII, pa je ona postala jedini regent. Ona je glavninu vlasti predala kardinalu Mazarenu. Kardinal Mazaren je bio omražen jer je bio stranog porekla. Bio je Italijan, koji je prihvatio francusko državljanstvo.

Tridesetogodišnji rat je bio završio 1648. Vestfalskim mirom. Vestfalski mir je velikim delom delo kardinala Mazarena. Tim mirom osigurana je nezavisnost Holandije od Španije i nezavisnost nemačkih državica od cara. Švedska je tada bila na vrhuncu moći po uticaju na nemačkoj i evropskoj sceni. Međutim Francuska je najviše dobila Vestfalskim mirom. Francuska je dobila Mec, Tul i Verden. Od Habsburgovaca je dobila Alzas bez Strasbourga. Dobila je i glas u nemačkom Rajhstagu. Male nemačke države su bile spremne da se stave pod francusku zaštitu i izađu iz moćnog habzburškog uticaja. Vestfalski mir je predstavljao poraz za Habsburge, jer je smanjio njihov uticaj u Svetom rimskom carstvu. Raskinuta je ideja da Sveto rimsko carstvo ima najveći duhovni uticaj u hrišćanskom svetu. Od Vestfalskog mira nacionalne države postaju najviši nivo vlasti.

Evropa nakon Vestfalskog mira 1648.

Pri završetku Tridesetogodišnjeg rata izbio je građanski rat Fronda, koji je sprečavao Francusku da potpuno iskoristi sve prednosti Vestfalskog mira. Fronda je najpre tražila da se zaštite tradicionalne feudalne slobode od sve jače centralizacije kraljevske vlasti. S druge strane kardinal Mazaren je nastavio sa politikom centralizacije, koju je započeo njegov prethodnik kardinal Rišelje. Nastojali su povećati moć krune na račun plemstva i parlamenta, koji je tada bio sudska vlast. Mazaren je 1648. nastojao da oporezuje članove parlamenta u kome su uglavnom bili plemići i visoko sveštenstvo. Članovi parlamenta su to odbili i naredili su da se spale i raniji finansijski edikti kardinala Mazarena. Kada se kardinal Mazaren osećao ojačan vestima o pobedi velikog Kondea kod Lensa naredio je da se uhapse pojedini članovi parlamenta. U Parizu je zbog toga izbila pobuna. Rulja ljutih Parižana je prodrla u kraljevski dvorac i zahtevala je da vidi kralja. Odvedeni su u kraljevsku sobu, gde se mladi Louis XIV pretvarao da spava. Kada su to videli otišli su. Ana Austrijska je bila uplašena mogućom opasnošću za kraljevsku porodicu i monarhiju, pa je napustila Pariz sa mladim Louisom i dvorjanima. Ubrzo posle toga potpisan je Vestfalski mir, pa se mogla vratiti francuska vojska pod komandom velikog Kondea. Do januara 1649. Konde je opsedao Pariz i posle potpisanog sporazuma u Rieju privremeno je okončan sukob.

Nakon što je završila prva Fronda započela je druga Fronda 1650. Druga faza Fronde nema mnogo veze sa prvom fazom fronde, koja je bila karakteristična po parlamentarnim zahtevima. Druga fronda ili Fronda plemića trajala je od 1650. do 1653. Započela je tako što je Mazaren uhapsio Velikog Kondea i nekoliko njegovih prijatelja. Konde je do kraja rata bio lojalan, ali kad se rat završio pokazao je neslaganje za politiku, koju je vodio Mazaren. Uhapšeni su bili Veliki Konde, njegov brat Arman Burbon, princ od Kontija. Taj put oružanu pobunu je poveo Anri Tiren, koji je dotad bio lojalan vojskovođa. Odlučio je da spasi svoje prijatelje, brađu od Kondea. U pobuni, koja je usledila učestvovalo je mnogo plemića, uključujući i jednog kardinala. Tiren se borio uz špansku pomoć. Krajem decembra 1650. je bio poražen, pa je tražio i dobio kraljevsku amnestiju. Kondeovi su bili oslobođeni 1651, a pobuna se smirila. Sledilo je nekoliko meseci mira, pa se dvor vratio u Pariz. Rat je ponovo počeo krajem 1651. Tada je Veliki Konde uz pomoć Španaca ratovao protiv kraljevske vojske, koju je predvodio Anri Tiren. Kako se bližilo vreme kraljeve punoletnosti i krunisanja, tako je slabila pobuna Fronde. pristalice Fronde su navodno ratovali u ime pravih interesa maloletnog kralja, a protiv majke regenta i kardinala Mazarena. Mladi kralj je zbog tih vremena pobune bio ispunjen stalnim nepoverenjem u plemstvo.

Kraj rata i lična vlast

[uredi | uredi kod]

Nastavio se rat sa Španijom, koji je trajao do 1659. Francuska je dobila vojnu pomoć od Engleske, kojom je tada vladao Oliver Kromvel. Englesko-francuska vojska je pobedila 1658. u bici na dinama. Posle toga došlo je do mirovnih pregovora i Sporazuma o Pirinejima ili Pirinejskog mira, koji je potpisan 1659. Tim sporazumom je određena granica Španije i Francuske na Pirinejima. Prema tom sporazumu Louis XIV je oprostio Velikom Kondeu učešće u ratu protiv Francuske, a Španija je predala celi Rusijon i brojne provincije i gradove u Španskoj Nizozemskoj. Pirinejski mir označava narušavanje ravnoteže sila u Evropi slabljenjem Španije i usponom Francuske.

Ceremonija venčanja Louisa XIV i Marije Tereze u sen Žan de Lizu

Jedan od članova toga sporazuma je bio da se francuski kralj Louis XIV oženi Marijom Terezom, kćerkom Felipe IV od Španije. Po članu toga sporazuma Španija je trebala platiti ogroman miraz od 500.000 zlatnih ekua u tri rate. Oženili su se 9. juna 1660. u crkvi u Sen žan de Lizu na granici Španije i Francuske. Prema sporazumu o venčanju jedan od uslova sporazuma je da će Marija Tereza od Španije biti zadovoljna mirazom i da neće tražiti nikakva druga prava. To je značilo da kada Španija plati miraz da Marija Tereza i njeni naslednici neće polagati prava na teritorije španske monarhije. Pošto je Španija u to vreme bila u bankrotu i nikad nije u potpunosti isplatila miraz nije vredilo odricanje prava Marije Tereze na španske teritorije. Francuska kruna zbog toga je smatrala da može polagati pravo na španske teritorije, jer miraz nije isplaćen.

Francuska blagajna je posle dugoga rata bila potpuno prazna. Nakon smrti predsednika vlade kardinala Mazarena 1661. Louis XIV je preuzeo osobnu kontrolu nad vladom. Nicolas Fouquet je u doba Luja postao superindendant finansija. Pošto je nastojao da se domogne moći kakvu su nekad imali Kardinal Richelieu ili kardinal Mazarin Lois ga je smenio 1665. Postavio je Jean-Baptiste Colberta kao opšteg kontrolora finansija u Francuskoj.

Početak Louiseve samostalne vladavine karakterizovan je serijom administrativnih i fiskalnih reformi. Colbert je uspeo da smanji državni dug efikasnijim oporezivanjem. Glavni načini oporezivanja su bili carine, porezi na sol i porezi na zemlju. Colbert je povećao efikasnost sakupljanja poreza. Još uvek je plemstvo i sveštenstvo bilo izuzeto od oporezivanja. Postojao je i niz planova da se Francuska ojača trgovinom i industrijom. Njegova administracija je položila temelje novim industrijama i ohrabrila je proizvodnju i pronalazače. U Lionu se razvila proizvodnja svile, a potakao je i proizvodnju goblena. Dovodio je profesionalne proizvođače i umetnike iz cele Evrope. Doveo je proizvođače stakla iz Milana, radnike za železo iz Švedske ili graditelje brodova iz Holandije. Na taj način smanjivao je ovisnost Francuske o stranoj uvoznoj robi, a povećavao je francuski izvoz, odnosno smanjivao je odliv zlata i srebra iz Francuske. Colber je učinio poboljšanja u mornarici da bi povećao francuski pomorski prestiž i da bi dobio kontrolu na morima u uslovima rata ili mira. Osim toga poboljšao je i trgovačku mornaricu da bi smanjio holandsku kontrolu nad francuskom trgovinom. Iskopani su ili poboljšani brojni kanali po Francuskoj, tako da su se smanjili troškovi transporta roba u kraljevini. Van Francuske Kolber je podržavao i ohrabrivao razvoj kolonija u Americi, Africi i Aziji ne samo da bi napravio tržište za francuski izvoz, nego i da bi obezbedio sirovine za francusku industriju. Poznat je kao jedan od osnivača ekonomske politike pozante kao merkantilizam. Kolberova politika je povećala prihod francuske države.

Louis XIV od Francuske

Kolber, njegova porodica i saveznici su vodili računa o ekonomiji i trgovini. Druga frakcija na dvoru na čijem čelu su bili Mišel Letelije i njegov sin markiz od Luvoaza su vodili računa o vojnim pitanjima. Louis XIV je stvorio dvije frakcije da bi se jedan borila protiv druge. Jedna frakcija je nadzirala drugu, a nijedna nije mogla dobiti dovoljno moči da destabilizira vlast Louisa XIV. Letelije i Luvoaz su imali značajnu ulogu u vladi da suzbijaju duh nezavisnosti plemstva na dvoru i u vojsci. Prošli su bili dani kada su generali bez obzira na širu političku i diplomatsku sliku produžavali rat na granicama, odbijali naređenja, koja su dolazila iz prestonice, svađali se međusobno za položaj i status. Prošla su bila i vremena kada je samo stara aristokratija mogla dobiti položaj i čin u vojsci. Luvoaz je nastojao da modernizuje vojsku i organizovao ju je u novu, profesionalnu, disciplinovanu i dobro treniranu silu. Posvetio se da vojsci obezbedi blagostanje i moral. Kao i Kolber i Luvoaz je bio izuzetno marljiv. Luvoaz je bio jedan od najvećih ministara obrane što ih je Francuska ikad imala.

Louis XIV je vršio stalne reforme zakona. Veliki zakonik i za građansko pravo i krivični zakonik formulisan je kao Louisov zakon (fr. Code Luis, ordonnances sur la réformation de la justice civile et criminelle). Taj zakonik je igrao veliku ulogu u francuskoj pravnoj istoriji i predstavljao je bazu za kasniji Napoleonov zakonik (fr. Code Napoléon), koji je bio baza za moderne francuske zakone. Louis je nastojao da obezbedi u Francuskoj jedinstven zakonodavni sistem. Dotad su postojala u Francuskoj dva zakonodavna sistema. Na jugu je bio rimski zakon, a na severu običajni zakonik. Zakon za šume je nastojao kontrolisati i nadgledati šumarstvo u Francuskoj i zaštiti šume od uništenja. Crni zakonik je uveo kazne za robovlasništvo.

Kralj je trošio mnogo novca na raskoš, posebno na kraljevski dvorac i darežljiv je bio prema svima, koji su za njega radili. Francusku akademiju je stavio pod svoj patronat i postao njen zaštitnik. Bio je sponzor umetnosti, književnosti i osoba značajnih za kulturu, kao što su Molijer, Šarl Lebrin i Žan Batist Lili. Za vreme njegove vlasti i pod njegovim sponzorstvom cvetala je klasična francuska književnost, sa takvim piscima, kao što je bio Molijer, Žan Rasin ili Žan de Lafonten, najčuveniji francuski pisac basni. Od slikara bio je sponzor Šarla Lebrena, Pjera Minjara, Andre Lenotra, Jasent Rigoa. U muzici podržavao je muzičare i kompozitore poput Jean-Baptiste Lullya, Žaka Šampjona de Šambonijera i Fransoa Kuprena. Jean-Baptiste Lully je osnovao francusku operu. Louis XIV je dao da se izgradi vojni kompleks poznat pod nazivom Dom invalida (fr. Hôtel Les Invalides) da bi obezbedio mesto za vojnike i oficire koji su verno služili u francuskoj vojsci, ali zbog povrede ili starosti postali nemoćni. Dom invalida je često uvodio nove načine lečenja i postavljao je standarde za primitivne bolnice toga vremena. Gradnju Doma invalida Louis XIV je pored gradnje Versajske palate smatrao jednim od najvećih dostignuća svoje vlasti. Versajski dvorac je bila najveća i najekstravagantnija građevina u Evropi, koja je jako mnogo koštala Francusku i kralja. Popravio je i palatu Louvre, kao i mnoge druge kraljevske rezidencije. Kada je planirao da gradi dodatke palati Luvr unajmio je Giovannia Berninija kao arhitektu. Odustao je ipak od tih dodataka, jer se moralo rušiti dosta postojeće strukture. Umesto njega odabrao je francuskog arhitektu Claude Perraulta, po kome se naziva Perraultovo krilo Luvra.

Rat u Holandiji

[uredi | uredi kod]

Kada mu je 1665. umro tast i ujak Felipe IV od Španjolske kralj Španije je postao Felipeov sin po drugoj supruzi Karlos II od Španije. Louis XIV je tada zahtevao da dobije Brabant, teritoriju u Španskoj Nizozemskoj. Pozivao se na to što Španija nije ispoštovala Pirinejski mir iz 1659. po kome je Louisovoj ženi Mariji Terezi trebao biti isplaćen ogroman miraz da bi se ona odrekla prava nasledstva teritorija španske krune. Pošto Španija to nije ispoštovala polagao je prva na Brabant. Marija Tereza je bila ćerka iz prvoga Filipovoga braka, a Karlos II od Španije sin iz drugoga Filipova braka. Luj se pozivao i na običaje Brabanta po kome deca iz prvoga braka imaju prvenstvo. Iz toga spora je proizašao Devolucioni rat (1667—1668) između Francuske i Španije, u kome je Louis lično učestvovao.

Louis je nastojao da iskoristi unutrašnje probleme Holandije u kojoj je trajao sukob dve frakcije. Jednu je predvodio Johan de Vit, koji je tada vladao Holandijom, Drugu je predvodio Vilijam III Oranski, koji je nastojao ponovo da vrati kuću Oranž na vlast. U isto vreme Holandija je bila u ratu sa Engleskom u Drugom anglo-holandskom ratu. Louis je sve to iskoristio i veoma lako je zauzeo Flandriju i Franš-Konte. Holandija je bila šokirana francuskim uspesima, pa se pomirila sa Engleskom. Stvorila je 1668. Trojnu alijansu Holandije, Engleske i Švedske. Louis je u januaru 1668. stupio u tajne pregovore sa austrijskim carem, sa kojim je dogovorio da ako umre Karlos II od Španije da Francuska i austrijski car podele teritorije španske krune. Zbog toga tajnoga dogovora, a i zbog mogućnosti širenja rata sa Trojnom alijansom Louis je lako pristao na mir. Francuska je zadržala deo Flandrije sa Lilom, ali je vratila Franš-Konte Španiji.

Louis XIV

Trojna alijansa nije bila duga veka. Karlos II od Španije je 1670. potpisao tajni dogovor iz Dovera i ušao je u savez sa Francuskom. Francuska je 1672. proglasila rat Holandiji. Francusko-holandski rat bio je u početku rat Francuske, Engleske, Kelna i Minstera protiv Holandije. Francuzi su brzo okupirali većinu Holandije. U Holandiji je došlo do državnog udara i na vlast je došo Vilijam III Oranski umesto Johana de Vita. Holanđani su velikim poplavama zaustavili prodor Francuza, a holandska flota je pobedila englesko-francusku flotu. Vilijam III Oranski je sklopio mirovni sporazum 1674. sa Engleskom. Po tom sporazumu Vilijam se ženi sa Meri II. U rat je ušla i Španija, pa se francuska vojska morala vratiti na položaje povoljnije za obranu. Rat se dalje nastavio blistavim francuskim pobedama. Francuska je 1674. zauzela Franš-Konte, a Veliki Konde je pobedio kombinovanu vojsku Austrijanaca, Holanđana i Španaca pod komandom Vilijama III Oranskog. Tokom zime 1674-75. Andre Tiren je sa brojčano slabijim snagama naneo težak poraz carskoj vojsci i isterao ih iz Alzasa. Kroz seriju marševa, kontranapda pri kraju rata Louis XIV je predvodio vojsku i opsedao je i zauzeo Gent. Ta akcija je obeshrabrila Engleze da se uključe u rat, a omogućula je Francuzima da prisile protivnike da sednu za pregovarački sto. Sklopljen je 1678. Najmegenski mir. Louis XIV je vratio sve zauzete holandske teritorije, ali dobio je gradove i nešto teritorija u Španskoj Nizozemskoj i zadržao je Franš-Konte. Pošto je Louis sa pozicije mnogo nadmoćnijeg mogao tražiti mnogo više, a nije tražio njegove akcije su smatrane kao primer vrline umerenosti u pobedi.

Prijem Velikoga Kondea u Versaju], rad Žana Leona Žeroma (1878).

Najmegenski mir je povećao francuski uticaj u Evropi, ali nije zadovoljio Louisa XIV. Kralj je otpustio svog ministra spoljnjih poslova, jer je smatrao da je je ovaj previše popustio saveznicima i bio preveliki pacifista. Louis je i dalje držao veliku stajaću vojsku, ali je promenio način teritorijalnog širenja. Polaganje prava na teritorije više nije bilo čista vojna akcija, nego je Louis započeo pravne akcije. Pošto su tadašnji sporazumi bili dosta neodređeni po svojoj prirodi polagao je pravo ne samo na teritorije, koje je inače dobio u ranijim mirovnim sporazumima. Počeo je da tvrdi da sve te teritorije zajedno sa zavisnim teritorijama pripadaju Francuskoj. Francuska je dobila teritorije kako piše u mirovnim sporazumima, ali nisu joj predane sve zavisne teritorije. Zbog toga je osnovao specijalni sud, sud o reujedinjenjima, koji je trebao presuditi da li teritorije pripadaju Francuskoj. Sud je uvek presuđivao da teritorija pripada Francuskoj, pa bi tu teritoriju odmah zauzimala francuska vojska. Aneksija tih teritorija je zamišljena da bi Francuska dobila lako branjivu granicu, što je bila opsesija Vobana. Louis je tražio način da dobije gradove poput Luksemburga zbog strateške pozicije, koja je bila pogodna i za napad i za obranu kraj granice. Posebno ga je zanimao i Kasal, jer je dobijao pristup reci Po u severnoj Italiji. Osim toga želja mu je bila i da dobije Strasbourg, jednu veoma značajan strateški grad, preko koga su u prethodnim ratovima razne carske vojske prelazile Rajnu i napadale Francusku. Strasbourg je bio deo Alzasa, ali nije bio predan Francuskoj, kada je ostali deo Alzasa Vestfalskim mirom postao francuski. Ipak po Louisevim novim pravilima i poluzakonskim razlozima Francuska je 1681. zauzela Strasbourg. Zauzela je i Luksemburg i Kasale, a te teritorije su predane Francuskoj na dvadeset godina Sporazumom iz Ratisbona.

Na vrhuncu moći 1680ih

[uredi | uredi kod]
Louis XIV

Do 1680ih Louis XIV je jako ojačao francuski uticaj i moć u Evropi i svetu. Louisov najpoznatiji ministar financija Žan Batist Kolber je bio izuzetno značajan za ojačavanje francuskih finansija. Pod njegovom upravom kraljevski prihodi su postali tri puta veći. Vladari u Evropi počeli su da oponašaju Louisa XIV i njegov dvor u svemu, u umetnosti, hrani i političkom sistemu. Van Evrope francuske kolonije su se umnožavale u Americi, Aziji i Africi, a diplomatski odnosi su se uspostavljali i sa tako dalekim zemljama, kao što su Sijam, Indija i Persija. Istraživač Rober de Lasal je 1682. sliv Misisipija nazvao Luizijana u čast kralja Louisa XIV. Današnja država SAD Luizijana je samo deo teritorija te francuske Luizijane.

U Francuskoj je Louis uspostavio i ojačao uticaj kralja na račun crkve i plemstva. Nastojao je i da sprovede galikanizam, doktrinu koja ograničava uticaj pape u Francuskoj. Sazvao je 1681. jednu skupštinu sveštenstva, koja se raspustila tek 1682. kad su pristali na kraljeve zahteve i usvojili deklaraciju, kojom je smanjen uticaj pape u Francuskoj, a povećana moć kralja. Papa po tome nije mogao slati svoje legate u Francusku bez kraljeva odobrenja. Biskupi nisu mogli napuštati Francusku bez kraljeva odobrenja. Nisu smeli da ekskomuniciraju nijednoga službenika vlade zbog dela, koja je počinio vršeći dužnost. Nisu smeli da se žale papi bez kraljeva odobrenja. Kralj je odobravao crkvene zakone, a svi papini propisi smatrali su se nevažećim, ako ih kralj ne odobri.

Statua Louisa XIV ispred Versajskog dvorca

Louis je postigao veliku kontrolu nad drugim staležom, tj. plemstvom. Mnogo višeg plemstva je privukao u svoj krug u versajsku palatu. Zahtevao je od njih da većinu godine provode u Versaju pod njegovim nadzorom, umesto da u svojim bazama spremaju zavere i pobune. Bio je to za visoko plemstvo jedini način da da dobiju privilegije ili penzije, koje odgovaraju njihovom položaju. Svoje stalne posetioce je zabavljao ekstravagantnim zabavama i na druge načine, koji su bili značajan faktor da Louis kontroliše dotad nepokorno plemstvo. Osim toga kralj je nastavio rad kardinala Rišeljea i kardinala Mazarena. Na osnovu iskustava iz Fronde verovao je da će njegova mođ nadvladati samo ako visoke funkcije da običnima ljudima bez plemstva ili bar relativno novijoj aristokratiji. Verovao je da je lako zaustaviti službenika, koji je bez plemstva. Jednostavno ga otpusti. Ako otpusti državnog službenika sa visokim plemstvom dolaze do izražaja velike veze koje ima takav plemić sa drugim plemstvom. Zbog svega toga Louis je prisilio staru aristokratiju da mu ceremonijalno služe kao dvorjani, a on je za ministre i regionalne upravnike postavio uglavnom ljude bez plemstva ili novije plemstvo. Dok su bili na dvoru moć visokog plemstva je slabila. Slabljenje njihove moći se najbolje vidi izostankom pobuna poput Fronde.

Pobeda krune nad plemstvom, koju je konačno postigao Louis XIV osigurala je da Francuska nema velikih građanskih ratova nakon Fronde sve do Francuske revolucije. Džon Lin je izračunavao koliko je godina u kojoj epohi Francuska imala građanskih ratova. Od 1560 do 1660. Francuska je imala 50 godina građanskih ratova. Od 1661 do 1715. bilo je 6 godina građanskih ratova. Od 1715. do Francuske revolucije nije bilo građanskih ratova.

Versajski dvorac je najpre bio lovačka kuća van Pariza, koju je sagradio Louisov otac. Louis je to pretvorio u spektakularan kraljevski dvorac u seriji od četiri velike kampanje gradnje. Pri kraju treće graditeljske kampanje dvorac je dobio većinu svoga današnjeg izgleda. Kraljevsku kapelu je sagradio u poslednjoj dekadi svoje vladavine. Službeno se preselio sa kraljevskim dvorom 6. maja 1682. Louis je imao nekoliko razloga da stvori takav simbol ekstravagancije i državne veličanstvenosti i da premesti sediše kralja. Postojale su tvrdnje da je to učinio, jer je mrzio Pariz, ali slabost tih tvrdnji se ogleda u tome da je izgradio veliki broj veličanstvenih spomenika u Parizu i da je razvijao i popravljao Pariz. Versaj je služio kao sjajno i strahopoštovanja vredno mesto za državne poslove i za prijem stranih državnika i tu se pažnja nije skretala na grad i ljude, nego na samog kralja. Dvorski život je bio okrenut veličanstvenosti. Dvorjani su živeli u preteranom luksuzu, bili su obučeni sa odgovarajućom veličanstvenošću i stalno su prisustvovali balovima, večerama, predstavama i proslavama. Mnogi plemići su umesto da stvaraju nevolje u svojim bazama tražili čast da ručaju za kraljevskim stolom ili za privilegiju da nose sveću kada kralj ide u svoju sobu na spavanje.

Dužd od Đenove u Versaju 15. maja 1685., slika Kloda Gija Halea, Versajski dvorac

Do 1685. Louis XIV je bio na vrhuncu moći. Jedan od glavnih protivnika Francuske bilo je Sveto rimsko carstvo, koje je od 1683. bilo u ratu sa Otomanskim carstvom (1683—1699). Turci su 1683. opsedali Beč. Beč je spasio Jan III Sobjeski, koji je predvodio poljske, nemačke i austrijske snage u pobedio je Turke 1683. U međuvremenu Louis XIV je Sporazumom iz Ratibona dobio kontrolu nad novim teritorijama, uključujući Luksemburg i Strasbourg. Nakon obrane Beča Sveto rimsko carstvo više nije bilo u tako velikoj opasnosti, ali car nije ni pokušao da povrati teritorije, koje je anektirao Louis XIV. Genova je pomagala Španiju i davala im brodove. Francuzi su zbog toga kaznili Genovu granatiranjem Đenove sa mora. Nakon toga dužd Đenove je 1685. sklopio mir sa Francuskom.

Maria Thérèsa, supruga Louisa XIV umrla je 1683. Iako se kaže da je obavljao bračne dužnost svake večeri nije joj bio veran dugo nakon venčanja. Imao je više ljubavnica: Lujza de Lavlijer, Madame de Montespan i Anželik de Fontanje. Imao je više nezakonite dece, koji su se kasnije ženili sa ličnostima visokog pedigrea, čak i unutar grana same kraljevske porodice. Mnogi naslednici nelegitimnih kraljevskih grana će polagati prava na visoke položaje tokom sledećeg veka. Louis je bio mnogo verniji svojoj drugoj supruzi markizi de Mentnon. Brak Louisa i markize Mentnon sklopljen je tajno 1685. To je primer morganatskog braka. Madam Mentnon ranije je bila protestantkinja i prešla je na katoličanstvo. Ranije se verovalo da je bila zaslužna za progon protestanata i da je nagovorila kralja da povuče Nantski edikt iz 1598, koji je garantovao verske slobode za hugenote.

Madam Mentnon, druga supruga Louisa XIV

Sada nije sigurno da je ona zaslužna za te događaje. Sam Louis je podržavao takav plan. Verovao je kao i ostatak Evrope da se nacionalno jedinstvo treba postići preko religioznog jedinstva nacije. To je bilo sadržano u principu "čija je zemlja, onoga je i vera" (lat. cuius regio eius religio), čime je bila definisana verska politika u Evropi nakon Augzburškog mira 1555. Louis je započeo kažnjavanje hugenota smeštanjem vojnika po njihovim kućama. Bila je to kazna iako teoretski u okvirima njegovih feudalnih prava. Louis je nastavio sa svojim pokušajem da u Francuskoj postoji samo jedna vera. Najpre je izdao edikt u martu 1685. Tim ediktom su proterani Jevreji iz francuskih kolonija. Zabranjena je javna služba svih vera sem katoličke. Izdao je oktobra 1685. Edikt iz Fontainebleaua, kojim je poništio Nantski edikt . Svi protestantski sveštenici moraju preći na katoličanstvo, ili napustiti Francusku. Louis je naredio rušenje hugenotski crkvi i zatvaranje protestantskih škola. Svu decu protestantskih brakova moraju krstiti katolički sveštenici. Zabranjena je javna održavanje protestantskih obreda. Ne zabranjuje se sama vera, ali se zabranjuje svaka javna služba te vere. Veliki broj hugenota je napustio Francusku. Oko 200.000 hugenota je napustilo Francusku. Edikt je bio ekonomski jako štetan za Francusku, jer je zemlju napustio veliki broj veštih zanatlija. Taj edikt je javnost oduševljeno dočekala, a jedan od Louisovih generala Voban je osudio te mere.

Augsburški savez i Rat Velike alijanse

[uredi | uredi kod]

Poništenje, tj. opoziv Nantskog edikta imao je šire političke i diplomatske posledice. Taj potez je izazvao antifrancusko raspoloženje u protestantskim zemljama. Tokom 1686. katolički i protestantski vladari formirali su Augzburški savez kao obrambeni savez da bi se obranila granica u Porajnju. U toj koaliciji bio je i car Svetog rimskog carstva i nekoliko nemačkih država, od kojih su najznačajnije bile Palatinat, Bavarska i Brandenburg. Savezu su se pridružili Holandija, Španija i Švedska.

Louis XIV prilikom opsade Namura

Louis XIV je 1688. postavio ultimatum nemačkim vladarima da ratifikuju Sporazum iz Ratisbona i da potvrde i priznaju francusko posedovanje anektiranih teritorija. Osim toga zahtevao je i da priznaju palatinsko nasleđe palatinske kneginje Elizabete Šarlote, koja se udala za mlađeg brata Louisa XIV. Kada je 1685. umro Elizabetin brat, palatinski knez izbornik nije Elizabeta dobila krunu, nego mlađi ogranak porodice. Kada je istekao ultimatum Francuska je izvršila invaziju. Cilj invazije je bio da se primeni pritisak da Palatinat napusti Augzburški savez i da se tako oslabi.

Akcija Louisa XIV ujedinila je nemačke kneževe izbornike i cara. Louis XIV je očekivao da će Engleska pod katoličkim kraljem Džejmsom II ostati neutralna. Međutim James II je svrgnut 1688, a Vilijam III Oranski i Mery II su nakon Slavne revolucije postali kraljevi Engleske. Vilijam III Oranski je od ranije bio beliki neprijatelj Louisa XIV, pa je uvukao Englesku u Aigzburški savez i od tada je taj savez poznat po imenu Velika alijansa.

Rat Velike alijanse (1688—1697) odvijao se povoljno po Francusku. Vojska Svetog rimskog carstva nije se pokazala dovoljno efiksana, ker se većina vojske borila na drugom frontu protiv Otomanskog carstva. Zbog toga je Francuska mogla da ređa pobede u Flandriji u dolini Rajne i u Italiji i Španiji na jugu. Francuska je pobeđivala i na morima i u kolonijama. Louis XIV je pomagao Jamesu II u njegovom položaju da ponovo preuzme englesku krunu. Međutim Džejms II se nije pokazao dovoljno uspešan. Izgubio je i poslednje irsko uporište godinu dana nakon poraza u bici na Bojnu 1690. Nakon pobede u Irskoj Vilijam III Oranski je mogao da se spremi za rat na kontinentu protiv Francuske. Ipak iako je Velika alijansa obuhvatala mnogo država u savezu i ratu protiv Francuske francuska vojska je pobeđivala. Pod zapovedništvom vojvode od Luksemburga francuska vojska je u Flandriji smlatila savezničke vojske u bici kod Flera 1690. Savezničke snage su teško poražene i u bici kod Stinkirka 1692. i u bici kod Landena 1693. Pod komandom samoga kralja Louisa XIV francuska vojska je tauzela Mons 1691 i dotad neosvojivu tvrđavu Namur 1692. Nakon pobede kod Landena vojvoda od Luksemburga je zauzeo Šarlroa 1693. i na taj način Francuska je dobila jaku prednju liniju obrane.

U bici kod Marsalje i bici kod Stafarda Francuska je pobedila savezničke snage Viktora Amadeusa, vojvode od Savoja. Francuska vojska je pregazila Savoj, tako da je vojvodi od Savoja ostala samo mala teritorija oko Torina. Uz Pirineje bitka kod Tera omogućila je Francuzima da prodru u Kataloniju. Francuzi su pobedili u pomorskoj Bitci kod Beachy Head (1690). Međutim englesko-holandska flota je ostvarila veliku pobedu u bici kod Barflera i La Huga 1692. Englezi su ostvarili nadmoć, ali nisu mogli potpuno da pobede francusku mornaricu. Rat se nastavljao još nekoliko godina sve do velikog preokreta, kada je vojvoda od Savoja potpisao 1696. separatni mir sa Francuskom. Zajednički sa Francuzima se udružio u pokušaju zauzimanja Milanskog vojvodstva. Separatni mir sa Savojem omogućio je francuskoj vojsci da pošalje pojačanja na druge frontove. Tako je 1697. francuska vojska zauzela Barcelonu.

Maršal Luksemburg

Rat Velike alijanse okončao se sporazumom u Risviku 1697. Louis je predao Luksemburg i druge teritorije, koje je reujedinjenjima zauzeo nakon rata sa Holandijom 1679. Međutim zadržao je Strasbourg, osiguravajući Rajnu kao grabicu Francuske i Svetog rimskog carstva. Louis je dobio Haiti, a vraćeni su mu Pondišeri i Arkadija. Francuski kralj je morao da prizna Wiliama III od Engleske za kralja Engleske, Škotske i Irske. Obavezao se da više neće pomagati Džejmsa II. U isto vreme za finansijsku kompenzaciju odrekao se intervenciije za elektora Kelna i polaganje prava na palatinsko nasleđe. Osigurao je raspad Velike alijanse manipulišući njihovim međusobnim sumnjičenjima i rivalitetima. Podelio je svoje neprijatelje tako da nijedna država nije bila dovoljno jaka da se bori protiv Francuske. Španija je dobila natrag Kataloniju i neke teritorije, koje je ranije bila izgubila u Španskoj Nizozemskoj. Louis je vratio i Lorenu vojvodi od Lorene, ali po tom sporazumu francuska vojska je imala prava da uvek prođe kroz Lorenu. Holanđanima je dozvoljeno da postavljaju svoje garnizone u tvrđave Španske Holandije, da bi se obranili od francuske agresije.

Ta velikodušnost Louisa XIV kao pobednika u ratu smatrana je ustupkom Louisa XIV Španiji da bi potakao profrancuske osećaje, koji bi mogli navesti Karlosa II da za svoga naslednika izabere Filipa od Anžuja, Louisova unuka. Francuska je bila jako uticajna u Evropi u to vreme da je Louis ponudio svoga rođaka Fransoa Louisa Bourbona da bude izabran ua poljskog kralja. Poljski sejm ga je proglasio za kralja. Međutim Fransoa Louis Burbon je kasnio u Poljsku da polaže pravo na poljsku krunu, pa je to omogućilo da se okruni njegov rival Avgust II Silni.

Rat za špansko nasleđe

[uredi | uredi kod]

Nakon okončanja Rata Velike alijanse Evropom je dominiralo pitanje nasleđa španske krune. Španski kralj Karlos II od Španije nije mogao da ima dece. Karlos II od Španije je vladao ne samo Španijom, nego i Napuljem, Sicilijom, Milanskim vojkvodstvom, Španskom Nizozemskom i velikim kolonijalnim carstvom, ukupno oko 22 različite zemlje.

Pravo na špansko nasleđe polagali su Francuska i Austrija. Francuski kandidat je bio Filip, vojvoda od Anžua, kasniji španski kralj Filip V od Španije. Vojvoda od Anžua je bio unuk Luja XIV i Marije Tereze. Marija Tereza je bila sestra Karlosa II od Španije. Jedina prepreka francuskom kandidatu je bilo svojedobno odricanje od španskog nasleđa. Međutim odricanje Marije Tereze pravno je bilo ništavno, jer Španija nije isplatila njen miraz. S druge strane, nadvojvoda Karlo, koji je kasnije postao Karlo VI, car Svetog rimskog carstva je bio sin Leopolda I Habzburškog i unuk Marije Ane od Španije, koja je bila najmlađa ćerka Filipa III od Španije.

Mnoge evropske sile su se bojale da ako se Francuska ili Austrija domognu španskog nasleđa da će to bitno narušiti ravnotežu snaga u Evropi. Holandija i Engleska su se zalagale za trećeg kandidata, bavarskog kneza izbornika Jozefa Ferdinanda od Bavarske, koji je bio unuk Leopolda I i njegove prve žene Margarete Tereze od Španije. Margareta Tereza je bila mlađa ćerka Filipa IV od Španije i sestra Karlosa II od Španije i Marije Tereze. Po prvom sporazumu o podeli pao je dogovor da bavarski vojvoda nasledi Španiju, a da se teritorije u Italiji i Španska Nizozemska podele između Francuske i Austrije. Španija nije bila konsultovana prilikom toga dogovora o podeli i odupirala se rasparčavanju carstva. Španski dvor je inzistirao na očuvanju celovitosti španskog carstva. Kada je Karlos II od Španije saznao za dogovor o podeli 1698. on je odredio Jozefa Ferdinanda od Bavarske za naslednika celog španskog carstva.

Filip V od Španije

Međutim pitanje nasledstva se ponovo otvorilo, jer je 1699. Jozef Ferdinanda od Bavarske umro od velikih boginja. Interes španskog dvora da se održi špansko carstvo u celini mogao se ostvariti samo ako se celo carstvo preda Burbonima ili Habsburgovcima. Pod pritiskom svoje nemačke supruge Karlos II se odlučio za nadvojvodu Karla. Louis XIV i Vilijam III od Engleske su ne konsultujući Španiju zbog toga potpisali drugi sporazum o podeli, koji bi omogućio da nadvojvoda Karlo preuzme Španiju, Špansku Holandiju i španske kolonije. Louisev stariji sin dofen bi nasledio teritorije u Italiji. Pri tome bi Francuska uzela Lorenu, a vojvodi od Lorene dala Milansko vojvodstvo. Karlos II je 1700. pred svoju smrt tražio način da spreči ujedinjenje Španije sa bilo Francuskom bilo Svetim rimskim carstvom. Smatrao je da je Francuska sposobnija da održi špansko carstvo na okupu. Celo špansko carstvo je po Karlosovoj volji trebalo biti predano Louisovom unuku, odnosno dofenovom mlađem sinu Filipu, vojvodi od Anžua. U slučaju odbijanja ili nemogućnosti da stupi na presto sledeći na redu bi bio treći dofenov sin Šarl, vojvoda od Berija. Ako i on odbije tada se kruna nudi nadvojvodi Karlu, a posle toga kući Savoj.

Louis se suočavao sa teškim izborom. Ili da pristane na podelu i na mir u Evropi ili da prihvati špansko nasleđe, ali da okrene sve u Evropi protiv Francuske. Louis je najpre uveravao Wiliama III da će se držati prethodnoga dogovora o podeli. Kasnije je Kolber od Torcija uveravao da čak ako Francuska odustane od španskog nasleđa i prihvati podelu da i tada sledi rat sa Austrijom. U slučaju sprovođenja podele Wiliam III neće pomagati Francusku u ratu, koji usledi, jer je Vilijam rekao da je taj dogovor o podeli radio da bi izbegao rat. Pošto je zaključio da je neminovan rat Louis se odlučio za prihvati celo špansko nasleđe. Kada je Karlos II od Španije umro 1. novembra 1700. Filip od Anžua postao je kralj Španije kao Filip V od Španije.

Louis XIV

Louisovi protivnici su nerado priznali Filipa V od Španije, a sam Louis XIV je povukao nekoliko nepromišljenih poteza. Louis je dobio od Španije asijento, tj dozvolu da prodaje robove španskim kolonijama. Taj potez je mogao imati teške posledice za britansku trgovinu robovima. Osim toga nakon smrti Džejmsa II Louis je prestao da priznaje Vilijama III kraljem Engleske. Osim toga poslao je vojsku u Špansku Nizozemsku da osigura lojalnost Španske Nizozemske Filipu V. Holandska vojska je morala napustiti španske tvrđave, gde je bila po prethodnom mirovnom sporazumu kao zaštita od moguće francuske agresije. Svi ti Louisevi postupci izazvali su Englesku i Holandiju. Zbog svega toga stvorena je Druga Velika alijansa, u kojoj su bili Velika Britanija, Ujedinjene provincije, car i mnoge male državice unutar Svetog rimskog carstva. Francuska diplomatija je uspela osigurati saveznike Bavarsku, Portugal i Savoju.

Usledio je Rat za špansko nasleđe. Rat je započeo carskom agresijom u Italiji i pre službene objave rata. Francuska je imala uspeha na početku rata tako da su zamalo zauzeli Beč. Međutim rat je preokrenula pobeda vojvoda vojvode od Marlboroa i Eugena Savojskog u bici kod Blenhajma 13. avgusta 1704. Usledili su i drugi francuski porazi kao u bici kod Ramijea, bici kod Torina i bici kod Udnara. Razbijen je mit o francuskoj nepobedivosti. Vojni porazi, gladi i rastući dug naterali su Francusku u defanzivnu poziciju. Bavarska, koja je bila francuski saveznik je izašla iz rata i bila je delomično podeljena između Palatinata i Austrije. Maksimilijan II Emanuel je bio prisiljen da beži iz Bavarske. Portugal i Savoja su isto tako prebegli na protivničku stranu. Rat je postao preskup za Louisa XIV. Posle poraza kod Ramijea i Udnara francusko-španska vojska je isterana iz Španske Nizozemske. Posle Bitke kod Torina francuska vojska se povukla i iz Italije. Do 1709. Francuska je bila jako oslabljena i Louis XIV je bio spreman da moli za mir pod svaku cenu, čak i da vrati sve teritorije zauzete nakon Vestfalskog mira. Saveznici su Francuskoj ponudili neprihvatljive uslove: da ako Filip ne napusti Španiju za dva meseca francuska vojska pomogne njegovo izbacivanje. Francuski kralj nije mogao da prihvati ovakve uslove: „Ako moram da se i dalje borim biće to sa mojim neprijateljima a ne protiv moje dece.“[1]

Postalo je jasno da Francuska ne može zadržati celo špansko nasleđe, ali postalo je i jasno da protivnici ne mogu da zbace Filipa V od Španije. To je postalo jasno nakon francusko-španskih pobeda u bici kod Almanse 1707, bici kod Vilavisiose 1710. i bitke kod Brivega 1710. Saveznici su na taj način isterani iz središnjih španskih provincija. Bitka kod Malplaka 1709. pokazala je da nije lako pobediti Francuze. Iako su saveznici dobili tu bitku, bila je prevelika cena pobede. Izgubili su 25.000 vojnika ili duplo više od Francuza, koje je predvodio vojvoda od Vilara. Vojvoda od Vilara je predvodio francusku vojsku i u bici kod Denena 1712. i tada je preokrenuo rat odlučujućom pobedom nad saveznicima pod komandom Eugena Savojskog. Francuzi su tada povratili nešto izgubljenih teritorija.

Kada je 1711. umro Jozef I, car Svetog rimskog carstva, koji je 1705. nasledio Leopolda I, došlo je do mogućnosti da nadvojvoda Karlo vlada ogromnim carstvom u slučaju pobede Austrije. Za Veliku Britaniju je i ta mogućnost bila jednako nepoželjna kao što je bila nepoželjna unija Francuske i Španije. Velika Britanija i Francuska su zbog toga započele mirovne pregovore. Louis i Filip V su sklopili mir sa Velikom Britanijom i Holandijom. Potpisan je sporazum u Utrehtu 1713. Sporazum u Raštatu sklopljen je 6. marta 1714. godine sa carem. Između sporazuma u Utrehtu i sporazuma u Raštatu Louis je zauzeo Landau i Frajburg, pa je pregovarao sa mnogo bolje pozicije. Po mirovnim sporazumima Filip V je priznat za kralja Španije i španskih kolonija. Španske teritorije u Italiji i Španskoj Nizozemskoj podelili su Austrija i Savoj. Velika Britanija je dobila Gibraltar i Minorku. Louis se složio da ne podržava pretenzije Stjuarta na britanski presto. Francuska je morala predati Engleskoj svoje kolonije Njufaundlend, Rupertovu zemlju i Akadiju. Mogla je zadržati Ostrvo Princa Edvarda. Francuskoj su vraćene sve teritorije, koje je izgubila u Španskoj Nizozemskoj. Dobila je i planinske prelaze na Alpima. Francuska je uspela da zaštiti i svoje saveznike tako da je restauriran Maksimilijan II Emanuel u Bavarskoj i vraćene su mu teritorije.

Smrt

[uredi | uredi kod]
Luj XIV sa Louisom Velikim Dofenom, Louisom Dofenom od Burgundije i Louisom, vojvodom od Bretanje

Louis XIV je umro 1. septembra 1715. od gangrene, nekoliko dana pre njegovog sedamdeset i sedmog rođendana. Njegovo telo ležalo je u bazilici Sen Deni, u predgrađu Pariza. Vladao je 72 godine, što je bio period najduže vlasti zabeležen u Evropi. Gotovo sva Louisova zakonska deca umrla su tokom detinjstva. Jedini, koji je doživeo da odraste bio je najstariji sin Louis Veliki Dofen. Louis Veliki Dofen je umro 1711, a iza njega je ostalo troje dece. Najstariji sin Velikog Dofena Louis Dofen, vojvoda od Burgundije umro je 1712. Srednji sin je postao kralj Španije Filip V od Španije. Najmlađi sin velikog Dofena umro je 1714. Louis Dofen, vojvoda od Burgundije imao je troje dece. Najstarije je umrlo 1705, srednje 1712. Najmlađe dete Louisa Dofena, vojvode od Burgundije rodilo se 1710. Bio je to Louis XV od Francuske, koji je nakon smrti pradede, Louisa XIV, nasledio tron. Imao je tada pet godina.

Louis XIV je za života nastojao da ograniči moć Filipa II, vojvode od Orleana, koji je posle smrti Louisa XIV kao najbliži rođak postao regent Louisa XV. Louis XIV je nastojao da deo vlasti da Louisu Avgustu Burbonu svom nezakonitom sinu sa Madam de Montespan. Stvorio je regentsko veće i osigurao je da Louis Avgust Burbon postane nadzornik obrazovanja mladog kralja i komandant kraljevske garde. Filip II, vojvode od Orleana je nakon smrti Louisa XIV podmitio članove parlamenta dajući im određene povlastice, koje su godinama uzaludno tražili od Louisa XIV. Parlament je zauzvrat poništio kraljev testament, a Louisa Avgusta Burbona su skinuli sa liste prinčeva kraljevske krvi. Na taj način Filip II, vojvode od Orleana je osigurao svoju poziciju regenta.

Zaključci

[uredi | uredi kod]

Louis XIV je postavio člana dinastije Burbona na tron Španije i na taj način je okončao vekovnu pretnju i opasnost iz toga dela Evrope. Dinastija Burbona je zadržala krunu Španije tokom 18. veka, a kasnije u 19. veku nekoliko puta Burboni su bili zbačeni, pa su ponovo uspostavljali vlast u Španiji. Do današnjeg dana španski kraljevi su potomci Louisa XIV.

Louisovi brojni ratovi i skupe palate i dvorci dovodili su Francusku do bankrota, od koga bi se ipak oporavila za nekoliko godina. Zbog toga je morao jače oporezivati seljake i zaduživati državu kod raznih finansijera. Plemstvo i sveštenstvo je bilo izuzeto od plaćanja poreza. Mora se naglasiti da nije zemlja u celini bila siromašna, nego država nije imala dovoljno sredstava. Francuska je u celini gledavši bila bogata i napredna zemlja.

Louis je ojačao moć krune u odnosu na feudalnu elitu i to je označilo početak moderne države, a Francusku je postavio na nadmoćno i istaknuto mesto u Evropi. Francuska se proširila za deset novih provincija i proširila je svoje prekomorsko carstvo. Francuska je proširila svoj kulturni i jezički uticaj širom Evrope. Louis je uspevao da trijumfuje i u takvim situacijama kad je protiv Francuske ratovalo nekoliko velikih saveza država u Evropi. Tada je proširivao teritorije Francuske, njen moć i uticaj. Zbog vojnih pobeda i kulturnih dostignuća, Evropa se divila Francuskoj, njenoj kulturi, hrani, načinu života. Francuski jezik je postao glavni jezik za celu evropsku elitu sve do Rusije. Razni nemački kneževi nastojali su da oponašaju versajski način života u raskoši. Prosvetiteljska Evropa je Louisevu vladavinu smatrala primerom prosvetiteljske vladavine. Nemački filozof Lajbnic nazivao ga je jednim od najvećih kraljeva koji su ikad postojali. Zbog energičnog zalaganja za francusku veličinu, Louis je postao poznat kao „Kralj Sunce” ili „Veliki monarh”. Volter ga je poredio sa Oktavijanom Avgustom i njegovu vladavinu je nazivao "doba, koje će se večno pamtiti" . Nazivao je i „Doba Louisa XIV” ili „Veliki vek” (fr. Le Grand Siècle) .

U popularnoj kulturi

[uredi | uredi kod]

Aleksandar Dima je napisao niz od tri romana Dartanjanove romanse, koja se sastoji od Tri musketara, Posle dvadeset godina i Vikont de Bragelon. Vikont de Bragelon je razbijen na tri ili četiri toma. U tom romanu prikazan je navodni blizanac Louisa XIV, koji pokušava da svrgne kralja. Film Gvozdena maska snimljen je 1929. prema tom romanu. Film je kasnije sniman nekoliko puta 1939,1977 i 1998. po istom romanu.

Luj XIV je prikazan u filmu Vatel. U tom filmu Veliki Konde ga poziva u dvorac i pokušava da ga impresionira da bi dobio zadatak da predvodi vojsku u ratu protiv Holandije.

Povezano

[uredi | uredi kod]

Bilješke

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ fr. Louis-Dieudonné, Djedone znači na francuskom bogom dan

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ François-Marie Arouet, Le Siècle de Louis XIV, Berlin, De Francheville, 1751.

Literatura

[uredi | uredi kod]

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Louis_XIV_od_Francuske&oldid=42227946