Rat za špansko nasleđe

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Rat za špansko nasleđe
Bakhuizen, Battle of Vigo Bay.jpg
U bici u zalivu Vigo engleska i holandska flota potopile su Flotu Indija i pritom zaplenile srebro u vrednosti od blizu milion funti sterlinga
Vrijeme: 17011714.
Mjesto: Evropa i Severna Amerika
Rezultat: Sporazum u Utrehtu 1713.
Sporazum u Raštatu 1714.
Sukobljene strane
 Sveto rimsko carstvo
*  Austrija
*  Pruska
* Kneževina Hanover
 Kraljevstvo Engleska (1701-1706)
 Kraljevstvo Škotska (1701-1706)
 Kraljevstvo Velika Britanija[1] (1706-1714)
 Nizozemska republika
Flag of Portugal Kraljevina Portugalija
Flag of Savoja Vojvodstvo Savoja
Drugi[2]
 Kraljevina Francuska
 Španija
Flag of Bavarska Kneževina Bavarska
Drugi[3]
Komandanti i vođe
Flag of Sveto rimsko carstvo Eugen Savojski
Flag of Sveto rimsko carstvo Ludvig Badenski
Flag of Sveto rimsko carstvo grof Štarhemberg
Flag of Kingdom of Great Britain vojvoda od Molboroa
Flag of Kingdom of Great Britain Markiz Ruvinji

Flag of Kraljevina Francuska vojvoda od Vilara
Flag of Kraljevina Francuska vojvoda od Vendoma
Flag of Kraljevina Francuska vojvoda od Buflera
Flag of Kraljevina Francuska vojvoda od Vilroa
Flag of Kraljevina Francuska grof od Tesea
Flag of Kraljevina Francuska vojvoda od Bervika
Flag of Bavarska Maksimilijan II Emanuel

Flag of Španija markiz od Viljadarijasa
Snaga
232 000[4] Francuska 373 000[5]

Rat za špansko nasleđe (17011714) je bio sukob velikih razmera koji je izbio u Evropi nakon smrti poslednjeg španskog kralja iz dinastije Habzburg, Karlosa II. Karlos II je za svog naslednika odredio Filipa, vojvodu od Anžua — unuka francuskog kralja Luja XIV — koji je na kraju i postao Filip V od Španije. Ratni sukob se sporo razvijao a glavni uzrok je bila želja Leopolda I Habzburškog da zaštiti prava svoje dinastije na španski presto. Kako je Lujeva ekspanzionistička politika postajala sve agresivnija i druge evropske države (pre svega Engleska i Ujedinjene provincije) stale su na austrijsku stranu da bi sprečile preterano jačanje Francuske.[6] Druge države priključivale su se koaliciji protiv Francuske i Španije da bi dobile nove teritorije ili zaštitile postojeće posede. Tokom ovog rata oko 400.000 ljudi je izgubilo život.[7] Rat nije vođen samo u Evropi već i u Severnoj Americi gde je bio poznat kao Rat kraljice Ane. U ratu su učestvovali i španski gusari i korsari sa obala oko Kariba (Florida, Meksiko, Centralna Amerika i severna obala Južne Amerike).

Rat je trajao preko deset godina, i obeležile su ga vojskovođe kao što su vojvoda od Vilara i vojvoda od Bervika na francuskoj strani, vojvoda od Molboroa na engleskoj strani i princ Eugen Savojski na austrijskoj strani. Rat je završen sporazumima u Utrehtu (1713) i Raštatu (1714). Rezultat ovog rata je bio dolazak dinastije Burbona na španski presto u liku Filipa V, koji se međutim, odrekao prava nasledstva francuske krune kako bi se izbegla mogućnost ujedinjenja Francuske i Španije. Austrija je dobila najveći deo španskih teritorija u Italiji i Nizozemskoj. Posledica je bila kraj francuske hegemonije na evropskom kopnu a ideja o ravnoteži sila je postala osnova međunarodnog poretka sporazumom u Utrehtu.[8]

Pozadina sukoba[uredi - уреди | uredi izvor]

Karlos II od Španije, sin Filipa IV od Španije nije imao dece ni braće a već je bio u poznim godinama pa se postavljalo pitanje ko će naslediti njegove posede koji su se prostirali od Filipina, preko Italije i Sicilije do Severne i Južne Amerike.

Pravo na španski presto su polagale dve kraljevske dinastije: francuski Burboni i austrijski Habzburzi.

Najdirektniji i najlegitimniji naslednik je bio dofen Luj, jedini zakonski sin francuskog kralja Luja XIV i španske princeze, Marije Tereze, najstarije ćerke španskog kralja Filipa IV i polusestre Karlosa II. Takođe, Luj XIV je bio bliski rođak svoje žene, Marije Tereze i Karlosa II, pošto je njegova majka, španska princeza Ana od Austrije, bila sestra Filipa IV. Dofen je bio viđen kao nezgodan izbor jer bi tako nasledio i francuski i španski presto i posede, te bi imao kontrolu nad ogromnim carstvom koje bi zapretilo ravnoteži sila u Evropi.

S druge strane, Leopold I Habzburški, car Svetog rimskog carstva, takođe je imao nasledna prava. Bio je sin Marije Ane, mlađe sestre Filipa IV, a 1666. se oženio Margaretom Terezom, mlađom ćerkom Filipa IV a nijedna od njih se nije odrekla svojih naslednih prava. Dalje, Filip IV je svojim testamentom zaveštao svoj presto Habzburgovcima. Ovaj kandidat takođe je predstavljao opasnost po ravontežu sila u Evropi, s obzirom da bi sa njim na španskom prestolu došlo do ponovnog ujedinjenja moćnog špansko-austrijskog carstva 16. veka.

Godine 1668, samo tri godine nakon stupanja Karlosa II na španski presto, Leopold, koji tada nije imao dece, sklopio je sporazum o podeli Španije između Burbona i Habzburgovaca uprkos testamentu Filipa IV kojim je celopkupno špansko nasleđe bilo zaveštano upravo njemu. Međutim, kada je 1689. godine Vilijam III od Engleske zatražio od Leopolda da mu pomogne u Ratu Velike alijanse protiv Francuske, promenio je mišljenje i polagao je pravo na presto nepodeljenog španskog carstva.

Postojao je još jedan kandidat na španski presto — knez-izbornik, Jozef Ferdinand od Bavarske, koji je rođen 1692. Jozef je bio Leopoldov unuk, sin Leopoldove kćerke Marije Antonije, tako da nije pripadao liniji Habzburgovaca nego dinastiji Vitelsbah. Njegova majka, Marija Antonija, bila je Leopoldova kćerka iz njegovog braka sa kćerkom Filipa IV od Španije, Margaretom Terezom. Kako Jozef nije bio ni Burbon ni Habzburg, tako da su šanse za spajanje Španije bilo sa Francuskom ili sa Austrijom bilo prilično male. Iako su i Leopold i Luj bili spremni da brane interese svojih naslednika, bavarski princ je i dalje bio najbezazleniji kandidat, te su ga zbog toga podržale Engleska i Holandija. Osim toga, Jozef Ferdinand bi bio zakonski naslednik španskog prestola prema volji Filipa IV.

Pregovori[uredi - уреди | uredi izvor]

Luj XIV (16381715), Rigoova slika iz 1701. godine

U želji da sačuva ravnotežu na kontinentu, engleski kralj, Vilijam III je predložio Luju da se Španija, zapadnoindijska ostrva, Sardinija i španska Nizozemska prepuste Jozefu Ferdinandu, izbornom knezu Bavarske a da francuski dofen dobije dve toskanske luke i Kraljevstvo Sicilije i Napuljsko kraljevstvo, dok bi nadbiskupa Karla umirili Milanskim vojvodstvom. Luj je ovaj predlog prihvatio potpisavši sa Vilijamom ugovor 11. oktobra 1698. godine dok je Leopold ovaj sporazum energično odbacio.

Kako bi sprečio rasparčavanje imperije Karlos je 14. novembra 1698. sačinio testament kojim je izbornog kneza Bavarske proglasio za jedinog naslednika ali je knez umro 5. februara 1699.

Luj je ponudio novi sporazum. Po ovom sporazumu dofen bi dobio dve toskanske luke, Kraljevinu Dveju Sicilija i Lorensko vojvodstvo, dok bi vojvodi od Lorene na ime naknade bilo dato Milansko vojvodstvo. Karlos je odbio svaku podelu Španije a Leopold je podržao njegov stav nadajući se da će sve pripasti njegovom sinu.

Španski kralj je kao vatreni katolik zatražio savet od pape. Papa Inoćentije XII je 27. septembra 1700. odgovorio da bi najbolje najbolje bilo zaveštati špansko carstvo nekom princu iz porodice Burbona koji bi se pritom odrekao svih prava na francuski presto.[9] Francuska diplomatija pokazala se veštijom od austrijske i u Rimu i u Madridu. Engleski ambasador u Madridu izvestio je da je opšta naklonost u Španiji na strani Francuza. Prvog oktobra Karlos je potpisao testament kojim je sve teritorije zaveštao Filipu, vojvodi od Anžua, drugom dofenovom sinu pod uslovom da ukoliko Filip nasledi francusku krunu, španski presto onda pripadne njegovom bratu, vojvodi od Berija.

Karlos je umro 1. novembra. U ovim danima Luj je bio neodlučan. Znao je da će se car protiviti kao i da će ga podržati Engleska i Ujedinjene provincije. Pojedini istoričari napominju da je Luj imao miroljubive namere. On je svom ambasadoru u Holandiji naložio da ubedi velikog magistrata da je on spreman da se pridržava obećanja koje je dao i da neće prihvatiti nijednu eventualnu ponudu. Šestog oktobra Luj je poslao Leopoldu poziv da prihvati drugi sporazum o podeli Španije. Leopold je odbio i od tada je Luj sporazum smatrao nevažećim.[9]

Odmah nakon Karlosove smrti španska hunta (regenstvo) je poslala glasnika u Pariz da obavesti Luja da će njegov unuk biti izabran za španskog kralja čim dođe i položi zakletvu. Španskom ambasadoru u Parizu je naloženo da u slučaju odbijanja odmah pošalje glasnika u Beč i isti predlog da nadvojvodi.

Devetog novembra u stanu madam de Mentnon održano je savetovanje[10] na koje je Luj pozvao prestolonaslednika, svog kancelara Ponšartrena, vojvodu od Bovilijea i ministra inostranih poslova, markiza od Torsija i upitao ih za savet. Bovilije je savetovao da se poziv odbije, jer je znao da bi eventualno prihvatanje dovelo do rata sa koalicijom Austrije, Engleske i Ujedinjenih provincija ističući da Francuska nije sposobna za takav napor. Markiz od Torsija je, međutim, bio za prihvatanje jer je po njegovom mišljenju rat neizbežan, prihvatio Luj celu Španiju ili samo deo predviđen Londonskim sporazumom iz 1700. Austrija će ratovati za što povoljniju podelu isto kao što će ratovati protiv testamenta. Osim toga ako kralj odbije ponudu car će je najverovatnije prihvatiti.

Posle tri dana razmatranja Luj je saopštio španskim predstavnicima prihvatanje ponude. Šesnaestog novembra u Versaju predstavio je vojvodu od Anžua:

Wikiquote „Gospodo, ovde vidite kralja Španije. Njegovo poreklo ga je pozvalo toj kruni; preminuli kralj je tako naredio u svom testamentu; cela nacija to želi i usrdno me preklinje da dam svoj pristanak. Takva je želja s neba; ispunjavam je sa radošću.“
()

Budućem španskom suverenu je rekao:

Wikiquote „Budi dobar Španac, to je sada tvoja prva dužnost. Ali zapamti da si rođen kao Francuz i održavaj jedinstvo svoje dve nacije. To je način da ih učiniš srećnim i sačuvaš mir u Evropi.“
()

Španski ambasador je kleknuo pred budućim kraljem i izgovorio čuvene reči koje je Volter greškom pripisao Luju -{XIV}-: Nema više Pirineja!“ (fr. Il n'y a plus de Pyrénées).

Karlos je umro 1. novembra 1700, a već 24. novembra iste godine, Luj -{XIV}- je proglasio Filipa Anžujskog kraljem Španije. Novi kralj, Filip -{V}-, postao je kralj celokupnog španskog carstva, suprotno od predviđenog Londonskim sporazumom. Vilijam III od Engleske, nije bio u mogućnosti da objavi rat Francuskoj jer nije imao podršku elite koja je odrađivala tok politike kako u Engleskoj tako iu Ujedinjenim provincijama. Zato je nevoljko priznao Filipa za kralja u aprilu 1701. godine.

Lujevi naredni potezi uznemiravali su Evropu. Prvog februara 1701. primorao je parlament da ozvaniči kraljevski dekret kojim se konačna prava Filipa i njegove loze zadržavaju za krunu Francuske. To nužno nije značilo da je namera bila da se dve zemlje ujedine. Zapravo verovatno je htela da se sačuva mogućnost da ukoliko francuski presto ostane upražnjen Filip ili neko od njegovih potomaka može da se odrekne španske zarad prihvatanja francuske krune.

Ubrzo su Lujeve agresivne namere postale očigledne, jer je ukinuo trgovačke povlastice koje su imali Englezi i holanđani. Zatim je izbacio holandske garnizone iz Španske Nizozemske (po sporazumu sa Španijom a zarad sopstvene bezbednosti Holanđani su imali pravo da drže garnizone u nekoliko pograničnih gradova u Španskoj Nizozemski). Luj se 5. februara sporazumeo sa izbornim knezom Bavarske, koji je tada kontrolisao špansku Nizozemsku, da francuske trupe umarširaju u ove garnizone što je i učinjeno, a holandski garnizoni su morali da se evakuišu. Španski ambasador u Hagu obavestio je stalešku skupštinu da je to učinjeno po volji španske vlade. Staleška skupština se pokorila ali je i Holanđanima i Englezima bilo jasno da Velika alijansa mora da se obnovi.

Džon Čerčil, prvi vojvoda od Molboroa i jedan od najznačajnijih engleskih vojskovođa u Ratu za špansko nalseđe

U avgustu Španija je Francuskoj odobrila unosni asijento (šp asiento) kojim je Francuskoj omogućeno da isporučuje robove španskim kolonijama. Namera Francuske da iskoristi svoj dominantni uticaj u Španiji i da preuzme špansku trgovinu na tri kontinenta uznemirio je druge evropske trgovačke sile.

Sedmog septembra 1701. godine, predstavnici Engleske, Ujedinjenih provincija i Carstva potpisali su Haški sporazum formirajući tako drugu Veliku alijansu. Ovaj sporazum je u svom drugom članu isticao potrebu da se zadovolje careva prava na špansko nasleđe kako bi se očuvao mir u Evropi. Ovaj sporazum je priznavao Filipa V kao kralja Španije, međutim, takođe je zastupao autrijske težnje. Austrijski car je trebalo da dobije španske posede u Italiji, Holandiji, Belgiji i Luksemburgu. Ugovorene strane su se obavezale da ne preduzimaju separatne pregovore, da ne potpisuju separatne ugovore, da rade na sprečavanju ujedinjenja španske i francuske krune kao i razvitak francuske trgovine sa španskim kolonijama u Americi, da brane i čuvaju osvojene teritorije koje Engleska i Ujedinjene provincije zauzmu na španskoj teritoriji na Zapadnoindijskim ostrvima. Francuskoj su data dva meseca da prihvati ove uslove. Luj je objavio da ga čast obavezuje da brani testament Karlosa II i volju španskog naroda da Špansko carstvo ostane nepodeljeno.

Nekoliko dana nakon potpisivanja sporazuma, bivši kralj Engleske, Džejms II (koga je zbacio s prestola Vilijam III 1688), umro je u Francuskoj. Iako se Luj ophodio sa Vilijamom kao sa kraljem Engleske, sada je priznao sina Džejmsa II, Džejmsa Fransisa Edvarda Stjuarta za kralja Engleske.

Engleska i Ujedinjene provincije su već polako počele da skupljaju vojsku. Lujev postupak je alarmirao englesku javnost i Vilijamu dao razlog za objavu rata Francuskoj. Princ Eugen Savojski je napao Milansko vojvodstvo, jednu od španskih teritorija u Italiji, izazivajući tako francusku intervenciju. Engleska, Ujedinjene provincije i većina nemačkih država (najviše Pruska i Hanover) stale su na austrijsku stranu, ali su bavarski i kelnski izbornici Vitelbaha, portugalski kralj i vojvoda od Savoje podržali Španiju i Francusku. U Španiji, kortesi Aragona, Valensije i Katalonije (uglavnom kraljevstva koja su pripadala Aragonskoj kruni) podržali su nadvojvodu od Austrije. Kad je Vilijam 1702. godine umro, njegova naslednica, Ana, odlučno je nastavila rat uz pomoć svojih vernih ministara Godolfina i Molboroa.

Petnaestog maja car, staleška skupština Ujedinjenih provincija i engleski parlament su istovremeno objavili rat Francuskoj.

Rane borbe: 1701—1703.[uredi - уреди | uredi izvor]

U međuvremenu je Molboro komandujući združenim engleskim, holandskim i nemačkim snagama u Nizozemskoj zauzeo nekoliko važnih utvrđenja od kojih je najznačajniji Lijež. Na Rajni je jedna carska vojska pod komandom Ludviga Badenskog u septembru zauzela Landau, ali je otvorena opasnost po Alzas ulaskom bavarskog izbornika u rat na francuksoj strani. Ludvig Vilhelm Badenski je bio primoran da se povuče preko Rajne gde je poražen od strane francuskih trupa pod komandom Kloda Luja Ektora de Vilara kod Fridlingena. Engleski admiral ser Džordž Ruk je izvojevao važnu pobedu u zalivu Vigo gde je uništen najveći deo španske flote za prevoz dragocenosti i zaplenjene su tone srebra.

Naredne godine, iako je Molboro zauzeo Bon i primorao je kneza-izbornika Kelna da ode u egzil ipak nisu uspeli njegovi pokušaji da zauzme Antverpen, a i Francuzi su se uspešno borili u Nemačkoj. Kombinovana francusko-bavarska armija kojom su komandovali Vilar i Maksimilijan II Emanuel je potukla carske armije kojima su komandovali Ludvig Badenski i Herman Štirum, ali izbornikov strah je sprečio marš na Beč što je dovelo do Vilarove ostavke. I bez Vilara nastavljeni su francuski uspesi na jugu Nemačke pa su francuske vojskovođe planirale da naredne godine zauzmu austrijsku prestonicu. Do kraja 1703. Portugal i Savoja su prešli na stranu francuskih protivnika, što je bio težak udarac za Francusku. Englezi su s druge strane promenili mišljenje i uskratili podršku dofenu Filipu. Smatrali su da nadvojvoda Karlo može bolje zaštiti njihove trgovačke interese.

Vrhunac borbi 1704—1709.[uredi - уреди | uredi izvor]

Vojvoda od Molboroa piše depešu u Blenhajmu (slika Roberta Hilingforda)

Luj je naredio svojim snagama da prođu kroz Bavarsku i napadnu carsku prestonicu, Beč. Pošto su glavne careve snage, zbog pobune, bile angažovane u Ugarskoj prestonica je bila gotovo bez odbrane. Vilroa je trebalo da veže Molboroove snage za Nizozemsku dok su francuske snage pod komandom Marsena i Talara zajedno sa bavarskom vojskom prodirale u Austriju.

Molboro je, uz Hajnsijusov pristanak krenuo ka Dunavu. Marsen, Talar i bavarski izbornik imali su ukupno 35.000 pešaka i 18.000 konjanika raspoređenih između Lucingena i Blenhajma na levoj obali Dunava.

Dana 13. avgusta Molboro i Eugen su sa 33.000 pešaka i 29.000 konjanika potukli Frrancuze. U Blenhajmu je zarobljen i sam Talar. Bilo je 14.000 mrtvih na francusko-bavarskoj i 12 000 na savezničkoj strani. Godine 1705. novi car u Beču postao je Jozef I. Taj poraz je naterao Bavarsku da izađe iz rata.

Jedna anglo-holandska eskadra je 4. avgusta 1704. osvojila Gibraltar a Englezi su osvojili i Barselonu 9. oktobra 1706. godine odakle su pružali podršku Karlu VI, austrijskom nadvojvodi.

Vilroa je poražen u Nizozemskoj a Eugen Savojski je oterao Francuze iz Torina 1706. i iz čitave Italije 1707. godine. Prema Milanskom sporazumu vojvodstva Milana i Mantove pripala su Austriji. Luj je 1706. saveznicima ponudio mir. Holanđani su bili spremni na pregovore ali su car i Englezi odbili.

Situacija je postajala sve teža i u samoj Francuskoj. Uvođeni su mnogobrojni porezi a stanovništvo je zapalo u krajnju bedu. Čak su uvedeni porezi na krštavanja i venčavanja ali je stanovništvo ove obrede vršilo bez sveštenika iako je takvo potomstvo bilo nezakonito.[11]

U avgustu 1707. Viktor Amadeus II pridružio se Eugenu Savojskom i engleskoj mornarici u opsadi Tulona. Francuska vojska je odbila napadače ali je opustošen veliki deo Provanse. Godine 1708. kralj je okupio vojsku od 80.000 ljudi. Ovom vojskom komandovao je Vandom. Eugen i Molboro, takođe sa 80.000 vojnika sukobili su se s njim kod Audenardea na reci Šelda 11. jula 1708. godine. Francuzi su potučeni. Opsednut je Lil koji je osvojen ali po cenu od 15.000 života.

Francuska nije samo trpela na bojnom polju. Zima 1708/09. bila je nasurovija zapamćena, dva meseca su reke bila zaleđene pa čak se i more ledilo duž obala.[12]

Luj je 22. maja 1709. poslao markiza od Torsija da traži mir. Saveznici su Francuskoj ponudili neprihvatljive uslove: da ako Filip ne napusti Španiju za dva meseca francuska vojska pomogne njegovo izbacivanje. Francuski kralj nije mogao da prihvati ovakve uslove: „Ako moram da se i dalje borim biće to sa mojim neprijateljima a ne protiv moje dece.“[13]

Podignuta je vojska od 90.000 ljudi kojom je komandovao maršal Vilar. On se sukobio sa Molboroom u bici kod Malplaka. U ovoj bici Molboro je izgubio 22.000 ljudi a Francuzi 12.000.

U martu 1710. Luj je ponovo zatražio mir ali su i ovoga puta saveznički zahtevi bili preteški.

Završne borbe: 1710—1714.[uredi - уреди | uredi izvor]

Maršal Vijar predvodi juriš Francuza u bici kod Denana, ulje na platnu iz 1839. godine.

Godine 1710. saveznici su pokrenuli novu ofanzivu u Španiji ali nisu postigli nikakav uspeh. Jedna vojska pod komandom Džejmsa Stenhopa je stigla do Madrida zajedno sa nadvojvodom Karlom ali je bila prinuđena da kapitulira kod Brivega kada je stigla pomoćna armija iz Francuske. U međuvremenu je koalicija počela da slabi. Molboroov politički uticaj je opao, nakon što je prestalo prijateljstvo između njegove žene i kraljice Ane. Kraljica je otpustila nadvojvotkinju od Molboroa sa njenih dužnosti i oterala je sa dvora. Takođe je došlo i do smene među ministrima: ratoborne vigovce su zamenili miroljubivi torijevci.

Osmog avgusta kraljica je otpustila Godolfina, Molboroovu desnu ruku. Engleska politika okrenula se ka traženju mira. Januara 1711. engleska vlada je tajno poslala u Pariz francuskog sveštenika opata Gotjea. Gotje se sastao sa Torsijem u Versaju i upitao ga: „Da li vi želite mir? Dolazim sa predlogom kako da ga zaključite mimo Holanđana.“[9] Jozef I je umro 17. aprila 1711. u tridesetdrugoj godini a nadvojvoda Karlo, njegov brat, postao je novi car. Engleska je shvatila da bi eventualna pobeda Habzburga bila opasnija nego pobeda Francuske.

Engleska vlada je sada ponudila mnogo povoljnije uslove. Ponudila je priznavanje Filipa V za kralja Španije i španskih poseda u Americi pod relativno blagim uslovima: garancije da neće doći do ujedinjenja francuske i španske krune, granične tvrđave koje će štititi Ujedinjene provincije i Nemačku od svakog budućeg francuskog napada, vraćanje svega što je Francuska do sada osvojila, priznavanje protestantizma u Engleskoj, demontiranje luke Denkerk, proterivanje Džejmsa II iz Francuske, potvrda Gibraltara, Njufaundlenda i Hadsonovog zaliva kao engleskih poseda i prebacivanje sa Francuske na Englesku prava na prodaju robova španskim posedima.[9]

Uz manje izmene Luj je pristao a i Holandija je bila spremna da prihvati ove uslove kao osnovu za pregovore. Napravljeni su planovi za mirovni kongres u Utrehtu. Molboro je otpušten 31. decembra 1711. a zamenio ga je Džejms Batler, drugi vojvoda od Ormonda sa nalogom da ne pokreće nikakvu akciju dok ne primi dalja upustva.

Eugen Savojski smatrao je da je otpočinjanje pregovora izdaja savezničkih obaveza i nastavio je borbe. Ormond je 16. jula dobio naređenje da se povuče u Denkerk jer su Engleska i Francuska potpisale primirje.

Eugen je pod komandom imao 130.000 ljudi a Vilar 90.000. Dana 24. jula Vilar je iznenada napao i razbio odred od 12 000 Holanđana kod Denena pa se Eugen povukao preko reke Šelte. Vilar osvaja Le Kenoa, Bušen i Due. Ove, jedine pobede na severnom frontu zajedno sa uspesima Vandoma u Španiji dale su nove argumente francuskim pregovaračima u Utrehtu.

Posle 11 meseci protokola 11. aprila 1713. potpisan je Mir u Utrehtu. Britanija je dobila sve što joj je obećano u preliminarnim pregovorima. Holanđani su Francuskoj vratili Lil, Er i Betin. Nica je vraćena vojvodi od Savoje. Eugen je najzad pristao da se sastane sa Vilarom kako bi razradili mirovne uslove.

Sporazum u Raštatu sklopljen je 6. marta 1714. godine. Po njemu je Francuska zadržala Alzas i Strazbur ali je carstvu vratila sve teritorije koje je Francuska zauzela na desnoj obali Rajne a i priznala je austrijsku vlast nad na nekada španskim posedima u Belgiji i Italiji.

Ovim mirovnim ugovorima određene su granice u Zapadnoj Evropi i uspostavljena je ravnoteža između Habzburga i Burbona.

Posledice rata[uredi - уреди | uredi izvor]

Austrija je dobila rat na evropskom kopnu a Engleska na svim drugim poljima. Austrija je sa novim posedima postala najjača sila Evrope dok je Engleska gospodarila trgovačkim putevima. Pored Gibraltara, Port Mahona i Menorke, kontrolisala je i zapadno Sredozemlje.

Gubitnici su bili Francuska i Holandija. Ujedinjene provincije su dobile nove posede na kontinentu ali im je pomorski prestiž uzdrman. Francuska je sačuvala Burbona na španskom tronu ali je to visoko platila :izgubila je pomorsku moć i privremeno doživela kolaps privrede.

Dugoročno posmatrano glavna posledica rata je bilo jačanje nacionalizma. Nacije su pamtile gubitke: Nemačka dvostruko pustošenje Palatinata, Španija gubitak Gibraltara, Francuska velike vojne žrtve. Čekao se trenutak za osvetu. Ali, kao i posle svekog velikog rata javljali su se glasovi pacifizma. Šarl Kastel, opat iz San Pjera, objavio je Projet ... pour reudre la paix perpetuelle (1713) plan za očuvanje uspostavljenog mira gde predlaže udruživanje evropskih nacija u ligu sa stalinim kongresom predstavnika i senatom za arbitražu, združenim vojnim snagama za smirivanje buntovnih država i drastično smanjenje nacionalnih oružanih snaga kao i zajedničku evropsku monetu.[14]

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Zakonom o uniji iz 1707. ujedinjene su krune Škotske i Engleske u Veliku Britaniju.
  2. Minor Allied nations included:
  3. Minor Franco-Spanish allies included:
  4. Lynn, The Wars of Louis XIV: 1667–1714,, pp. 271. The Allied figure is the strength in 1702: The Empire (90,000), the Dutch Republic (60,000 + 42,000 garrison troops), and England (40,000). It does not include minor German states or navies.
  5. Lynn, The Wars of Louis XIV: 1667–1714,, pp. 271.The French strength is a paper figure; actual combat strength was approximately 255,000. To this must be added forces from Spain and, initially, Bavarian and Savoyard contingents
  6. Also in the English case, to safeguard its own Protestant succession, opposing France as throughout the Second Hundred Years' War Tombs, That Sweet Enemy, pp. 24.
  7. Statistics of Wars, Oppressions and Atrocities of the Eighteenth Century, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  8. Wolf, The Emergence of the Great Powers: 1685–1715., pp. 92
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 Vil Djurant, Doba Luja XIV, Vojnoizdavački zavod, Narodna knjiga, Beograd 2004.
  10. Eduar Peroa, Roze Duse Andre Latrej, Istorija Francuske od najstarijeg vremena do 1774, Prosveta, Beograd, 1961.
  11. Saint Simon, Louis de Rouvroy, Duc de, Memoirs of Louis XIV and the Regency, Washington, 1901, I, 370.
  12. Saint Simon, II, 61.
  13. Voltaire,Age of Louis XIV and Other selected writing,Mass Market Paperback, 1963.
  14. Hoover H. and Gibbons, H. A, Conditions od a Lasting Peace, 33.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Bromley, J. S (ed.). The New Cambridge Modern History VI: The Rise of Great Britain and Russia 1688–1725. Cambridge University Press, 1971. ISBN 0521075246
  • Burton, Ivor F. The Captain-General: The Career of John Churchill, Duke of Marlborough, from 1702 to 1711. Constable & Co Ltd., 1968. ISBN 0094561001
  • Chandler, David G. Marlborough as Military Commander. Spellmount Ltd, 2003. ISBN 186227195X
  • Clark, George. From the Nine Years War to the War of the Spanish Succession in J. S. Bromley (ed.) The New Cambridge Modern History, VI, 381–409
  • Francis, David. The First Peninsular War 1702–1713. Ernest Benn Limited, 1975. ISBN 0510002056
  • Godinho, Vitorino Magalhães. Portugal and Her Empire, 1680–1720 in J. S. Bromley (ed.) The New Cambridge Modern History, VI, 509–40.
  • Gregg, Edward. Queen Anne. Yale University Press, 2001. ISBN 0300090242
  • Hattendorf, John, B. Alliance, Encirclement, and Attrition: British Grand Strategy in the War of the Spanish Succession, 1702–1713, in Paul Kennedy (ed.) Grand Strategies in War and Peace, 11–29. Yale University Press, 1991. ISBN 0300049447
  • ——— England in the War of the Spanish Succession: A Study in the English View and Conduct of Grand Strategy, 1701–1713. (Ph.D.), 1979. University of Oxford
  • Hatton, Ragnhild. George I. Yale University Press, 2001. ISBN 0300088833
  • Hill, Brian W. Robert Harley: Speaker, Secretary of State and Premier Minister. Yale University Press, 1988. ISBN 0300042841
  • Holmes, Geoffrey (ed.). Britain after the Glorious Revolution 1689–1714. The Macmillan Press Ltd, 1969. ISBN 0333106024
  • Hugill, J. A. C. No Peace Without Spain. The Kensal Press, 1991. ISBN 094604158X
  • Hussey, R. D and Bromley, J. S. The Spanish Empire under Foreign Pressures, 1688–1715 in J. S. Bromley (ed.) The New Cambridge Modern History, VI, 343–80
  • Ingrao, Charles. In Quest and Crisis: Emperor Joseph I and the Habsburg Monarchy. Purdue University Press, 1979. ISBN 0911198539
  • ——— The Habsburg Monarchy: 1618–1815. Cambridge University Press, 1994. ISBN 0521389003
  • Israel, Jonathan. The Dutch Republic: Its Rise, Greatness, and Fall. Clarendon Press, 1998. ISBN 0198207344
  • Jones, J. R. Marlborough. Cambridge University Press, 1993. ISBN 0521375932
  • Kamen, Henry. Philip V of Spain: The King who Reigned Twice. Yale University Press, 2001. ISBN 0300087187
  • ——— The War of Succession in Spain 1700–15. Weidenfeld and Nicolson, 1969. ISBN 029717777X
  • Lenman, Bruce. Britain's Colonial Wars 1688–1783. Longman, 2001. ISBN 0582424011
  • Lynn, John A. The Wars of Louis XIV 1667–1714. Longman, 1999. ISBN 0582056292
  • MacLachlan, A. D. The Road to Peace 1710–13, in G. Holmes (ed.) Britain after the Glorious Revolution 1689–1714, 197–215
  • McKay, Derek. Prince Eugene of Savoy. Thames and Hudson Ltd, 1977. ISBN 0500870071
  • McKay, Derek and Scott, H. M. The Rise of the Great Powers: 1648–1815. Longman, 1984. ISBN 0582485541
  • Ostwald, Jamel M. Creating the British Way of War: English Strategy in the War of the Spanish Succession, in Williamson Murray (ed.), Richard Hart Sinnreich (ed.) Successful Strategies: Triumphing in War and Peace from Antiquity to the Present, 100–29. Cambridge University Press, 2014. ISBN 9781107633599
  • ——— The 'Decisive' Battle of Ramillies, 1706: Prerequisites for Decisiveness in Early Modern Warfare. The Journal of Military History 62 (July 2000): 649–78
  • Pitt, H. G. The Pacification of Utrecht in J. S. Bromley (ed.) The New Cambridge Modern History, VI, 446–79
  • Rodger, N.A.M. The Command of the Ocean: A Naval History of Britain 1649–1815. Penguin Group, 2006. ISBN 0141026901
  • Scouller, R. E. The Armies of Queen Anne. Oxford University Press, 1966. ISBN 0198213433
  • Simms, Brendan. Three Victories and a Defeat: The Rise and Fall of the First British Empire. Penguin, 2008. ISBN 9780140289848
  • Spielman, John. Leopold I of Austria. Thames and Hudson Ltd, 1977. ISBN 0500870055
  • Storrs, Christopher. The Resilience of the Spanish Monarchy 1665–1700. Oxford University Press, 2006. ISBN 0199246378
  • ——— War, Diplomacy and the Rise of Savoy, 1690–1720. Cambridge University Press, 1999. ISBN 0521551463
  • Stoye, J. W. The Austrian Habsburgs, in J. S. Bromley (ed.) The New Cambridge Modern History, VI, 572–607
  • Symcox, Geoffrey. Victor Amadeus II: Absolutism in the Savoyard State 1675–1730. Thames & Hudson Ltd, 1983. ISBN 0500870101
  • Trevelyan, G. M. England under Queen Anne. 3 volumes. London, 1930–34
  • Veenendaal, A. J. The Opening Phase of Marlborough's Campaign of 1708 in the Netherlands. History, 35 (Feb–June 1950): 34–48
  • ——— The War of the Spanish Succession in Europe, in J. S. Bromley (ed.) The New Cambridge Modern History, VI, 410–45
  • Wolf, John B. The Emergence of the Great Powers: 1685–1715. Harper & Row, 1962. ISBN 978-0-06-139750-9
  • ——— Louis XIV. W. W. Norton & Company, 1968. ISBN 0575000880
  • Siegfried Fiedler: Kriegswesen und Kriegführung im Zeitalter der Kabinettskriege. (= Heerwesen der Neuzeit. 2). Bernard und Graefe, Koblenz 1986, ISBN 3-7637-5478-4.
  • John A. Lynn: The French Wars 1667–1714. The Sun King at war. (Essential histories 34). Osprey Publishing, Oxford 2002, ISBN 1-84176-361-6.
  • Bernard Law Montgomery, 1. Viscount Montgomery of Alamein, Feldmarschall: Kriegsgeschichte. Weltgeschichte der Schlachten und Kriegszüge. Area, Erftstadt 2005, ISBN 3-89996-534-5. (Originaltitel: A History of Warfare)
  • Heinz Neukirchen: Seemacht im Spiegel der Geschichte. Sonderausgabe, Lizenz des Verlages Transpress Berlin. Gondrom, Bayreuth 1988, ISBN 3-8112-0368-1.
  • Helmut Pemsel: Seeherrschaft. Eine maritime Weltgeschichte von den Anfängen der Seefahrt bis zur Gegenwart. Band 1: Von den Anfängen bis 1850. Bernard & Graefe Verlag, Augsburg 1985, ISBN 3-89350-711-6.
  • Matthias Schnettger: Der Spanische Erbfolgekrieg. 1701–1713/14. Beck, München 2014, ISBN 978-3-406-66173-0.

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]