Merovinzi

Izvor: Wikipedia

Merovinzi su dinastija franačkih kraljeva, koja je vladala Franačkom od 481. do 751. godine.

Poreklo[uredi - уреди]

Merovinška dinastija duguje svoje ime Merovehu, koji je bio vođa Salijskih Franaka od 447. do 457. Merovinzi postaju poznati pod Hilderikom I posle njegove pobede nad Vizigotima, Saksoncima i Alemanima. Ponekad su ih nazivali dugokosi kraljevi, jer su nosili duge kose.

Hlodovek[uredi - уреди]

Hilderikov sin Hlodovek (481. - 511.) ujedinio je većinu Galije severno od Loare posle pobede nad rimskim patricijem te oblasti oko 486. Postao je vođa i Salijskih i Ripaurskih Franaka. Ujedinio je Franke. Pobedio je Alemane 496. u bici kod Tolbiaka. Hlodovek je prvi francuski kralj, koji prima hrišćanstvo. Pobedio je Vizigotsko kraljevstvo Tuluza u bici kod Vujea 507.

Posle smrti Hlodoveka carstvo se deli između 4 sina, prema franačkom običaju. Taj običaj se održao još 100 godina. Iako je vladalo više Merovinških kraljeva, kraljevstvo je ostajalo jedinstveno, jer vlast je bila kolektivna.

Karakter[uredi - уреди]

Merovinški nakit

Merovinški kralj je bio odgovoran za raspodelu osvojenog blaga između svojih glavnih pristaša. Kada bi merovinški kralj umro, njegova imovina se delila na jednake delove naslednicima. Kralj bi određivao vlastelu zaduženu za obranu, administraciju i sudstvo. Grofovi su trebali opskrbljivati vojske, regrutovati ih i nagrađivati zemljom. Ta vojska bi dolazila na kraljev poziv. Postojala je godišnja nacionalna skupština vlastele i zapovednika, gde bi se određivala glavna politika ratnog dejstva.

Vojska bi proglašavala novog kralja dižući ga na štitu, što je predstavljalo antički običaj, gde je kralj bio vojni vođa, a ne šef države. Od kralja se očekivalo da se može finansijski sam održavati sa svog privatnog imanja. Ta očekivanja da se kralj sam održava postojala su sve do Stogodišnjeg rata. Trgovina je opala padom Zapadnog Rimskog Carstva, pa su poljoprivredna imanja omogućavala najbolje samoodržanje. Preostalu međunarodnu trgovinu održavali su trgovci Bliskog Istoka.

Zakon[uredi - уреди]

Zakon u doba Merovinga nije bio isti za sve. Za Salijske Franke je postojao Salijski zakon, a za Ripuarijske Franke drugi zakon. Po tome su Franci bili iza Vizigota i Burgundijaca, koji su prihvatili univezalno Rimsko pravo. Merovinški zakon je bio baziran na presedanima. Nije poznavao koncept kreiranja novog zakona, nego samo održanja tradicije.

Posle Hlodoveka[uredi - уреди]

Merovinško kraljevstvo je obuhvatalo celu Galiju bez Burgundije. Od prve podele 511. gotovo stalno je bilo u ratu, najčešće građanskom. Hlodovekovi sinovi su održavali bratske veze tokom rata sa Burgundijcima, ali počeli su međusobne sukobe i ubistva naslednika. Konačno 558. Klotar I ujedinjuje franačko kraljevstvo. Međutim umire tri godine kasnije 561., tako da se carstvo ponovo deli.

Merovinška nekropola

Ponovo su izbili sukobi između različitih frakcija, koji su trajali od 561.-613. Nestrija i Austrasija i Burgundija predstavljale su tri velika dela Franačke. Frakcije koje vladaju Neustrijom obično bi ratovale sa frakcijama koje bi vladale Austrasijom. Postojali su tako kraljevi samo Neustrije i kraljevi samo Austrasije.

Klotar II uspeva da ujedini carstvo. Spojio je sva tri dela: Neustriju, Austrasiju i Burgundiju. Carstvo je postalo slabije. Plemstvo je postalo mnogo jače, jer su dobili koncesije od kralja u zamenu za podršku. Tokom 6. veka franačko carstvo je bilo primer stabilne i značajne tvorevine Zapadne Evrope, ali tokom 7. veka kraljevi prestaju igrati značajnu ulogu. Sve više dobijaju simboličnu ulogu. Majordom (glavni službenik kraljevskog dvora) postaje sve važnija funkcija, a kralj od njega treba odobrenje za akcije. Postojali su majordomi samo Neustrije i samo Austrasije.

Moćni Dagober I (629. -639.) zakratko je ponovo objedinio Franačko kraljevstvo. Proveo je mnogo vremena u ratničkim pohodima u stranim zemljama, kao što su Španija i slovenske teritorije na istoku. Sekularizacijom crkvenih imanja izazvao je nezadovoljstvo crkve, tako da Merovinzi ostaju i bez te podrške. Posle njega pojavljuju se kraljevi, koji su nazvani "kraljevi koji ništa ne rade". U stvari samo zadnja dva kralja nisu radila ništa. Kraljevi bi dolazili na vlast i umirali mladi, tako da su praktično kraljevstvom vladali majordomi.

Pipin Mlađi postaje prvi majordom, koji vlada celim carstvom od 687. do 714.. Njegovi naslednici su isto majordomi, a kasnije postaju kraljevi. Od kasnijih kraljeva vredi spomenuti jače kraljeve kao što su Dagober II i Hilperik II, ali majordomi nastavljaju da vrše veliku vlast i u Neustriji i u Austrasiji.

Karlo Martel spasava Evropu 732.[uredi - уреди]

Sin Pipina Mlađeg, Karlo Martel je vladao nekoliko godina bez kralja, iako sam sebe nije smatrao kraljem. Zaslužan je za obranu Evrope od Islamske invazije. Spasio je Evropu pobedom nad Muslimanima u bici kod Poatjea 732.

Pipin Mali svrgava Merovinge[uredi - уреди]

Kasnije njegov sin Pipin Mali postaje kralj 751. Dobio je najpre podršku plemstva za promenu dinastije. Pomogao je papi u borbi protiv Lombarda, pa je tražio protivuslugu od pape da ga prizna za kralja. Poslednji merovinški kralj Hilderik III je zbačen. Ošišali su ga i poslali u manastir. Pipin Mali je prvi kralj iz dinastije Karolinga.

Da Vinčijev kod[uredi - уреди]

U knjizi "Sveta krv, sveti gral" od M. Bajdženta, R. Lija i H. Linkolna spominje se teorija da su Merovinzi navodno potomci Isusa Hrista i Marije Magdalene. Ta teorija je osnov knjige Da Vinčijev kod (roman).